TREĆA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 26.05.1998.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska radikalna stranka

Tomislav Nikolić

Uz izvinjenje svima ostalima, koji novac nisu dobili u Srbiji, a nisu ga zaradili, ja vam kažem da dve poslednje plate koje je isplatila Vlada Republike Srbije oružari nisu zaradili. Dugovanja koja država ima prema oružarima adresovana su na Saveznu Vladu, ne na Vladu Republike Srbije, ne na ministra Tomovića, ne na Tomislava Nikolića, ne na bilo koga ko sedi u ovoj sali. Ali, o tome bi bolje podatke mogli da vam kažu organizatori tog štrajka, a nalazite se baš u klupama u kojima sede pripadnici te političke stranke.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Ima reč narodni poslanik Vladimir Štambuk, a neka se pripremi narodni poslanik Dragan Veselinov.

Vladimir Štambuk

Jugoslovenska levica
 Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, ove replike stvaraju nervozu budućim diskutantima.
Heto sam da govorim o tome da verujem da će ovaj saziv Skupštine biti zapamćen kao reformski saziv, jer, nastavljajući ono što je radio prethodni saziv, ova skupština ima pred sobom jako puno poslova. Naime, potrebno je da donosi zakone koji će menjati i usklađivati institucije ovog sistema sa institucijama građanskog društva. Za takvo društvo smo se opredelili, bar veći broj ljudi se opredelio, i te institucije moramo da gradimo.
Predlog zakona koji je pred nama prevodi univerzitete ili univerzitet u Srbiji, znači, svih šest univrziteta u građansko društvo. Tu je glavni zahtev koji se nalazi u tom predlogu zakona. I, svi oni koji kritikuju taj zakon u suštini kritikuju taj proces, a među njima, nažalost, ima mnogo onih koji su se pre par godina jako zalagali za građansko društvo, za građanske institucije i za građansku demokratiju.
Građansko društvo podrazumeva jasno određivanje ko je vlasnik svojine, jasno određivanje ko upravlja tom svojinom, efikasnost u radu, ili proizvodnji, ili delovanju i na kraju, pretpostavlja, zahteva da Parlament bude taj gde se donose zakoni. Vlada je ta koja sprovodi i realizuje te zakone, a sudstvo je to koje brani zakonodavni sistem i funkcionisanje institucija.
Naravno, kao pripadnik Levice nastojim da u razvoju tog građanskog društva kod nas zastupam ideju za ravnopravnost, jednakost, socijalni napredak,bogatog pojedinca u bogatom društvu i neposrednu demokratiju. Jer, građansko društvo, kako ga poznajemo, je društvo posredne demokratije.
Čudi me zbog toga, da oni koji su bili toliko veliki zagovornici stvaranja građanskog društva od 1992. godine i to u ovom parlamentu, oni koji su kod mene na univerzitetu, na mom fakultetu i na svim univerzitetima u Srbiji i u Jugoslaviji zagovarali to građansko društvo, danas su protiv tog građanskog društva i protiv ovog predloga zakona koji pretvara univerzitet i daje mu te ingerencije.
Jedino što mogu da zaključim jeste, da ti koji su to tada zastupali, nisu u to verovali, nego su jednostavno mislili da će im to poslužiti za dobijanje političke moći, kao što, uostalom, danas jedan broj mojih kolega zastupa suprotnu opciju od ove u zakonu, verujući da će to njima obezbediti određeni politički uticaj i političku moć. Nisam za to da univerzitet bude izvor ni političke moći ni političkih sukoba.
Kada se radi o ovom zakonu i o onome što zastupa, voleo bih da bude više univerziteta i više studenata u našem društvu. Kada se radi o racionalizaciji, racionalizacija se svodi na to da studije budu kraće, efikasnije i da imamo što je moguće veći broj diplomiranih studenata. Ubuduće, tamo gde je nekad bio inženjer, trebaće doktor nauka, da bi mogli da idemo u korak sa svetom. Prema tome, obrazovanja nikada neće biti dovoljno, studenata nikada neće biti dovoljno, ali se studenti ne mogu dovoditi u situaciju da studiraju osam godina, već kao srednjoškolci koji završavaju za četiri godine, njih 93%, da i studenti budu dovedeni u položaj da im se omogući da i oni u periodu od četiri do četiri i po godine završavaju fakultete.
Ovaj zakon je prihvatljiv za mene i za Jugoslovensku levicu iz prostog razloga što ima nekoliko veoma jasnih odredbi. Prva je da jasno određuje da u našem društvu sada postoje univerziteti u državnoj i privatnoj svojini. Drugo, što jasno govori o transparentnosti upravljanja. To znači da se tačno zna ko upravlja i na koji način upravlja univerzitetom kada se radi o privatnim i državnim univerzitetima.
Danas se u ovoj skupštini, a i poslednjih dana u medijima pokušava proturiti jedna neistina. Nije tačno da je profesorima oduzeto pravo upravljanja univerzitetom. Neće biti dekani predstavnici radničkih zadruga, već redovni profesori. Neće biti rektori predstavnici seoskih gazdinstava, već redovni profesori. To što će ih imenovati država nije bitna razlika od prethodnog stanja.
Da vas podsetim, dekana su birali saveti, koje je imenovala skoro dve trećine država.
(Glasovi: 50%).
Država je imenovala 50%, Vi dobro znate kako je to išlo. Sada je razlika u tome što umesto tog saveta sada to radi neko drugi, ali su ingerencije i odgovornosti iste. Drugo, profesori će upravljati i u fakultetima, biti na čelu katedri i raditi stručne poslove. Osim toga, a što je najbitnije, posebno na univerzitetu se garantuje ono što do sada nije postojalo. Moje kolege sa univerziteta dobro znaju da određen broj studenata, koji pripada ovoj ili onoj političkoj opciji ili su mu roditelji pripadnici određene opcije, na pojedinim predmetima ne mogu da polože ispite zato što je profesor protiv te političke opcije. Ovo ne sme da se dešava. Politika mora da izađe sa univerziteta. Ono što mora da ostane na univerzitetu je isključivo znanje. Sve van toga je građansko pravo profesora da radi, ali izvan fakulteta i univerziteta.
Slažem se da treba da se pozivamo na prošlost... Po tom istom zakonu, koji je ovde pomenut, krajem prošlog veka, tada jedan nepoznat čovek, koji se zvao Nikola Pašić konkurisao je za mesto vanrednog profesora na predmetu izgradnja mostova i puteva. Kruna je odbila njegovu kandidaturu, iako je imao sve stručne uslove, jer su ga smatrali opasnim socijalistom. Čovek nije imao šta drugo pametnije da uradi, napravio je partiju i postao vođa jedne najjače i najpoznatije političke stranke u tadašnjoj Srbiji pa sve do današnje Jugoslavije.
(Tomislav Nikolić, s mesta: Kako se zvala partija?).
Nikola Pašić, a Radikalna stranka.
(Smeh.)
Ali, nije bila Srpska radikalna stranka, već Radikalna stranka.
Što se tiče tog Ćorovića, molim vas, on je bio smenjen, koliko se sećam, zbog toga što je uveo diktaturu na univerzitet, što je izbacivao levičare, što im nije dao ništa da rade i raspravljaju i da zastupaju levičarske ideje. Kada ih je izbacio sa policijom, došlo je do demonstracija, u kojima je jedan student ubijen. Koliko se sećam, beogradski univerzitet slavi 4. april kao dan sećanja na ubistvo tog levičara. Prema tome, nemojte Ćorovića, koji je jedna od najmračnijih ličnosti, da njega koristimo kao element za dokazivanje demokratije beogradskog univerziteta. Nađite neke bolje primere.
Efikasnost studija je jedna od centralnih stvari koje treba obezbediti na fakultetu i univerzitetu. Univerzitetska levica je prva zahtevala da se studentima poboljšaju uslovi studiranja, pre svega kada se radi o novčanim nadoknadama, o smanjenju, plaćanju itd. I moram da kažem da sam srećan što je Vlada neke od tih amandmana usvojila. Isto tako, smatram da je veoma važno da profesori daju svoj doprinos efikasnosti na univerzitetu. Neću da pominjem konkretne katedre, ni fakultete, ali verujte mi da ima mnogo fakulteta u kojima preko 50% profesora nema svoje udžbenike, a ja mogu da navedem, nije sada važno koja je, i katedru na kojoj za poslednjih 40 godina nije napisan ni jedan udžbenik iz matičnog predmeta. Prema tome, svi redovni profesori koji su na tom smeru davno treba da budu uklonjeni sa univerziteta, jer nisu ispunili uslov za izbor vanrednog profesora.
Zalažem se da profesori imaju svoje obaveze i da ih ispunjavaju kroz nastavu i pisanje udžbenika, da se studentima pomogne da što pre završe fakultete, kroz jednu ozbiljnu i temeljnu nastavu, jer svaku godinu posle četiri godine studiranja plaćaju njihovi roditelji, plaća društvo i u krajnjoj liniji plaćaju sami studenti. Isto tako, zalažem se da ovaj zakon, koji podržavam, bude zakon koji će omogućiti da univerzitet stane na svoje materijalne noge, da se obezbedi nov priliv literature, časopisa, da se omogući stručni rad kroz seminare, skupove, međunarodne simpozijume i ostalo, što je nužno da se realizuje.
(Predsednik: vreme.)
Imajući sve to u vidu, predlažem da se usvoji ovaj zakon, jer obezbeđuje da univerzitet kao institucija postane deo građanskog društva, za koje se ova skupština zalaže.
(Poslanik Ivan Kovačević traži repliku.)

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zašto replika? Budite ljubazni, nemate pravo.
Ima reč narodni poslanik Dragan Veselinov, neka se pripremi narodni poslanik Milan Božić.

Dragan Veselinov

Gospodine predsedavajući Narodne skupštine, gospodo poslanici, verujem da nisam jedini i da mogu sa mnogima da podelim veliku zabrinutost i brigu za budućnost našeg univerziteta, s obzirom na Predlog zakona. Ja sam redovan profesor Beogradskog univerziteta i ponosan sam na to. Ceo moj radni vek je vezan za Beogradski univerzitet. Ponosan sam što je ovaj univerzitet stekao veliki ugled u inostranstvu. Kao univerzitetski radnik držao sam predavanja na Akademiji društvenih nauka pri Centralnom komitetu komunističke partije u Sovjetskom savezu, u Moskvi. Počasni sam profesor Koledža "Svetog Antonija" u Oksfordu, počasni sam profesor Londonskog univerziteta. Imao sam priliku kao univerzitetski radnik da držim predavanja na mnogim univerzitetima i fakultetima. Ima rešenja, ne bih mogao da kažem da u svetu ne postoje rešenja koja su u nekim elementima bliska ovima koja su ponuđena u ovom zakonu. Jedno od rešenja jeste da student koji nije u stanju da upiše sledeću godinu gubi neka finansijska prava ili čak ne može da upiše narednu godinu, ukoliko u utvrđenom roku ne izvrši svoje obaveze. Ovaj zakon to možda dobro predviđa. Međutim, u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji, kada je očigledno da roditelji imaju malo novca, finansijsko kažnjavanje studenata zbog propuštenih prilika na univerzitetu bilo bi preteško. U veoma tešku materijalnu poziciju beogradski, novosadski i druge univerzitete doveo je ovaj režim. Zbog karaktera režima izgubile su se veoma dobre naučne veze, dobre finansijske veze, naučna razmena je bila neko vreme obustavljena za vreme sankcija, razmena studenata itd. U ovoj izuzetno teškoj ekonomskoj situaciji, ukoliko bi išli na to da kažnjavamo studente što nisu u stanju da redovno izvršavaju svoje obaveze prebacujući svu odgovornost na njih, verujem da ne bi bilo dobro.
Kao beogradski profesor, ali kao i poslanik koalicije Vojvodina, in toto odbacujemo Predlog ovog zakona. Ne mogu prihvatiti, kao profesor Beogradskog univerziteta, da se univerzitet odmetnuo od zakona, što eo ipso znači da sam i ja odmetnik, kao i mnogi profesori koji ovde sede. To nismo. Mi ovaj zakon doživljavamo kao naglašeni politički inervencionizam države u stvari univerziteta.
Nije netačno da Vlada mora imati određenih prava na univerzitetu, jer je tačno da ga finansira. Ali, istovremeno je tačno i to da je Vlada, odnosno Narodna skupština preko svog budžeta finansijer ubedljive većine naših fakulteta sa nekih 40-60%, ostala sredstva stiču sami fakulteti. Uprava nad celokupnom masom sredstava ipak pripada samo Vladi.
Ovaj zakon u suštini unosi kadrovski intervencionizam. Nema samostalnosti univerziteta, ukoliko on sam ne bira nastavnike koji će izvoditi nastavu. Ne mora da bira dekana, ne mora da bude isključivo on koji će biti nadležan za dekana i rektora, ali univerzitet mora sam da bira svoje nastavnike i o tome da izveštava Ministarstvo. Konačno, nije dobro da Vlada direktno postavlja dekana, odnosno dekana i rektora kao ni upravni odbor, jer će oni u suštini biti instrumenti političke intervencije na univerzitetu.
Verujem da mnogi od nas jesu ubeđeni da će univerzitet, ukoliko ovaj zakon bude donet, univerzitet će biti žrtva političkih odnosa u zemlji i da ovaj zakon neće doprineti poboljšanju naučnog i nastavnog procesa. Može da dovede do naglašene apologetizacije, pre svega društvenih nauka, otuda što će se dekani i profesori preko dekana direktno birati od strane Vlade. Ne postoji objektivna nauka. To su iluzije onih, koji se nikada nisu bavili naukom. Ne postoji neutralna nauka. Postoji samo kritička nauka. Otuda ovaj zakon može biti i te kako opasan instrument da se suzbije naučna kritika društvenih procesa u zemlji i pravo naučnika da preporučuje kuda dalje da se ide. Nauka bez normativnih sudova je bezvredna. Ovaj zakon može biti udarac po normativnim sudovima. Otuda što je opasna kadrovska pretnja i u suštini dovodi do politizacije univerziteta, a ne do oslobađanja univerziteta od politike, već ga direktno stavlja pod etatističku kapu u zemlji, centralizujući vlast, kadrove, odlučivanje. Ovaj zakon u suštini jeste doprinos daljoj centralizaciji u Srbiji, koja je inače dovela i dovodi do sve jačih političkih konflikata u našoj zemlji.
Konačno, nije dobro da Vlada Republike Srbije upravlja svim univerzitetima u zemlji. Novosadski univerzitet nije osnovala država Srbija, već AP Vojvodina. Svojim vlastitim sredstvima i, ma koliko to izgledalo nekima neprihvatljivo, ali građani Vojvodine su svojim novcem finansirali osnivanje ovog univerziteta. Nema razloga da taj univerzitet bude direktno stavljen pod centralnu kontrolu Vlade, ukoliko ona sama svojim sredstvima nije doprinosila njegovom osnivanju.
Konačno, želim samo da ukažem i kolegama i narodnim poslanicima na jedan opasan deo zakona o univerzitetu, na član 151. stav 2., gde, iako to ne mora da bude, ali fakultet, dakle, dekan, odnosno univerzitet, odnosno rektor, mogu poništavati diplome, doktorske diplome naučnika, ukoliko procene da te diplome nisu stečene originalnim radovima. Istovremeno, zakon ne kaže koji je rad originalan, od kog trenutka neki rad nije dovoljno originalan da bi bio priznat. Ta krupna pretnja može da dovede, ne mora da dovede, ali može da dovede do poništavanja doktorskih diploma onih profesora za koje vlast može da odluči da nisu dovoljno lojalni. Može vrlo lako da se dogodi da se nekom od redovnih ili bilo kojih drugih profesora odrekne pravo na diplomu, govoreći, preterano ste citirali, preterano vam je velika literatura. Što više literature imate, manje ste originalni.
Takva opasnost preti. Nisam mislio da je to bila namera predlagača, dakle Vlade, ali se u te vode može upustiti. Konačno, ovaj oblik etatizacije univerziteta dovodi do krupne pretnje da sa smenom Vlade mogu da se smenjuju i profesori i da osnovni kriterijum rada na fakultetima, na univerzitetu bude lojalnost, politička lojalnost profesora - vladama. Kako se vlade menjaju, tako se menjaju upravo i profesori. Ne mora da se dogodi, ali to nije isključeno, jer to zakon dozvoljava.
To su razlozi koji nas navode da danas budemo protiv ovog zakona i nećemo učestvovati u raspravi koja će posle ove rasprave uslediti povodom amandmana, jer smatramo da je univerzitet izbačen iz procesa dogovaranja. Nastavno naučno veće univerziteta, odnosno rektorat je morao biti pitan, morao biti aktivan saradnik u izradi ovog zakona. Bez univerziteta ovakav zakon ne treba pobošljavati, ne treba po našem mišljenju ići na bilo kakve amandmane, jer kostur ovog zakona nije dobar. Hvala vam lepo.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik dr Milan Božić.

Milan Božić

Gospodine predsedniče, gospođe i gospodo narodni poslanici, 20-tih godina prošlog veka Knjaz je počeo da uređuje srpsku državu. Jedan od prvih poslova, ali ne baš najprečih, jer razume se da je policija uvek bila preča, bilo je uređenje školstva. Tako su voljom gospodara Miloša bila imenovana i prva tri učitelja u Srbiji, koja su trebala da decu školuju o državnom trošku. Naime, sve do tada poznate škole bile su privatne. Ubrzo se ispostavilo da je jedan od trojice naimenovanih nepismen, a drugi stalno pijan. Iz mesta u kojima su službovali, stizale su pritužbe, a od negde i zahtevi da se smene.

Iz knjaževske kancelarije stigao je sledeći odgovor: "Nije u saznanju Knjaževstva ni da je bilo ko od ove dvojice učitelja protiv vlasti mi. Zato mi nije jasno zašto želite da ove časne ljude ostavite bez službe".

Romalo lokuta causa finita ili i Rim je progovorio - slučaj je zaključen, rekli bi oni obrazovani na Rimskom pravu.

Nije, pak, u mom saznanju kakva je bila dalja sudbina ove dvojice prosvetnih pregalaca, niti pak kakva su saznanja i sposobnosti probudili u svojim đacima. Ipak, posredni dokazi, što bi istražni organi rekli, svedoče da su na ovom tlu često delali ljudi, čiji učitelji kao da su bila upravo ova dvojica. Istina, kako to gospodar Miloš večito veli, oni nisu bili protiv vlasti mu. Miloš, pak, slabo obrazovan i skoro nepismen, a moramo reći i paranoičan, nije praveći srpsku državu imao baš najbolje odnose sa naukom i kulturom. Godinama je oklevao da dopusti osnivanje univerziteta. Konstantinu Danilu je odgovarao - kako takvih ljudi kod nas nema. Naučno društvo je takođe odlagalo da formira akademiju nauka, tako da smo tek na izmaku Miloševe prve vladavine, 23 godine po Drugom srpskom ustanku dobili Akademiju i Univerzitet. Za razliku od njega, ustanici su u prvom ustanku, već tri godine po ulasku u Beograd, osnovali Veliku školu.

Razume se zašto se Miloš toga bojao. On se bojao, naravno, da će mu univerzitet i Akademija raditi o glavi ili u najmanju ruku da će mu se motati oko nogu.

No, kad su Akademija i Univerzitet već osnovani, ni jedna naša vlast, ma koliko da su joj smetali, nije odlučila da im radi o glavi. Naravno, ni ovo nije baš tačno do kraja, jer kod vlasti podrazumevamo i okupacione režime, jer, kao što čusmo, Nedićeva vlast je u liku ministra Velibora Jonića donela 1941. godine zakon kojim je odlučila da sami imenuju profesore, dekane i rektora.

Kako u ovoj sali, verujem, nema nikoga ko pomišlja da se radilo o legitimnoj vlasti, moramo se složiti da je Jonićeva odluka, zapravo, odluka nemačkih okupacijskih vlasti da neposredno upravljaju univerzitetom koji ionako nije radio. Istina, nastavnike su i dalje imenovali, pa je tako o Božiću 1943. godine za docenta proizveden Jovan Đorđević, čuveni Brozov ustavopisac, koji je zdušno služio i sledećem režimu ideologije. Ovakvih čudovišnih primera možemo naći i u drugim zemljama i u drugim podnebljima, kada su na vlasti bili totalitarni režimi.

Nije nam poznato da je iko posezao za ovako otvorenim instrumentima represije u zemljama koje su imale legitimno izabrane parlamente. Ispada kao da se predlagač ovog zakona trudi da se upiše u istoriju kurioziteta.

Univerziteti su u svim zemljama sveta so soli, što bi rekle nacionalne nauke i kulture. U skoro svim zemljama oni su uglavnom državni ili ih država najvećim delom finansira. Neki postoje i duže od država u kojima su. Čitava nacionalna nauka, tehnologija, kultura danas počiva na njima i izvire iz njih. Mukotrpan i težak put, tu nema šale. Oni decenijama i vekovima postoje samostalno živeći na blagodat, na korist, svejedno, ali nikada na štetu svog naroda, kroz veoma komplikovane odnose sa institucijama društva i sa društvom i državom.

Još nikome u civilizovanom, demografskom svetu nije palo na pamet da može biti kompetentniji, stručniji od onih koji su na samom univerzitetu, da prosudi i presudi ko na njemu treba da radi i kako njime da se upravlja. Razume se, nema ni jedne države koja sve to ne shvata, ali ipak svaka država pokušava da politički utiče na svoj univerzitet. Međutim, malo koja to čini na ovako otvoren način, jer država ima mnoge instrumente represije na raspolaganju, od uskraćivanja para do manje ili više suptilnih pritisaka na pojedine profesore, institute, fakultete, univerzitete. Dakle, država može da koristi druge instrumente represije.

Postoje kontrolni mehanizmi, recimo poput ovog koji sadrži postojeći zakon, koji imamo u ovom momentu, gde država preko svojih predstavnika kontroliše rad fakultetskih i univezitetskih tela, ali naravno ma koliko oni bili nedemokratski ipak daju izvesnu slobodu, bar slobodu predlaganja onih koji će sutra biti profesori ili dekani ili rektori.

Ni jedna demokratska parlamentarna država se nije do sada odlučila da ovako providno upravlja univerzitetom i zbog toga sam ja, naravno i moja poslanička grupa, kategorički protiv ovakvog zakona. Dakle, šta je sledeće? Da li će možda Vlada ili osnivač preuzeti neposredno upravljanje nad Akademijom nauka i imenovati akademike i predsednika koji nisu protiv vlasti. Ako ovaj zakon prođe ne treba dugo čekati na novi zakon, recimo o crkvi. Nije neka osobita veština da Vlada dokaže da je i ona osnivač crkve, da crkvu proglasi za javno preduzeće, pa da donese zakon po kome će Vlada imenovati vladike i patrijarha, opet one koji nisu protiv vlasti.

Gospodo, molim vas još jednom da povučete ovaj zakon, jer je univerzitet suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena državi.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem. Ima reč ministar Aleksandar Vučić.

Aleksandar Vučić

| predsednik Republike Srbije
Dame i gospodo narodni  poslanici, teško je govoriti posle Milana Božića, jer nikada niste sigurni da li govori kao vlast ili kao opozicija. Teško je da se snađete na koji način da mu odgovorite.
Vlada Republike Srbije predložila je Narodnoj skupština na usvajanje jedan dobar i odličan zakon. Zakon o univerzitetu ima intenciju da se spreči dalji javašluk, neefikasnost i nerad. Cilj ovog zakona jeste povećanje efikasnosti i rada i reda na univerzitetu. Kako i zbog čega? Vi znate da nauka i visoko obrazovanje postaje odlučujuća tehnološka snaga civilizacijskog razvoja. Univerzitet je jedno od središta ogromne akumulacije, saznanja i odlikovanja intelektualnih sposobnosti, jedan oblik memorije civilizacije. Pretvaranjem nauke u pretvaračku snagu razvoja u budućnosti i društva sa najboljim obrazovnim sistemom zauzimaju ključni položaj, položaj kakav su nekada zauzimala društva sa najvećim prirodnim bogatstvima ili brojem mašina.
Cilj ove države, u čijoj svojini se nalazi univerzitet, jeste da postigne najbolje moguće rezultate, koji će doprineti efikasnijem i plodotvornijem radu u svim sferama društvenog života, u svim oblastima društvenog života. Naš cilj nije da imamo više politikanata, naš cilj nije da studije traju osam, 10, 12 ili 15 godina, već je naš cilj da unapredimo kvalitet studiranja, da poboljšamo materijalnu osnovu univerziteta u celini. To je suština ovog predloga zakona.
Kažete i najveću buku u javnosti izazivaju poslednjih dana oni koji za to imaju najmanje prava. Malopre šef poslaničke grupe Nove demokratije Žarko Jokanović, valjda kao student, govori šta i kako bi trebalo da činimo. On je pet godina stariji od mene, a još nije blizu da završi fakultet. Kada će da završi fakultet? Jel' to treba država da finansira? Jel' država treba u sve to da ulaže? Jel' država na sve to treba novac da troši? Onda se postavlja pitanje, kažu da neki roditelji troše novac, ne mogu da plaćaju studije, roditelji na ovakav način troše novac. Mnogi roditelji troše novac, da li na Žarka Jokanovića ili na nekog drugog? Mnogi, zato što se iz njihovih primanja, iz nekih fiskalnih obaveza koje oni moraju prema državi da plaćaju, daje novac za studije Žarka Jokanovića, koje traju koliko, 10, 12, 13 godina, ko zna koliko već?
Suština je u tome da su najveću buku u javnosti podigli oni koji su možda pogođeni onim što im predstoji. Tako je gospodin Veselinov malopre govorio samo o sebi, izreče nam čitavu svoju biografiju. Govorio je o onome kako i zbog čega njega donošenje novog zakona pogađa. Ni jednom rečju nije pomenuo studente, osim što je rekao da zakon u celini nije dobar. Zbog čega nije dobar, to nismo mogli da čujemo, to nismo mogli da saznamo, osim da valjda naučna razmena nije bila dovoljno dobra u vreme sankcija, pa bi trebalo da bude bolja, jer je on počasni profesor u Londonu ili ne znam gde još. Nemam ništa protiv toga, ali ovde je u pitanju zakon, a ne da li će Veselinov biti počasni profesor u Londonu, Beogradu ili nekom drugom univerzitetu.
Govorili su prethodnih dana mnogi o tome kako treba da se pitaju u univerzitetu, da oni govore o tome, da oni učestvuju u tome, da oni upravljaju univerzitetom. Nema više toga. Nema više samoupravljanja. Sada će da bude red i rad. Samoupravljanje da vi odlučujete o onome što nije vaše, toga nema. Vi, gospodine Božiću, ne date vašim koalicionim partnerima da upravljaju javno-komunalnim preduzećem gradska čistoća, a govorite da biste nekom dali da upravlja univerzitetom. Nemojte molim vas, to je vrhunsko, to je najgore moguće licemerje. I vi govorite o srednjovekovnim zakonima, vi sebi dajete za pravo da nekoga napadate i da ovde dajete neprimerene primere o tome kako će neko crkvu da proglašava vladinom institucijom i da biramo vladike i patrijarhe. Možda biste vi to mogli, možde ste to zamislili, ali to sigurno neće proći.
Vlada Republike Srbije zakonom o univerzitetu ničija prava nije ugrozila, nikakvu autonomiju nije ukinula. Mnogi govore, naravno i ne znajući šta znači autonomija i njeno etimološko značenje, pa govore da pod autonomijom smatraju eks teritorijalne zone, kao strane ambasade u našoj zemlji i zamislili su da mogu da rade šta hoće i kako hoće. Čime je autonomija ukinuta? Jel' time što su zabranjena politička predavanja i političke tribine na času biologije, na času anatomije, na času geografije? Da li je zato ukinuta autonomija univerziteta? Ko im je dirao u čas geografije, biologije ili anatomije ili bilo kog drugog predmeta? Niko nikome. Uopšte se u nastavu, u naučni rad, u istraživački rad Vlada Republike Srbije i po ovom zakonu ne meša, uopšte nije dirnuta autonomija univerziteta, autonomija nauke, autonomija nastave, autonomija obrazovanja, ali ne mogu da se drže političke tribine. To je nešto što nekima smeta i ne može da se zloupotrebljava univerzitet u lične svrhe i lične potrebe. To je ono što neće moći. Kome smeta, dobro je što mu smeta, jer na takav način neće moći da radi, deluje i vodi fakultet ili univerzitet, kao što je činio do sada. Dakle, to je suština ovog predloga.
Još nešto, govorili ste prethodnih dana, gospodine Božiću iz vaše politike stranke i dužan sam da na to odgovorim, jer je mnogo neistina izrečeno, a pominjan je zakon iz 1905. godine. Malo sam proučavao taj zakon, neke odredbe, pa je neophodno da upoznam javnost sa tim odredbama.
Zaista je pravi univerzitetski lik potvrđen imenom "Velika škola", koju je dobila Srbija 1905. godine, ali ne zaboravite da su poslanici ondašnje skupštine, radi uštede, broj osoblja ograničili na 20 redovnih i 20 vanrednih profesora, a istovremeno je profesore potvrđivao ministar. A, to niste hteli nigde da saopštite, nigde da kažete.
Nećete da kažete, prema pozitivnim zakonskim rešenjima u Nemačkoj da njihova Vlada određuje, naravno u izboru od tri profesora, potvrđuje koji će biti redovni profesor, pa čak i u jednom slučju kada je Vlada rekla da ne može da bude ni jedan od tri predložena kandidata, Savezni upravni sud Nemačke je doneo odluku, odnosno rekao da je država u pravu i da ni jedan nije izabran, jer ako ima pravo da izabere jednog ima pravo da se suprotstavi izboru svakog od njih.
Zbog čega ste, tj. zbog čega su mnogi graknuli i zbog čega se njima ne dopada ovaj zakon.
Naravno, razumljivo je da se opozicione političke stranke trude da pronađu neki razlog da napadnu zakon. Razloge značajne i dobre nismo čuli. Ovaj zakon je dobar iz još jednog razloga, zato što će Vlada imati kontrolu nad upravljačkim procesom, zato što će Vlada želeti da uštedi novac tih roditelja o kojima se govori, da se taj novac troši za dečje dodatke, penzije i u druge svrhe. A, nema više davanja para onako kako kome padne napamet i kako ko hoće da se to troši, da se ćerda, jer neko voli da ima autonomiju onako kako je on zamislio.
Ovaj zakon je dobar. Teško je napraviti bolji. A, Vlada Republike Srbije je valjda najmerodavnija da predloži Narodnoj skupštin, ona je ovlašćeni predlagač, jer su se neki pitali prethodnih dana zaboga, ko je taj koji predlaže zakone. Da, Vlada Srbije, ona predlaže to, i očekuje od narodnih poslanika u Narodnoj skupštini da podrže ovakav zakon, jer je sigurno da ćemo obezbediti kvalitetniju nastavu, bolju materijalnu osnovu, bolje materijale uslove i da ćemo obezbediti efikasnije studiranje našim studentima. Hvala.

Dragan Tomić

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem. Narodni poslanik Milan Božić je tražio repliku, zatim Žarko Jokanović i Veselinov.