Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, ove replike stvaraju nervozu budućim diskutantima.
Heto sam da govorim o tome da verujem da će ovaj saziv Skupštine biti zapamćen kao reformski saziv, jer, nastavljajući ono što je radio prethodni saziv, ova skupština ima pred sobom jako puno poslova. Naime, potrebno je da donosi zakone koji će menjati i usklađivati institucije ovog sistema sa institucijama građanskog društva. Za takvo društvo smo se opredelili, bar veći broj ljudi se opredelio, i te institucije moramo da gradimo.
Predlog zakona koji je pred nama prevodi univerzitete ili univerzitet u Srbiji, znači, svih šest univrziteta u građansko društvo. Tu je glavni zahtev koji se nalazi u tom predlogu zakona. I, svi oni koji kritikuju taj zakon u suštini kritikuju taj proces, a među njima, nažalost, ima mnogo onih koji su se pre par godina jako zalagali za građansko društvo, za građanske institucije i za građansku demokratiju.
Građansko društvo podrazumeva jasno određivanje ko je vlasnik svojine, jasno određivanje ko upravlja tom svojinom, efikasnost u radu, ili proizvodnji, ili delovanju i na kraju, pretpostavlja, zahteva da Parlament bude taj gde se donose zakoni. Vlada je ta koja sprovodi i realizuje te zakone, a sudstvo je to koje brani zakonodavni sistem i funkcionisanje institucija.
Naravno, kao pripadnik Levice nastojim da u razvoju tog građanskog društva kod nas zastupam ideju za ravnopravnost, jednakost, socijalni napredak,bogatog pojedinca u bogatom društvu i neposrednu demokratiju. Jer, građansko društvo, kako ga poznajemo, je društvo posredne demokratije.
Čudi me zbog toga, da oni koji su bili toliko veliki zagovornici stvaranja građanskog društva od 1992. godine i to u ovom parlamentu, oni koji su kod mene na univerzitetu, na mom fakultetu i na svim univerzitetima u Srbiji i u Jugoslaviji zagovarali to građansko društvo, danas su protiv tog građanskog društva i protiv ovog predloga zakona koji pretvara univerzitet i daje mu te ingerencije.
Jedino što mogu da zaključim jeste, da ti koji su to tada zastupali, nisu u to verovali, nego su jednostavno mislili da će im to poslužiti za dobijanje političke moći, kao što, uostalom, danas jedan broj mojih kolega zastupa suprotnu opciju od ove u zakonu, verujući da će to njima obezbediti određeni politički uticaj i političku moć. Nisam za to da univerzitet bude izvor ni političke moći ni političkih sukoba.
Kada se radi o ovom zakonu i o onome što zastupa, voleo bih da bude više univerziteta i više studenata u našem društvu. Kada se radi o racionalizaciji, racionalizacija se svodi na to da studije budu kraće, efikasnije i da imamo što je moguće veći broj diplomiranih studenata. Ubuduće, tamo gde je nekad bio inženjer, trebaće doktor nauka, da bi mogli da idemo u korak sa svetom. Prema tome, obrazovanja nikada neće biti dovoljno, studenata nikada neće biti dovoljno, ali se studenti ne mogu dovoditi u situaciju da studiraju osam godina, već kao srednjoškolci koji završavaju za četiri godine, njih 93%, da i studenti budu dovedeni u položaj da im se omogući da i oni u periodu od četiri do četiri i po godine završavaju fakultete.
Ovaj zakon je prihvatljiv za mene i za Jugoslovensku levicu iz prostog razloga što ima nekoliko veoma jasnih odredbi. Prva je da jasno određuje da u našem društvu sada postoje univerziteti u državnoj i privatnoj svojini. Drugo, što jasno govori o transparentnosti upravljanja. To znači da se tačno zna ko upravlja i na koji način upravlja univerzitetom kada se radi o privatnim i državnim univerzitetima.
Danas se u ovoj skupštini, a i poslednjih dana u medijima pokušava proturiti jedna neistina. Nije tačno da je profesorima oduzeto pravo upravljanja univerzitetom. Neće biti dekani predstavnici radničkih zadruga, već redovni profesori. Neće biti rektori predstavnici seoskih gazdinstava, već redovni profesori. To što će ih imenovati država nije bitna razlika od prethodnog stanja.
Da vas podsetim, dekana su birali saveti, koje je imenovala skoro dve trećine država.
(Glasovi: 50%).
Država je imenovala 50%, Vi dobro znate kako je to išlo. Sada je razlika u tome što umesto tog saveta sada to radi neko drugi, ali su ingerencije i odgovornosti iste. Drugo, profesori će upravljati i u fakultetima, biti na čelu katedri i raditi stručne poslove. Osim toga, a što je najbitnije, posebno na univerzitetu se garantuje ono što do sada nije postojalo. Moje kolege sa univerziteta dobro znaju da određen broj studenata, koji pripada ovoj ili onoj političkoj opciji ili su mu roditelji pripadnici određene opcije, na pojedinim predmetima ne mogu da polože ispite zato što je profesor protiv te političke opcije. Ovo ne sme da se dešava. Politika mora da izađe sa univerziteta. Ono što mora da ostane na univerzitetu je isključivo znanje. Sve van toga je građansko pravo profesora da radi, ali izvan fakulteta i univerziteta.
Slažem se da treba da se pozivamo na prošlost... Po tom istom zakonu, koji je ovde pomenut, krajem prošlog veka, tada jedan nepoznat čovek, koji se zvao Nikola Pašić konkurisao je za mesto vanrednog profesora na predmetu izgradnja mostova i puteva. Kruna je odbila njegovu kandidaturu, iako je imao sve stručne uslove, jer su ga smatrali opasnim socijalistom. Čovek nije imao šta drugo pametnije da uradi, napravio je partiju i postao vođa jedne najjače i najpoznatije političke stranke u tadašnjoj Srbiji pa sve do današnje Jugoslavije.
(Tomislav Nikolić, s mesta: Kako se zvala partija?).
Nikola Pašić, a Radikalna stranka.
(Smeh.)
Ali, nije bila Srpska radikalna stranka, već Radikalna stranka.
Što se tiče tog Ćorovića, molim vas, on je bio smenjen, koliko se sećam, zbog toga što je uveo diktaturu na univerzitet, što je izbacivao levičare, što im nije dao ništa da rade i raspravljaju i da zastupaju levičarske ideje. Kada ih je izbacio sa policijom, došlo je do demonstracija, u kojima je jedan student ubijen. Koliko se sećam, beogradski univerzitet slavi 4. april kao dan sećanja na ubistvo tog levičara. Prema tome, nemojte Ćorovića, koji je jedna od najmračnijih ličnosti, da njega koristimo kao element za dokazivanje demokratije beogradskog univerziteta. Nađite neke bolje primere.
Efikasnost studija je jedna od centralnih stvari koje treba obezbediti na fakultetu i univerzitetu. Univerzitetska levica je prva zahtevala da se studentima poboljšaju uslovi studiranja, pre svega kada se radi o novčanim nadoknadama, o smanjenju, plaćanju itd. I moram da kažem da sam srećan što je Vlada neke od tih amandmana usvojila. Isto tako, smatram da je veoma važno da profesori daju svoj doprinos efikasnosti na univerzitetu. Neću da pominjem konkretne katedre, ni fakultete, ali verujte mi da ima mnogo fakulteta u kojima preko 50% profesora nema svoje udžbenike, a ja mogu da navedem, nije sada važno koja je, i katedru na kojoj za poslednjih 40 godina nije napisan ni jedan udžbenik iz matičnog predmeta. Prema tome, svi redovni profesori koji su na tom smeru davno treba da budu uklonjeni sa univerziteta, jer nisu ispunili uslov za izbor vanrednog profesora.
Zalažem se da profesori imaju svoje obaveze i da ih ispunjavaju kroz nastavu i pisanje udžbenika, da se studentima pomogne da što pre završe fakultete, kroz jednu ozbiljnu i temeljnu nastavu, jer svaku godinu posle četiri godine studiranja plaćaju njihovi roditelji, plaća društvo i u krajnjoj liniji plaćaju sami studenti. Isto tako, zalažem se da ovaj zakon, koji podržavam, bude zakon koji će omogućiti da univerzitet stane na svoje materijalne noge, da se obezbedi nov priliv literature, časopisa, da se omogući stručni rad kroz seminare, skupove, međunarodne simpozijume i ostalo, što je nužno da se realizuje.
(Predsednik: vreme.)
Imajući sve to u vidu, predlažem da se usvoji ovaj zakon, jer obezbeđuje da univerzitet kao institucija postane deo građanskog društva, za koje se ova skupština zalaže.
(Poslanik Ivan Kovačević traži repliku.)