Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, uzalud nada da će bar kad se o univerzitetu razgovara biti malo više domaćeg vaspitanja.
Čuli smo i trudiću se da ne ponovim, da ne gubimo vreme, da je bilo više političkih, nego stručnih komentara na predloženi zakon. To apsolutno nije tačno, s obzirom na 80 i nešto amandmana. Dozvolite mi da pomenem samo jednu od tema koja je izostavljena, bez obzira što je amandmanom bilo napomenuto. Zahtevali smo kao arhitekti da se prizna ono oduvek što je postojalo u zakonu, da nastava na Arhitektonskom fakultetu sadrži i stručno umetničke predmete. Iz toga proizlazi kako se priznaje magistarska teza itd. To nije prihvaćeno iz neobjašnjivih razloga.
Naravno da nije mesto da objašnjavam šta je arhitektura i koji su sve faktori obrazovanja arhitekata i u okončanju njihovog posla, na kraju - krajeva, prisutni - tehnički, izvantehnički, umetnički, misaoni u jednom klupku iz kog se ništa ne može izvući a da se dobije kvalitetan arhitekta.
Ne znam kome je potrebno da jedan ovakav amandman ne prihvati i ne znam ko može računati da je to u korist studenata i njihovog obrazovanja, njihove budućnosti. Naravno da to nije od koristi i da naravno nije dobro. Naravno da ništa slično, a ima mnogo toga, nije potrebno danas isticati. Potrebno je proceniti, oceniti, krajnje otvoreno, da ipak postoji izvesna ili nespremnost ili slepilo, oprostite ako je pretežak izraz, jer izgleda danas umesto jezika univerziteta, mi slušamo na žalost, od strane predstavnika Vlade graktanje šačice huligana, ostrašćenost, rasterivanje, raspirivanje, to je sve jezik koji je taj i daj bože da ga već jednom prevaziđemo.
Dakle, gospodo, neće biti na dobro studenata i sasvim je bezrazložno da objašnjavate kako je u Srbiji jako korisna "Đurđevska kišica" i kako je u Srbiji jako dobro da studenti žive dobro, da kabineti, laboratorije, fakulteti, instituti budu bolje opremljeni, da budu biblioteke pune knjiga i da se jednostavno učini sve da bi oni efikasnije studirali. Nije dakle potrebno ono što je dobro, a što je dobro podvlačiti, nego je dobro puteve i ometanje tih puteva raščišćavati.
Dekan bira dakle, iz reda onih koji ispunjavaju uslove, ko je profesor.
Mislim da treba znati da dekan bira, doduše on po izvesnim korekcijama, ako sam dobro stigao da pročitam, konsultuje katedru kao telo, na koje se profesore može najradikalnije uticati, na koje se i na čije se sudbine može najradikalnije uticati.
Oprostite što podsećam, moja generacija pamti političke komesare - dekane. Moja generacija zna u glavu, u ime ko je sa Mašinskog, Građevinskog, Arhitektonskog fakulteta morao da napusti zemlju. Moja generacija sa razlogom pažnje za budućnost mladih se plaši da ne dobije ponovo dekane i profesore - političke komesare. Kažem, plašim se, ne tvrdim, jer još uvek gajim nadu da to svi zajedno nećemo dopustiti. Moja generacija pamti da sam 1963. godine, zahtevajući da u nastavnom veću, ili kako se u ono doba zvalo, budu prisutna dva studenta radi pravilnog informisanja, da sam bio na pragu isključenja iz svih univerziteta u zemlji, jer sam pokazao nečuvenu drskost.
Danas Vlada, hvala blagom Bogu, afirmiše prisustvo studenata, bar u onim zonama odlučivanja koje su primerene mladim ljudima u fazi obrazovanja. Naravno da politika ne treba da bude na univerzitetu i naravno da nikog ne treba plašiti tim obećanjima. To treba rešiti svuda i na svakom koraku. Kada sam, gospodo, biran na Arhitektonski fakultet, već je bilo ustanovljeno tajno glasanje i prvi sam izabran tajnim glasanjem. Danas bi mi bila manja čast da sam izabran odlukom dekana, ali ne bi mu ni to zamerio. Naravno, merila koja mi na fakultetu tražimo da budu stalno oštrija i sve oštrija, bojim se da se ovim zakonom dovode u pitanje.
Kad smo kod politike, čitam, možda nisam dobro čuo, da izlaze saopštenja univerzitetskih odbora pojedinih stranaka koje se nalaze u Republičkoj skupštini i Republičkoj vladi. To, svakako, nije SPO i sve što govorim, govorim stavove SPO. Ne znam kome treba rehabilitacija, ozvučenje, prizvučenje nekakvih slika da postoje univerzitetski odbor, kad na univerzitetu ne smeju da budu odbori političkih stranaka. Mislim da je to opet stvar intervencije nekog drugog, a ne moja.
Dakle, gospodo, čuo sam i oprostite moraću to da napomenem, a trudim se da ne bude nikakve replike niti ću bilo kome replicirati da se pominje drug i poruka druga iz Engleske. Nije potrebno da se ova skupština unižava takvim provokacijama i takvim neistinama. Ja čitam i vidim da drugovi iz Kine šalju poruke i to je stvar onoga ko prima i ko šalje poruke.
U Engleskoj su gospoda Karađorđevići i danas ste dobili voljom božjom baš knjigu o srpskim vladama, odnosno vladama Srbije od 805. do danas i prvi starešina ondašnjeg ustrojstva skupštine upravo je bio Karađorđević. Setićete se 2004. i 2005. godine da ovo što ste danas uradili treba da bude sramota. Kao što je sramota pozivati nastavnike da se vrate nastavi, jer nije to tačno. Mi nastavnici radimo veoma naporno u dramatično teškim uslovima. Pa čak i oni amandmani koji preporučuju da se poštuje nastavno veće, kad kaže koji broj studenata može fizički da opstane u prostorijama i koji broj studenata može da se osposobi za ono što ga čeka, i to se čak ukida. Verujte posle 40 studenata u jednoj sali, gde je autorski rad od table do table ili autorska vežba od table do table nema učinka i nema dobrog studenta.
Dozvolite mi na kraju da podsetim na golu činjenicu - 29. oktobra 1990. godine, pre osam godina, u programu SPO, a slobodan sam pomenuti program, jer je ovde pomenut jedan program koji se zalaže za besplatno školovanje i mi se zalažemo svakako u meri u kojoj je to razumno, primereno - u našem programu stoji "sloboda unierziteta je strategijski interes zemlje i osnovna poluga njene duhovne i moralne obnove. Narodni novac koji se budžetom namenjuje univerzitetu ne daje pravo državnoj administraciji da utiče na njegovu autonomiju, razvoj nastave i naučno-istraživačkog rada". Jedno slovce od ovog ne povlačimo. Kada bude u prilici da odlučuje, SPO će tražiti povlačenje zakona koji ste danas namerni usvojiti.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Dobrivoje Budimirović.

Dobro je što sa svakim pomakom kako ja imam običaj da kažem - ne pada sneg da bi pokrio breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. I u prošlom sazivu, kada smo usvajali Zakon o univerzitetu, takođe je bilo izneto dosta povika, da je taj zakon takav, da će sutradan da bude propast države, propast sistema obrazovanja i da ćemo da dođemo tamo sa nekom afričkom zemljom u isti nivo. Sada ti isti ljudi o tom zakonu govore slavopojke, ovaj zakon isto napadaju.
Moram da vam kažem da je Odbor prihvatio ovaj zakon uz toleranciju nekih amandmana i da je Vlada bila izuzetno tolerantna. Smatram da je napravljen izuzetno dobar zakon, koji može da obezbedi i to sledeće.
Prvo, ovaj zakon treba da razgraniči rad od nerada. Moram da podsetim sa nekim podacima. Nastavnog osoblja na univerzitetima i u Srbiji ima i to: redovnih profesora 2.258, vanrednih 1.500, viših stručnih saradnika 87, docenata 1.700, asistenata sa doktoratom, predavača sa asistentima i magistra i pripravnika negde oko 4.000.
Kada se uzme procenat po broju studenata, moram da kažem da je u proseku 11,3 studenta - jedan profesor univerziteta. Ne uzimajući ostalo osoblje, laborante, tehničko osoblje, administrativno, finansijsko održavanje i drugo, gde se broj povećava, sigurno da ovaj broj nema ni jedna zemlja iz Emirata i nema ni jedan bogat narod, koji može ovoliko da plaća nerad i javašluk, a uz to i završava redovno 12% studenata, da uz to studiramo osam godina, da uz to dobijemo kadrove po osam godina studiranja, koliko je tek godina koji najduže studira, a to je 14 - 15 godina i ko to plaća.
Stalno pokušavate da se borite za studente, da autonomiju univerziteta vam neko uzima, da ukida, a ja ću sledeće da nabrojim - ja sam nabrojao šta je sve vama ovaj zakon dao - autonomiju univerziteta, sloboda obrazovnog procesa, sloboda naučnog procesa, sloboda naučne istine, sloboda naučnih i stručnih radova, sloboda donošenja naučnih planova, samostalnost naučnih planova sloboda metodike u obrazovnom procesu, sloboda naučne kritike, sloboda naučnog izražavanja, sloboda mišljenja, sloboda uveravanja, sloboda odbrane i izrade magistarskih i doktorskih disertacija.
To je kod univerziteta. Šta je dato studentima? Pravo svih na obrazovanje, sloboda razmišljanja, neslaganje oko problema na fakultetu i univerzitetu. Pravo i sloboda informisanja, učešće u upravljanju fakulteta i univerziteta, pravo odlučivanja o studiju, o materijalnom položaju, o stambenom pitanju, o uslovima studija, o procesu nastave, o ispitima, pravo neslaganja prema nastavi i pravo neslaganja sa ocenama. Da li negde u svetu ima veće autonomije? Međutim, vi koji se toliko zdušno zalažete da objasnite da vam je neko oduzeo autonomiju, vi koji toliko govorite u ime studenata, da je ovaj zakon njih doveo tamo gde im nije mesto, vi ni jednog momenta niste svojom sposobnošću, a stalno govorite da ste univerzitetski profesori, pokušali da ovaj zakon renomirate, da svoju kreativnost, ukoliko je uopšte imate date i poboljšate tekst ovog zakona.
Moram da vam kažem, poštovane kolege, vi koji ovaj zakon smatrate za ništavan, da ste tek od 40. člana počeli da dajete vaše amandmane, a to je upravo tamo gde je upravljanje univerzitetom. Vas ne interesuju studenti i ovo govorim zbog šire javnosti i zbog studenata, da znaju da ovi uličari, koji su ih izvodili na ulice ni jednog momenta nisu ni jedan amandman dali da bi studentima bilo bolje, već su samo gledali sebe, gde ćete vi posle ovog zakona. Upravo je Vlada, upravo smo mi koji smo imali razloga da tim mladim ljudima verujemo, da pomognemo, da onim časnim i poštenim ljudima koji su došli da studiraju, završe i uključe se u tokove rada, pomogli i dali sva rešenja i njihove predloge i zahteve videli smo, jer smo i mi roditelji. To smo ugradili u ovaj zakon.
Šta će te vi kolege reći tim studentima sutra, jer je danas izašlo samo 200,300 ljudi na ulice. Nisu vas poslušali. Čak nisu ni vaše kolege izašle. Zašto? Moram da kažem da ste vi zaboravili onu vašu osnovnu ulogu da morate da obrazujete i vaspitavate studente. Da li vi mislite da je obrazovanje da izvodite decu na ulice, da sa njima zviždite, da kličete, da arlaučete? To je možda vaš nivo, a reći ću vam zašto. Vi nemate poverenje da Vlada postavlja rektore, da postavlja dekane. Koji su to ljudi koji ne veruju svojoj Vladi? Koja je to šačica ljudi koja ne veruje Vladi? Kojoj vladi nije stalo da u jednoj državi bude dobro, da bude dobro narodu, da bude dobro institucijama, gde je ta vlada? Ko ste vi da Vlada veruje vama, jer šta ćete objasniti studntima, šta ćete da objasnite narodu, šta ćete vašoj deci da objasnite kada ste pet šest meseci izvodili decu, bili ste sa njima, niste imali nastavu, niste se bavili naukom. Doduše, vi se i ne bavite naukom. Gde su vam knjige? Gde vam je vaša moralna obaveza da toj deci govorite o nekom poštenju? Kako ste nadoknadili ispite i nastavu koju ste trebali redovno da predajete deci i kako su ta deca završila, odnosno koliki je vaš udeo u stvaranju te generacije koja studira u proseku osam i više godina? Neka vaša savest o tome razmisli, ako je uopšte imate.
Dalje, ovi ulični muzičari, ja ću da predložim Vladi da pored ovih šest univerziteta osnuje još jedan univerzitet muzičke umetnosti - pištaljka. To treba da vam bude zanimanje, jer vi otprilike drugo ne znate da radite. Kako ćete vi da objasnite nama ovde da vaš cilj i vaša borba nije jedino usmerena u pravcu da nađete mesto za vas? Kako ćete vi nama da objasnite da ste vi toliko širokogrudi i da mislite na studente, ako ni jednog momenta ni jedan amandman niste dali?
Neko od vas reče ko je pisao taj zakon, profesori univerziteta, seljačke zemljoradničke zadruge. Zaista žalim što neki, po svom nivou i izlaganju, ne bi mogli da dođu do seljačkih zadruga. Potcenjivanjem jednog sigurno nalazi mesto sebi tamo.
Zar je profesor Ratko Marković ili Jovo Todorović i još ljudi koji su bili uključeni u pisanju ovog zakona, zar oni za vas ne znače ništa? Zar ako oni nisu po vašem ukusu vi imate pravo da sve njihove vrline, sposobnosti i kreativnost zbog vas muzičara da negirate. Pogledajte koliko ste sa svojom savešću raščistili da bi o tome govorili.
Mislim da je ovaj zakon dao izuzetno dobro za svakog normalnog čoveka, da se može odvojiti rad od nerada, da se može odvojiti kvalitet od bofla, da se može odvojiti autonomija od upravljanja, da može da se izdvoji moral od nemorala, da može obaveza od javašluka i na kraju, da će se ovim zakonom znati ko, šta, kako i koliko radi? Ali, da neko studira osam ili 12 godina za 100 dinara mesečno, da narod ove Srbije to plaća, da ih vi izvodite na ulice i upravo vi onemogućavate da studirate, upravo vam je narod danas rekao i vaši studenti koji su došli. Oni su negde otprilike po 30 i 40 godina i to je onaj vaš talog koji je isplivao gore, oni su upravo vama danas rekli koliko su uz vas, koliko ste ih obmanjivali i zašto ni jednog momenta niste pokušali ovih dana da sednete, da utičete tamo gde možete, nego samo da klevetate Vladu i ovaj zakon.
U ime Odbora i u svoje ime predlažem da se ovaj zakon usvoji, jer je zaista izuzetno dobar.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik dr Nevena Petković.

Dame i gospodo, kolege poslanici, kao poslanik Srpskog pokreta obnove iz Gorenjeg Milanovca, kao lekar, dakle akademski obrazovan građanin, kao ćerka lekara, kao unuka lekara, koji je Medicinski fakultet upisao sa prvom generacijom beogradskih studenata medicine i kao neko ko se bori da ova naša zemlja doživi lepšu budućnost, nego što je sadašnjost, želim da kažem ovo. Pamtim dobro priče svojih roditelja i rodbine o tome kako su po završetku Drugog svetskog rata i po početku rada univerziteta u Beogradu. Krajem 40. godina ovog veka moj otac, moj stric i još niki članovi moje porodice, tada studenti Beogradskog univerziteta, iz dana u dan, mesecima su odlazili na fakultet u dekanat da na spiskovima isteranih sa fakulteta traže svoje ime.
Oni nisu bili neprijatelji ove države, naprotiv, niti su bili ratni zločinci, naprotiv, bili su to obrazovani, mladi ljudi poreklom iz uglednih beogradskih porodica. Ovo što se danas ovde događa brine nas i plaši, jer osećamo da se možda približava vreme kada će se neke slične stvari ponovo događati na jedan savremen, ali još perfidniji način.
Događaće se te stvari našoj deci studentima, ali i mnogim našim uvaženim profesorima. Izrečen jezikom predlagača, odnosno Vlade, ovaj zakon prosečnom građaninu, uglavnom nedovoljno informisanom, može izgledati sasvim prihvatljiv. Upozoravamo da ćemo njegove efekte shvatiti kasno, a njegove posledice će biti tragične. Zato kao poslanik Srpskog pokreta obnove apelujem, sačuvajmo naš univerzitet. Učinimo sve da danas ovde ovakav zakon ne bude izglasan, jer je to naš dug našoj deci, našoj budućnosti i našoj otadžbini. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Leposava Milićević, a neka se pripremi Branislav Ivković.

Gospodine predsedniče, poštovani potpredsednici, koleginice i kolege narodni poslanici, iako Predlog novog zakona o univerzitetu samo prilagođava organizaciju najsavremenijim civilizacijskim i društvenim tokovima izazvao je kod manjeg broja nastavnika buru negodovanja.
Pažljivo sam pratila diskusije i moram priznati da sam umesto argumenata gotovo uvek nalazila strah. Strah od gubitka privilegija, strah za svoju malu poziciju, koju novi vetrovi tranzicije mogu oduvati. Novi zakon, uređujući vlasničke odnose, dirnuo je u osinje gnezdo nepotizma, o kome nerado javno pričamo, a u kuloarima ukazujemo na štetnost familijarnosti u naučnom i nastavnom procesu.
Iako je osnovna potka zakona poštovanje onog dela preporuka UNESK-a koji se tiče jednakopravnosti starta mladih pojavili su se dušebrižnici koji lamentiraju nad navodnim socijalnim nepravdama koje bi ovaj zakon mogao provocirati.
Takvi prenebregavaju da su i donosioci predloga i zakonodavci najvećim delom vitalno vezani za univerzitet, da su roditelji budućih akademskih građana i da im ne pada na pamet da rade u korist svoje štete.
Svojstvo je mladosti da koristi beneficije i rastegljiv režim studija ih razmazi. Ali, isto tako moramo kod mladosti podstaknuti osećanje odgovornosti za sopstvenu sudbinu, i verujte, kad god je neki zadatak ozbiljno postavljen pred naše studente oni su ga uvek uspešno i iznad očekivanja ispunjavali. Tako će biti i sa prividno pooštrenim režimom studiranja.
Nama su pretnje i sankcije nametnute da bi se uništio kreativni optimizam kao osobina po kojoj je poznat narod ovog podneblja. Zadatak je nas starijih da stvorimo uslove koji će sačuvati stvaralački zanos, jer je to zaloga budućnosti ove države.
Propisivanje broja upisanih na pojedinim fakultetima istovetno je ponašanju koje vodi svaki dobar domaćin. To je garancija da će biti manje kasnijih razočarenja prilikom zapošljavanja i vajkanja da su naši univerziteti servis za stručnjake upravo onima koji nam propisuju sankcije.
Ima kritičara novog predloga koje je struka odavno pregazila pa su sada navukli politikansku odeću. Takvi svojim demagoškim parolama nastoje da iskamče neki stranački poen ili se, vakcinisani protiv patriotizma, dodvoravaju nekima koji na Jugoslaviju primenjuju princip - što gore to bolje. A što je u celoj stvari maltene smešno, većina takvih je nedavno izašla ispod partijskog šinjela.
Beskrajno produžavanje studija odlaže odrastanje i stvara nesrazmeru između mentalnog, fizičkog i socijalnog sazrevanja. Sve to ima implikacije i na demografskom planu. Prema ovom pitanju ne smemo biti indiferentni, jer ova vlada sadašnjim postupcima kreira neke dalekosežnije ciljeve, koji površnim kritičarima uplašenim za svoje male feude na fakultetima izmiču iz vidokruga.
Uverena sam da će novi zakon skratiti vreme studiranja. Kao lekar znam šta predstavlja kada neko započne specijalizaciju hirurgije sredinom 30-tih, a i kako je to kada počinje u 40-tim godinama. Ako prelistamo svetske naučne časopise videćemo da niko ne traži lekare preko 35 godina.
Kao ministar suočena sam verovatno sa najtežim problemom - ekonomskim aspektom zdravstva. Zbog toga mi kritičari predloženog zakona deluju kao konzervativci, kao oni koji bi da konzerviraju prevaziđene odnose.
Vlada je onoliko uspešna koliko odražava napredni duh birača, koliko prati svetske trendove i njihov odraz na naše društvo. Ovim zakonom kao zahtevom vremena samo se oslobađa stvaralačka energija, unosi duh nadmetanja i borbenosti.
Kako je to i imanentni deo našeg genetskog koda verujem da će biti široko prihvaćen od onih zbog kojih univerzitet i postoji, a to su naši studenti. Novi zakon, kao retko koji, poštuje specifičnosti univerziteta, a izvesni grejs period omogućava onim malo komotnijim da se prilagode novim uslovima.
Kraj milenijuma kao da je ubrzao vreme. Nova znanja pristižu velikom brzinom. Konkretno, u medicini zastarevaju udžbenici u proseku za pet godina, a prosek studija je preko 7,5 godina.
Par reči o socijalnoj komponenti ovog zakona. On poseduje zaštitne mehanizme za najširu populaciju akademskih građana. Istovremeno favorizuje kvalitet sprečavajući nezaslužene privilegije. Dugoročno gledano veoma će doprineti podizanju opšteg kvaliteta znanja, podići dignitet univerzitetskih profesora, omogućujući im da svojim kvalitetom budu prvi među jednakima.
Razumljivo je da zdrava konkurencija ne pogoduje nekome ko univerzitetsku karijeru doživljava kao doživotnu hladovinu. Kao deo sveta moramo se izložiti ne samo tržištu kapitala, nego i tržištu znanja. Ja tako sagledavam ovaj zakon, koji u značajnoj meri poboljšava stratešku poziciju naše zemlje.
Ona je i pre bila poznata kao rasadnik naučnika sposobnih da se ravnopravno nose sa svetskim trendovima u svim onim oblastima gde komparativne prednosti naše populacije dolaze do izražaja.
Zadatak naših univerziteta jeste da formiraju stručnjake za svet 21. veka, sveta koji je već premrežen internetom, optičkim kablovima, televizijama velike rezolucije. I mi smo, srećom, uspeli da se u ovim teškim vremenima uključimo u te trendove.
Iz tog rakursa retrogradno zvuče priče o navodnom gubitku romantične autonomije. Svesna sam da kod nas semantika reči profit i profitabilno nije snažna, ali život nas prisiljava da stvari sagledavamo upravo kroz njih.
Ko god pošteno prouči šta donosi ovaj zakon uvideće da on predstavlja doprinos i na državnom i na nacionalnom, kao i na individualnom planu. Praktična primena ovog zakona uskoro će odagnati strah dobronamernih kritičara. A onaj mali broj kritizera, koji su po svojoj karakterološkoj strukturi protivnici svega i svačega, čekaće neku novu priliku da nahrane svoje komplekse.
Prelažem da se zakon usvoji u celini, jer predstavlja jedan humani, organizacioni, socijalni i psihološki napredak, jer adekvatnije odražava trenutak u kome živimo. Univerzitet je par ekselans institucija od nacionalnog interesa i ni jedna vlada koja brine o svom narodu, pa ako hoćete i o glasačima, ne može ga stihijski prepustiti autarhiji, anarhodemokratiji samozvanih pojedinaca, koji su se trenutno zaogrnuli floskulom autonomije.
Adekvatna zastupljenost u rukovodećim telima svih zainteresovanih, od strudenata do profesora, garantuje da će biti poštovana sva prava koja pripadaju univerzitetskom segmentu naše populacije. On je neophodna karika u lancu koji nas još čvršće povezuje sa svetom. Zahvaljujem na pažnji.

 Zahvaljujem. Ima reč ministar Branislav Ivković.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kao član Vlade Republike Srbije slušam ovde diskusiju i mogu da konstatujem da se u suštini oponenti za donošenje ovog zakona uglavnom drže dve stvari.
To je metodologija rada Vlade na izradi ovog zakona, a drugi problem je autonomija. Moram da konstatujem da je suština argumentacije oponenata vrlo sužena. Kada je u pitanju metodologija rada, osnovna je primedba što nije konsultovan univerzitet. Kada je u pitanju autonomija, uglavnom se poteže za poslednjom sednicom UNESKO-a.
Da mi prvo definišemo šta je to i ko je Vlada Republike Srbije? Vladu Republike Srbije izabrali ste vi ovde, svojom većinom, narodni poslanici. Narodni poslanici, koji su imenom i prezimenom i ugledom svojih partija, dobili podršku građana Srbije da uđu u parlament. Znači, u parlamentu sedi ukupna podrška građana Srbije.
Vladu Srbije izabrala je većina, većina podrške građana Srbije. Ta većina, a rekao bih četiri petine je birala one ljude sa kojima želi da vlada Srbijom tako da je razvija i u privrednom i u društvenom smislu. Ta vlada je imala isključivo pravo da odluči o načinu na koji će prezentovati zakon koji donosi.
Nekada kada se radio Prostorni plan Republike Srbije, Vlada je odlučila da ide u široke jednogodišnje konsultacije, jer je to zahtevao Ustav. Sada, posle niza konsultacija u minulim godinama, što je veliki minuli rad u Ministarstvu prosvete, gde je ovaj zakon već bio prisutan, Vlada je odlučila da taj zakon uradi sa ekspertima i predloži ga Skupštini. Ali, ona ga je dostavila i vama poslanicima, ima već dve nedelje. Vas 250 ste dobili taj dokument.
Taj dokument nije tajna. Svi vi imate svoje izborne jedinice, svoje građane. Mnogi od vas su i članovi univerziteta. Niko vam nije branio da ovom zakonu date određena poboljšanja putem svojih amandmana.
A zašto je Vlada Republike Srbije uopšte pristupila izradi ovog zakona? Vlada Republike Srbije snosi odgovornost za funkcionisanje ove države i pre svega, za njen razvoj i u privrednom i u društvenom smislu, a razvoja nema bez osnovnog kadra, bez osnovnog resursa, to je kadar. Zbog toga je Vlada Republike Srbije morala zakonom o univerzitetu da definiše svoju prioritetnu obavezu, a to je kontinuirano obezbeđenje svih delatnosti u privredi, društvenoj delatnosti, kvalitetnijim kadrom. Zato i jeste urađen ovaj zakon. Ovaj zakon je definisao državni univerzitet i definisao je privatne univerzitete.
Državni univerzitet je obaveza Vlade Republike Srbije radi kontinuiteta u isporučivanju kadrova, koji su neophodni za razvoj zemlje. Šta mislite, da je Vlada Republike Srbije svojim predlogom želela da uništi svoj osnovni izvor najvažnijih resursa, a to su kvalifikovani mladi ljudi. I ona je upravo radila zakon tako da obezbedi i da revalorizuje, da reafirmiše osnovni zadatak univerziteta, a to je nastavni i naučni rad, jer je u mnogim sredinama taj zadatak i zaboravljen. Kada je u pitanju autonomija, ona je definisana kao mogućnost članova univerziteta, odnosno njegovih zaposlenih, da biraju većinu akademskih tela, a šta je to osnovno akademsko telo u jednom univerzitetu.
To akademsko telo jednog univerziteta je nastavno-naučno veće univerziteta i u zakonu jasno piše da se nastavno-naučno veće univerziteta formira tako što fakulteti predlažu najmanje po jednog svog člana u nastavno-naučno veće univerziteta. Znači, svi predstavnici u nastavno- naučnom veću univerziteta, najvišem akademskom telu, 100% su birani od fakulteta, nastavnika, saradnika fakulteta. To je najkvalitetnije rešenje i tu je osnovna autonomija. Član nastavno-naučnog veća jeste rektor i jesu prorektor, ali nemaju pravo glasa, jer se upravo čuva autonomija univerziteta. I u žiži interesovanja ove vlade, ovog društva, gde je stavljen osnovni zadatak, a to je nastavno-naučni rad jeste što veće usavršavanje nastavnika i saradnika, da bi što kvalitetnijim radom dali što kvalitetniji, to je možda ružno reći, proizvod, ali ovoj zemlji trebaju savremeni, mladi stručnjaci, visoko obrazovani, u svim sferama života, od istorije umetnosti do visokih tehnologija, akceleratora i svega onoga što se u Institutu Vinča radi.
Prema tome, da ne lamentiramo više nad autonomijom, autonomija po definiciji UNESKO-a - kako je ovde rečeno - znači pravo zaposlenih da biraju svoje predstavnike u najvišim akademskim telima. Najviše akademsko telo univerziteta je nastavno-naučno veće univerziteta, najviše akademsko telo fakulteta je nastavno-naučno veće fakulteta i znate li ko ga čini po zakonu - čine ga svi zaposleni u jednoj ustanovi i fakultetu.
Da li je tu neko osporio autonomiju i šta se rešava na naučno-nastavnim većima fakulteta i univerziteta? Rešavaju se nastavni planovi i programi, diplomske nastave, nastavni planovi i programi za specijalizacije, magistrature, doktorati, odnosi uticaja pojedinih predmeta, izmena fonda časova, reafirmacija pojedinih delova gradiva, obaveza nastavnika da se usavršava i da obezbeđuje nove delove gradiva, svake godine bar 20% u svom nastavnom planu i programu.
Zar je to protiv studenata, zar je to protiv razvoja ove zemlje. Tu se donose planovi naučnog rada, tu se vrši verifikacija tih planova i tu se kontroliše realizacija tih planova. Ima li nekog drugog zadatka važnijeg za univerzitet i fakultet od toga? Nema. To se rešava na univerzitetu, onako kako Vlada Republike Srbije predlaže u ovom zakonu koji je sada pred vama. Potpuna autonomija, maksimalno obezbeđena i prepuštena ljudima od struke, specijalistima, vrhunskim stručnjacima iz svih oblasti, obrazovanih, iz nauke, i izvolite gospodo, radite u interesu ovog naroda, radite u interesu ove zemlje, razvijajte kadrove što savremenije i bolje.
Vlada Republike Srbije finansira univerzitet iz dva izvora, finansira ga iz Ministarstva prosvete i Ministarstva za nauku i tehnologiju. Vlada Republike Srbije je fakultetima već prvi deo aprila isplatila, za nauku, a da li znate da ta privreda koja izdvaja iz budžeta, kada je i koliku je platu primila, da li je januar ili februar. Zato što se stoji maksimalno za obrazovanje ovoj zemlji i za edukacije i razvoj naučnog rada. Hvala lepo.

Molim vas, nema replike, budite ljubazni i sedite.
Molim vas, treba da se dogovorimo kako da nastavimo sa radom (dobacivanja iz sale.)
Ima predloga da se nastavi sa radom, da završimo ovu tačku dnevnog reda.
To je predlog. Molim poslanike da postave svoje kartice u poslaničke jedinice.
Imamo kvorum.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za je glasalo 127, protiv 23, uzdržanih jedan, nije glasalo 8, ukupno je prisutno 159 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Nastavljamo sa radom, molim da se Aministrativni odbor povuče i da obavi ovaj deo posla koji ima, a za reč se javio magistar Branislav Pomoriški. Neka se pripremi narodni poslanik dr Radoslav Jović.