Zahvaljujem.
Ima reč narodni poslanik dr Živorad Đorđević

Poštovani narodni poslanici,  Jugoslovenska levica podržava donošenje predloženog zakona o informisanju.

Postojanje zakona sa jasnim pravnim određenjima prava i odgovornosti novinara i medija, zaštite dostojanstva građana, institucija i države, bitno je obeležje modernog demokratskog i civilizovanog društva. Ostvarivanje zakonitosti je civilizacijsko i demokratsko dostignuće, a ne odsustvo slobode. Zakon štiti rad i one koji rade, štiti ugrožene, a ne one koji ugrožavaju, štiti pokradene, a ne one koji kradu, štiti one koji vole svoju zemlju, a ne one koji je izdaju.

Predloženi zakon o informisanju štiti novinare i novinarsku profesiju od zloupotreba, šikaniranja i pritisaka, onemogućava ugrožavanje objektivnog i profesionalnog novinarskog rada. Predlog ovog zakona tu vrstu valjane zaštite odgovornog novinarskog poziva sadrži - ni jedan novinar, ni jedan medij, niko kome je stalo do novinarske profesije, do objektivnog i angažovanog pisanja, do svoje zemlje, nema razloga da strahuje da će ovaj zakon ugroziti njegov novinarski angažman. Ovaj zakon je na strani svakog novinara i svakog medija kojima su na duši interesi novinarske profesije, interesi ove zemlje, dostojanstvo naroda i potrebe za humanošću i blagostanjem. Donošenjem ovog zakona hoćemo da mediji budu na strani čoveka, da ga informišu objektivno, a ne da ga lažu, da mu šire vidike, a ne strah i paniku, da u njemu podstiču nadu i ljubav, a ne ostrašćenost i mržnju.

Želimo da mediji podstiču slobodarski, stvaralački i kritički duh, a ne pokornost i sluganstvo prema stranim nasilnicima. Takvi zakoni postoje u svim civilizovanim zemljama sveta i stoga je teško razumeti i otpore zakonu o informisanju. U već unapred izraženim otporima na zakon se ne radi o neslaganju sa nekim odredbama predloženog zakona. U pitanju je neslaganje sa donošenjem bilo kakvog zakona o informisanju. Razlozi protiv donošenja zakona, što smo danas ovde čuli, jesu potrebe političkog marketinga i samo ih tako treba posmatrati. Prisutno je, da kažem i to sitna demagogija po kojoj je dobar zakon samo ukoliko se on sastoji samo od jednog člana koji bi, po njima, trebalo da glasi ovako: "Mediji, a pre svega, nezavisni, su neprikosnovena institucija koja je nedodirljiva i ne može je ugroziti ni zemljotres, ni poplava, a pogotovu država". U ovoj odredbi se, do duše, ne spominju ni Vanden Bruk, ni Solana.

Istorija poznaje samo jednu političku opciju koja je bila protiv postojanja zakona. To je bio anarhizam. Danas se na ovim prostorima javlja jedna druga opcija kojoj smeta postojanje preciznog zakona o informisanju. Ta opcija nije anarhistička, ali jeste vazalna, podanička. To su tzv., nezavisni mediji i njihovi minorni politički pomagači, koji teško shvataju da je igranje na kartu suprotstvljanja zakonu put u političko gubitništvo. Razlog otpora tzv. nezavisnih medija u zakonu je veoma jednostavan. Njihovu nezavisnost plaćaju belosvetski centri za uterivanje demokratije i širenje ljudskih prava. Ako učinak tzv. nezavisnih medija u širenju ljudskih prava i demokratije ne bude dovoljan, onda nastaju pretnje raketama i bombama sa sloganom - proredimo nepokorne, da bi oni koji prežive, živeli slobodno.

To je smisao te i takve nezavisnosti, koji se temelji na vazalstvu. Suprotstavljanje izdajstvu nije političko ili ne samo političko pitanje, nije ni moralne prirode, jer osuda, poput one - sram vas bilo - ne pomaže. Ovo je pravno pitanje, jer u izdaji zemlje nema ni politike, ni morala, ni svesti, ni savesti. Najnovija potvrda takve vazalne uloge jeste nedavni susret, kao što je već rečeno, generalnog sekretara NATO-a Solane i američkog generala Klarka sa glavnim urednicima tzv. nezavisnih medija prilikom službene posete našoj zemlji. Zamislite susret tzv. nezavisnih novinara, onih koji pišu da su naša vojska i policija grube, surove, zločinačke uvek kada brane svoju zemlju. Njihov susret sa vojskovođama NATO pakta, one iste sile koja nam preti bombardovanjem bombama, koje su to dodirne tačke najslobodoumnijih i najnezavisnijih novinara na svetu i onih koji drže prst na okidaču "Tomahavk" upereni na ovu zemlju. Odgovor je jasan. Najnezavisniji na svetu i šire, nezavisni od ove vlasti i ovog naroda, ali nisu od Solane i zato mu redovno idu na dosoljavanje.

Traže od gospodina Solane pare, ali i zaštitu od sopstvenog naroda. Ovog puta izgleda prošli su više slano, nego slavno.

Recimo, najnoviji primer interesovanja nemačkog ambasadora za očuvanje nezavisnosti nezavisnih prilikom jučerašnje posete Vladi Srbije. Koliko je meni poznato, poslednjih pet godina nemački ambasador u Beogradu nije izražavao želju da poseti ni Vladu, ni njenog predsednika i da se zainteresuje za privrednu i kulturnu saradnju, nije se brinuo da li u vreme sankcija imamo hranu ili lekove, ni za posledice od zemljotresa, ni zbog zločina albanskih terorista, ali zabrinuo se i po prvi put zatražio prijem u Vladi Srbije da izrazi strepnju zbog opasnosti da ovaj predloženi zakon ne ugrozi njegove štićenike, a ovakav zakon u njegovoj zemlji je još rigorozniji i više decenija je na snazi, pa se Nemci ne brinu za slobodu svojih medija.

Da kažem i to da naš ambasador u Bonu izražava neviđenu pasivnost po tom pitanju. Ovaj zakon štiti medije i novinarsku profesiju, ali štiti i građane, institucije, društva i stabilnost države od neistina, neodgovornosti, ugrožavanja dostojanstva i od izdaje zemlje. Radi se o zakonskoj zaštiti od svakog razarajućeg psihološkog dejstva od širenja defetizma, laži, od izmišljanja događaja da bi se širila panika i narod što više izluđivao.

Želimo da vreme straha od medijskih neistina, blamaža, vreme medijskog srama, u kome je psihički uništavan ovaj narod, vreme ponižavanja novinarske profesije, da to tužno vreme bude što pre iza nas.

Ovaj zakon mora da zaštiti novinarsku profesiju od moralnog i profesionalnog posrnuća, od onih koji bezgranično kleveću i ugrožavaju dostojanstvo građana, od onih koji otvorenom saradnjom sa stranim centrima moći doprinose destabilizaciji zemlje, od onih koji su plaćeni da zastrašuju narod, kako bi nas što više bilo nervno rastrojenih i nesposobnih.

Kada takozvani nezavisni mediji počnu da primaju pare iz inostranstva da bi stvarali profit svojim gazdama u okvirima zakonskih odredbi, onda će moći mirno da spavaju. Sve dok te i tolike pare pristižu od svetskih centara moći zarad rušenja ove zemlje predloženi zakon mora dosledno da se ostvaruje. Neka izdaju novine, ali ne mogu da izdaju zemlju. Pravo novinara da slobodno piše i medija da ne bude ugrožen bilo kojom silom ne mogu da budu alibi za javno blamiranje bilo kog građanina, pa makar on bio pastir ili predsednik Vlade, a ponajmanje za ugrožavanje nezavisnosti države i dostojanstva naroda.

Takve odredbe zaštite čoveka, institucija i države, zaštite novinara i medija sadrži i predlog ovog zakona, baš onako i onoliko koliko i kako to predviđaju zakoni o informisanju u zapadnim zemljama, pa ako su ovi naši nezavisni toliko zaljubljeni u zapadnu demokratiju i njihove zakone, neka osete slast primene takvog zakona na svom ognjištu. Ništa logičnije od toga. Hvala.

Zahvaljujem. Nastavljamo sednicu popodne u 14,30 časova.
(P a u z a.)

Poštovani narodni poslanici, molim vas da zauzmete mesta da nastavimo sa radom.
Ima reč narodni poslanik Branislav Pomoriški, a neka se pripremi narodni poslanik Ratimir Svirčević.
(Čuje se dobacivanje iz sale: A šefovi poslaničkih grupa, kada će doći na red?)
Kada se jave. Da li ste se javili gospodine Kasa?
Dobro, evo sada Ratimir Svirčević, pa ću se posle vratiti na šefove poslaničkih grupa.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na pretprošlom zasedanju Skupštine, ovog našeg visokog doma, bio je na dnevnom redu Zakon o univerzitetu. Tada je veliki broj diskutanata izrazio ocenu da je to najniži stadijum koji može dosegnuti ova zemlja u ukidanju domokratije. Dakle, ukidanje autonomije univerziteta. Ja sam na toj sednici uzeo reč i tada sam rekao da je to samo jedan od koraka koji ova vlada preduzima da dođe do maksimalne centralizacije vlasti u ovoj zemlji i da dođe do maksimalnih ukidanja građanskih sloboda u ovoj zemlji. Na žalost, eto, bio sam u pravu. Međutim, ovaj sledeći korak, mislio sam da će biti manje besprizoran od ovoga koji nam se dogodio, a šta nam se dogodilo? Mi smo u najmanju ruku poniženi kao narodni poslanici, kao ljudi koji izražavaju narodnu volju u ovom visokom domu. A zašto?
Mi smo materijale povodom zakona o informisanju dobili desetak sati pre zasedanja ovog parlamenta. To je, da ponovim, a neki su govornici već to ranije rekli, šezdesetak strana visoko stručnog štiva, za koje sam se ja trudio noćas da proučim i nešto sam iz toga shvatio. Međutim, ono što sam najviše shvatio, to je da cilj Vlade i nije bio da narodni poslanici shvate o čemu se radi, već smo mi na neku ruku ovde postali, a to je sada već popularna reč, verifikatori. Mi u stvari verifikujemo odluke koje donosi izvršna vlast. To je jedan od načina na koji već odavno izvršna vlast stala iznad zakonodavne vlasti u ovoj zemlji i to se na bazi ove činjenice više ne može poricati. Ali i to je manji problem.
Ovaj zakon je dat, govorim o zakonu o informisanju, bez javne rasprave. A šta to znači?
To znači da njegovom predlagaču nije važno šta narod misli o tom zakonu. Pošto predstavnici narodne volje, tj. mi narodni poslanici nismo imali priliku i dovoljan vremenski rok da se sa njim upoznamo i da vidimo koje su eventualne njegove manjkavosti itd., a ni širi slojevi nisu mogli to da urade, naš narod to nije mogao da vidi, nije mogao da učestvuje u javnoj raspravi o tako jednoj bitnoj problematici. Međutim, i to je sada opet manje važno.
Mislim da se sa ovim zakonom i sa ovako naopakom procedurom oko njegovog hitnog sprovođenja požurilo zbog sramne uredbe koju smo imali pre ovog zakona. Ta uredba je grubo zagazila u ustavna prava naših građana, a grubo je zagazila u prava koja su garantovana poveljom Ujedinjenih nacija. To donosioci uredbe jako dobro znaju, a ovaj zakon treba da pokrije tu uredbu i da na neki način ćutke preko te uredbe pređemo.
Nigde u zakonu ne piše da li zakon ukida uredbu, a vladanje uredbama od strane izvršne vlasti smatra se izuzetkom, a ne pravilom. U kom smo mi sada svojstvu i šta mi u ovom trenutku možemo da uradimo?
Mi nemamo jedinstven regulisan zakon o informisanju na nivou savezne države.
Ja ću ukratko, ali narodskim rečnikom, prokomentarisati šta ovaj zakon znači i kako bi naši građani znali koje su implikacije tog zakona, jednim prostim rečima.
Prvo, znači da na primer prenos sudskog procesa između Monike Levinski i Bila Klintona ne može da prenosi naša televizija, jer će emitent biti osnivač od strane druge države.
Drugo, na primer ne može neka emisija iz ekološkog pokreta biti prenošena jer ministar informisanja može da protumači da se tu radi o ideologiji stranke Zelenih, recimo, iz neke druge države. Po toj logici može lako da se desi da ne možemo da dobijemo ni razmenu nekih sportskih događaja.
To je ukratko zakon o informisanju. E, sada, gde smo mi u svemu tome?
Mi imamo dve federalne jedinice u ovoj državi, a mi ćemo očigledno sada, pošto ovaj zakon reguliše odnose u jednoj federalnoj jedinici, mi ćemo izgleda sedati na voz, pruga Beograd-Bar, pa ići u Crnu Goru da čitamo štampu ili će opet to na neki drugi način biti transferisano na ovamo.
Predlažem, a ovaj zakon bi radi časti morao biti odložen, stavljen na javnu raspravu, da se usaglasimo oko njega i da se onda usvoji jedan usaglašeni zakon o javnom informisanju Republike Srbije, koji bi bio u saglasnosti sa saveznim zakonom iz te oblasti, gde bi opet federalne jedinice potpadale pod elemente istog zakona.
I to je gospodine ministre manje važno. Mislim da se ovakvi zakoni i ovakve procedure donose iz razloga što pažnja javnosti hoće da se smetne sa ključne teme, sa magistralnih problema ovog društva. Pošto nam se sada preti mirom, a naš gospodin predsednik Savezne države je na pragu da potpiše mir, sada postoji velika opasnost da se oči naroda upere u prave stvari, a ta prava stvar jesu transferi imovine koje su naši dedovi i očevi, par desetina godina unazad stvarali, a koji se sada transferišu u korist nekolicina porodica iz političkog establišmenta. Da se ne bi pažnja javnosti obraćala na tu stranu donose se ovakvi zakoni koji tu pažnju skreću u stranu. Ja ću vas samo podsetiti o kojim je to parama reč.
Imali smo Zajam za preporod Srbije, imali smo Fond za podsticaj razvoja nedovoljno razvijenih područja. Šezdeset milijardi dolara u periodu u kome vlada ova koalicija. Imali smo paradržavno bankarstvo. Jezda 312 miliona dolara, Dafina 1,054 miliona dolara....

Gospodine Pomoriški, molim Vas, držite se dnevnog reda.

Siva emisija samo u 1993. godini šest milijardi...

Molim Vas da se držite dnevnog reda.

Evo, vraćam se, gospodine predsedniče, hvala na upozorenju.
Ovo iskazujem u dolarima, da ne bude zabune, zato što je ova vlast od trenutka kada je došla na vlast do sada skinula sedamdesetak nula na našim novčanicama, pa je recimo 1991. i 1998....

Gospodine Pomoriški, molim Vas, kada bude na dnevnom redu razgovor...