Ko bude pisao ili javljao drugačije, slediće surove kazne. Što god poslanici Srpskog pokreta obnove danas kazali, Vladina većina neće hteti da čuje, nego će da glasa. Zbog toga obavite to bez našeg prisustva u sali. Zbog istorije poslanici Srpskog pokreta obnove neće ni da prisustvuju tom činu novog rušenja i ponižavanja Srbije.
(Poslanici Srpskog pokreta obnove napuštaju salu.)

Ima reč potpredsednik Vlade, dr Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo, narodni poslanici, mi smo oduvek znali da je Srpski pokret obnove stranka dezertera. Znali smo i 1991. godine, znamo i danas. Videli ste, Srpski pokret obnove u aprilu mesecu nije mogao, a da ne podrži referendum protiv stranog mešanja u naše unutrašnje poslove.

Međutim, kako su se nagomilavale pretnje našoj zemlji, pretnje bombardovanjem, pretnje vojnom intervencijom NATO pakta, tako je Srpski pokret obnove vršio zamenu teza.

Mnogo puta ste iz usta čelnika Srpskog pokreta obnove mogli čuti da je protiv mudžahedina, protiv islamista, protiv ovih, protiv onih, protiv Šiptara, naravno, ali nikako da nešto kažu i protiv onih koji su glavni krivci za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji.

Mi znamo da su neke islamske zemlje bile umešane u ovu balkansku krizu pre nekoliko godina, ali znamo isto tako da povodom Kosova i Metohije i albanskog terorizma, njihov uticaj nije naročito značajan. Značajan je u izvesnoj meri, zanemarljivoj u odnosu na ono što nam rade Amerikanci, Nemci, NATO pakt u celini, pa čak toliko zanemarljiv da mi nismo nikada osetili opasnost u pravom smislu reči po očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, sa te strane, ali od strane NATO pakta jesmo i te kako.

Mene čudi, čudilo me zapravo, dugo - kako Vuk Drašković može sebi da dozvoli da svaki put svojim govornicima u Skupštini sam piše govore. Pa izađe Miković, vidimo odmah da se ne slaže sa onim što čita, sramota ga, ne sme u oči da nas gleda, nego gleda u onaj papir, zagnjurio se, povisio ton, kao da ga je nešto opalilo, a onda se setim kako je Vuk Drašković zapravo profesionalno deformisan. On je celog života pisao drugima govore, pisao Miki Špiljku i sličnima, pa i hvatao beleške, naravno.

Zašto ta stranka danas ovako reaguje? (I na Čanka će doći red, polako.) Zašto ovako reaguje - njima je nešto izmaklo iz šaka. Šta su oni očekivali - oni su očekivali da će pritisci NATO pakta na našu zemlju uroditi plodom.

Mislili su, levičarske partije će se uplašiti, popustiti, radikali će izaći iz Vlade i, eto, u Vladu dolazi SPO. A jadnici ne znaju da je u Srbiji bukvalno sve moguće, samo više nikad nije moguće da iko ozbiljan pravi bilo kakvu koaliciju sa SPO. Jadni i besni što Srbija nije popustila, što Milošević nije dozvolio trupe NATO na našoj teritoriji, što nije dozvolio da se Kosovo i Metohija izvuče iz pravnog sistema Srbije, krivca sada vide u radikalima. Sada su radikali krivi što su prihvatili sporazum. Sporazum, koji ne znači žrtvovanje nekog bitnog principa i koji ne znači žrtvovanje teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta Srbije. Sad radikali smetaju. Čak je sam Drašković 4 - 5 dana pre sporazuma tražio da se prihvate svi zahtevi zapadnih sila, NATO i Kontakt grupe. Znate li šta su oni u startu podrazumevali? Trupe NATO, da oni zavode red, da oni zavode mir, da se Kosovo izvuče iz pravnog sistema Srbije, da ima samostalni pravni status i ko zna šta sve još. I Drašković, naravno, bio je spreman da prihvati. Pa, da je bilo pametno to prihvatiti kako se Drašković zalagao, što bi onda Milošević držao tako iscrpljujuće sastanke, od kojih su neki po 11 časova trajali? Šta to znači držati sastanke, a sve može odmah da se prihvati? E, to su oni hteli da prihvate.

Sada napuštaju poprište jedne parlamentarne rasprave. Neko iz neke stranke, koja je greškom ušla u Narodnu skupštinu, kako se ono zove, Koalicija "Vojvodina", greškom, socijalističkim plakatima je napravljena zabuna u kampanji i greškom je narod za njih glasao. Tako je bilo (smeh u sali). Jeste, socijalisti štampali plakat "Vojvodina koju volim" i narod mislio da je to to isto (aplauz), oblepili Vojvodinu. Pa zar mislite da je neki normalan čovek mogao glasati za Nenada Čanka (smeh u sali). Što je Nenad Čanak menjao naziv svoje stranke? Znao je da za Ligu socijaldemokrata Vojvodine niko živ neće glasati i onda promeni naziv stranke, maskira se, kao fol neku koaliciju sa Veselinovim i još nekim i na izbore. Ovog puta za sledeće izbore mora da spremi novu prevaru i novi naziv stranke. Inače, kada su sad ljudi shvatili da se iza koalicije "Vojvodina" krije prevara, da sad postoje dve koalicije "Vojvodina", da čak Čankova nije ni registrovana, ljudi neće hteti da glasaju.

Pošto sam se sad javio za reč u replici, da iskoristim svoje pravo da kažem o zakonu o informisanju šta imam.

Mi smo ovaj zakon o informisanju u osnovi pripremili još u maju mesecu. Bilo je nekih usaglašavanja među koalicionim parterima, a događaji na Kosovu i Metohiji i angažovanje Vlade povodom tih događaja jednostavo su nas sprečili da se i ranije pojavimo sa inicijativom. Ipak, zakon donosimo u pravom trenutku.

Šta ovim zakonom postižemo? Afirmišemo slobodu štampe i drugih sredstava javnog informisanja. Štampa je slobodna i nema nikakvih ograničenja. Slobodna je i radio difuzija, nema nikakvih ograničenja, osim sa aspekta korišćenja frekvencije za šta mi nismo nadležni, nego savezna vlast.

Ali, šta mi štitimo ovim zakonom? Štitimo slobode i prava čoveka i građanina, pre svega, jer su individualne ljudske slobode i prava iznad kolektivnih. Svuda u civilizovanom svetu se prvo štiti ljudsko dostojanstvo, lično pravo, lična sloboda, individualna sloboda i tek onda se štite kolektivna prava. Ovde kod nas, u našem sistemu individualna prava, lične slobode bile su ugrožene od takozvane nezavisne štampe ili žute štampe, kakav je naziv primereniji. I da smo terali zeca, isterali vuka, to se vidi i po ovome napuštanju poslanika SPO, a vidi se i po ponašanju stranih inspiratora, finansijera ove žute, izdajničke štampe. Havijer Solana, koji je odlučivao o bombardovanju Srbije, o ubijanju srpske dece, srpskih žena, srpskih civila, o rušenju Srbije, došao je ovde da pomaže slobodu štampe. Šta će njemu sloboda štampe u Srbiji, ako već namerava da uništi Srbiju? A još nije odustao, videćete kako će se stvari dalje razvijati, još će biti pritisaka, pretnji i još će biti mnogo opasnosti nad našom zemljom, to unapred možemo da zaključimo. Ne treba Havijeru Solani sloboda štame u Srbiji, njemu treba nesmetana mogućnost da deluje sa svojim ekspertima za specijalni psihološki rat. U Srbiji deluje peta kolona kroz pojedine medije, kroz "Dnevni telegraf", kroz "Danas", kroz "Vreme", kroz "Našu borbu", kroz "Radio B-92" itd. Šta to znači kada šef jednog moćnog vojnog pakta, najmoćnijeg u savremenom svetu, dođe u Beograd i postrojava novinare? On se postavlja u ulogu njihovog glavnog i odgovornog urednika. Glavni i odgovorni urednik "Vremena" i

"Naše borbe" i "Danasa" i drugih sličnih listova je Havijer Solana. Mene samo iznenađuje, da već dolazi sa novcem, kada dolazi sa svojom zaštitom, zašto tim urednicima, tim novinarima nije podelio i činove, pa da znamo da je Veran Matić general - lajtnant NATO, da znamo da je Ćuruvija podnarednik NATO, da je Grujica Spasović, dijete Grujica, major NATO i slično. To me uopšte ne bi iznenadilo, jer oni podnose izveštaj redovno svojim gazdama i za to što rade dobijaju novac i mi imamo podatke da dobijaju novac i o tome otvoreno govorimo.

Ovim zakonom mi stvari stavljamo na svoje mesto. Imali su jednu lekciju uredbom, uredba se donosi kada Vlada treba brzo da reaguje. Bilo je mnogo razloga da se brzo reaguje. Sada više nema tih razloga da brzo reagujemo, idemo jednim sistemskim zakonom i zavodimo red i ne ukidamo slobodu. Onaj ko smatra da je sloboda štampe emitovanje propagandno - informativnog političkog programa "Glasa Amerike", "Dojče vele", "Slobodne Evrope", BBS-a, "Frans internacionala", taj se grdno vara. Znate li da se "Glas Amerike" apsolutno ne sme emitovati na teritoriji Amerike? Ne sme, zabranjeno je. Zašto? Zato što "Glas Amerike" isključivo protežira zvanične stavove američke Vlade. U američkom obliku demokratije se smatra, ako Vlada preko jednog medija, koji se finansira iz budžeta, protežira sopstvene stavove, da ugrožava prava drugih. U Americi zabranjen "Glas Amerike", a kod nas se prosto jagme lokalni mediji koji će ga reemitovati. A, to ne može. I to nikada neće moći u Srbiji, ubeđen sam u to.

Što se tiče visina kazni, kazne su oštre, kazne su visoke, ali kazne su novčane. Zašto neki napadaju tako visoke kazne? Valjda se zalažemo za uspešniju, efikasniju borbu protiv kriminala. I ovo je jedna vrsta kriminala, ne tolike društvene opasnosti da moramo hapsiti, ali dovoljno visoke društvene opasnosti da se moraju izricati primerene novčane kazne. Onaj, ko je protiv ovih kazni, unapred stavlja do znanja da misli da nastavlja da vređa, kleveće, iznosi izmišljotine, vodi specijalni propagandni rat itd.

Onaj ko nema nameru da vređa, da kleveće, da izmišlja, da lansira laži, nema čega da se boji. Mi nigde nismo rekli u tom zakonu da će se kažnjavati kritika političara, kritika političke partije, kritika državnog organa. Mi čak podstičemo kritiku. Mi kao članovi Vlade neprekidno javno ponavljamo da smatramo da nam je svaka objektivna kritika dragocena. Mi tražimo da nas građani kritikuju, kako bi radili što bolje, kako bi iz toga izvlačili pouke. Mi tražimo da nas politička konkurencija kritikuje, ali ne da izmišljaju, da sistematski izmiljašju, da vode specijalni psihološki rat. Koliko je puta "Dnevni telegraf" Slavka Ćuruvije, koji je radio u službi državne bezbednosti kao profesionalac, kao profesionalni funkcioner, koliko je puta objavio da će marka biti 9 dinara, pa u maju da će struja poskupeti 30%, pa ko zna šta je sve objavljivao, da ne govorim o ovim najavama bombardovanja, najavama početka rata, o sejanju panike u Beogradu tvrdnjama da nema sklonišpta, da je narod nezaštićen itd. To, jednostavno više, ne može da se održi.

Oni kažu, štampaće novine negde napolju. Mogu da štampaju, ali opet dolaze pod udar zakona, ako ih budu distribuisali na teritoriji Srbije, i oni kaznu ne mogu izdržati. Kazna će se primenjivati prema svima kojima bude izrečena na osnovu argumenata, a koje ceni sud i to je ono što ovaj zakon donosi.

Smatram da je ovo dobar zakon i da će se ovaj zakon pamtiti u istoriji srpskog parlamentarizma, u istoriji srpskog pravnog sistema kao jedan dobar, vredan, zakon sazdan od pravnih načela kojima se, jednostavno, ne može prigovoriti.

Ima reč Žarko Jokanović, šef polasničkog kluba Nove demokratije.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se osvrnem na predloženi Zakon o informisanju, u ime poslaničkog kluba Nove demokratije želim, a mislim da delim mišljenje svih ovde prisutnih, da izrazim apsolutno  gnušanje i protest zbog najnovije otmice dva novinara Tanjuga, koji su, obavljajući svoj posao na Kosovu, oteti od strane šiptarskih terorista. Smatram da državni organi moraju učiniti sve da ti novinari budu što pre oslobođeni i smatram da međunarodne organizacije i najmoćnije zemlje ovog sveta moraju napraviti najoštriji pritisak na albansku stranu, da se više nikada ne desi ni jedno kidnapovanje na teritoriji južne srpske pokrajine i da se oteti novinari pod hitno oslobode.
Nova demokratija principijelno i dosledno brani slobodu javne reči kao jedno od temeljnih ljudskih prava. Smatrali smo i smatramo da tu oblast treba urediti u skladu sa civilizacijskim principima, na način kako je to regulisano u modernim demokratskim zemljama, u skladu sa dokumentima međunarodnih organizacija i institucija, čiji punopravni član naša zemlja želi da postane.
Upravo zbog toga Nova demokratija je, još u maju ove godine, po drugi put u skupštinsku proceduru predala predlog zakona o informisanju koji počiva na tim principima. Iako je po Poslovniku Vlada trebalo da dostavi mišljenje, a sam predlog da se nađe na dnevnom redu ove skupštine, to se nikada nije desilo.
Zalažemo se za promovisanje principa objektivnosti i odgovornosti, bez bilo koje vrste cenzure, pritisaka i represije prema medijima, uz punu zaštitu svih onih koji bi mogli biti povređeni i čije bi ljudsko dostojanstvo moglo biti povređeno, pravo na privatnost i sva prava koja uživaju kao slobodni građani ove zemlje.
Sporazumom predsednika Miloševića i Ričarda Holbruka, koga je Nova demokratija pozdravila kao patriotski čin, ne samo da su otvorene šanse za novo poglavlje odnosa sa svetom, već je trebalo da taj sporazum omogući splašnjavanje tenzija na unutrašnjoj političkoj senci i da pruži snažan zamah demokratskim reformama. Upravo taj sporazum treba da bude motivacija i za promovisanje dogovora i za postizanje najšireg konsenzusa u našoj zemlji, pogotovu kada su u pitanju najznačajniji zakonski projekti.
Usvajajući zaključke vezane za rešenje aktuelne političke krize u jednom teškom trenutku po našu zemlju, Narodna skupština, na prošloj sednici, skupila je dovoljno hrabrosti i ispoljila dovoljno mudrosti kada je među usvojenim zaključcima usvojila i onaj koji potvrđuje privrženost Srbije, da u okviru SR Jugoslavije aktivno učestvuje u savremenim evropskim i svetskim integracionim, ekonomskim, političkim, kulturnim i drugim procesima.
Hitno usvajanje ovako važnog sistemskog zakona, bez pokušaja da se dođe do najšireg konsenzusa, otežava realizaciju ovog važnog opredeljenja, jer nam se ostavilo malo vremena i prostora da zajednički pokušamo da ovaj zakonski projekt učinimo još boljim, da razjasnimo neke odredbe i da ubacimo neke koje bi mogle poboljšati zakonski tekst.
Zakon u svom prvom delu govori o slobodi javne reči, o zabrani cenzure, što je sasvim sigurno za svaku pohvalu i što jeste u demokratskoj tradiciji srpskog naroda. Zakon, potom, drastičnim kaznama, do sada nepoznatim u našem pravnom sistemu, praktično dovodi do mogućnosti da određena rešenja u primeni mogu prerasti u svoju suprotnost. U svakom slučaju potrebna je odgovornost, ali nije oportuno da kažnjavanje za prekršaj finansijski ugasi medij koji je kažnjen. Promovisanje odgovornosti, pa i kažnjavanje za prekršaj, ni u kom slučaju ne može biti sporno, ali je sporno da se na taj način novinar i redakcija, na određen način, zastrašuju i obeshrabruju da u potpunosti koriste zagarantovana prava i slobode u javnom izražavanju.
Potrebno je, i to vam predlažemo, da ovaj zakonski predlog danas povučemo iz procedure, da bismo zajednički došli do još boljih i kvalitetnijih rešenja, da o njemu svoje stručno mišljenje daju strukovna udruženja i organizacije, jer smo imali dobre primere pokušaja da se u ovoj materiji dostigne najširi mogući konsenzus. Na predlog Socijalističke partije Srbije, u prethodnom skupštinskom sazivu, organizovan je panel na kojem smo učestvovali i gde je vođena vrlo konstruktivna i vrlo stručna rasprava, naravno, uz raspravu u različitim novinarskim i strukovnim udruženjima koje je inicirala tadašnja ministarka informisanja.
Smatramo da je sasvim sigurno da će ovaj zakon danas biti usvojen. Zbog toga Vlada Srbije, u svakom slučaju, bi treblao da ukine Uredbu i sve akte koji se tiču zabrane rada pojedinih medija, s obzirom da će onda cela ova problematika biti regulisana ovim zakonom. Tim pre, što sprečavanje rasturanja štampe isključivo određuje nadležni sud, a ne Vlada, jer Vlada nema ulogu suda.
Zalažemo se za potpuno regulisanje ove problematike. Zalažemo se da to postignemo širokim dogovorom, jer je ovo jedan od temeljnih sistemskih zakona, koji vrlo jasno i slikovito govori o stanju demokratije u jednoj zemlji. Sasvim je sigurno da se prvobitni predlog Vlade i ono što je posle došlo kao prečišćeni sporazum, veoma razlikuje. Sasvim je sigurno i da su neka dobra rešenja, koja su egzistirala juče ujutru, već danas izbačena iz predloga. Jedno od dobrih rešenja koje, na žalost, nije u ovoj primarnoj verziji jeste i obaveza - da su javna glasila koja se u celini ili pretežnim delom finansiraju iz javnih prihoda, znači, državni mediji, obavezni da o javnim stvarima izveštavaju istinito, potpuno, nepristrasno i pravovremeno. Da o javnim stvarima iznose mišljenje i stavove koji su od značaja za zajednicu, kao i da u duhu tolerancije podstiču razmenu mišljenja o javnim stvarima.
Nažalost, ovo nije iz prvobitne verzije ušlo u ovu konačnu verziju. Smatram da su neka rešenja ovog zakona manjkava, jer ni na koji način ne govore o zaštiti novinara, o različitoj potrebi, o različitom stepenu zaštite novinara, koji mogu biti veoma ugroženi u obavljanju svoje profesije i od strane svojih glavnih i odgovornih urednika, ali koji mogu biti ugroženi i samim okolnostima i na trenutke teškim i vrlo opasnim uslovima obavljanja svog posla.
U ovoj zemlji, praktično, ispade da je bolje biti medved nego novinar, jer medvedi imaju veći stepen zaštite. Novinar je u prvom predlogu zakona kriv za svaku informaciju koju pusti u novine, dok autor te informacije, odnosno izvor, nema nikakvu vrstu odgovornosti. Ono što je sasvim sigurno, to je da novinari moraju uživati odgovarajuću zaštitu, a ne samo kazne za svoje nesavesno delovanje.
U svakom slučaju mislim da možemo, ukoliko postoji dobra volja, da postignemo dogovor i da dođemo do jednog zakona sa kojim s razlogom možemo da se ponosimo i kao narod i kao država.
Nova demokratija zbog ovih razloga neće glasati za ponuđeni predlog zakona.

Ima reč narodni poslanik Nenad Čanak.

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, mi danas imamo jedan vrlo ozbiljan posao ovde da razjasnimo, a to je pitanje zakona o informisanju, koji može da ima vrlo ozbiljne posledice po sve što će se događati od danas pa nadalje.
Juče je na Kosovu ubijeno tri pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i mislim da je izuzetno važno priznati da mi imamo ovog trenutka vanrednu situaciju u zemlji i da mi imamo situaciju koja mora odnekle da se sazna.
Mi smo došli do toga da smo mi, narodni poslanici, došli do ovog primerka zakona pred početak ove skupštine. Nismo ga mogli pročitati, nismo ga mogli izanalizirati. Došli smo dotle da ova Narodna skupština meša dve vrlo važne stvari, a to su informisanje i propaganda. Informisanje i propaganda, drugovi i drugarice, nisu isto, a nisu isto iz jednostavnog razloga što informisanje u sebi sadrži elemente istine, a propaganda viđenja stvari onakvim kako neko to želi da prikaže.
U zakonu koji nam je predočen to se izrazito meša. Član 27., oko koga je ovde bilo mnogo nesporazuma, gde se jasno govori o tome da se zabranjuje prenošenje propagandnih poruka stranih država, ja mislim da tu ništa nije sporno. Na ovoj teritoriji, u ovoj suverenoj zemlji, ne sme biti propagandnih poruka drugih država i zemalja. Tu ništa nije sporno.
Ono što jeste sporno - "stranih radio difuznih organizacija čiji su osnivači strane vlade i njihove organizacije". Ko zna ko je osnivač kog medija, ko može da zna, u uslovima niza vlasničkih zavrzlama do kojih može doći, ko je osnivač i samim tim se ovim otvaraju vrata za niz zloupotreba, za niz manipulacija i u krajnjoj liniji represije koja se može kroz ovo provući.
Druga stvar na koju bih hteo kao primer da ukažem je član 78. Četvrti pasus glasi: "Okrivljeni je dužan da u toku usmenog pretresa pruži dokaz da je objavljena informacija istinita". Ovim se narušava sveto pravo svakoga da dok se ne dokaže da je kriv smatra nevinim. Prezumpcija je osnova pravnog sistema svake civilizovane zemlje. Drugim rečima, ne može čovek dokazivati da je nevin, nego onaj ko ga optužuje dokazuje da je on kriv. To je nešto što je potpuno naopako postavljeno i zbog toga je ovaj zakon, bar u ovim delovima, neprihvatljiv.
Međutim, kada sam tragao za istorijskim uzorima ovog zakona pronašao sam najzad na osnovu čega je ovo rađeno. Ovaj primerak zakona sam dobio jutros. Naravno, ja sam imao primerak zakona pre dva dana, dobijen neformalnim kanalima, upravo preko onih kanala o kojima vi nećete ovde da razgovarate.
Program Nacional - socijalističke nemačke radničke partije, tačka 23., je do u dlaku prepisan u ovom zakonu. Jedino što niste preuzeli od Hitlera je to što ne moraju urednici biti članovi vladajuće partije. To je jedino što razlikuje ovo od Hitlerovog propagandizma.
(Glas iz sale: - Pročitaj u originalu.)
Ne bih ja u originalu, jer je ministar Vučić već suviše koristio stranih reči prilikom svog pledoajea, pa bih molio da pojednostavi to, jer Latini i Amerikanci ne žive u ovoj zemlji, pa latinske i američke izreke vidite za druge stvari.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Dajte Hitlerov citat.)
Gospodine Šešelj, vas svi napadaju i ja nisam za to. Apsolutno nisam. Izvinjavam se što niste bitni, vi ste samo desna ruka kojom ova država drži kamu. Dakle, nemamo šta da razgovaramo. Vi ste rekli - na prevaru ušli u Vladu, jer su socijalisti imali plakat - Za Vojvodinu koju volim. Oni uopšte lažu i varaju. Dakle, ako smo mi ušli na njihovu laž, to je nama na čast. Međutim, vi ste rekli da je Glas Amerike zabranjen u Americi i vidim da biste vi da se zabrani Glas Srbije u Srbiji. To malo neće moći draga moja gospodo.
Zašto ste zatvorili Radio Sentu? Zašto ste program koji se realizovao kao dvojezični, gde postoje svi uslovi za tako nešto, gde je frekvencija pošteno plaćena, zatvorili i to bez ikakvog pravnog osnova. Na isti način je zatvoren niz drugih medija. Ja se potpuno slažem da se jedna država mora braniti iznutra od propagandnog rata protiv nje, ali informisanje nije propaganda, informisanje je pitanje istine. Postoji samo jedna istina, ali istina nije ono što Vlada ili ova skupština odluče da je istina.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Gde je Hitlerov citat?)
Vi bar znate, na tome ste učili škole. Vi znate da je gospodin Ćuruvija Debeovac, hvala Bogu kada ste sedeli u istoj kancelariji.
Hteo sam da kažem da ovaj zakon treba povući iz procedure i mi ćemo izaći sa novim zakonom, koji ćemo vam predložiti za sledeću skupštinu. Prvi vučići se u vodu bacaju, kako kaže vojvođanska narodna izreka, i zbog toga tražimo da se zakon povuče.

Ima reč narodni poslanik Dragan Veselinov, a neka se pripremi narodni poslanik Džemail Suljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko reči....
(Vojislav Šešelj, s mesta: Pijan si.)
Ne, ti si pijan. Ti si crveniji od mene. Biće da si ti duplo više od mene.
(Glas iz sale: Po Poslovniku nije zabranjeno da dođe pijan.)

Molim vas, bez dobacivanja. Dozvolite narodnom poslaniku da govori. Gospodine Veselinov, nastavite.