Ima reč narodni poslanik, Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, došlo je vreme da podvučemo crtu i da napravimo saldo svih naših grešaka i zabluda, kako bi na osnovu toga mogli da izvučemo nauk, šta nam valja činiti u ovom trenutku. Da se oslobodimo zabluda i grešaka, kako  ih ponovo ne bi ponavljali. Naša najveća greška je bila stvaranje Jugoslavije, uverenje i verovanje da će novu državu svi prihvatiti kao svoju i da će naš ponuđeni oproštaj za zločine, koji su upravo izvršili prema Srbiji i srpskom narodu, shvatiti kao poziv da stvorimo zajedničku državu u kojoj će svi imati iste uslove da ostvare i svoju ličnu i kolektivnu sreću  i afirmaciju na svim planovima.
Prihvatili su zajednički život sa nama iz samo jednog jedinog razloga, da iskoriste prvi momenat da nam udare nož u leđa i da na našim vekovnim teritorijama stvaraju svoju državu. Sve naše zablude da u svetu vlada pravo i pravila ponašanja obijaju nam se o glavu i upravo ti koji su najglasniji i koji se najviše pozivaju na međunarodno pravo i ljudska prava na najgori način krše jedno i drugo. Jedino pravo koje poznaju i priznaju je vojnička čizma.
Gde se dedoše naši prijatelji i saveznici iz dva rata? Zar tako lako i brzo prihvatiše naše zajedničke neprijatelje za prijatelje, a nas proglasiše neprijateljima. Još jedna zabluda, čiji ceh plaćamo. A, imali smo prilike da naše današnje neprijatelje upoznamo i kao prijatelje i skoro da nema nikakve razlike. Nismo smeli da zaboravimo 1915. godinu i odbijanje engleske savezničke mornarice da prihvati srpsku vojsku posle albanske golgote i da bez milosti odbije pomoć, već produži patnje srpskoj vojsci i natera ih na nov marš smrti. Zar smo smeli da ćutimo i prepustimo zaboravu Vaskrs 1944. godine, američko i englesko bombardovanje srpskih gradova.
Ono što nije porušio Hitler za četiri godine, došli su da dovrše naši dični saveznici, bombardujući Beograd, Podgoricu, Smederevo, Niš, Leskovac, i to baš na dan kada Srbi slave vaskrsnuće Isusa Hrista. Zar to nije bilo dovoljno što smo doživeli mi i što su doživljavali drugi od tih istih, da nas nauči pameti i da shvatimo sa kim imamo posla?
Postoji li neko ko će zaboraviti, dok traje ljudske civilizacije, da su Amerikanci bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, a zapravo jedini razlog tog njihovog čina je isprobavanje novog oružja i troškovi produženja rata. Zar su malo zločina počinili širom zemaljske kugle od završetka Drugog svetskog rata? Koliko su samo država razorili i pobili civilnog stanovništva u Koreji, Laosu, Kambodži, Vijetnamu, Iraku? Latinsku Ameriku decenijama drže u smrtonosnom zagrljaju, proizvodeći krize, svrgavajući demokratski izabrane režime, dovodeći diktatore na vlast, šaljući im instruktore, specijaliste za formiranje odreda smrti, čiji bilans žrtava do danas prelazi nekoliko stotina hiljada.
Sve to nam nije bilo dovoljno da shvatimo da sa njima nema razgovora i pregovora. Sve što oni pod tim pojmom podrazumevaju je ultimatum i ucena - uzmi ili sleduje kazna. Sva njihova diplomatija svela se na činovnike, koji nose pripremljena dokumenta, koja moraju da se potpišu, a najjače pravo i argument su im "peršing" i "tomahavk" rakete. Jedini princip koji prihvataju svodi se na zahtev - uradi kako naređujemo.
Znali smo da se neće zadovoljiti samo raspadom stare Jugoslavije, već da im je krajnji cilj cepanje Srbije i uništenje srpskog naroda. Na primeru raspada stare Jugoslavije, oni koji su hteli, mogli su da se uvere kako se sprovodi zločin protiv jedne suverene zemlje, a da se pri tom ne biraju sredstvo i način - kako će to da se ostvari.
Svet se zasipa lažnim i montiranim vestima, pripremaju se i izvršavaju zločini, čiji je glavni organizator CIA, da bi ti isti zločini služili za optužbu Srba. Istinite izveštaje o tom zločinima za Ujedinjene nacije zaustavljaju i podnose svoje lažne, kako bi na osnovu njih Savet bezbednosti izglasavao rezoluciju o zavođenju sankcija i davao dozvolu o bombardovanju srpskog naroda i da pritom skoro jedini ciljevi budu škole, bolnice i privredni objekti.
I to im je bilo malo, nego su koristili bombe punjene osiromašenim uranijumom, čije zračenje i dan danas uzima svoj danak. Ni to im nije bilo dosta, nije zadovoljilo njihove apetite, a ni svet se nije otreznio. Sada su svoju snagu i mašineriju pokrenuli kako bi definitivno raskomadali Srbiju, a od Srba napravili Hazare rasute po belom svetu, a i tu vode računa da se ne okupimo u opasnom broju po njih, već su za svaki kontinent i zemlju odredili kvotu - koliko nas najviše može biti na pojedinim mestima.
Sve do sada skoro da je bila dečja igra u poređenju sa onim što rade na Kosovu i Metohiji. Prvo su obučili, naoružali i organizovali šiptarske teroriste, pružajući im svakodnevnu logističku podršku. Američki obaveštajci su glavni organizatori terorizma na Kosovu i Metohiji. Pokušali su da stvore deo teritorije koju bi držali pod svojom kontrolom, kako bi sukob policije i terorista predstavili kao sukob dve vojne snage i da pritom uspostave liniju razgraničenja.
Kada je naša policija taj bašibozluk u par akcija počistila i raščistila, nadali su dreku, počeli da zasipaju svet lažima o tzv. humanoj katastrofi i pretnjama da će bombardovati Srbiju, sa zahtevom da se sa Kosova i Metohije povuče policija i vojska i da se na Kosovu i Metohiji stacionira NATO, što im je krajnji cilj.
Tražili su da dozvolimo da pošalju posmatrače, međunarodne svedoke, koji će izveštavati o tome ko izaziva sukobe na Kosovu i Metohiji. Kada smo im i to odobrili, za šefa te misije odredili su Vilijema Vokera, odredili su čoveka prema kome su Bin Laden i ostali svetski teroristi samo obična bezazlena deca, a to šta je sve u stanju da uradi taj čovek, najbolje svedoče njegova nedela u Južnoj Americi. I ako se nekada stvarno uspostavi neki međunarodni sud za zločine protiv čovečnosti, Vilijem Voker sigurno će biti među prvih 10 zločinaca za zločine koji će mu se staviti na teret.
Kako im je sve to propalo, i pošto su shvatili da od šiptarskih terorista, od raznih misija nema ništa, a kako im se žuri da završe sa nama, traže od nas da dobrovoljno pristanemo da se odreknemo Kosova i Metohije i dozvolimo stacioniranje NATO trupa. Traže od nas da kao narod pristanemo da u sopstvenoj zemlji budemo nacionalna manjina i daju nam prava koja pripadaju nacionalnim manjinama, a ne pristaju da ista ta prava mi Šiptarima damo kao nacionalnoj manjini.
I sav taj zločin dešava se pred očima međunarodne javnosti, koja ćuti i ne diže glas protesta, ali se to neće zaustaviti samo na Srbiji, plašim se da će posledice po svet možda biti gore nego one iz Drugog svetskog rata. Ostavimo svet da brine svoju brigu, da vidimo šta nam valja činiti, ima li izlaza iz ove situacije i šta preduzeti kako bi sačuvali zemlju?
Znamo ko nam je neprijatelj, koliko ih je i kakvi su - odgovor je naoko jednostavan, davale su ga mnoge generacije pre nas, zato nas i ima danas. Odgovor mora biti isti, zbog generacija posle nas. Bogami, biće teško ako krenu, ali ni NATO-u neće biti lako, a ovi što su se prihvatili oružja, neka im je Bog u pomoći.
I da ne zaboravim, reče Vilijem Voker, izlazeći iz Srbije, da NATO-u neće trebati vize kada bude dolazio. Ipak, neka skrene pažnju svojim vojnicima, pošto nemaju vize, potvrde ćemo im slati kroz cev, ko je dobije, biće doživotna. Hvala.

Pošto se nalazimo pred krajem vremena, redovnog po Poslovniku, ja bih molio da se dogovorimo o nastavku rada.
Predlažem da nastavimo da radimo, s tim da napravimo pauzu kroz 15 minuta, koju bismo iskoristili da Komisija pripremi zaključke i da onda u 18 časova nastavimo dalje i sa raspravom i sa razmatranjem Predloga zaključaka.
Ako ste saglasni sa tim, da ne glasamo? Jeste li saglasni? (Saglasni.)
Ima reč narodni poslanik Zoran Anđelković, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Štambuk.

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, dok je naša državna delegacija u Parizu i Rambujeu dosledno, principijelno i časno branila interese zemlje, iz duše naroda progovorile su sve moralne i visoke etičke vrednosti. Istina, hrabrost, pravda, dostojanstvo, patriotizam, ljubav i čast postali su najvažniji.
Zato su stavovi naše delegacije bili u stvari stavovi našeg naroda. Politika pretnji i ucena, pred kojom Srbija treba da se odrekne dela svoje teritorije, samo je učvrstila uverenje u narodu da se ne treba plašiti, da treba živeti život dostojan čoveka, da ne treba trpeti teror pod okriljem stranih mentora.
Naš je vitalni interes da sačuvamo Kosovo mirnim putem i pregovorima.
Okupator na ovim prostorima nikada nije bio po volji naroda i ako dođe do agresije, odgovorićemo adekvatno, jer drugog izbora nema. Srpski narod je imao tešku nacionalnu istoriju. Kroz nju je izgradio sebi primeren moral. On sadrži univerzalne vrednosti. On je u stvari opredeljenje svih građana, koji u teško vreme svoju budućnost vide u miru, radu, jednakosti na Kosovu i Metohiji i svih onih koji žive, a ne u dominaciji jedne nacionalne zajednice nad drugima. Naša državna delegacija se držala tih moralnih vrednosti naroda i ostala iznad svih pretnji i pritisaka, podvala i pokušaja da se nametnu rešenja, koja ugrožavaju nacionalne i državne interese zemlje. Odbacila je svaku mogućnost odvajanja dela teritorije suverene Srbije i Jugoslavije.
Mentori albanskih separatističkih bandi i NATO treba da znaju da građani Srbije neće popustiti ni pred oružanom silom koja im preti. NATO nije dobrodošao u našu zemlju. Čuvaćemo otadžbinu, našu čast, čuvaćemo čast naše otadžbine, sačuvaćemo čast ne samo Srba i Crnogoraca nego i svih građana, kojima je Srbija jedina domovina i koji žele da žive miran život svojih porodica i sa svojim susedima.
Sasvim je jasno da mir i političko rešenje problema na Kosmetu nisu ni bili cilj organizatora sastanka u Francuskoj. Deo međunarodne zajednice učestvuje u perfidnoj igri stavljanja potpisa predstavnika separatističko - terorističkih organizacija na dokument, koji nema nikakvo pravno dejstvo. Naše namere su bile iskrene, a oni su ne želeći nikakav zajednički sporazum i dijalog, u stvari dobili podršku za terorističke aktivnosti, sa kojima su i nastavili. Posrednička namera nije bila da se postigne sporazum, već da se podrže teroristi i banditi, ubice, čiji je jedini cilj otcepljenje Kosova i Metohije od Republike Srbije.
Poštujući volju naroda, rukovodstvo Srbije i Jugoslavije neće dozvoliti okupaciju ni secesiju, već će nastaviti da probleme na Kosovu i Metohiji rešava mirnim putem, političkim sredstvima, dijalogom, garantujući ravnopravnost svim nacionalnim zajednicama u okviru suvereniteta i teritorijalnog integriteta države. Mentori albanskih terorističkih bandi treba da znaju da Srbija neće popustiti ni pred pretnjama najveće oružane sile. Uostalom, ko bi ovde mogao da prihvati okupaciju svoje otadžbine? Da nije prljavih propagandnih i političkih trikova dela međunarodne zajednice, albanski teroristi ne bi ni mogli da nastave sa napadima na nevino stanovništvo svih nacionalnosti, ne bi ni mogli da ugrožavaju našu teritorijalnu celokupnost. Terorizam ni u jednoj zemlji nije podloga političkog izražavanja, pa zašto bi to bio i na Kosovu i Metohiji? Dupli standardi, kada je reč o terorizmu, dakle o zlodelima albanskih separatističkih bandi, podstiču njihova nasilja. Pretnje bombardovanjem i pritisci na Srbiju i Jugoslaviju takođe podstiču albanske teroriste na novi teror nad srpskim narodom i njihov cilj nije nikakvo političko rešenje, već pokušaj prekrajanja granica po nacističkom receptu. Nedopustiva je tolerancija necivilizovanih i zločinačkih dela i gaženje opšte prihvaćenih normi u savremenom svetu, pre svega međunarodnih normi. Da li u moćnom svetu znaju da je Srbija u Evropi sa jednim od prvih ekonomskih zakonika, Dušanovim i da su zadužbine toga cara na Kosovu i Metohiji? Samo onaj koji je bio ovih dana u Pećkoj Patrijaršiji mogao je videti kako monahinje dostojno nose svu težinu vremena i terora, koliko su čvrsti njihovi etički stavovi i uverenja, koliko je konzistentan njihov human pogled na život i ljude, bez obzira koje su vere. Ima li uopšte nekoga ko ne zna da u središtu problema na Kosmetu stoje i srpske svetinje?
Mi verujemo da će na Kosmetu pobediti istina i pravda, bez obzira na to što iza ideje separatizma stoje moćne sile. Privremeno izvršno veće Kosmeta usredsredilo je celokupnu aktivnost i angažovanje na takvo rešavanje problema, koje vodi zajedničkom životu i mirnom životu u ovom delu Republike Srbije. Mi smo za pravedan politički sporazum, koji garantuje prava i slobode svim građanima, bez obzira na veru i naciju i to smo sporazumom o samoupravi na Kosmetu i predložili. Mi smo za autonomiju, a ne za secesiju. Kosmetsko pitanje je toliko sudbonosno da o njemu moraju biti pitani svi koji na Kosovu žive. Niko ne može biti doveden pred svršen čin, naročito ne Srbija i srpski narod, koji još uvek pokazuje razmevanje za zajednički život sa svima onima koji žive na ovim prostorima. Svaki građanin naše zemlje, bio on Srbin ili Albanac, Turčin ili Egipćanin, Musliman, Rom, Mađar, Rusin, ukoliko je za mir i ravnopravnost, on je za Srbiju i Jugoslaviju i on će ostati na braniku u odbrani istine, u odbrani svoje zemlje, ukoliko ona bude napadnuta.
Period koji je za nama ostaće zabeležen kao najsramniji period u novinarstvu na albanskom jeziku. Pod okriljem te štampe na Kosmetu sprovodi se fašistički plan istrebljenja Srba u ovoj pokrajini i pokušaj oružjem da se sruši jugoslovenski državni teritorijalni integritet, uz obilatu pomoć inostranih pokrovitelja.
I pored velikih teškoća, sa kojima se svakodnevno suočavamo, potrebno je da ovde istaknemo da je formiranjem privremenog izvršnog veća pokrenut niz aktivnosti, koje su označile važan korak za građane, što u stvari ne odgovara albanskim separatistima. Na primer, sprovođenjem sporazuma o obrazovanju iskazana je spremnost za rešavanje konkretnih životnih pitanja. Od posebnog je značaja jačanje svih nacionalnih zajednica i formiranje lokalnog obezbeđenja, koje je organizovano u 130 mesta u albanskim selima i potvrđuje opredeljenje za zajednički život. U ovom teškom vremenu formirane su tri političke partije Albanaca, koje se zalažu za zajednički život i rešavanje problema u miru - Kosovska demokratska inicijativa, Narodna partija Albanaca, Demokratska reformska partija Albanaca. To je najbolja potvrda da deo pripadnika albanske nacionalne manjine na Kosmetu želi da se politički angažuje u interesu svih građana i da ne podržava neprijateljsku aktivnost. Ilustracija za to je podatak da u više od 1.100 sela od 1.417, koliko na Kosovu postoji, nije bilo nikakvih terorističkih napada, provokacija, kidnapovanja, ubistava, već su ljudi živeli i brinuli o svojim porodicama, radili u interesu mira i zajedničkog života na ovim prostorima. Mnogi pripadnici albanske nacionalne zajednice, iz straha od represije albanskih separatista i terorista, ne smeju javno da izraze svoje neslaganje sa političkim separatističkim i terorističkim vođama. Kako na njih gledaju albanski separatisti i teroristi može se zaključiti iz podataka da više od polovine žrtava albanskih terorista na Kosmetu su pripadnici albanske nacionalne manjine, čiji je jedini greh njihov korektan odnos prema Republici Srbiji i njihovo javno ili prećutno podržavanje mirnog zajedničkog života i rada svih građana u pokrajini, bez obzira na nacionalnu, političku ili bilo kakvu drugu pripadnost.
Spremni smo da nastavimo razgovore na principu traženja pravednog rešenja za sve, koji žive na Kosovu i Metohiji. Ruku ćemo pružiti onima, koji uviđaju da moramo živeti kao ljudi, pošteno privoleti drugog za opšte dobro. Sa onima, koji se okupljaju na motivima mržnje, razaranja, destrukcije i nasilja, nećemo moći. Nećemo moći i sa onim delom albanske nacionalne manjine, koji je angažovan u separatističkom, terorističkom pokretu, čiji je cilj stvaranje etnički čistog Kosova i Metohije, njegovo odvajanje od Republike Srbije. Zato nikoga ne treba da čudi što je cela Srbija na nogama. Srbiju ćemo braniti svim sredstvima. Naše najveće oružje je jedinstvo naroda, ljubav prema našoj državi, Srbiji i Jugoslaviji i istina. Za te ljubavi vredi se boriti i izborićemo se.

Zahvaljujem. Ima reč doktor Vladimir Štambuk.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani presedniče Republike, drage kolege, stiče se utisak iz nekih diskusija, a pre sveta iz međunarodne propagande, da nešto Jugoslavija neće, da Srbija nešto neće da prihvati i baš zato što neće da prihvati, da je kriva. Situacija je sasvim obrnuta i to moramo jedanput jasno da kažemo i jasno da raščistimo. Ne radi se o tome da mi nećemo mir, ne radi se o tome da mi nećemo pregovore, ne radi se tome da mi hoćemo rat, nego obrnuto, radi se o tome da međunarodna zajednica, pre svega rukovođena SAD, želi da nametne svoj diktat i to po svaku cenu. Bilo je u istoriji poslednjih 300 godina veoma različitih pregovora, pregovora između dve strane, pregovora između strana koje su imale međusobno medijatore. Bio je čak i jedan slučaj kada je jedna velika sila u Aziji nametnula svoj dogovor i oružjem naterala drugu stranu da ga potpiše. Ali, nikada u istoriji do sada, koliko mi je poznato, nije bilo da medijatori potpišu ugovor sa jednom stranom. Medijatori su potpisali ugovor sa albanskom stranom, naime sa predstavnicima albanskih političkih separatističkih partija u Parizu. Ne da taj ugovor ne vredi ništa, nego je on van svih normalnih, logičnih normi, on jednostavno predstavlja nešto što će verovatno studenti u nekom budućem vremenu proučavati kao apsurd ili kao nešto što stvarno nikada nije imalo nikakvog smisla, niti sa pravnog, niti sa diplomatskog stanovišta. Ne samo da su takav ugovor potpisali, nego sada na osnovu tog ugovora prave se zaključci o tome šta treba Jugoslavija, šta treba Srbija da radi. Na osnovu tog ugovora se preti da Srbija mora da potpiše to i na osnovu tog ugovora se preti da će ona biti bombardovana. Naravno, niko ne želi da bude bombardovan, niko ne želi rat, niko ne želi da neko gine.

Ali, dajte da vidimo kakva je alternativa data ukoliko se potpiše. Ukoliko se ne potpiše, bićemo bombardovani, ali ukoliko se potpiše, da u tom famoznom dokumentu, koga inače nije prihvatila ni Kontakt grupa u celini, na našoj strani 47. se direktno kaže - posle potpisivanja ugovora strane su saglasne da NATO uspostavi i rasporedi snage (u daljem tekstu SFOR), koje mogu da se sastoje od kopnenih, vazdušnih i pomorskih jedinica iz zemalja NATO-a, iz zemalja van NATO-a, koje će delovati pod rukovodstvom i biti potčinjeni upravljanju i političkoj kontroli Severnoatlanskog saveza preko lanca komandovanja NATO-a. Znači, kada Srbija potpiše ugovor, tog momenta potpisuje da dolazi 28.000 vojnika NATO snaga na teritoriju Kosova i Metohije, a možda i šire, koji će biti pod vojnom i političkom kontrolom Severnoatlanskog saveza i pod komandom NATO-a. Ne samo to, nego u tački c) se kaže da strane potpisnice treba da obezbede besplatno korišćenje objekata i usluga nužnih za raspoređivanje, operacije i potrebe SFOR-a. Ne samo da će doći ovde, nego treba još da im obezbedimo besplatno korišćenje kasarni i svih ostalih objekata. U ugovoru se dalje govori o tome da će te snage, ako budu smatrale za potrebno, rušiti mostove, praviti puteve i sve ostalo, pa kada se jednog dana eventualno povuku, može država da traži nadoknadu za njihovo ispravljanje itd.

Prema tome, kakva je alternativa? Gde su mogućnosti? Mogućnost je vrlo prosta - ili ćemo potpisati i dobiti 28.000 vojnika NATO na teritoriji Republike Srbije, koje ćemo mi morati da izdržavamo ili ćemo biti bombardovani. Gde je tu logika, gde je tu izbor, gde su tu mogućnosti? Nema ih.

Molim vas, to delegacija Vlade Republike Srbije nije mogla da potpiše, nije mogla da prihvati, a verujem da ne bi mogao da prihvati nijedan normalan čovek u ovoj zemlji, jer tu nema alternative, nema izbora, tu postoji samo jedno rešenje, da dođe vojska na ovaj ili onaj način, ili potpisom ili prisilno na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, tj. na teritoriju Srbije i Kosova i Metohije.

Ne samo da je napravljen ogroman napor da se urazume i da shvate da ovakvi pregovori ne mogu da postoje. Moje kolege su se zalagale da se napravi maksimalan napor da se politički tekst koji ne valja popravi. Moram da kažem da pet dana jedino što smo radili, to je bilo da smo tražili da se promeni tekst. To smo radili i u Rambujeu, ali u Parizu pet dana profesori Ratko Marković i Vladan Kutlešić su radili i davali tekstove i stalno su nam vraćani da je to neprihvatljivo i da se mogu prihvatiti samo tehničke promene. Tehničke promene ambasador Hil je veoma precizno odredio koje su zapete, tačke, zapete, redni brojevi, pasusa itd. Jednostavno, to što su oni izdiktirali, to se mora potpisati. Naravno da to nije nikakav dogovor, nije nikakv pregovor, to je jednostavno diktat. Molim, bilo ko od vas ko može da prihvati taj diktat neka ga prihvati, ja ga prihvatiti nisam mogao.

Mi smo za mir, ali mir pretpostavlja da dve strane sednu i dogovore se. Tih dogovora nije bilo. Kada je jugoslovenska država odlučila da se ide na pregovore u Rambuje, glavni razlog je bio u tome da treba obezbediti direktan kontakt između delegacije Vlade Republike Srbije i albanskih političkih partija. To je ono što su nam obećavali, to je ono zbog čega smo išli u Pariz, to je ono što se nije desilo. Nijedan politički kontakt nismo imali, ni naši eksperti ni mi, osim što smo se sretali povremeno u parku ili u onoj sali za ručavanje. Nikakvih dogovora nije bilo. Pet zvaničnih pisama je upućeno, deset puta smo usmeno tražili i svaki put smo dobili odgovor od medijatora da oni ne mogu to da obezbede. Šta su onda trebali da obezbede? Šta je bio njihov posao?

Njihov posao nije bio da prave dokumenta, njihov posao je bio da obezbede kontakte između delegacije Vlade Republike Srbije i delegacije albanskih partija. To nisu napravili, jer to im nije koristilo i to nije bilo u sferi njihovih interesa i potreba.

Drugo, da bih pokazao u kojoj meri se pravi manipulacija, želeo bih da vas podsetim na to da je dokument, koji je napravljen još pre 5. ne samo da nam je dat nego je pokušano i da nam se prokrijumčari. Poslednjih dana u Rambujeu visoki diplomati su došli u našu sobu, stavili nam papir na sto, kada smo mi izdvojili samo ona poglavlja koja prihvatamo, oni su ostavili ostale papire na stolu, pa smo morali da ih pozivamo natrag da te ostale dokumenta uzmu sa sobom, da ne bi ispalo da su oni nama te dokumente predali i da na osnovu toga prave kombinacije. To je veoma bitno, jer su u Parizu izmislili da je u Rambujeu usvojen dokument i rekli su da je dokument usvojen i o njemu nema više nikakve diskusije, potpišite ga, a ako nećete da ga potpišete mi ćemo vas bombardovati.

Prema tome, kao što sam na početku rekao ne radi se o tome da Srbija, da Jugoslavija, da građani i rukovodstvo zemlje neće da sarađuju. Obrnuto, mi hoćemo da sarađujemo, ali se stvaraju takvi uslovi, takva ograničenja da je ta saradnja nemoguća. Zbog toga mislim da jedino pravilo političko opredeljenje je ono, o kome je ovde bilo govora, a to je da na osnovu naše dosadašnje politike, naših dosadašnjih opredeljenja zastupamo ravnopravnost, jednakost, slobodu i humanitet na našoj teritoriji, da se za njega borimo, pa ako treba, da se borimo i na način koji će biti neprijatan, koji će biti možda pomalo i tragičan, ali koji će verujem, u dugoročnom vremenskom periodu doneti ovoj zemlji veliki ugled i veliki prosperitet.

Na kraju, dozvolite mi da govorim malo o patriotizmu i ličnoj hrabrosti.

Delegacija koja je bila u Rambujeu, 80% te delegacije nikada se nije bavilo diplomatijom, 80% te delegacije nikada nije imalo prilike da se sretne sa najvećim diplomatima i ministrima spoljnih poslova Evrope i Amerike, neki od njih čak nisu nikada ni bili u Parizu pre toga, a bilo je i onih koji nikada nisu bili u inostranstvu. Ti ljudi, koji nikada nisu bili ni u jednom dvorcu, su znali da se postave, znali da izgradimo zajednički drugarstvo i jedinstvo u našim nastupima. Nikada nijednom pokretom, nijednom rečju, ničim nisu osramotili ni ovu zemlju, ni ovaj narod, ni svoje nacionalne zajednice koje su predstavljali. Umeli su da se ponašaju i razgovaraju i sa minstrima spoljnih poslova, umeli su da odgovaraju i onima koji su ih stalno napadaju, umeli su da se ponašaju i deluju neiznenađeno kada nalete na Dinija ili nekog drugog ministra spoljnih poslova. Možda to nije bilo veliko herojstvo, mnogo je više biti heroj kada se mora ići u rat, ali, to je bila ogromna doza patriotizma, samouverenja i sigurnosti u to da ono što rade jeste velika stvar i da to što su došli iz nekog malog sela pravo u Rambuje im ne daje pravo da se ponašaju kao seljaci, nego da se ponašaju kao ljudi svetskog duha, svetskog znanja. Bili su podržani svojim patriotizmom i verom da rade po direkciji ove skupštine, za potrebe svojih građana, za potrebe svojih nacionalnih zajednica. Bila mi je čast da budem zajedno sa njima. Hvala vam. (Aplauz).

Zahvaljujem. Molim članove Komisije da dođu u salu na prvom spratu. Pauza je do 18,00 časova. Imamo još 10 prijavljenih diskutanata.
(Posle pauze.)

Poštovani narodni poslanici, predlažem da nastavimo sa radom. Komisija je završila zaključke i posle ću dati predlog, međutim, imamo još prijavljenih diskutanata. Ima reč narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam vas pažljivo slušao, pa vas molim da i vi mene saslušate. Slušajući pojedine naše predstavnike u državnoj delegaciji, koja je učestvovala u razgovorima u Rambujeu i Parizu, mislim da smo prošli upravo onako kakva nam je bila i delegacija. Slušajući gospodina ratnog retoričara mogu da kažem da se slažem sa njim da su Amerikanci i Englezi zli i stvarno su nas bombardovali, ali ne znam gospodine kako ste tim zlim i opakim Amerikancima mogli da nudite svojevremeno vojnu pomoć 1991. godine u američko-iračkom ratu u Zalivu.
Danas po drugi put po hitnom postupku raspravljamo o kosovskom čvoru. Drešiti ili seći, NATO pakt ili rat. Odgovore na ova pitanja neko je već znao, a taj neko rešio je da za svoje već donete odluke podeli odgovornost na Skupštini. Čuli smo izveštaj državne delegacije, videli smo i dokumente, nismo stigli da ih pročitamo, ali između ove dve poslednje sednice poslanici su mogli da se informišu tako što su na RTS mogli da čuju o velikom uspehu u Rambujeu, koga sada odjednom nema i da gledaju na mitinzima podrške zastave, barjake i dosta slika vodenog lika.
Koalicija "Vojvodina" u potpunosti podržava teritorijalni integritet Srbije i nepromenljivost njenih granica, a nas Vojvođane niko ne zarezuje, mi se pitamo manje od Egipćana. Ponekad imamo pravo reči ukoliko nam ne isključe ozvučenje, što je bio slučaj na prošloj sednici i što je bio slučaj dok je govorio danas predsednik Koalicije "Vojvodina" Dragan Veselinov. Tako mi uživamo sva prava koja se mogu svesti na to da imamo pravo da oremo, sejemo, kopamo, žanjemo i ćutimo. Koliko ste naše hrane odneli pobunjenim Albancima kao humanitarnu pomoć? Vojvođani seju, Rugova i Tači se smeju.
Gledano uopšteno građani Vojvodine i građani Srbije uživaju samo mučenička prava u državi u kojoj sve nazaduje, osim lopovluka, špekulacija i mahinacija svih vrsta, koje napreduju i bujaju. Problem Kosova ovaj odnarođeni režim je nasledio. Zašto mi stalno pretite da ćete me ubiti? Čemu to? (Smeh u sali.) Gospodine ministre za rupe, ako hoćete nešto da vidite stvarno smešno doneću vam ogledalo.

Molim vas, dozvolite narodnom poslaniku da govori.