Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani presedniče Republike, drage kolege, stiče se utisak iz nekih diskusija, a pre sveta iz međunarodne propagande, da nešto Jugoslavija neće, da Srbija nešto neće da prihvati i baš zato što neće da prihvati, da je kriva. Situacija je sasvim obrnuta i to moramo jedanput jasno da kažemo i jasno da raščistimo. Ne radi se o tome da mi nećemo mir, ne radi se o tome da mi nećemo pregovore, ne radi se tome da mi hoćemo rat, nego obrnuto, radi se o tome da međunarodna zajednica, pre svega rukovođena SAD, želi da nametne svoj diktat i to po svaku cenu. Bilo je u istoriji poslednjih 300 godina veoma različitih pregovora, pregovora između dve strane, pregovora između strana koje su imale međusobno medijatore. Bio je čak i jedan slučaj kada je jedna velika sila u Aziji nametnula svoj dogovor i oružjem naterala drugu stranu da ga potpiše. Ali, nikada u istoriji do sada, koliko mi je poznato, nije bilo da medijatori potpišu ugovor sa jednom stranom. Medijatori su potpisali ugovor sa albanskom stranom, naime sa predstavnicima albanskih političkih separatističkih partija u Parizu. Ne da taj ugovor ne vredi ništa, nego je on van svih normalnih, logičnih normi, on jednostavno predstavlja nešto što će verovatno studenti u nekom budućem vremenu proučavati kao apsurd ili kao nešto što stvarno nikada nije imalo nikakvog smisla, niti sa pravnog, niti sa diplomatskog stanovišta. Ne samo da su takav ugovor potpisali, nego sada na osnovu tog ugovora prave se zaključci o tome šta treba Jugoslavija, šta treba Srbija da radi. Na osnovu tog ugovora se preti da Srbija mora da potpiše to i na osnovu tog ugovora se preti da će ona biti bombardovana. Naravno, niko ne želi da bude bombardovan, niko ne želi rat, niko ne želi da neko gine.
Ali, dajte da vidimo kakva je alternativa data ukoliko se potpiše. Ukoliko se ne potpiše, bićemo bombardovani, ali ukoliko se potpiše, da u tom famoznom dokumentu, koga inače nije prihvatila ni Kontakt grupa u celini, na našoj strani 47. se direktno kaže - posle potpisivanja ugovora strane su saglasne da NATO uspostavi i rasporedi snage (u daljem tekstu SFOR), koje mogu da se sastoje od kopnenih, vazdušnih i pomorskih jedinica iz zemalja NATO-a, iz zemalja van NATO-a, koje će delovati pod rukovodstvom i biti potčinjeni upravljanju i političkoj kontroli Severnoatlanskog saveza preko lanca komandovanja NATO-a. Znači, kada Srbija potpiše ugovor, tog momenta potpisuje da dolazi 28.000 vojnika NATO snaga na teritoriju Kosova i Metohije, a možda i šire, koji će biti pod vojnom i političkom kontrolom Severnoatlanskog saveza i pod komandom NATO-a. Ne samo to, nego u tački c) se kaže da strane potpisnice treba da obezbede besplatno korišćenje objekata i usluga nužnih za raspoređivanje, operacije i potrebe SFOR-a. Ne samo da će doći ovde, nego treba još da im obezbedimo besplatno korišćenje kasarni i svih ostalih objekata. U ugovoru se dalje govori o tome da će te snage, ako budu smatrale za potrebno, rušiti mostove, praviti puteve i sve ostalo, pa kada se jednog dana eventualno povuku, može država da traži nadoknadu za njihovo ispravljanje itd.
Prema tome, kakva je alternativa? Gde su mogućnosti? Mogućnost je vrlo prosta - ili ćemo potpisati i dobiti 28.000 vojnika NATO na teritoriji Republike Srbije, koje ćemo mi morati da izdržavamo ili ćemo biti bombardovani. Gde je tu logika, gde je tu izbor, gde su tu mogućnosti? Nema ih.
Molim vas, to delegacija Vlade Republike Srbije nije mogla da potpiše, nije mogla da prihvati, a verujem da ne bi mogao da prihvati nijedan normalan čovek u ovoj zemlji, jer tu nema alternative, nema izbora, tu postoji samo jedno rešenje, da dođe vojska na ovaj ili onaj način, ili potpisom ili prisilno na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, tj. na teritoriju Srbije i Kosova i Metohije.
Ne samo da je napravljen ogroman napor da se urazume i da shvate da ovakvi pregovori ne mogu da postoje. Moje kolege su se zalagale da se napravi maksimalan napor da se politički tekst koji ne valja popravi. Moram da kažem da pet dana jedino što smo radili, to je bilo da smo tražili da se promeni tekst. To smo radili i u Rambujeu, ali u Parizu pet dana profesori Ratko Marković i Vladan Kutlešić su radili i davali tekstove i stalno su nam vraćani da je to neprihvatljivo i da se mogu prihvatiti samo tehničke promene. Tehničke promene ambasador Hil je veoma precizno odredio koje su zapete, tačke, zapete, redni brojevi, pasusa itd. Jednostavno, to što su oni izdiktirali, to se mora potpisati. Naravno da to nije nikakav dogovor, nije nikakv pregovor, to je jednostavno diktat. Molim, bilo ko od vas ko može da prihvati taj diktat neka ga prihvati, ja ga prihvatiti nisam mogao.
Mi smo za mir, ali mir pretpostavlja da dve strane sednu i dogovore se. Tih dogovora nije bilo. Kada je jugoslovenska država odlučila da se ide na pregovore u Rambuje, glavni razlog je bio u tome da treba obezbediti direktan kontakt između delegacije Vlade Republike Srbije i albanskih političkih partija. To je ono što su nam obećavali, to je ono zbog čega smo išli u Pariz, to je ono što se nije desilo. Nijedan politički kontakt nismo imali, ni naši eksperti ni mi, osim što smo se sretali povremeno u parku ili u onoj sali za ručavanje. Nikakvih dogovora nije bilo. Pet zvaničnih pisama je upućeno, deset puta smo usmeno tražili i svaki put smo dobili odgovor od medijatora da oni ne mogu to da obezbede. Šta su onda trebali da obezbede? Šta je bio njihov posao?
Njihov posao nije bio da prave dokumenta, njihov posao je bio da obezbede kontakte između delegacije Vlade Republike Srbije i delegacije albanskih partija. To nisu napravili, jer to im nije koristilo i to nije bilo u sferi njihovih interesa i potreba.
Drugo, da bih pokazao u kojoj meri se pravi manipulacija, želeo bih da vas podsetim na to da je dokument, koji je napravljen još pre 5. ne samo da nam je dat nego je pokušano i da nam se prokrijumčari. Poslednjih dana u Rambujeu visoki diplomati su došli u našu sobu, stavili nam papir na sto, kada smo mi izdvojili samo ona poglavlja koja prihvatamo, oni su ostavili ostale papire na stolu, pa smo morali da ih pozivamo natrag da te ostale dokumenta uzmu sa sobom, da ne bi ispalo da su oni nama te dokumente predali i da na osnovu toga prave kombinacije. To je veoma bitno, jer su u Parizu izmislili da je u Rambujeu usvojen dokument i rekli su da je dokument usvojen i o njemu nema više nikakve diskusije, potpišite ga, a ako nećete da ga potpišete mi ćemo vas bombardovati.
Prema tome, kao što sam na početku rekao ne radi se o tome da Srbija, da Jugoslavija, da građani i rukovodstvo zemlje neće da sarađuju. Obrnuto, mi hoćemo da sarađujemo, ali se stvaraju takvi uslovi, takva ograničenja da je ta saradnja nemoguća. Zbog toga mislim da jedino pravilo političko opredeljenje je ono, o kome je ovde bilo govora, a to je da na osnovu naše dosadašnje politike, naših dosadašnjih opredeljenja zastupamo ravnopravnost, jednakost, slobodu i humanitet na našoj teritoriji, da se za njega borimo, pa ako treba, da se borimo i na način koji će biti neprijatan, koji će biti možda pomalo i tragičan, ali koji će verujem, u dugoročnom vremenskom periodu doneti ovoj zemlji veliki ugled i veliki prosperitet.
Na kraju, dozvolite mi da govorim malo o patriotizmu i ličnoj hrabrosti.
Delegacija koja je bila u Rambujeu, 80% te delegacije nikada se nije bavilo diplomatijom, 80% te delegacije nikada nije imalo prilike da se sretne sa najvećim diplomatima i ministrima spoljnih poslova Evrope i Amerike, neki od njih čak nisu nikada ni bili u Parizu pre toga, a bilo je i onih koji nikada nisu bili u inostranstvu. Ti ljudi, koji nikada nisu bili ni u jednom dvorcu, su znali da se postave, znali da izgradimo zajednički drugarstvo i jedinstvo u našim nastupima. Nikada nijednom pokretom, nijednom rečju, ničim nisu osramotili ni ovu zemlju, ni ovaj narod, ni svoje nacionalne zajednice koje su predstavljali. Umeli su da se ponašaju i razgovaraju i sa minstrima spoljnih poslova, umeli su da odgovaraju i onima koji su ih stalno napadaju, umeli su da se ponašaju i deluju neiznenađeno kada nalete na Dinija ili nekog drugog ministra spoljnih poslova. Možda to nije bilo veliko herojstvo, mnogo je više biti heroj kada se mora ići u rat, ali, to je bila ogromna doza patriotizma, samouverenja i sigurnosti u to da ono što rade jeste velika stvar i da to što su došli iz nekog malog sela pravo u Rambuje im ne daje pravo da se ponašaju kao seljaci, nego da se ponašaju kao ljudi svetskog duha, svetskog znanja. Bili su podržani svojim patriotizmom i verom da rade po direkciji ove skupštine, za potrebe svojih građana, za potrebe svojih nacionalnih zajednica. Bila mi je čast da budem zajedno sa njima. Hvala vam. (Aplauz).