Upravo da bih pomogao da se stvari koje se ovde prave kao politički antimarketing, oko stvari koja ima duboku socijalnu dimenziju, a tiče se izmirivanja obaveza prema korisnicima prava, i odredbe koje se ovde legitimišu, da ih je propisao potpredsednik Šešelj, a ipak su rađene na drugom mestu, jer je resor Ministarstva finansija za to zadužen, moram da objasnim sledeće - dug koji je konstatovan u prvom članu mora da se preseče sa određenim datumom i on je 30. juni. Obveznice koje će biti odštampane moraju da imaju datum početka obračuna kamate i on je 1. juli. Prema tome, 1. juli proističe iz 30. juna, kada su presečena salda duga koji se odnosi na obavezu Republike da isplati zaostale dečije dodatke, a od 1. jula teče kamata po tim obveznicama koje će biti izdate radi namirenja ovih prava.
Zakon je krajnje profesionalno i odgovorno napravljen, on stvara realne mogućnosti da se u ovoj godini, kao što sam rekao, ne samo dobiju obveznice, a da se naplate u nekih osam tranši, nego da u ovoj godini najmanje milijardu dinara duga bude regulisano na bazi ovih pogodnosti i prava koje zakon uvodi. Ja o drugome ne bih diskutovao.

Ima reč narodni poslanik Marijan Rističević, odgovor na repliku.

Meni je gospodin potpredsednik Vlade potvrdio dve stvari - prva je da se stvarno radi o predizbornom marketingu i da je ovde stvar o tome - "drži vodu da majstori ne odu". Druga stvar koju je on ovde priznao je da je država ipak stajala iza Dafine Milanović, zato je nije sudski ni gonila, ni kaznila i pustila je da izađe iz zemlje i preuzela njen dug.
Takođe, ja sam dokazao da je gospodin Šešelj prodajom državne svojine ili namerom da proda državnu svojinu prodao državu. Takođe mogu da kažem i da dokažem da je gospodin Šešelj izdajnik zemlje. Na prošloj sednici doneli smo Zakon o izdavanju zemlje u zakup u korist Vlade. Onaj ko izdaje zemlju, može se nazvati izdajnikom zemlje. Takođe, dokazano je gospodin Šešelj primao novac iz inostranstva. Po vlastitom priznanju, 1991. i 1992. kada je trebalo zaratiti, on je stranim novinarima davao intervjue i za te intervjue je primao autorske honorare, mislim da se radilo o 1.000 - 2.000 nemačkih maraka. To je po tadašnjem priznanju gospodina Šešelja.
Zauzvrat, strani novinari su od njega tražili da priča o zarđalim kašikama, o sahranjivanju buldožerima, pa posle tog davanja intervjua, strani novinari daju njemu novac, pa odu u Hrvatsku i pitaju - koliko će te vi platiti da mi ovo emitujemo? I naravno, ovi im daju deset puta više. Najveću štetu od tog emitovanja po stranim televizijama imala je naša zemlja i nije čudo što smo izgubili ugled u inostranstvu, a za sve to novac je primio u državi jedino gospodin Šešelj.
O njegovom patriotizmu ne vredi govoriti. Koji je to Srbin kada ga ni Haški sud neće, koji je toliko antisrpski? Takođe, i Tuđmanova policija ga nije htela 1991. i 1992. godine, po njegovom priznanju, uhvatili su ga negde u Jagodnji - Kočetin, i posle razgovora od 30 minuta pustili. Najverovatnije da su kontaktirali Zagreb i ovi su iz Zagreba rekli - znate šta, pustite ga neka ide u Beograd, tamo će nam više koristiti.
Što se tiče zdravstvenih usluga, ja možda nemam puno zuba, a Šešelj nema puno mozga.
Što se očeva tiče, ja verujem da je otac gospodina Šešelja bio častan čovek, ali to ne znači da je i sin častan. Kada je već reč o očevima, mislim da bi taj časni otac, da može danas da vidi njegovo ponašanje, zažalio što devet meseci pre njegovog rođenja nije prespavao. Hvala.

Odgovor na repliku, potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, državu ne čini njena imovina. To zna svaki naš osnovac. Državu čini aparat vlasti, a državna imovina je jedna sporedna kategorija, koju država koristi da bi efikasnije vladala. Nekada je koristi tako što u njoj raspoređuje državne službe, nekada tako što je daje u zakup, a nekada je i prodaje. Pametna država u svakoj varijanti uvek traži najcelishodnije rešenje. Ne zna to Marijan Rističević. Drugo, 1991. godine Narodna skupština je izglasala Zakon o povratku zemlje seljacima, koja im je oduzeta administrativnim merama, a ne agrarnom reformom. Nije ta zemlja uzeta zakonom, nego odlukama administrativnih organa, dakle izvršne vlasti. Tu nije došlo do prekida svojinskih odnosa. Vlasništvo se zadržalo, samo što je neko drugi uzeo i obrađivao zemlju. Zbog toga je bilo moguće zemlju vratiti. I tačno se znalo, uzeto tome i tome, vraća se tome i tome.
Dalje, Marijan Rističević treba da zna, kada je država u nuždi, onda mora da povlači vanredne poteze. Kada 700.000 izbeglica dođe u Srbiju, onda Srbija treba da im ponudi krov nad glavom. Nekada kroz kolektivni smeštaj. Prvi koji su došli dobili su i stanove, jer se u Beogradu zateklo mnogo praznih stanova 1991. godine, lično se sećam te situacije. Nekima treba dati placeve za individualnu stambenu izgradnju. Opština Zemun se prva toga setila i 6.000 placeva dala je izbeglicama, gradskog građevinskog zemljišta. Zamislite da je svaka opština u Srbiji tako postupila, odavno bi taj problem bio rešen. To je dobar primer za ugled. Tu zemlju niko nije odneo na leđima, ona je ostala tu, ona je obogaćena kućom i pomoćnim objektima. Mnogo je veći prinos tog poljoprivrednog zemljišta na kome se nalazi kuća i okućnica, nego sa gole njive, gde se seje pšenica ili industrijsko bilje. Pogledajte, uzmite lepo papir i olovku i to proračunajte. Ako na 6-7 ari okućnice čovek zaseje krompir, paradajz, papriku, krastavce i šta mu sve još može pasti na pamet, koliki je tu godišnji prinos, a koliki je prinos tamo gde se zaseje pšenica i posle ta pšenica požnjevena, vidite sa 6 ari koliko vrednosti pšenice možete imati po najvišim svetskim cenama (Dragan Veselinov: A kako Marjanović zarađuje?).

Ne dobacujte s mesta.

On je trezan do pauze, a posle pauze više se ne zna ni šta govori.
Ono što je bilo ključno u izlaganju Marijana Rističevića, to je pitanje novosadskih mostova. Marijane Rističeviću, novosadske mostove nije porušila Vlada Srbije, nego vaši politički i vojni saveznici iz NATO pakta, vojne sile, kojima služi i vaša Narodna seljačka stranka, kako ste je nazvali, stranka, od koje vaš predsednik Dragan Veselinov dobija naloge i novac kako da deluje protiv svoje zemlje. Jesmo mi, srpski radikali, naplaćivali intervjue stranim novinarima i lepo uz priznanicu. I što bismo ih davali besplatno? U tim intervjuima uvek smo zastupali svoju politiku i nikada ništa pogrešno nije bilo u toj politici. Kada bi neko nešto našao pogrešno, to bi već odavno bilo udarano na sva zvona. Naravno, za vas je pogrešno sve što je patriotski i za vas je ispravno samo ono što je izdajničko. Vama svako može biti prijatelj, ako je izdajnik svog naroda - i Rasim Ljajić, i Milo Đukanović, i Đinđić i Drašković i bilo ko drugi.
Vi se sa vašim kompanjonima možete posvađati samo oko novca, kao što ste se posvađali sa Čankom i Miletom Isakovim. Kako ste se posvađali? Tako što ih je Dragan Veselinov prevario. Pred same izbore, kada su već formirali koaliciju, Dragan Veselinov je prijavio neku koaliciju paralelnu sa tim, Koaliciju "Vojvodina" i na račun toga uzeo je sav novac od države, koji je trebalo da se deli na tri dela. Samo je Veselinov uzeo novac i tako je pukla njihova koalicija. Sećate se, štampa je pisala i Isakov i Čanak su raspredali o tome. Tu je Veselinov bio lukav, ali nije bio pošten (Dragan Todorović, sa mesta: Na oca). I otac mu je bio lukav, ali nije bio pošten. Genetika je već odavno utvrdila da deca nasleđuju osobine svojih očeva i svojih majki. Retko se desi da je otac bio izdajnik, a sin patriota. Zna li neko u ovoj sali jedan primer da je otac bio izdajnika sin patriota? Nemoguće. Tamo gde je otac patriota i sin je patriota. Tamo gde je otac izdajnik i sin ode u izdaju. Šta ga to košta, naučio je u roditeljskom domu kako se to radi.
A što se tiče mozga, inteligencije, nema tog blesimetra, koji ima tako nisku recku, koja može izmeriti glupost Marijana Rističevića. Onaj ko izmisli takav blesimetar, može odmah da dobije Nobelovu nagradu.

Ima reč ministar Željko Simić.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih imao repliku na račun prethodno iznete primedbe, koja je vezana za treći od predloženih zakonskih rešenja, a odnosi se na Beograd i situaciju u njemu.
Dakle, ovde je izneta primedba koja je vezana za to da bi valjalo ubediti građane da oni ne plaćaju i da nemaju prava, koja inače imaju i po zakonu. Ono što je više nego važno, jer govorim u svojstvu Beograđanina i u svojstvu ministra kulture, jeste da je situacija u Beogradu toliko dramatična da je došlo do apsolutnog raspada svih komunalnih službi i raspada kulture življenja svih Beograđana.
Ono što više Vlada Srbije nije mogla da dopusti, to je da elementarne, bazične institucije komunalnog sistema, infrastrukturne poluge, koje grad održavaju u jednoj normalnoj vrednosnoj ravni, budu dovedene u pitanje. Nelogično je da neko, ko ne živi u Beogradu i ne zna koliko su građani Beograda u poslednjih godinu dana patili zbog toga što je neko hteo da izvrši prvobitnu akumulaciju kapitala zbog njihovih interesa i na ime njihovih interesa, onda mora da shvati da se ovaj zakon, kao i čitav paket zakona predlaže Skupštini, dakle najvišem zakonodavnom telu pre svega zbog toga da se podigne životni standard ljudi, da se obnovi zemlja, da se izgradi i to zbog onih koji su ovu zemlju bombardovali.
Ovo je najapsurdnija tvrdnja koju sam mogao da zamislim, čak i da sam sanjao, da može neko Vladu Republike Srbije da optuži da je ona kriva zbog rušenja mostova. Oni su srušeni od strane onih koji ruše temelje ove civilizacije, a ne Vlada Republike Srbije, koja je u poslednjih godinu i nešto dana od prestanka bombardovanja učinila sve, pre svega da se reafirmiše zemlja, da se afirmišu njene stvarne vrednosti i da se čitavo javno mnjenje sveta otrezni od pijanstva u koje je zapalo, ali, ne samo ono, nego od pijanstva u koje su zapali i neke naše opozicione kolege.
Reč je o tome da smo mi "krivi" što smo izgrađivali mostove. Nasuprot toj tvrdnji, mi ćemo i dalje izgrađivati mostove, ne samo materijalne, nego sve mostove koji spajaju ljude, jer je stranka kojoj pripadam oduvek bila otvorena za sve demokratske i patriotske ideje, ali je bila zatvorena za svaku ideju da se porobi ovaj narod i ova slobodoljubiva zema. O tome nema ni govora.
Oni koji nisu iz Beograda bi bili dužni da nas pitaju, nas koji smo u Beogradu i koji živimo u Beogradu, nas čiji su i dedovi Beograđani. Morali bi da znaju da je Beograd i sa aritmetičkog gledišta megapolis, jer ima više od dva miliona stanovnika i što nikad nije mario ni za nacionalnu ni za versku pripadnost onih koji su njegovi građani.
Mi ovde moramo otvoreno da kažemo, zbog građana koji nas slušaju, da je Beograd postao kasaba i da zbog ovih sredstava koja Beograđani odvajaju i zaslužuju da žive normalno. Ne možete nekog nazivati građaninom, a da istovremeno on živi pod uslovima koji su jednaki uslovima u pustinji - da nemaju vodu, da nemaju struju, da se ne mogu prebaciti iz jednog mesta u drugo u Beogradu, kako bi ispunjavali svoje elementarne radne obavaeze.
Prema tome, to nije ni cinizam, nego eklatantno ogrešenje o elementarna pravila, o činjenice koje su toliko belodane da ih niko ne može dovesti u pitanje.
Osetio sam potrebu i pravo da, kao narodni poslanik i kao ministar kulture, kažem da sam u poslednjih nekoliko godina unazađen i oštećen kvalitetom života Beograđana koji su zaslužili, baš zbog takse o kojoj je reč, da žive životom građana, a ne životom pećinskih ljudi.
U tom smislu mislim da treba podržati ne samo taj, nego i oba prethodna zakona, dakle, čitav "paket" zakona koji nesumnjivo predstavljaju kontinuitet politike Vlade Republike Srbije, koja svoje temelje ima na tome da napravi veliki boljitak kada je reč o kvalitetu života svih građana, da nastavi obnovu i izgradnju zemlje, uprkos naporima onih koji hoće da nas uvere da je to nemoguće, a u to su nas uveravali pre godinu dana, da nas uvere kako ni mostovi nisu mostovi, iako su mostovi, iako narod zna da radimo u njegovom interesu, a ne protiv tog interesa.
Prema tome, želim i ovom prilikom da, s obzirom na to da je bila i replika, podržim i jedan, i drugi, i treći zakon, jer je nesumnjivo da predstavlja kontinuitet rada Vlade Republike Srbije koji je nesumnjiv i koji će građani sigurno valorizovati, ne zbog toga što smo u predizbornoj kampanji, jer smo mi shvatili da je predizborna kampanja onda kada je Vlada konstituisana, a ne onda kada neko koristi demagoške trikove da bi ubedio narod u nešto u što ne može da ga ubedi.

Ima reč narodni poslanik Momir Marković. Neka se pripremi narodni poslanik Jovan Đorđević.