Ovaj zakon o zaštiti, o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike primeren je jednoj siromašnoj i maloj državi kakva je Srbija. Na žalost, hteli mi to da izbegnemo ili ne, pravljen je manje više prema jednom čoveku, iako se odnosi na predsednika Republike i to na svakog budućeg predsednika, kao i na one koji su bivši.
Čuli smo ovde da se prema predsedniku treba odnositi sa posebnim poštovanjem, svakom bivšem, što je takođe tačno i ne može svako da bude predsednik Republike, ali s druge strane postoji jedna nelogičnost. Mi smo federalna država. Imamo saveznog predsednika i republičkog predsednika. Ovakav zakon imamo samo na republičkom nivou. Na saveznom nivou ne postoji zakon o pravima i dužnostima predsednika Republike, a imamo tri bivša od kada je formirana Jugoslavija, od 1992. godine, znači za ovih 9 godina imamo tri bivša predsednika Republike i niko se nije setio da tim bivšim predsednicima ponudi neko obezbeđenje, da im kaže - vi ste značajne istorijske ličnosti, pa vam treba administrativno osoblje, pa ćete pisati memoare itd. To se samo radilo kada je u pitanju Republika Srbija i to takođe govori o odnosu vlasti koja je bila pre toga prema ovom problemu i prema predsednicima.
Nažalost, vaš problem je u tome što ste skoro sve zakone donosili prema jednoj stranci, odnosno prema jednoj ličnosti. Što se tiče izmena koje donosi ovaj novi zakon one su vrlo jednostavne. Kada pročitate stari zakon videćete da je predsednik Republike po prestanku obavljanja funkcije imao pravo na doživotno lično obezbeđenje, kao i obezbeđenje objekta. Iza ovog zakona sledila je Uredba ministra koji je ovaj zakon bitno derogirao i proširio. Meni je žao, ali verovatno će gospodin Batić ili neko drugi moći čak i da kaže koliko ljudi ili gospodin Mihajlović, da kaže koliko ljudi je po toj Uredbi angažovano za obezbeđenje predsednika Republike, kao što ste uglavnom sve zakone derogirali uredbama, menjali kako ste hteli, iako ovaj zakon vrlo neprecizno određuje da li je to 1.000 ljudi, 500 hiljada, sto hiljada, deset, pet, to može da bude bilo koliko.
Prema tome, bivši predsednik Republike, biće ih dao Bog i u buduće, ko god da je, on je penzioner, on je čovek koji je bio predsednik, kome ne treba neko posebno obezbeđenje.
Ako mislite samo na gospodina Miloševića, ima on para da plati privatno obezbeđenje, što radi, ali nije on lično predmet ovog zakona. Zaista je smešno povezivati sudbinu jednog čoveka sa ovim zakonom. Ovim zakonom, jednom zauvek ili u nekom vremenu, Srbija treba da reguliše da niko, pa ni bivši predsednici republika nemaju prava da koriste nekakva ovlašćenja, koja su enormna, koja su neverovatna. Zašto? Neće tu privilegija imati ni ministri, ni bivši predsednici vlada. Nažalost, većina prethodnih govornika je ovaj zakon povezivala sa nekim stvarima, koje nemaju nikakve veze sa njim, kao što je saradnja sa Haškim tribunalom i slične stvari. To su druge stvari, druge teme, ne treba o tome ovde pričati.
Ovim zakonom mi, kao Skupština, kažemo da nećemo da trošimo narodne pare, na obezbeđenje čoveka koji je bez obzira ko bio, čak i bivši predsednik. I na kraju, ono što kaže gospodin Stanko Kovačević, to je tačno. Nemojte mnogo da govorite o tome da se moralnost jedne vlasti oseća prema tome kako se odnosi prema bivšem predsedniku, jer dok god to govorite, nad svima vama lebdi senka Ivana Stambolića, bivšeg predsednika i kuma Slobodana Miloševića, za koga se i dan danas ne zna gde je. (Aplauz.)
