Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nije mi jasno zašto se sa ovog vrlo jasnog zakonskog predloga skrenulo u hipotetične i špekulativne rasprave, diskusije o položaju Slobodana Miloševića. Ovde se ne raspravlja o Slobodanu Miloševiću, o njemu će se verovatno jednog dana u ovom domu takođe raspravljati. Reč je o jednom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike. Mislim da je Zakon dobar. Prvo, što je kratak i jasan. Imamo u vidu to da predsednici republika u modernim državama, kad im istekne mandat, zaista su u punom smislu reči penzioneri, ali poštovanje prema njima ostaje na taj način što se doživotno oslovljavaju sa mister prezident, mesje presidant i ta mu titula uvek stoji, uvek su rado viđeni, postaju humanitarci, mirovnjaci itd. To je slučaj sa Karterom. U tom smislu, mi smo to napravili kao zemlja koja hoće da bude moderna država. Hoću da navedem samo primer generala De Gola, koji je dosta inspirisao ovaj odnos našeg predsednika, gospodina Koštunice, u odnosu na svoje funkcije. De Gol je bio pojam skromnog čoveka, najveći Francuz 20. veka. Umro je skromno, povukao se zbog jednog beznačajnog Zakona o lokalnoj samoupravi, koji nije prošao, a on je njemu bio izgovor, jer je već bio umoran. Toliko atentata je izbegao u svojoj životnoj i političkoj karijeri i na kraju je živeo na selu sa svojom ženom, imao je jednog slugu, neku ženu, i jednog čuvara, nikoga više. Hvala.