Hvala predsedniče. Nadam se da ćete uspeti da me saslušate za ovih pet minuta. Molim predsednika da mi ne uvaži ovo vreme dok ste vi izlazili iz sale i pravili žagor.
Niste me na kraju krajeva ni zbunili. Na kraju krajeva, ovde hoću kao čovek, kao patriota, kao socijalista da govorim i emotivno (glas - možda ćeš i da se zaplačeš), a bio bih u stanju i da zaplačem gospodine, kada bih govorio o predsedniku i kada govorim o predsedniku koji je u našim očima heroj i simbol otpora, koga vi gospodo uz podršku Zapada pokušavate da svim sredstvima u ovim danima progonite. Hoću o njemu tako da govorim.
A, govoriću sa punim poštovanjem i o svakom drugom predsedniku koga legalno ovaj narod izabere. Recimo, o Vojislavu Koštunici, i neću ni jednog predsednika dovesti u takvu situaciju da o njemu govorim sa nepoštovanjem, sa potcenjivanjem ili sa uvredama na njegov lični račun.
Prema tome, samo toliko da se razumemo o tome. Ova Srbija je imala dva predsednika. Jednog bivšeg i jednog aktuelnog i zar je to toliki problem da mi sad toliko pričamo o nekim tzv. privilegijama. Molim vas, šta je privilegija u predloženom zakonu? Šta je privilegija u prethodnom zakonu? U čemu se sastoji privilegija, koja po mom mišljenju predstavlja obavezu države da štiti svakog građanina, da brine o njegovoj bezbednosti, pa i o bivšem predsedniku.
A, vi predlažete da sa jednim čovekom sve to učinimo. Da li je to moguće?
Da li je to moguće? Naravno da ministar pravde može o tome i drugačije da razmišlja. Gledao sam jednu TV emisiju u kojoj ga pitaju: "Da li biste, gospodine Batiću, kao advokat štitili Slobodana Miloševića na nekom od sudova?", a on naravno na to odgovara da bi radije bio tužilac nego branitelj Slobodana Miloševića. A, ja vam tvrdim da ogromna većina građana u ovoj Srbiji ipak ne misli tako o Slobodanu Miloševiću, kao što misli gospodin Batić.
Zato je i izašao ovakav zakon, da bismo uskratili nekakve privilegije kojih zapravo i nije bilo. Radi se samo o tome da pokušavamo da brisanjem odredbi koje se odnose na nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova skinemo odgovornost i sa Vlade i sa države za buduću bezbednost i Slobodana Miloševića i svakog drugog predsednika.
Mislim da ta odredba mora da ostane u Zakonu, i ne zbog Slobodana Miloševića, nego zbog svakog ono ko je obavljao tu funkciju, jer u različitim vremenima različita je političko bezbednosna situacija u jednoj zemlji. Najnormalnije je da Vlada o tome, saglasno aktuelnoj situaciji, i donosi odgovarajuće odluke, a nadležni ministri propisuju odgovarajuće procedure i kako će se neki posao obaviti.
Vas, koji se zalažete za nekakvu demokratiju tipa Zapada, podsećam - u Americi je jedan predsednik uvek predsednik. Da li se sećate gospodina Kartera, koji je čak i u nekim mirovnim misijama širom sveta učestvovao, pa i kod nas na Balkanu.
Da li se sećate nekakvih odredbi zakona u Engleskoj, koje kažu "jedanput ministar, svaki put ministar, ceo život ministar", i svi smo dužni da se prema tim ljudima odnosimo sa dužnim poštovanjem. Ovde ne vidim dobru nameru i o tome se i radi.
Konačno i jedno pitanje vrlo konkretno za onog ko je predložio ovaj zakon - kakve veze ima Zakon o radnim odnosima sa članom 6. predloženih izmena i dopuna ovog zakona? Toliko i hvala.
