Povod mom izlasku za govornicu jeste naravno Zakon o javnom informisanju, čije se ukidanje traži, odnosno pojedinih njegovih odredbi. Kada je taj zakon donošen, razlog za njegovo donošenje je bio taj, kako je tadašnja vlast obrazlagala, da će taj zakon da obezbedi da mediji iznose i objavljuju samo istinu, da neće moći da objavljuju laži, da će na taj način da se obezbedi objektivno i istinito informisanje javnosti i građanstva, kakav cilj je sasvim u redu. Međutim, u praksi to nije bilo tako. Na jednom primeru koji se dogodio u Požegi, a koji je pomenuo gospodin Toma Nikolić, to je bio direktan povod za moje sadašnje javljanje, pa ću vam pokazati koliko je to bilo u praksi netačno, što se govorilo prilikom donošenja ovog zakona.
Istina, hajka na nezavisne medije jeste započela u Požegi 11. marta 2000. godine, kada je savezni inspektor telekomunikacija, čije ime je Nebojša Marinković, došao sa rešenjem o zabrani rada Televizije Požega i sa namerom da otme predajnike Televizije Požega. Međutim, građani Požege su se okupili i nisu dozvolili dotičnom gospodinu da predajnik otme. Međutim, ipak pod okriljem noći i uz pomoć pojedinih nečasnih policajaca Stanice milicije u Požegi, to im je pošlo za rukom. U jutarnjim satima je predajnik, mogu da kažem slobodno, ukraden. Povodom tog događaja, savezni ministar telekomunikacija, tadašnji, gospodin Ivan Marković je izdao saopštenje koje je objavljeno u Drugom dnevniku RTS-a i u nekim novinama, "Novosti", "Ekspres Politika", koliko se sećam, da su požeški huligani predvođeni hajdučkim, lokalnim opštinskim rukovodstvom, u koje spadam i ja, pretukli metalnim šipkama saveznog inspektora telekomunikacija, koji se navodno, bori za život u nekoj od beogradskih klinika.
To, naravno, nije bilo tačno, jer mi smo posedovali snimke, kamere su snimale ceo događaj, da je čovek živ i zdrav napustio Požegu, da je zapravo sve vreme bio u Stanici milicije, nije bio na mestu gde se narod okupio i ta stvar prosto nije bila tačna. Međutim, pored toga što smo mi pokrenuli odgovarajuće postupke pred nadležnim, prekršajnim, krivičnim i drugim organima i dostavili sve ove dokaze, svi ti postupci su obustavljeni odbacivanjem ili odbijanjem naših prijava, iako smo dostavili dokaze koji demantuju da je čovek pretučen u Požegi. Demanti koje smo slali nisu objavljivani, tako da Zakon o informisanju čije ukidanje tražimo nije omogućio da se ljudi istinito informišu i da dobiju pravu informaciju. Štaviše, danas smo čuli od gospodina Nikolića, da je ovaj inspektor ubijen u Požegi, što naravno nije tačno, jer kao vrlo mrtav i nakon svoje smrti je potpisivao i podnosio prekršajne prijave protiv Televizije Požega i odgovornih lica u Televiziji Požega. Mi smo i te dokaze dostavljali nadležnim organima.
Naravno, ništa nije pomoglo. A to samo govori o tome da ni sudstvo nije radilo kako treba, a što će biti tema naravno ove skupštine, a da ovaj zakon nije imao za cilj ono što je rečeno i što je trebalo da ima za cilj, da istinito informiše javnost, već je imao za cilj da zaštiti medije koji objavljuju laži u korist bivšeg režima. I još jedan cilj, a to je da zakonskim novčanim kaznama uguši one nezavisne medije, koje ne uspe da uguši otimanjem opreme, raznoraznim drugim zabranama, nedavanjem dozvola za frekvencije, po sistemu kadija te tuži, kadija ti sudi. Zbog toga ga naravno treba ukinuti. Ono što jeste istina, a to je da je tog dana u Požegi zaista umro jedan čovek, ali to nije bio savezni inspektor, on je živ i zdrav i gleda nas, daj Bože, sada. To je gospodin Milenko Vuković. On je bio demonstrant, čiji sin je zaposlen na Televiziji Požega, koji je dobio informaciju da upravo hapse radnike Televizije Požega. Čovek je imao 70 godina i usred kordona milicije je pao i umro od infarkta, što naravno niko nije objavio i našu informaciju koju smo prosledili niko nije objavio.
