Dame i gospodo, do sada u ovoj skupštini nikada nisam rekao za govornicom - nisam imao nameru da se javim, ali evo javio sam se, a to prvi put sada kažem - nisam zaista imao nameru da se javim, jer u okviru ove tačke dnevnog reda može da se raspravlja samo o tome da li su ispunjeni formalni uslovi za donošenje ovakve odluke ili ne.
Međutim, ovo je već drugi ili treći put da sa ove govornice slušamo predizborne govore sa nekih mitinga, sa nekih javnih tribina, u kojima nam se poslanici vladajuće većine ovde obraćaju kao da smo mi njihovi simpatizeri.
Tema jeste donošenje odluke o stavljanju van snage one odluke, ali vi niste tražili da se govori o temi dok je govorio Čedomir Jovanović, niste tražili da se govori o razrešenju sudija, kada je govorila gospođa Gordana Čomić, ne tražite da se govori o temi koja je na dnevnom redu, kada slušamo govore vaših poslanika i vaših predstavnika, a tražite da govorimo o temi kada vam se ne sviđa ono što slušate sa ove govornice.
Prema tome, tema je ono o čemu vi govorite, pošto vi zakazujete ove sednice i određujete dnevni red, i nemate pojma o toku tog dnevnog reda, tema je sve ono o čemu vi govorite i podstaknete nas da izađemo za ovu govornicu, da vam odgovorimo. E, to je tema.
Dakle, gospodin Jovanović je ovde govorio, iskreno da vam kažem, ne mogu da se setim čega sve, da su to bile prazne fraze, floskule, možda neki zapaljiv i dobar mitingaški govor, ali govor za Narodnu skupštinu nije.
Ovde su se postavljala dva pitanja, na početku rasprave. Pre svega, da li je tačno da je Skupština Republike Srbije, u vreme kada je donosila ove napadnute odluke, te odluke donela bez mišljenja opšte sednice Vrhovnog suda, odnosno njihovog obrazloženja da su se ispunili razlozi za prestanak sudijske funkcije. To je, dakle, jedno pitanje.
Tada je Odbor za pravosuđe i upravu obavestio Narodnu skupštinu, sve poslanike, da postoji takvo mišljenje, i drugo je pitanje - da li Skupština može sama da utvrđuje nezakonitost, odnosno protivustavnost odluke koju je donela, ukoliko to prethodno nije utvrdio Ustavni sud.
Gospodin Hiber, kada je obrazlagao ovaj predlog, rekao je da je Odbor za prvosuđe i upravu svoju nadležnost da predloži ovo skupštini izvukao iz jedne odredbe Ustava (nažalost, nemam pred sobom Ustav da vam citiram, ali se sećam kako je to gospodin Hiber rekao), koja govori o nadležnosti Skupštine da ukine, odnosno stavi van snage svoju odluku, ili zakon, na osnovu odluke Ustavnog suda kojom se taj zakon proglašava neustavnim.
Ako se izvlači analogija, onda analogija mora da bude dosledna, onda smo morali da imamo odluku Ustavnog suda, kojom se ove odluke proglašavaju neustavnim i protivzakonitim. Pa, na osnovu toga da Narodna skupština donese odluku o stavljanju van snage. Dakle, ovde fali jedna karika u lancu u primenjivanju analogije. Međutim, ovde je razlog sasvim drugačiji. Ovde se radi o motivima, koji su vas naterali da donesete ovu odluku pošto-poto, ne čekajući proceduru za ocenjivanje ustavnosti odluka koje ukidate, zbog toga što je razrešenje sudija, o kojima se radi ovde, kojima se sada ponovo vraća sudijski status, bila vaša glavna tema u vreme kada su se oni razrešavali.
Sećam se sudije Vrhovnog suda Vučetića, čini mi se, oprostićete mi ako grešim, ili Ustavnog, svejedno, koji je bio gost nekih medija u vreme kada je donošena ta odluka, objašnjavao u čemu je nezakonitost i neustavnost tih odluka, a sećam se i bivšeg komuniste Prelevića, koji je takođe bio razrešen jednom od ovih odluka. To je, dakle, bila jedna ozbiljna tema vaše predizborne kampanje.
Ako pogledamo dnevni red ove sednice i odluke koje je donela ova skupština, možemo da primetimo da je gotovo svaka tačka ovog dnevnog reda bila jedna od vaših tema u predizbornoj kampanji. Ovde se radi samo o produžetku predizborne kampanje, ali nažalost, na jedan trapav način, vrlo trapavo ste to izveli.
Omogućili ste opozicionim strankama da sa valjanom argumentacijom kritikuju vaše odluke. Nije ovde sporno to što vi želite da uradite, ne to što ste uradili, nego način na koji to činite. Vi sada ostavljate mogućnost da neko pokrene pitanje ustavnosti ove odluke koju donosimo, pa da Skupština mora po treći put da rešava o istom pitanju. Nema odluke Ustavnog suda.