Dame i gospodo narodni poslanici, izmena člana 137. koju ste predvideli vašim izmenama i dopunama u odluci koju predlažete na usvajanje Narodnoj skupštini Republike Srbije, predstavlja i onu treću, suštinsku, restriktivnu meru, uperenu protiv vitalnih interesa narodnih poslanika i protiv njihovih elementarnih prava u ovoj Narodnoj skupštini.
Molim vas za samo malo pažnje. Ako ja mogu da izdržim i da se koncentrišem na sve amandmane, Poslovnik i vaše akte, i drugi poslanici koji izlaze i rade, molim vas da i vi imate strpljenja, bar da to saslušate.
Znači, ovde se radi o restriktivnim merama pri pokušaju da se spreče poslanici da govore o pojedinim predloženim amandmanima. Dakle, ukoliko jedan (ovo govorim zbog šire javnosti, pretpostavljam da su poslanici to shvatili ili videli u predloženoj odluci), suština je u tome da samo onaj ko je podnosilac amandmana i predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe ima pravo da se izjasni o tom amandmanu. Po dosadašnjem, dakle, po i dalje važećem, po pozitivnom Poslovniku, takvo pravo su imali svi narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Postavlja se pitanje - zašto se ovo pravo uskraćuje narodnim poslanicima? Zašto, ukoliko bi bilo koji drugi poslanik imao neki pametan predlog ili imao neki predlog, nekakav amandman koji bi mogao da se dopuni, koji bi mogao da bude još bolji, a takva ideja nam je na pameti, zašto ne bismo mogli to da učinimo na toj sednici?
Ovde se radi o jednoj krutoj, rigidnoj politici, samo da se to završi što pre, jer predlagač je, podrazumeva se, najpametniji, najčešće je to, znate već po parlamentarizmu, Vlada kao izvršni organ, i onda se podrazumeva da tu nisu nikakve primedbe potrebne. Ako su potrebne, one moraju da budu načelno, ali se na samoj sednici ništa ne može izmeniti i niko drugi od narodnih poslanika ne može da utiče na preostale narodne poslanike, ni da prihvate, niti da odbiju takav amandman.
Time se značajno uskraćuju prava narodnih poslanika i čini mi se da ove restriktivne odredbe uopšte nisu potrebne. Ne razumem šta će se njima postići. Ako se misli da će se time skratiti sednica Narodne skupštine Republike Srbije, ona može da se skrati i drugačije. Ja ću vas podsetiti, nekada socijalisti (to je bilo 1995. ili 1996. godine, ispraviće me neki), i kada smo imali još preostalih 40 ili 50 amandmana, prekinu raspravu, izađe gospodin Cvetković ili neko drugi, da svoj predlog, prekine se rasprava i kaže - krenuli smo na glasanje.
Vi ne stignete da dođete do govornice, ne stignete da kažete ništa, ne stignete da se javite za reč, a zakon izglasan, i u načelu ili u pojedinostima. Možete to danas da uradite, možete to sa svakim zakonom da uradite. Jeste da je to protiv Poslovnika u širem smislu, protivzakonito, ali sve može. I mnogo je lakše to, nego na ovakav način derogirati poslanička prava, dovoditi ih u sve nezavidniju situaciju. Nemamo pravo odgovora na repliku, nema replike na repliku, nema više ni toga da možete da odgovorite, osim ako vas neko direktno ne pomene, a niko nikoga neće direktno pomenuti, osim časnih izuzetaka, koji žele da imaju političke protivnike, pa da im oni odgovore, ali to smo videli danas, da je to zaista redak slučaj.
Imamo ovaj problem sada, da nemamo pravo da govorimo ukoliko neko drugi podnese amandman, pa ma kako lepo i pametno o tom amandmanu mislili, i ma šta mislili, nešto loše, pa želeli da to promenimo, čini mi se da ove restriktivne odredbe nikome nisu potrebne i nadam se i verujem da će poslanička većina uvažiti bar neke od naših primedbi, za koje mislim da su zaista smislene. Hvala vam.
