Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj naš zahtev bi nekome mogao da izgleda kao kontradikcija u odnosu na ovo što smo malo pre govorili, ali suštinski, nije zato što nalazi pravu meru između obaveze poslodavca i prava radnika. Čini mi se da smo uspeli da pronađemo nešto što bi predstavljalo najbolje rešenje, a ne bi bilo demagogija ili ulagivanje i radnicima i poslodavcima. Zašto ovo govorim? Zato što nije naša želja da se dodvoravamo radnicima i da kažemo da poslodavce treba staviti ili baciti u bunar, a da radnici ne treba da rade ništa a da primaju ogromne zarade ili da imaju značajne nadležnosti, odnosno da poslodavce obavezujemo na sve moguće načine. Ovo je jedna od stvari u kojima se mora ići na ruku istovremeno i poslodavcima i radnicima. Jer, ako zbog nekih prekršaja, koji su zaista irelevantni za proizvodni proces, za rad, kao što je, recimo, ako zaposlenom odredi rad duži od punog radnog vremena suprotno odredbama ovog zakona i zbog toga bude kažnjem sa 200 hiljada dinara, onda možete da mislite koliko ćete takvih prijava imati, koliko ćete takvih žalbi imati, i svega drugog, i na koji način će onda bilo ko moći da funkcioniše. Ionako se ne možemo pohvaliti da smo kao narod vični strahovito radnim navikama, pa sad nam samo još ovo fali da svako može da prijavi svog poslodavca i za takve sitnice. U redu je ako može, ali da plati određenu sumu novca, pa do 20 hiljada dinara, ovako kako je to predviđeno amandmanom gospodina Kragovića. Ali, da zbog toga plati 200 hiljada dinara, ipak je previše, složićete se.
Što se tiče malopređašnjeg upoređenja šefa poslaničke grupe DOS-a, on to ne razume. Naravno, meni to nije ništa čudno, ja znam da on pravo ne shvata, ne razume. To je nešto što bi bilo suviše i tražiti. Ali, što se tiče razlika u odlaganju, odnosno u tome da li žalba odlaže izvršenje kod primene Zakona o informisanju, ili kod primene Zakona o radnim odnosima, potpuno su drugačije stvari. Tamo se nije odlagalo izvršenje zbog onoga što su bila povređena prava drugih i to, pre svega, zbog najgorih mogućih laži, zbog najgore moguće vrste neodgovornosti, zbog toga što su ljudi proglašavani krivim za ubistva, bez ikakvog sudskog postupka, a kamoli pravosnažne sudske presude. Vidmo na šta se to danas odnosi, gde možete da lažete po novinama šta god hoćete, po televizijama šta god hoćete bez ikakve odgovornosti. Može da se kaže svakome šta hoće. To je mnogo veći i mnogo teži prekršaj nego bilo koja kazna koja se nekome za tako težak prekršaj mogla izreći. Nemojte samo da vas podsećam za koliko ubistava smo bili odgovorni, za koliko ludosti i gluposti. Na kraju se postavlja pitanje - gde su ta ubistva, ko ih je to izvršio? Kako to da ih sada nismo izvršili i za onu pasku Jović i za mnoge druge? Pričalo se da su neki zaklani i tako dalje, pa na kraju nema ništa od toga. Ali, zato kad je nekima bilo potrebno po čitave stranice su o tome objavljivali, po čitave stranice su o tome pisali, i neko misli da takva laž može da prođe.
Ne može laž tako da prođe, kao što ne može da prođe ni priča o tome kako su neki demokrati, a sa puškama su upadali...