Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam i ranije bio u situaciji da svojim predlozima, ili svojim amandmanima, ne budem u stanju da promenim ono što mislim da bi trebalo da bude promenjeno. Pretpostavljam da će tako biti i sada, ali neka bar ostane skupštinskoj većini, a i gospođi ministru, na razmišljanje - da li mi sada delimo građane Republike Srbije, možda posredno povređujemo i Ustav Republike Srbije, time što kažemo da nivo socijalne sigurnosti za Republiku Srbiju nije jedan, nego je za svaku opštinu drugačiji, iako vrlo dobro znamo da je cena hleba u celoj Republici istovetna.
Pazite, onaj ko prima ovu pomoć iz člana 1. i 4. uglavnom razmišlja o hlebu, o osnovnim životnim namirnicama, o jednom paru cipela u nekoliko godina. To su proizvodi koji su mu dostupni zato što, ili nema nikakvih primanja, pa su mu ovo jedina primanja, ili ima tako mala primanja da mora da mu se dopunjuje do nekog nivoa socijalne sigurnosti, a onda ispada da nismo humani prema građanima u zaostalim opštinama, ili smo previše humani prema onima koji žive u velikim gradovima, pa njima kažemo - jeste, vama nivo socijalne sigurnosti nije samo da kupite hleb i jedne cipele u nekoliko godina, nego da platite i parno grejanje.
A u maloj, nerazvijenoj opštini, on ne može ni da sanja o tome da će imati bilo kakve dodatne usluge i mislim da je ovaj predlog zakona u stvari predlog uravnilovke, i trebalo bi da bude predlog uravnilovke. Dakle, ako hoćemo neku socijalnu sigurnost, obezbeđujmo im svima jednaku. Ovo nisu zarade, ovo ne zavisi od ličnog rada, ovo je država, država ima na raspolaganju određena sredstva, predvidela ih je budžetom. Trebalo bi da ih u podjednakom iznosu prenese korisnicima, a ona sada kaže - e pa, zavisi da li živiš u Lapovu, ili živiš u Subotici, ili živiš u Beogradu.
Mislim da sam i ranije o tome govorio, naravno, treba čovek da ima većinu da bi nešto postigao. Mislim da ovo nije zakon koji bi na ovaj način trebalo da reguliše ovu materiju i mislim da je vreme da izjednačavamo prava. Da su u pitanju prenošenja opštinama da one statutima uređuju ova prava, onda bih mogao da se složim da opština, u zavisnosti od toga koliko je bogata, koliko ima prihoda, koliko ima prirodnih resursa, da može, eventualno, da usklađuje ta prava, pa da predvidi i viši prag, ili niži, već u zavisnosti od mogućnosti.
Ali, kada Republika Srbija zakonom utvrđuje prava, ne bi trebalo da ostavlja da uvodi princip neravnomerne razvijenosti određenih regiona, zato što joj to ovim zakonom nije cilj i ovim zakonom ne može da uskladi, da izravna, da balansira neravnomerno razvijene sredine u Srbiji.
Dakle, ako neko prima po osnovu socijalne pomoći 1.500 dinara, to treba da bude i u jednoj opštini, i u drugoj, na istoku i na zapadu, severu u jugu, a to ovim zakonom, ukoliko se ne prihvati amandman, neće biti omogućeno. Hvala.
