Da li narodni poslanik želi da se glasa o kršenju Poslovnika ili da dam tumačenje Poslovnika?

Molim narodnog poslanika da se izjasni da li Skupština glasa o povredi Poslovnika ili ćete primiti tumačenje?

(Više poslanika se istovremeno javlja za reč.)

Jedan po jedan, letnji dan je dugačak, nije nikakav problem.

Dakle, narodni poslanik Blažić upozorio je na povredu člana 99. ističući da nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza koji se odnose na privatni život drugih lica.

Molim Narodnu skupštinu da se izjasni o tome da li je ovaj član Poslovnika prekršen u izlaganju prethodnog govornika, koje se odnosilo, po tumačenju gospodina Blažića, na status medicine i profesije.

Za 40, protiv 93, uzdržanih nije bilo, nije glasalo 37, od ukupno 170 narodnih poslanika.

Narodni poslanik Branislav Ivković je istakao pravo na repliku prethodnog izlaganja narodnog poslanika Dragiše Marinkovića. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, meni zaista ostaje da se zahvalim narodnom poslaniku Dragiši Marinkoviću što je lično pokazao kako je Vlada Republike Srbije u ranijem periodu dobro radila i omogućavala uspešnim privrednicima, kao što je on, da bez ikakvih problema plaćaju 10 maraka jednu sekundu reklame na televiziji.
Očigledno da je on u režimu, kako je tada verovatno kao član opozicione partije nazivao tadašnju vlast, vrlo lepo živeo, uspešno radio, da je čak mogao da radi i ono što priliči bogatim ljudima, a to je da pomaže razvoj nauke i tehnologije. Upravo zbog njega i zbog sličnih, mi ćemo, podržavajući zakon o ekstraprofitu kada dođe na dnevni red i dodatno oporezivanje, sigurno uneti one elemente koji u tom zakonu ne postoje, a to je oblast oporezivanja sive ekonomije, koja je zbog embarga i svega onoga što je bilo, i te kako bila rasprostranjena, i koja je mnogima omogućila da mogu ne samo 10 maraka po sekundi, nego i sate i sate reklamnog programa da plaćaju na pojedinim televizijama i da podržavaju pojedine televizije.
A kada se govori o onome što je ovde rečeno, odgovorno tvrdim da je Republika Srbija 1990. godine imala 15.050 istraživača po standardima EU, a da je 1999. godine imala 15.700 istraživača, po standardima EU. Zemlja koja je bila pod embargom, koja je maltretirana do nečovečnosti, zaključno sa bombardovanjem, uspela je da ostvari 0,8 do 1% rasta naučnoistraživačkog kadra, zaposlenog u samoj zemlji. Prosek EU je 1 do 1,5%.
Ono što je najvažnije, u toj zemlji, broj doktora nauka za tih 9 godina je uvećan za 750 doktora nauka. Sigurno je da ova država, iznurena embargom, iznurena mnogim maltretiranjima u cilju strateških ostvarenja gospođe Medlin Olbrajt, (stara američka administracija), nije mogla da pruži onoliko koliko je želela, ali je davala maksimum od onoga koliko je mogla.
Moram da kažem da sam, kao ministar za nauku i tehnologiju, nakon četiri godine ministrovanja u Ministarstvu građevina, uveo nove vidove stipendija, pored stipendija koje su bile prisutne, mladima koji su radili magistrature i doktorate, i odmah da kažem, nema mladog čoveka koji se obratio Ministarstvu za nauku i tehnologiju, za podršku, materijalnu, za magistraturu i doktorat, da to nije dobio.
Neka se javi, javno pozivam sada sve one koji su molili za materijalnu podršku 1998, 1999. i 2000. godine, neka se javi onaj ko je nije dobio. Svi mladi ljudi, koji su tražili materijalnu podršku, dobili su. Da li su dobili dovoljno, to je sada drugo pitanje, ali svako je dobio bar deo podrške, neophodne za izradu magistrature i doktorata.
Vrednost je u tome što smo mi uveli nove stipendije, ne samo podržavajući redovnim stipendijama one koji su na institutima i fakultetima, i ne samo dajući stipendije 12 puta mesečno, nego šest stipendija za materijalne troškove. Uveli smo nove stipendije.

Ovo je kršenje prava na repliku, izvinite, ovo treba da treba da bude korišćenja prava na repliku, u trajanju od 3 minuta.

Uveli smo nove stipendije za one koji su svoje magistrature i doktorate radili u kolektivima, u privredi, na rešavanju konkretnih problema, dva puta veće stipendije nego za one na institutima i fakultetima. A konačno, ovaj ovde, koji govori za govornicom, uspeo je od 17. juna 2000. godine do 24. septembra 2000. godine da pod krov dovede 80 stanova za mlade naučnike i umetnike Beograda, a od tada nesposobnjakovići nisu ni ciglu ugradili.

Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić, pravo na repliku, na izlaganje poslanika Dragiše Marinkovića.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče popodne, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, narodni poslanik Goran Cvetanović, koga ste isključili sa ove sednice, dva puta je prolaznicu koja je pala u komu, vraćao u život, 36 minuta je trebalo da stigne hitna pomoć u Knez Mihailovu ulicu u Beogradu (proverite te podatke), slučaj nezabeležen. Da je bilo u Boleču, trebalo bi da stignu dotle, ali je žena spašena, zahvaljujući tome što jedan lekar, jedan od onih koji su optuženi sa ove govornice, nije okrenuo leđa pred nepoznatom ženom koja je ležala na trotoaru, nego je izvršio svoju dužnost, kao što lekari danonoćno vrše svoju dužnost i ne zaslužuju da ih bilo ko sa ove govornice optužuje za bilo šta, izuzev ako postoji tačno primer nesavesnosti, ili krivičnog dela, ako je neko izgubio život zbog loše urađene intervencije, ili neurađene intervencije.
Međutim, ovde smo čuli jednu zanimljivu priču, vezanu za Srbiju, sankcije, mala i velika preduzeća i snalaženje za vreme sankcija. Čuli smo od privatnika, koji se za vreme sankcija snalazio, kao i mnogi direktori društvenih preduzeća, a to znači, osnovao firmu u inostranstvu, neko u Mađarskoj, neko u Makedoniji, neko u Republici Srpskoj, iz koje je izvozio u svet proizvode sa oznakom firme koja je tamo registrovana, zato što je nama odavde bilo zabranjeno da sarađujemo i zato što nije bilo platnog prometa sa inostranstvom.
Sada se postavlja pitanje, ako mnoge direktore društvenih preduzeća, ako Vladu Srbije optužujemo za to da je na taj način iznosila novac, sarađivala sa inostranstvom, kupovala oružje, kupovala naftu, ako je Naftna industrija Srbije na taj način obezbeđivala sirovine, pitam ja sada - koliko je jedan privatnik, koji je imao firmu u Mađarskoj, proizvode iz Mađarske prodavao po Evropi, koliko je para uneo u budžet Republike Srbije? Koliko je para uneo u budžet SRJ, a koliko u budžet Mađarske?
Dalje se postavlja pitanje - na takav prihod koji donosi sredstva da se plaća 10 maraka sekund reklame, koliki je bio porez na dobit tog preduzeća, koliki je porez na dohodak građana plaćen? Ima li uopšte poresku obavezu taj građanin koji se sada ovde razmeće novcem i da li je taj novac sada u Mađarskoj, ili je unet u Republiku Srbiju, kao, apsolutno, u Srbiji novac nezakonito stečen, na koji on nije platio nikakav dohodak.
O tome se radi, draga gospodo, morate uvek da stanete pred ogledalo, pa kada o nekome govorite da pomislite da niste možda i vi u toj situaciji, pa kada ganjate kriminal, razmislite o tome - ima li toga i u vašim redovima?
Ono što je davano kao donatorstvo i sponzorstvo određenim političkim strankama, ne računam u prihode budžeta Republike Srbije.
(Poslanik Marinković traži pravo na repliku.)

U izlaganju koje je imao narodni poslanik Dragiša Marinković, spomenuto je tri puta ime narodnog poslanika Branislava Ivkovića i jedanput ime narodnog poslanika Tomislava Nikolića. To, šta je on radio, u suštini po proceduri, to je drugo pitanje. Ako je po Poslovniku spomenuo vaše ime i po tom osnovu tražite pravo na repliku, onda ćemo da imamo poslovne replike do beskonačnosti.

Ima reč narodni poslanik Dragiša Marinković, ako će da sklopi sa mnom džentlmenski sporazum da ovo izlaganje neće izazvati nijednu repliku.

Izvolite, ima reč narodni poslanik Dragiša Marinković.

Poštovana gospodo, moj pokojni otac je bio lekar, ja sam othranjen od tog hleba. Prema tome, izuzetno uvažavam sve lekare ove zemlje. Kada sam pomenuo lekare i njihovu priču da imamo najbolje lekare na svetu, itd., samo pitam ono drugo - zašto nam je zdravstvo na najgoroj lestvici u Evropi? Zašto je sve ovako tragično?
Pa očito, ako su lekari super, loši su oni u ovoj zemlji koji su bili u toj Vladi i koji su stvarali te zakone, koji su njima stvorili uslove za život. Eto, to je to. Neću da kažem gospodinu Nikoliću, reći ću ono što on, na žalost, nema, ne zna i ne poznaje. Ja sam, kao privatnik, napravio privatnu firmu u Mađarskoj. To nije isto kao kada ste odavde iz zemlje pravili firme van, i sa novcem u kešu radili, i nosili odavde van, i vraćali van. Prema tome, to nema veze sa mojom privatnom firmom i ta firma plaća mađarskoj državi sve ono što treba. Ali, ja imam firmu i ovde.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, po Poslovniku.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pa nije skupštinska govornica mesto sa koga treba da se podiže bilo šta, pa čak ni tenzija. Pokušao bih da se vratim na Predlog ovog zakona, koji je podnela poslanička grupa SPS-a i da kažem da smo tu prvo ponudili poslaničkoj grupi SPS-a da promenimo redosled u tačkama dnevnog reda, kako bi resorni ministar Vlahović mogao da se obrati poslanicima i da kaže, između ostalog, sopstvenu argumentaciju. A inače je za posledicu dobila negativan stav Vlade prema Predlogu ovog zakona.
S obzirom na činjenice koje govore o radu Parlamenta, s obzirom na vremenski interval u kome radimo, dakle već gotovo dva meseca, nije moguće planirati aktivnosti u Vladi na takav način da se u svakom trenutku one mogu usporiti sa pojedinim tačkama dnevnog reda. Dakle, mislim da je loše što ovde nije resorni ministar, ali dužan sam da vam dam objašnjenje da on ovde nije iz objektivnih razloga i da nije bilo razumevanja za takvu vrstu ustupka kojim bi se njemu omogućilo da nam se obrati po ovoj tački dnevnog reda. Resorni ministar gospođa Matković bila je spremna i čekala je u holu da, ukoliko dođe do promene u redosledu u dnevnom redu, ona preuzme na sebe obavezu po narednoj tački dnevnog reda.
Mi nismo kao DOS spremni da podržimo ovaj zakon, ne zbog toga što oduzimamo pravo poslanicima opozicije ili SPS-u da predlože zakonsku regulativu kojom bi se definisala prava i obaveze u razvoju malih i srednjih preduzeća, pre svega, prava i obaveze koje država ima prema njima, već zbog toga što je on konceptualno u suprotnosti sa onim zakonima koji će se naći pred Parlamentom, a neki od njih su već u skupštinskoj proceduri. Tu mislim na Zakon o privatizaciji, a potom i na one zakone koje pominje u obrazloženju resorni ministar i sama Vlada.
Ovim zakonom se ne predlažu konkretna rešenja. Njime se definiše ambijent u kojem se pretpostavlja da će doći do razvoja malih i srednjih preduzeća. Međutim, mi nemamo konkretna rešenja. Zbog toga ne možemo podržati ovaj zakon, jer on sam po svojoj suštini ima prihvatljivu formu, ali u njemu nema onog sadržaja koji je neophodan i koji bi bio suštinski pomak u odnosu na postojeće stanje.
Dakle, kada govorimo o malim i srednjim preduzećima, mi praktično govorimo o jedinom perspektivnom osnovu kroz koji možemo izgraditi naše društvo, razviti privredu i tako nadomestiti sve one loše posledice koje u privredi u ovom trenutku postoje i koje se javljaju kao neka vrsta prenesenog stanja iz velikih privrednih sistema. Dakle, naša budućnost nije u velikim privrednim sistemima, ne zbog toga što veliki privredni sistemi sami po sebi nemaju perspektivu, već zbog što u njima u ovom trenutku moramo sprovesti ozbiljnu transformaciju. Period transformacije nije period u kome se možemo osloniti isključivo na rezultate koji će se u prvom mahu javiti, već pre svega razmišljamo o tadašnjem konceptu redefinisanja pozicija velikih privrednih sistema. U tom međuvremenu puno pažnje se mora pokloniti razvoju malih i srednjih preduzeća, jer je to praktično jedino ono normalno što može funkcionisati u našem društvu.
Mala i srednja preduzeća su po svojoj suštini preduzeća koja opstaju bez velike brige i pažnje države. Ne znači da država u prethodnom vremenu nije razmišljala o razvoju malih i srednjih preduzeća. Činjenica je da je politika koju je država vodila, sama po sebi, bila politika koja je često dolazila u konflikt sa interesima malih i srednjih preduzeća. Mi smo to dokazivali kroz one primere koje smo navodili obrazlažući reformu u fiskalnoj politici i reforme koje su potom usledile pre svega u oblasti socijalnih prava, a potom reforme koje će uslediti kroz zakone o svojinskoj transformaciji.
Kada govorimo o perspektivi malih i srednjih preduzeća, mi ne možemo tu perspektivu prepoznati u Predlogu ovog zakona. Tu se definiše šta je malo i srednje preduzeće i definiše se formiranje agencije, koja bi se bavila malim i srednjim preduzećima. Definiše se izbor direktora agencije, ali nema suštine u svemu tome. To je osnovna manjkavost ovog zakona, a suštine u ovome i ne može biti, jer ovaj zakon, sam po sebi, ne može biti zakon koji se donosi ad hoc. Ovaj zakon ima smisla, samo ako se donese kao deo jednog paketa koji će se odnositi na čitavu privredu.
Dakle, mi ćemo razgovarati o razvoju malih i srednjih preduzeća. Opozicija će biti u prilici da kroz amandmane i kroz pripremu tog zakona uvrsti sve ono što misli da je potrebno ugraditi u razvoj malih i srednjih preduzeća. Mislimo da je to oblast u kojoj je potrebna izvesna vrsta i političkog konsenzusa. Na ovakav način ne možemo menjati privredu, ne možemo menjati privredu pre nego što se promene neki drugi zakoni, koji, sami po sebi, u ovom trenutku limitiraju razvoj malih i srednjih preduzeća. To nije odnos ohole vlasti prema opoziciji, već su to proste činjenice o kojima možemo razgovarati, o kojima možemo razmeniti argumenta, ali činjenice koje, same po sebi, ne mogu biti drugačije.
Ono što je proisteklo iz povremenih nastupa poslanika jeste deo skupštinske atmosfere, ali kada govorimo o stanju u zdravstvu, mi ne govorimo to pokušavajući da diskvalifikujemo ili degradiramo onaj intelektualni potencijal koji postoji u našem zdravstvu, stručnost lekara. Kako reći potpunu reč o zdravstvu kada govorimo o informaciji po kojoj je Kliničko - bolnički centar Srbije, najprestižnija zdravstvena institucija u zemlji, na 250. mestu u zdravstvu po rejtingu plata i po dinamici njihove isplate.
Kako pohvalno da govorimo o zdravstvu, kada u štampi možete da se upoznate sa činjenicom, a ja uopšte ne govorim o zloupotrebama. Mi nismo nadležni za to i nemamo nikakve činjenice na osnovu kojih bismo mogli tako nešto da kažemo. Nemamo izveštaj nekog suda, neki krivični postupak koji bi otvorio takvu vrstu dileme u javnosti. Možemo da govorimo samo o onim činjenicama koje nemaju politički konto. Kako da govorimo o pohvalama u zdravstvu, kada KBC u Kragujevcu danas nije u stanju da sprovede dijagnostičke postupke koje je sprovodio pre sto godina. Evo, možemo da kažemo koliko pacijenata nije moglo da ima rendgenski pregled u KBC u Kragujevcu i možete da pogledate i razgovor koji je vođen sa direktorom KBC u Kragujevcu, koji nikoga ne optužuje. Kažu da je KBC u Kragujevcu bio na 230 mestu, istina 20 mesta pre KBC Srbije, ali na 230 mestu po rejtingu i dinamici isplata plata u zdravstvu. Nije to bila dobra zdravstvena politika. Da li je bila nužna? O tome možemo da razgovaramo kada to bude tačka dnevnog reda. Mi nemamo razloga da bežimo od onih loših činjenica kojima se opisuje stanje našeg zdravstva, a pri čemu te loše činjenice nikako ne dovode u sumnju stručnost ljudi koji su zaposleni u zdravstvu.
Naravno, možemo razgovarati o nečemu što je bila posledica, pre svega nastojanja partije koja danas nije parlamentarna snaga u republičkom parlamentu i posledica neumerenosti dela njenog rukovodstva koje je ostvarilo doktorate, koje je imalo ambicija za akademika, a da pri tom nije ispunilo elementarni preduslov, nije imalo položeni ispit iz specijalizacije. Razgovaramo o čoveku koji danas nije ovde, o čoveku koji je bio ministar zdravlja, o čoveku koji je bio direktor Instituta za kardio-vaskularne bolesti, o čoveku koji nema položen specijalistički ispit iz interne medicine, a dogurao je do doktorata, do doktorske titule i umalo što nije postao akademik.
Naše društvo u tom smislu bilo je korumpirano i ono je kompromitovalo i degradiralo najviše intelektualne standarde zemlje u kojoj smo živeli. Zbog toga kada pričamo o SANU mi ne možemo govoriti sa pijetetom o toj ustanovi, jer sami akademici ne govore tako o sebi. Kada govorimo o broju doktorata koji su odbranjeni pred katedrama, kada ih upoređujemo sa procentima EU, ne možemo pobeći od utiska koji govori da se neko utrkivao sa EU u doktoratima, a da nije bio spreman da primi neke druge standarde te iste EU sa kojima se danas poredi u našem društvu. Nije bio spreman da obezbedi elementarne preduslove za usavršavanje na samim fakultetima i na univerzitetima. Nije bio spreman da u dogovoru sa univerzitetima donese, recimo, zakon o univerzitetu, nije bio spreman da sasluša profesore pri izboru dekana i rektora univerziteta. Konačno, nije bio spreman da prekine jednu organizovanu hajku, koja je za posledicu imala stotine uhapšenih studenata i pune policijske stanice onih koji, sasvim sigurno, tamo nisu imali šta da traže. Toga se i današnja vlast stidi, to danas kritikuju mnogi predstavnici opozicije, ali to su činjenice koje ne mogu biti činjenice kojima se obrazlaže jedan bliži odnos države prema onome što sasvim sigurno nije intelektualno lice, prema onome što jeste univerzitet, visoko obrazovanje, prema onome što su doktorske titule i disertacije, prema onome što će sasvim sigurno biti naša briga, briga koja će se iskazati na drugačiji način. Hvala.