Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković. Posle njega narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam smatrao da je potrebno da branim gospodina Batića. Gospodin Batić je vrstan advokat, makar i provincijski. On je sebe sasvim dovoljno odbranio. Naravno, ne vidim razloga za posebno veselje. (Smeh u sali.) Meni nije čudno kad provincijski advokat i doktor prava postane ministar pravde, ali me čudi kako drugima nije čudno kad propali studenti prava postanu potpredsednici Vlade. Dakle, nemate razloga za veselje. Neću ja kuditi gospodina Batića, razume se.
Što se tiče Vuka Draškovića, moram da kažem da je DOS prirodni nastavak DEPOS-a. Kad iz DEPOS-a isključite epski deo, ostane samo DOS. DEPOS minus EP, to je DOS. To ističem još jednom. Moja grupa od 11 poslanika DEPOS-a je debitovala u pogledu isključenja iz Parlamenta. Mi smo isključeni iz Saveznog parlamenta. Nakon toga, to je postala omiljena sportska disciplina i u Saveznom i u Republičkom parlamentu. Istina je da poslanici DEPOS-a tada nisu glasali za isključenje, osim jednog poslanika Nove demokratije, jer je Nova demokratija tada ušla, na žalost, u dil sa predstavnicima prethodnog režima. To je istina, izvinjavam se članovima Nove demokratije, to je biografija njihove stranke.
Kada je u pitanju priča o kojoj pričamo već drugi dan, gospodinu Batiću se spočitava problem lokalne samouprave. Spreman sam da prihvatim primedbe. Moja očekivanja su bila da će se u Srbiji lokalne samouprave suspendovati u svim opštinama gde je na decembarskim izborima Demokratska opozicija ubedljivo pobedila i lokalne samouprave potpuno delegitimisala. Lokalne samouprave su tog momenta imale legalitet, ali nisu imale legitimitet. Ako je u pojedinim sredinama Demokratska opozicija Srbije tako trijumfovala na decembarskim izborima, a lokalna vladajuća koalicija SPS - JUL, recimo, dobila nekih 13%, onda je zaista pitanje političke opravdanosti da takve lokalne samouprave funkcionišu.
Gospodine Batiću, molim vas da kao ministar pravde inicirate ideju da se u svim opštinama u kojima je na decembarskim izborima DOS odneo trijumfalnu pobedu, a koalicija SPS - JUL preživela ubedljiv poraz uvedu prinudne mere.
Drugo, gospodinu Batiću se prigovara 5. oktobar. Dame i gospodo, 5. oktobar je najslavniji datum srpske komunističke istorije, 5. oktobra je pao komunizam. Zalažem se da se u Srbiji odredi ona tačka koja predstavlja njeno težište i središte, da iskopamo rupu od tri metra i da kažemo - tu smo zakopali komunizam, a nad tom humkom ćemo podići ploču, tako da nemate potrebe da lamentirate nad izgubljenom vlašću u parlamentu, nego će to biti vaš zid plača. Tamo možete da kukate, da jadikujete i da tužite do mile volje.
(Predsednik: Molim vas da se saslušamo. Nemojte se nervirati, gospodo iz opozicije. Slušamo i mi vas kad iskačete iz teme.)
Gospodine Nikoliću, dajte se kontrolirati. Niste se valjda prepoznali ... da ste na Pravnom položili samo predvojničku obuku i marksizam. Vi ste za te stvari talentovani i o tim stvarima pričajte. Kaže da ste nosili od duše i onu letvu kad ste pravili prugu Beograd-Bar. Trebali ste ostati kod letve, konačno.
Prigovara se paljenje Skupštine. Istina je da je bilo fizičkog napada na Skupštinu i 1. jula 1993. godine, nakon smene Dobrice Ćosića. U njegovoj smeni su, naravno, zdušno učestvovali predstavnici prethodnog režima. Istina je da je tada Skupština kamenovana. Za govornicom Savezne skupštine sam rekao, one koji se ne sećaju podsetiću - to je zaista tužno što je napadnuta Skupština. Skupštinu je pravila naša kraljevska kuća Karađorđevića. Ali, stvari su se promenile. Zgrada Savezne skupštine je bila dva puta oskrnavljena. Prvi put, kada su ušli Nemci, jer tu je bila nemačka komanda za jugoistok. Drugi put, kad su ušli komunisti. Doduše, komunisti su bili dugotrajniji okupator. Prema tome, ako je Skupština napadnuta, napadnuta je zbog onih koji su skrnavili uspomenu na našu dinastiju, na našu kuću Karađorđevića.
Usput, gospodine Batiću, pošto ste vi ministar i za lokalnu samoupravu i, naravno, član ste Vlade, ja bih vas zamolio, ako imamo resorno ministarstvo za turizam, ako nemamo, naći ćemo neko slično, da inicirate ideju kod resornog ministarstva da turizam malo proširimo. Imamo lovni, ribolovni, seoski, zimski, letnji turizam i tako dalje. Ja se zalažem da otvorimo i zatvorski turizam. Znači, u tom zatvorskom turizmu treba da odredimo kvalifikovane turističke vodiče koji će da vode ture, da partijski drugovi prethodnog režima obiđu svoje zatočenike.
(Predsednik: Ja vas molim da ne pravimo šale i viceve od Skupštine. Molim vas da malo uozbiljimo raspravu.)
Ukoliko gospodin Ivković tada ne bude iza brave, zadužite ga da on otvori tu turističku sezonu. Gospodine Batiću, vi se, naravno, nećete srditi što je čovek na koga podsećate jedna epska ličnost. Ja ću završiti sa stihom Edmonda Rostana, iz te drame. Kaže: "Otmeno skidam šešir svoj i ogrtač da me ne sapleta, trzam i mač, neka počne boj, ruku moju ništa ne ometa, ko se ladan elegantna kreta, ko skaramuš ko iz šale znade, unapred vam javljam bubo kleta, probošću vas na kraju balade."

Reč ima gospodin Baralić, po Poslovniku.

Gospodine predsedniče, u skladu sa članom 95. ukazujem da su povređene odredbe člana 96. stav 1. Gospodin Ćirković, politički konvertit, izrekao je sledeću rečenicu - da je neophodna nekakva jama duboka tri metra, u koju će se sahraniti svi komunisti. Gospodine Ćirkoviću, u opštini Priboj predsednik Skupštine opštine je na listi Socijalističke partije Srbije, vaš rođeni brat. Hoće li se on naći u toj jami, crni sine?
Dalje, gospodin Ćirković je ovde govorio stvari zbog kojih jedan predsednik, kao što ste vi, treba da izrekne opomenu. Dakle, molim vas da se Skupština izjasni o povredi člana 96. stav 1.

Nemam odgovor.
Stavljam na izjašnjavanje.
Za 47 narodnih poslanika, protiv 84, uzdržanih 15, nije glasalo 17, ukupno 163.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila vašu primedbu.
Reč ima gospodin Nikolić, replika, zatim, treće javljanje, gospodin Ivković.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno ne valjam ni ja. To moram da priznam. Ali, bar nisam lud i bar se ne stidim onoga što sam u životu radio, gospodine Ćirkoviću. Posebno se ne stidim toga što sam kao mlad dečko, bez oca i majke, otišao na prugu da radim. Posebno se ne stidim toga što sam uradio na pruzi Beograd - Bar, od Priboja do iza Prijepolja. Kada mi to pominjete, onda me dirate u jedan najlepši deo mog života, u najtužniji, najteži, ali najlepši. Nisam nosio letvu, nego sam posle šest meseci postao šef gradilišta i mogu da vam kažem koje tunele, ali vi ih naravno ne znate, ali od brane u Potpeći, uzvodno uz Lim četiri tunela sam ja vodio, čak i taj peti tunel koji je veoma dug - 1.060 metara. Tog dela svog života se ne stidim.
Vi se ovde ne stidite što kažete da je Skupštinu trebalo upaliti zato što je simbol onih koji su nam oterali monarhiju iz zemlje. Kao kada bi se sada reklo da treba da se upadne u Narodnu skupštinu - ne sviđa mi se šta rade radikali u Narodnoj skupštini i treba upaliti Narodnu skupštinu Srbije. U Skupštini sede izabrani poslanici, sviđali se oni vama ili ne, sedi deo naroda sviđao se on vama ili ne. Dobar ili loš. Kada smo razgovarali sa Vukom Draškovićem, kako se sve ovo izdešavalo sa njim, on je ukazivao na neke od vas i rekao je - bilo je oko mene previše ludaka, nisam mogao da izdržim više taj pritisak. Očigledno je da toga ima i danas u ovom sastavu Narodne skupštine Republike Srbije.
Da sam ja izgovorio ovo što ste vi rekli ovde, o narodu Srbije, o delu građana koji ne volite, o delu poslanika koje ne volite, već bih sigurno bio isteran na ova vrata, ne bih izašao, ali bi bilo pauze. Kada vi to kažete, onda vas predsednik samo ne razume, pa kaže - hajde bar objasnite šta ste hteli da kažete. To je taj odnos na koji ja upozoravam, koji predsednik ima prema vama, poslanicima većine i prema nama, poslanicima manjine u ovoj skupštini.
Da sam znao da će ovakvi da brane ministra Vladana Batića, ja uopšte ne bih govorio ništa protiv njega. Samo kada bih znao da ćete vi izaći da ga branite, njemu ne treba veći napad. To je ovo što ste vi sada rekli za Vladana Batića i ovaj svoj profil koji ste odslikali pred građanima Srbije, kao profil čoveka koji brani Vladana Batića, sasvim je dovoljan da Vladan Batić više ne bude ministar pravde. Nađoste li vi jednog pametnog čoveka da ga ovde ovako srčano brani kao što ste ga branili vi?

Replika, izvolite. Na gospodina Baralića koji se javio po Poslovniku, pa je pričao druge priče, ali to vam je to. Tražili ste, gledajte.

Zaista nisam želeo da izazovem gnev predstavnika prethodnog režima. Prvo, oko gospodina Baralića iz Čačka. Dragi moj gospodine, moj brat nije meni brat što ga je pravio komunizam, već zato što su ga rodili naši zajednički roditelji u istoj ljubavi kao i mene. Dalje, nisam ja rekao da treba u tu rupu strpati komuniste, rekao sam da u tu rupu treba strpati komunizam kao jednu defektnu ideju, koja je koštala Srbiju zemlju jednog rasapa. Postoje zaista ljudi koji su prihvatili, na žalost, komunističku ideju, mada joj nisu pripadali. Sada da vam kažem gospodine, vi ste naslednik komunista i to ideološki...
(Rajko Baralić, sa mesta: Ja jesam komunista, ali nisam naslednik.)

Vi ste i u SPS-u... komunizam, šta vam je? Polako samo.

Zašto ste to, ideološki? Samo ste firmi promenili ime, rekli ste nećemo da budemo Savez komunista Srbije, već ćemo da budemo SPS. Vaš prethodni predsednik Saveza komunista Srbije je postao predsednik vaše partije. Tada ste vi, doduše, integrisali i SSRN, a u SSRN ste nas upisivali i bez pitanja. Svi smo bili članovi SSRN-a, niko nas nije pitao za to. I to, činom rođenja ste vi nas evidentirali, zašto ste to učinili? Samo da biste pribavili imovinu. Usput pitam, kakva je sudbina zakona koji je donet da se imovina Saveza komunista vrati narodu na raspolaganje. Vi ste je uzurpirali. Zato ste vi ideološki naslednik i pravni naslednik, i stvari koje sam izneo, imovinski nećete biti iz razloga što ste oteli ono što je narodna muka i narodna nevolja.
A, sada, gospodine Nikoliću...
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Izvini, nemaš pravo. Onda ću i ja izaći.)