Dame i gospodo narodni poslanici, Ustavni okriv specijalnog predstavnika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Hansa Hekerupa je akt kojeg gospodin Hekerup donosi, a nemajući za to nikakvo ovlašćenje. Po tački 5. Aneksa 2. Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 ovakve akte može donositi samo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Šta predviđa tačka 5. Aneksa 2. Rezolucije Saveta bezbednosti 1244? Citiram: "Uspostavljanje privremene uprave za Kosovo, kao dela međunarodnog civilnog prisustva, pod kojom će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije, o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija". Dakle, privremena uprava treba da obezbedi prelaznu upravu i da pri tome uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova. Po ovoj odredbi gospodin Hans Hekerup nema ovlašćenja da donosi Ustavni okvir za privremenu upravu na Kosovu i Metohiji.
U Ustavnom okviru se predviđa da buduća skupština donosi ustav i zakone, da ima vrhovni sud i drugo. To, međutim, ne može jer u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o tome nema ni reči, da takva skupština može biti uspostavljena koja će donositi zakone. Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija jeste samo a d m i n i s t r a t i v a c, ali ne i zakonodavac.
Ukoliko bi se ovo prihvatilo i dozvolilo, moram istaći da će u tom slučaju Kosovo biti suverena država, da će građani Kosova imati državljanstvo Kosova, što je opet suprotno odredbama Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Jer se u istoj na više mesta ističe da je Kosovo i Metohija pod suverenitetom Savezne Republike Jugoslavije, pa na jednoj teritoriji ne mogu da postoje dva suvereniteta, što predviđa tačka 5. Aneksa 2. Rezolucije 1244, zatim tačka 10. Rezolucije Saveta bezbednosti i Aneksa 1. tačka 6.
Šta predviđa tačka 6. Aneksa 1. Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja mi je pri ruci. Citiram: "Politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu Kosovu uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije i drugih zemalja u regionu i demilitarizaciju OVK" - završen citat.
Dakle, iz ove odredbe tačke 6. Aneksa 1. Rezolucije 1244 jasno proizilazi da gospodin Hans Hekerup nema ovlašćenja da on na Kosovu i Metohiji postane vrhovni zakonodavac, već je on administrativac i ima pravo samo da donosi uredbe, odluke i uputstva, kako to predviđa upravno pravo u upravnom postupku.
Do konačnog rešenja statusa Kosova i Metohije Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN može samo da organizuje civilnu upravu i ništa drugo, što znači da može osnivati privremene organe uprave koji nemaju pravo da donose zakone, niti da donose ustav.
Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN Hans Hekerup na najgrublji način prekoračuje svoja ovlašćenja, a ne izvršava ono što mu je dato kao obaveza, da obezbedi povratak Srba koji su prognani sa svojih ognjišta od strane šiptarskih terorista, da garantuje za njihov opstanak, da suzbije nasilje koje i danas traje, kako to predviđa i na šta ga obavezuje Rezolucija Saveta bezbednosti.
Šta predviđa Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 u stavu 4.?
Citiram: "Imajući u vidu principe i ciljeve Povelje Ujedinjenih nacija, uključujući primarnu odgovornost Saveta bezbednosti za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, odlučan da razreši ozbiljnu humanitarnu situaciju na Kosovu u Saveznoj Republici Jugoslaviji i osigura bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica njihovim domovima" - završen citat.
Dakle, opet vidimo da Kosovo i Metohija ostaju u Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Šta predviđa Aneks 2. Rezolucije 1244 u stavu 2. tačka 5?
Citiram: "Dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrate na Kosovu i Metohiju radi obavljanja određenih poslova i funkcija". Dakle, ne stoji ono da se Srbija nigde ne spominje. Dakle, pominje se i Srbija i Jugoslavija, a onaj ko je želeo da protumači pogrešno, neka čita tačno i neka prezentira narodnim poslanicima i javnosti da je Rezolucija Saveta bezbednosti predvidela i prisustvo Srba i srpskih vlasti na Kosovu i Metohiji, i jugoslovenskih.
Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija je u obavezi da Savetu bezbednosti i generalnom sekretaru UN redovno podnosi izveštaje o stanju na Kosovu i Metohiji najmanje jednom mesečno. Međutim, takvih izveštaja nije bilo za proteklo dve godine.
Ustavni okvir je pun lepih fraza, ali se ovim kroji kapa Kosovu i Metohiji, suprotno tom slatkorečju. Kako to da se bira predsednik Kosova, koji treba da predstavlja Kosovo i u inostranstvu pa i u Ujedinjenim nacijama, čemu vodi ovaj ustavni okvir?
Kako to sada opet da se referendumom može menjati granica Kosova i Metohije, dakle pripajanje Kosova i Metohije Albaniji. Međutim, ni to Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne predviđa, jer je ovom rezolucijom Kosovo i Metohija predviđeno kao sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije i pod suverenitetom Jugoslavije.
Specijalni predstavnik Generalnog sekretara gospodin Hans Hekerup se nije pozvao ni na jednu odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 na osnovu koje bi imao ovlašćenja da može da donese Ustavni okvir ili ustav za Kosovo i Metohiju. Toga nema, jer ga i nema u Rezoluciji. Time on krši i Rezoluciju i prekoračuje svoja ovlašćenja.
Ustavni okvir izražava pravo zajednica, pa i srpske, na svoj život. To se i predviđa Rezolucijom 1244, koja jedino predviđa Srbima i ostalom nealbanskom stanovništvu da mirno žive na Kosovu i Metohiji, ali se ništa u praksi nije ostvarilo do sada.
Tako će proći i ovaj ustav, a šta ako se te lepe želje ne ostvare, što po mom mišljenju i neće. Da li će gospodin Hekerup zato da se obesi ili bar da prizna da je pogrešio? Neće. On na tome ne radi. On radi na stvaranju države Kosova i Metohije i odvajanju od srpske teritorije, hoće suverenitet i da pokloni državu šiptarskim terorstima.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vas podsetim da je 1921. godine na Kosovu i Metohiji bilo ukupno 160.000 Šiptara, pa zar neko danas tim Šiptarima treba da pokloni srpsku teritoriju i Šiptarima da državu koju će posle kraćeg vremena da pripoje Albaniji.
Posedujem univerzalni atlas, koji niko u Jugoslaviji nije pisao, pisan je 1921. godine u Austriji, u gradu Beču. U njemu verodostojno stoje podaci, nije falsifikat i ne može niko da ospori ovu činjenicu da je svega Šiptara bilo na Kosovu 1921. godine 160.000.
Tri godine, koje su za nama, biće u istoriji zabeležene kao godine sumraka međunarodnog prava. Taj sumrak prava, izazvan sumrakom savesti i morala svih onih koji su to pravo bili dužni štititi, naneo je srpskom narodu ogromna razaranja i užasne patnje, ali nije slomio niti će ikada moći slomiti patriotizam i jedinstvo srpskog naroda.
Sada je već svakom dobronamernom čoveku u svetu jasno da su u agresiji snaga NATO saveza na Jugoslaviju nalogodavci agresije počinili teške zločine, genocid i povrede Ženevske konvencije, zatim povrede zakona i običaje rata i zločin protiv čovečnosti.
Događaji na Kosovu i Metohiji nesumnjivo su pokazali da je zločinačka agresija na našu zemlju po brutalnosti i posledicama nezapamćena ni u vreme Hitlerovog fašizma, a imala je za cilj ostvarivanje strateških interesa SAD na Balkanu i šire, o čemu između ostalog najbolje govore i podaci o izgradnji vojne baze Bondstil kod Uroševca.
Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 UN, odnosno Savet bezbednosti je preuzeo posebnu odgovornost da obezbedi punu bezbednost svih građana na Kosovu i Metohiji, stvori uslove za nastavak političkog procesa i pregovora o autonomiji na osnovu poštovanja pune ravnopravnosti svih građana i nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji, u okviru suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ.
Međutim, dosadašnje delovanje Misije UN na Kosovu i Metohiji, nesprovođenje i grubo kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti predstavlja sramotu međunarodne zajednice i nezapamćenu nesreću i stradanje srpskog naroda i ostalog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji.
Pod zaštitom Misije UN Srbi na Kosovu i Metohiji su najobespravljeniji narod na svetu. Ugrožena su njihova prava na život, prava na imovinu, prava na rad, pravo na slobodu kretanja, pravo na odbranu od strane advokata iz SRJ pred sudovima na Kosovu i Metohiji i drugim organima, kao i sva druga prava garantovana Opštom deklaracijom o pravima čoveka, Međunarodnom paktom o građanskim i političkim pravima, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Posledice istog su nastavljanje terorizma na Kosovu i Metohiji, stravični zločini počinjeni nad Srbima, masovni kriminal, nasilje i etničko čišćenje Srba i ostalog nealbanskog stanovništva, pod pokroviteljstvom i tolerantnim odnosom snaga međunarodne zajednice. Za genocid nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji nesumnjiva je krivično-pravna odgovornost UNMIK-a i KFOR-a.
Specijalni predstavnici generalnog sekretara UN, ranije Kušner, sada Hekerup samovoljno su sebe proglasili za apsolutnog vladara.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da skrenem pažnju i da ukažem da stanje na Kosovu i Metohiji ne datira unazad 10 godina. To stanje datira unazad znatno duže.
Na području južne srpske pokrajine, na Kosovu i Metohiji, već duže vremena ostvaruje se zločin genocida nad srpskim narodom.
Etnička struktura stanovništva na Kosovu i Metohiji poremećena je nakon Kosovske bitke 1389. godine, pada Srbije pod tursku vlast 1459. godine, brutalno je uništavana srpska elita, razarani su srpski manastiri i crkve, islamizacijom pravoslavnih Srba od strane Turaka i seobama srpskog življa posle austrougarskih ratova 1690. i 1737. godine, kada se iselilo oko 200.000 Srba. U Ugarsku se tada iselilo oko 37.000 porodičnih zadruga. Etnička čišćenja Srba su naročito vršena nakon osnivanja Albanske lige u Prizrenu 1878. godine.
Posle velikog egzodusa Srba sa Kosova, arbanaški begovi su na napuštena srpska imanja naseljavali Arbanase, katolike, tzv. Fande, koji postaju glavni nosioci austro-ugarske politike među stanovnicima muslimanske vere. U svojim imperijalnim težnjama na ovom prostoru u 19. i početkom 20. veka Austro-ugarska je podržavala prodor Albanaca u Staru Srbiju.
