Poštovani predsedniče, ne očekujte od poslanika koji treba da kažu nešto o ovom dokumentu, da kažu - ovaj dokument je dobar ili da kažu - podržavamo ovaj dokument, a da ne obrazložimo koji su razlozi zbog čega moramo da usvojimo ovaj dokument. Poslanik sam ovde u Parlamentu drugi put, to znači pet godina, imam i te kakvo parlamentarno iskustvo da se držim dnevnog reda. Nemojte mi spočitavati da li se držim dnevnog reda ako danas slušamo napade, prvo, na onaj dokument, koji su oni uzrokovali. Drugo, slušamo napade naše politike prema međunarodnoj zajednici. Kako mi sada, kao poslanici vladajuće većine, da ne odgovorimo da politika saradnje sa međunarodnom zajednicom nam samo može pomoći, a nikako odmoći.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: A Štrpci?)
Kad su u pitanju Štrpci i cisterna, to ti Šešelju bolje znaš nego ja.
Drugo pitanje, ne možemo o ovoj temi da razgovaramo a da ne kažemo šta je demokratska opozicija, šta je Demokratska stranka i šta su one stranke u opoziciji 1996. godine predlagale, kad nam nije pošlo za rukom. Predlagali smo da se na Kosovu i u celoj Srbiji što pre uvede privatizacija. Za dvanaest milijardi dolara bi danas naš ekonomski sistem Srbije bio bogatiji. Ušao bi strani kapital u razne firme na Kosovu. Postavljam vam pitanje - da li bi bilo bombardovanja da je u preko 500 društvenih firmi ušao strani kapital iz Grčke, iz Nemačke, iz Francuske? Albanci bi se tada bunili. Oni bi rekli - ovi prodaju naše. Naš bi izgovor bio da oni misle da je još Enver Hodža živ. Mi hoćemo transformaciju, mi hoćemo privatizaciju. Da smo to uradili, danas o ovom papiru ne bi ni razgovarali. Nažalost, mnogi su pitanja rešavali mobilizacijom i ratom. I danas je jedan poslanik izašao i rekao - mi smo mobilisali, mi smo ratovali. Teško onoj politici i onoj vladi koja se hvali mobilizacijama i ratovima.
Evo vam najbolji primer sadašnje vlasti i sadašnje vlade. Ovi ministri, koji su danas bili sa nama ovde, jedan deo je i sada, zahvaljujući njima mi smo povratili 1.200 kvadratnih kilometara srpske teritorije, ali uz saradnju sa međunarodnom zajednicom, uz dogovor. Nismo išli ni ratom, ni novom mobilizacijom, ni novim žrtvama. Rešićemo mi i ovaj problem Kosova, ali onim putem kojih mi zamišljamo i kako smo ga mi sada zacrtali, a ne kako ste to vi radili u sukobu sa međunarodnom zajednicom i u sukobu sa celim svetom.
Mi, kada usvajamo današnje zaključke, moramo poći od jedne osnovne činjenice - ko je potpisao Kumanovski sporazum, Koštunica, Đinđić, Čović? Kumanovski sporazum je kapitulacija srpske politike i srpske vojske na Balkanu. Kapitulacija, prijala vama ta reč ili ne prijala, prijalo vam to ili ne, to je uzrok i to je posledica desetogodišnje vaše brige o srpskom nacionalnom interesu.
Mi od te činjenice moramo poći. Danas smo u daleko boljoj poziciji, danas već imamo jedan vid partnerstva sa međunarodnom zajednicom i sa vojskom, tako da već vraćamo teritorije i to bez zrna baruta. Mi smo 1.200 kilometara kvadratne površine vratili zahvaljujući ovim ministrima, a oni poslanici koji s ponižavanjem pričaju o žrtvama, bilo čijim, da li one bile u Kravici, da li one bile u Srebrenici, da li one bile u ovoj cisterni, to je grehotno i neka se debelo zamisle sa kojim pravom mogu da kažu da je to laž. Ne ulazim u to da li je istina ili laž, ali debelo treba da se zamislimo svi čija je to politika bila danas da mi moramo za ovom skupštinskom govornicom takve stvari spominjati.
Tragedija je da mi danas, u 21. veku, kada civilizovani svet ne poznaje načine rušenja gradova kao što je bio Vukovar, ne poznaje načine potapanja ljudi, civila, kao što je bilo sa ovom cisternom, mi još ovde spočitavamo da to nije istina. Umesto da se stidimo, da ćutimo, mi pričamo i još kažemo da to nije istina. Moj zaključak bi bio sledeći, ko god se javi da priča sa ove govornice trebalo bi po 30 dinara da uplati po minutu i time bi narodu pomogli na sledeći način: ovi što se budu javljali, te pare ćemo iskoristiti da pomognemo srpskom življu i da pomognemo rešavanju srpskog pitanja na Kosovu; oni koji se ne budu javljali, pomoći će tako što ćemo brže donositi zakone o privatizaciji, druge transformativne zakone za koje smatramo da nas uvode u Evropu. Brže bi to uradili, a ne da tri meseca ovde pričamo o temama koje nemaju smisla. Međutim, iako je to tako kako je, zadovoljan sam i sa ovakvom pozicijom. Samo dva puta za onih 100 dana pričamo o ovim teškim temama, od kojih narod nikakve koristi nema. Dosad smo vas naterali da pričate o ekonomiji, o bruto dohotku, o neto dohotku....