Gospođa Nataša Jovanović ima pravo na repliku. Pomenuto je ime. Vi niste pomenuti. Bio je zapaljiv govor. Nije ime rekao. Imamo 30 prijavljenih govornika, svi ćete govoriti. U svojoj raspravi se možete osvrnuti i na druge stavove. Gospodin Mijatović se osvrnuo i na moj stav, pa ne mogu da tražim repliku zbog toga što se tako osvrnuo.

(Tomislav Nikolić, sa mesta: Pomenut sam po prezimenu.)

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je evidentno da postoji pravo na repliku, zaista se tu ne postavlja više nikakvo pitanje. Ali, nema onoga što izazva repliku. Uteče.
Najpre, nikada nisam rekao, ni u kakvoj kampanji, niti bilo gde na radiju, da će tri četničke divizije rasterati teroriste sa Kosova i Metohije. Rekao sam, kad pobedi Srpska radikalna stranka da će polovina odmah pobeći u Albaniju. Tako je i bilo. Drugo, kad već govori prethodnik o pomirenju, trebalo bi prvo da ode u Herceg Novi i da se pomiri sa građanima Herceg Novog kojima je uzeo novac da im dovede vodu. Naplatio je grdan novac da obezbedi vodu za Herceg Novi, pa vi koji idete na more, ja ne idem, pitajte gospodina zašto Herceg Novi ni dan danas nema nikad ni kap vode. Ako ste već naučnik, bolje opravdajte svoje učešće u nauci, nemojte da se čačkate za ovom govornicom sa ljudima koji ovo rade stručno.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petković, a posle njega narodni poslanik Jovan Deretić.

Deset godina su mnogi ovde pričali, deset godina su pokušavali, a sad nam spočitavaju što je ovaj dokument ovakav kakav je. Što je ovaj dokument ovakav? Nećemo ni mi sigurno reći da je on sjajan i ne mislimo da su u njemu rešenja onakva kakva bismo mi želeli da jesu. Ali, šta je uzrok da je on ovakav? Koji su razlozi doveli da danas mi, narodni poslanici u ovoj skupštini, ne možemo doneti bolji dokument? Koliko smo branili ove naše Srbe na Kosovu trebalo bi sada ućutati, barem sat vremena ovaj parlament da ćuti, i jedna i druga strana.
Ova pobednička - DOS-ova strana treba da ćuti što ranije vas nije smenila, što ranije nešto nije preduzela da zaštiti srpski živalj i Srbe na Kosovu. Dve godine sam radio u "Trepči" i odlično znam u kakvim uslovima oni žive. Odlično znam zbog čega smo danas prinuđeni da ovakav dokument usvajamo. Zbog čega? Zato što se u ovom parlamentu o srpskom nacionalnom pitanju nije moglo razgovarati u prošlih 10 godina. U vreme DOS-ove vlasti, za 100 dana - dva puta. Što nismo mogli pre da pričamo? Zašto smo dozvolili da danas moramo ovakav dokument da usvajamo? Dozvolili smo zbog toga što su neki imali razloge da bude rata na Kosovu. Što je bilo više katastrofe i rata po ovoj našoj tužnoj Jugoslaviji, više je bilo dana njihove vlasti. Narod su samo plašili ratovima, mobilizacijama, a time doprinosili da se mi ne bavimo pravim temama. Srpsko nacionalno pitanje u ovaj dom nije smešteno nijednom. Sve se to rešavalo kod gospodina Miloševića na Dedinju. Zbog toga mi danas imamo posledice kakve imamo. Oni koji su ga podržavali, čije stranke je osnivao, kome je kumovao u tim strankama, neka se ...

Molim vas da govorimo o ustavnim okvirima.

(Vojislav Šešelj, sa mesta: Ovo na Dušana Mihajlovića misli.)

Poštovani predsedniče, ne očekujte od poslanika koji treba da kažu nešto o ovom dokumentu, da kažu - ovaj dokument je dobar ili da kažu - podržavamo ovaj dokument, a da ne obrazložimo koji su razlozi zbog čega moramo da usvojimo ovaj dokument. Poslanik sam ovde u Parlamentu drugi put, to znači pet godina, imam i te kakvo parlamentarno iskustvo da se držim dnevnog reda. Nemojte mi spočitavati da li se držim dnevnog reda ako danas slušamo napade, prvo, na onaj dokument, koji su oni uzrokovali. Drugo, slušamo napade naše politike prema međunarodnoj zajednici. Kako mi sada, kao poslanici vladajuće većine, da ne odgovorimo da politika saradnje sa međunarodnom zajednicom nam samo može pomoći, a nikako odmoći.

(Vojislav Šešelj, sa mesta: A Štrpci?)

Kad su u pitanju Štrpci i cisterna, to ti Šešelju bolje znaš nego ja.

Drugo pitanje, ne možemo o ovoj temi da razgovaramo a da ne kažemo šta je demokratska opozicija, šta je Demokratska stranka i šta su one stranke u opoziciji 1996. godine predlagale, kad nam nije pošlo za rukom. Predlagali smo da se na Kosovu i u celoj Srbiji što pre uvede privatizacija. Za dvanaest milijardi dolara bi danas naš ekonomski sistem Srbije bio bogatiji. Ušao bi strani kapital u razne firme na Kosovu. Postavljam vam pitanje - da li bi bilo bombardovanja da je u preko 500 društvenih firmi ušao strani kapital iz Grčke, iz Nemačke, iz Francuske? Albanci bi se tada bunili. Oni bi rekli - ovi prodaju naše. Naš bi izgovor bio da oni misle da je još Enver Hodža živ. Mi hoćemo transformaciju, mi hoćemo privatizaciju. Da smo to uradili, danas o ovom papiru ne bi ni razgovarali. Nažalost, mnogi su pitanja rešavali mobilizacijom i ratom. I danas je jedan poslanik izašao i rekao - mi smo mobilisali, mi smo ratovali. Teško onoj politici i onoj vladi koja se hvali mobilizacijama i ratovima.

Evo vam najbolji primer sadašnje vlasti i sadašnje vlade. Ovi ministri, koji su danas bili sa nama ovde, jedan deo je i sada, zahvaljujući njima mi smo povratili 1.200 kvadratnih kilometara srpske teritorije, ali uz saradnju sa međunarodnom zajednicom, uz dogovor. Nismo išli ni ratom, ni novom mobilizacijom, ni novim žrtvama. Rešićemo mi i ovaj problem Kosova, ali onim putem kojih mi zamišljamo i kako smo ga mi sada zacrtali, a ne kako ste to vi radili u sukobu sa međunarodnom zajednicom i u sukobu sa celim svetom.

Mi, kada usvajamo današnje zaključke, moramo poći od jedne osnovne činjenice - ko je potpisao Kumanovski sporazum, Koštunica, Đinđić, Čović? Kumanovski sporazum je kapitulacija srpske politike i srpske vojske na Balkanu. Kapitulacija, prijala vama ta reč ili ne prijala, prijalo vam to ili ne, to je uzrok i to je posledica desetogodišnje vaše brige o srpskom nacionalnom interesu.

Mi od te činjenice moramo poći. Danas smo u daleko boljoj poziciji, danas već imamo jedan vid partnerstva sa međunarodnom zajednicom i sa vojskom, tako da već vraćamo teritorije i to bez zrna baruta. Mi smo 1.200 kilometara kvadratne površine vratili zahvaljujući ovim ministrima, a oni poslanici koji s ponižavanjem pričaju o žrtvama, bilo čijim, da li one bile u Kravici, da li one bile u Srebrenici, da li one bile u ovoj cisterni, to je grehotno i neka se debelo zamisle sa kojim pravom mogu da kažu da je to laž. Ne ulazim u to da li je istina ili laž, ali debelo treba da se zamislimo svi čija je to politika bila danas da mi moramo za ovom skupštinskom govornicom takve stvari spominjati.

Tragedija je da mi danas, u 21. veku, kada civilizovani svet ne poznaje načine rušenja gradova kao što je bio Vukovar, ne poznaje načine potapanja ljudi, civila, kao što je bilo sa ovom cisternom, mi još ovde spočitavamo da to nije istina. Umesto da se stidimo, da ćutimo, mi pričamo i još kažemo da to nije istina. Moj zaključak bi bio sledeći, ko god se javi da priča sa ove govornice trebalo bi po 30 dinara da uplati po minutu i time bi narodu pomogli na sledeći način: ovi što se budu javljali, te pare ćemo iskoristiti da pomognemo srpskom življu i da pomognemo rešavanju srpskog pitanja na Kosovu; oni koji se ne budu javljali, pomoći će tako što ćemo brže donositi zakone o privatizaciji, druge transformativne zakone za koje smatramo da nas uvode u Evropu. Brže bi to uradili, a ne da tri meseca ovde pričamo o temama koje nemaju smisla. Međutim, iako je to tako kako je, zadovoljan sam i sa ovakvom pozicijom. Samo dva puta za onih 100 dana pričamo o ovim teškim temama, od kojih narod nikakve koristi nema. Dosad smo vas naterali da pričate o ekonomiji, o bruto dohotku, o neto dohotku....

Gospodine Petkoviću, dugujete 300 dinara, evo 10 minuta.

Prihvatam za 10 minuta da uplatim tu sumu ako će to pomoći rešavanja drugih pitanja, ali isto tako tražim od predsednika Skupštine da to stavi na glasanje, pa da i drugi tu obavezu imaju, a ne ovde tri meseca da nam drže vakelu kao da su oni patrijarsi, a sve su uradili da dođemo u ovu situaciju i da danas na ovu temu ponovo razgovaramo ovako tragično i katastrofalno. Nemojte više braniti Srbe, nemojte više brinuti o njima, dovoljno ste brinuli i kako ste brinuli vidi to i narod, vide  to i poslanici. Ućutite malo, sačekajte makar godinu dana, neka se malo stišaju strasti.

Molim vas da ova diskusija ne izazove ono što bismo najmanje želeli. Današnja rasprava je proticala u najboljem redu i molim vas da ovo bude izuzetak iz pravila. Molim vas da stvarno idemo na način kako smo započeli ovu sednicu i da ne istupamo iz dnevnog reda.
Replika, Vojislav Šešelj.

Ništa nemojte da se bojite, gospodine predsedniče, govoriću samo jezikom činjenica i ništa neću pomenuti što je mimo ovog dnevnog reda ili mimo onoga što je poslanik koji je izazvao moju repliku ovde rekao.
Što se tiče otmice Muslimana u Štrpcima i njihove likvidacije prvi sam javno saopštio ko je to uradio, čim sam saznao i jedini sam do sada koji je to javno saopštio u televizijskoj emisiji u Studiju B, u televizijskom duelu sa Zoranom Čičkom. Rekao sam da je to organizovao Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju. Neposredni organizator je bio pukovnik Ljubiša Beara. To zna Dušan Mihajlović, jer je njegova stranka tada bila u Vladi Srbije. Znao je i general Perišić, jer je tada bio načelnik Generalštaba, dugo godina posle Štrpca pukovnik Ljubiša Beara bio je na njegovom platnom spisku i kako sam čuo nedavno je penzionisan. Neka vam objasni Dušan Mihajlović zašto ta stvar nije do kraja istražena, možda to zna i neki od nekih njegovih sada policijskih generala, miljenika.
Što se tiče navodne hladnjače, Dušan Mihajlović nema ni hladnjaču, otkud zna da je hladnjača, možda je bila podmornica. Onda saopštava da je 30 leševa, pa 50, danas je stigao do 80 leševa, a sutra će 100, 150, 200. Samo da ga upozorim, postoji određena granica do koje se leševi mogu slagati u hladnjaču, da ne pretera. Kažu da 400 polutki može da stane i neka vodi računa. Šta je sa hladnjačom u Kokinom Brodu? I tamo je neka hladnjača ubačena, a sada odjednom nema hladnjače jer je nestalo vode u jezeru i nigde se ništa ne pokazuje. Vidite kolika je to ludost. Hladnjača sa leševima da krene sa Kosova preko Prokuplja, na auto-put do Požarevca, pa Požarevcom na Dunav kod Golupca, kod Gradišta gde je izašla, pa sve do Kladova. Ljudi, razmislite malo svojom glavom. Čak da je neko hteo neke leševe da sakriva, jel to najluđa moguća varijanta? Gde ćete vi još da tražite hladnjače sa leševima? Gde su tragovi, gde su materijalni dokazi? Kako može ministar policije da drži konferenciju za štampu da o tome govori, a nema ni jednog jedinog materijalnog dokaza. On se poziva na neke navodne sevedoke. Postoji 100.000 ljudi u svetu koji su svedoci da postoje leteći tanjiri. Tvrde da su videli leteće tanjire. Postoje 100.000 ljudi koji se zaklinju da su videli duhove i koja je to policija na svetu držala konferenciju za štampu i ministar rekao - evo, imam svedoke da su viđeni leteći tanjiri ili da su viđeni duhovi. Gde je materijalni dokaz?
Kolika je to neozbiljnost sada kada se sprema zakon o isporuci Srba Haškom tribunalu, da se dodatno nešto pripiše Miloševiću. Milošević krio leševe u Dunavu kod Kladova. Razmislite ljudi koliko je to ludački. Ako je neko hteo negde da krije leševe, valjda postoji čitav niz drugih varijanti kako da se to radi. Uostalom, ako i civili poginu u ratu dužnost je vojske da obeleži njihove grobove i osnovne podatke da ostavi.