Hvala, gospodine Tomiću. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a posle njega narodni poslanik Dragan Maršićanin.

Dame i gospodo narodni poslanici, na čudan način je ovaj predlog zaključka danas stigao pred narodne poslanike, na čudan način se sve odvijalo oko teme o kojoj danas govorimo, na čudan način zato što su poslanici SRS, nekoliko njih i zamenik šefa  poslaničke grupe Tomislav Nikolić, pa i ja, govorili i tražili prvi od svih poslaničkih grupa da se zakaže ova sednica, na kojoj bismo naravno imali drugačiji pravni akt koji bismo usvojili. Ali pravni akt koji bi doneo neke rezultati, koji bi sublimisao neke ciljeve, a koje bi trebalo država sebi da odredi. Na to se niko nije obazirao i niko o tome nije želeo da govori. Onda iznenada, neki drugi su izašli za govornicu, pa ste davali pauze, pa ste određivali kada i na koji način da se nastavi, pa se pojavio treći predlagač.
Doboro je da je Vlada izašla sa svojim predlogom, ali moram da kažem da je taj predlog zaključka, predlog pravnog akta koji je pred narodnim poslanicima, u najmanju ruku blag, nemušt i pomalo besmislen. Zašto besmislen? Vrlo pragmatično ću postaviti jedno pitanje, a na koje nema niko odgovora. Kao što smo to učinili i povodom usvajanja Rezolucije, opšteg pravnog akta Narodne skupštine Republike Srbije, a to je šta će biti ako niko naše zahteve, ako niko naše molbe, ako niko naše prohteve ne uvaži.
Šta je to što ćemo mi preduzeti, koji je to cilj koji mi moramo da ostvarimo i ispred koga ne možemo da idemo. Takve ozbiljne i odgovorne politike Vlada u ovom aktu nema.
Ovde se na prilično čudan način govori o tome šta bi trebalo da bude, moli se Hans Hekerup, kao da on o tome odlučuje. Pa niko od nas nije toliko ni glup, ni naivan, da mislimo da je Hans Hekerup doneo ovakve ustavne okvire za Kosovo i Metohiju.
Hans Hekerup je bio jedan od kurira koji je to možda izneo na konferenciji za novinare, pročitao i podelio novinarima. To je uradila američka administracija. To su uradili oni koji su vaši prijatelji i koje vi danas nazivate demokratskim svetom. To treba da kažete narodu i građanima Srbije. Ne treba niko da se krije iza nekakvog Hansa Hekerupa, pa sada naš narod misli da treba da mrzi Hansa Hekerupa ili ne znam već koga. Taj nesrećnik nema pojma ni šta je čitao. Ili ima pojma onoliko koliko se upoznao da bi mogao o tome da govori pred novinarima. To znate vi iz DOS-a, isto toliko koliko to znam i ja.
Kao što znate da planove za jug Srbije niti je pravio Halimi, niti ih je pravio neko drugi, već Šon Saliven. To takođe dobro znate. Ne razumem zašto onda to ne kažete, pošto sve znate, kao što dobacujete. Zašto onda to ne kažete našem narodu? Vi ste mnogo pametni, a naš narod je glup, pa to ne mora da zna. Svi smo mi ovde glupi, pa ne treba to da imamo na papiru, već da mislimo da je to rekao Hans Hekerup, pa treba njega da kritikujemo ...
To što se kaže da ovaj ustavni okvir ne predstavlja dobru osnovu, rekao bih da on predstavlja katastrofu. Za svakoga ko se bavio pravom je potpuno jasno šta ovo znači. Ovo je otvorena priprema za osamostaljenje Kosova i Metohije. Da bismo rekli narodu, pošto nemaju prilike to da čuju i da vide u medijima, hvala Bogu, svi mediji su po vašom kontrolom, oslobođeni su i demokratski, moram da kažem šta je to što sadrže ustavno pravni okviri.
Dakle, na Kosovu i Metohiji postojaće posebna skupština, predsednik Kosova, vlada, sudovi i ostali organi i institucije utvrđeni ovim ustavnim okvirom. Šta to znači? Kompletna zakonodavna, kompletna izvršna, kompletna sudska vlast je u rukama Šiptara na Kosovu i Metohiji.
Zašto sam rekao Šiptari? Zato što se skupština bira na sledeći način: od stotinu dvadeset poslanika, sto poslanika će biti od onih stranki i koalicija koje po proporcionalnom izbornom sistemu dobiju toliki broj glasova da mogu da dobiju te mandate. Dakle, dobiće ih šiptarske partije. Ne znam, Rugovina partija 40 mandata, Tačijeva 30, Harabinijeva 20 i još nečija 10. Srba nigde. Srbi će moći da imaju 10 mandata od 120, ili eventualno, u proporcionalnom iznosu jedan, dva ili tri mandata. Šta će time moći da odluče? Ništa, jer dve trećine narodnih poslanika može da donese odluku o granicama, o ustavu i o svim drugim ključnim pitanjima za Kosovo kako to donosi ovaj ustavni okvir. Tu se sada pokazuje šta je ono što mi možemo da odgovorimo, a da ne pričam, ja ću pročitati (mislim da je dobro zbog građana).
To je privremena institucija tzv. samoprave, čitaj države ... ekonomska i finansijska politika, fiskalna i budžetska politika, administrativne i operativne delatnosti - što se tiče carine, neće to više obavljati UNMIK, to će obavljati kosovska država - unutrašnja i spoljna trgovina, trgovina, industrija i investicije, obrazovanje, nauka i tehnologija, omladina i sport, kultura, zdravstvo i zaštita okoline, socijalne sfere, društvene delatnosti itd...
Dakle, to je ono što se sprema na Kosovu i Metohiji i to je ono što moramo da kažemo ljudima. Ne da krijemo i da se za sve kaže da ćemo to rešiti kao na jugu Srbije. Nemojte da to rešavamo kao na jugu Srbije, na jugu Srbije se tek stvaraju problemi. Recite narodu da u Preševu, kada govorite o multietničkom policajcu, da taj policajac i nije baš tako multietnički kao što govorite, to je šiptarski policajac, jer 94 su Šiptari, a 6 su Srbi. Ili, ako hoćete na manjem broju, otprilike 19 su Šiptari, a jedan je Srbin. Ako je to multietnički policajac, onda ste u pravu, ali meni se čini da to ne liči na multietičnost.
Dalje, rekao bih da nema nigde onoga što je ključna stvar. Šta ćemo da radimo ako nam i ovaj akt odbiju. Sećate se, prošli put kada smo usvojili rezoluciju, dva dana posle toga neko je odložio na dva dana usvajanje Ustavnih okvira. Svi mediji su počeli da govore o velikom uspehu naše diplomatije.
Nije prošlo tri dana, Ustavni okviri su usvojeni, mediji su ćutali, nisu hteli da kažu da čak imaju monetarnu politiku, da će im se valuta zvati "dardan". Tu su odluku doneli, imaju pravo po Ustavnim okvirima i propisima da to urade na koji god hoće način. Imaju svoju policijsku službu, imaju svoj Kosovski zaštitni korpus. Sami se staraju o javnom redu i miru, sami se staraju o tome ko ima, a ko nema pravo da nosi oružje.
Moram da kažem nekima, koji stalno govore o nekima koji imaju pravo i nekima koji nemaju prava da govore, svi narodni poslanici u ovoj skupštini imaju pravo da govore. Znam da biste vi voleli da su vam u opoziciji neki drugi, oni koji će stalno da vas hvale ili koji će mnogo više da kritikuju opoziciju, posebno radikale, nego vas. Znam da vam takvi odgovaraju, takve možete da podržavate do mile volje. Ali, nemojte da nam zabranjujete da govorimo zato što to nikada nećemo učiniti, ma šta god vi činili.
Moram da vam kažem da što se tiče SRS, njenih poslanika i onoga što je činila u poslednjih dve godine, dakle, pred rat, za vreme rata i nakon rata, da ni jedan od članova SRS, bio on poslanik ili bilo šta drugo, nije odbio poziv za mobilizaciju, nije odbio poziv da se bori za svoju zemlju. Onaj kome bi se to desilo, taj bi bio isključen iz SRS. Nemojte da govorite o tome vi, jer je život za srpsku otadžbinu na Kosovu i Metohiji dao narodni poslanik Srpske radikalne stranke Dragan Milunović - Džule iz Kuršumlije, kao rezervni komandat bataljona na Kosovu i Metohiji. Nemojte o tome da nam pričate, nemojte o tome da nam govorite. (Dobacivanje u sali: Niste jedini.)
I nije on jedini, mnogo je čak i predsednika opštinskih i mesnih odbora SRS, a sa tim ste mogli da budete upoznati, samo da ste gledali TV i čitali novine, baš SRS. Bili su živi mučeni, ubijani od strane šiptarskih terorista, a posebno zato što su pripadali, između ostalog, i Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, to je bila sudbina svih Srba. Vi to ne možete da razumete.
Moram samo da kažem da sve ono što nam je Vlada predložila kao zaključak, ako će imati bilo kakvog efekta, možda bi imalo smisla da se takav akt usvoji, ali, kažem i tvrdim da to neće imati nikakvog efekta. Ako nismo uspeli rezolucijom, ona je bila relativno korektna, posebno ispravljeni tekst koji je bio mnogo bolji od inicijalnog teksta koji je došao pred narodne poslanike.
Dakle, ako tim tekstom nismo uspeli da kažemo onima koje vi nazivate demokratskim svetom, za koji bih rekao sve, samo ne to da je demokratski. Naprotiv, za to imam mnogo više argumenata nego što ih vi imate. Osim što oni sebe vole da nazivaju "demokratskim", kao što vi svoje stranke tako volite da nazivate i da pišete ispod imena. Dakle, čini mi se da nećemo imati nikakvih rezultata, nikakvih efekata, da će Vlada još jednom pokazati svoju snishodljivost, poniznost i da mora da sluša naloge onih koji žele otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije.
Nije to pitanje koje je bilo od Gazimestana, već je to pitanje i onih koji su u Titovo vreme to radili i onih pre Tita, to je suviše staro pitanje da bi se jedan čovek optuživao za svu nesreću koja je zadesila naš narod. Čini mi se da tako pojednostavljeno shvatanje pokazuje nebrigu za sve ono što se zbiva na Kosovu i Metohiji. Kao što vidite, niste uspeli da zabranite poslanicima opozicije da o tome govore, nećete uspeti ni ubuduće. Ali, mi se nadamo, a i bilo bi dobro kada bi Vlada uspela bilo šta da učini po pitanju Kosova i Metohije.
Međutim, nama postaje jasno, a i očigledno je da Vlada niti želi, niti može, niti hoće da pomogne našem narodu, niti da preduzme bilo šta ozbiljno da sačuvamo našu državu. To više nije pitanje samo naših ljudi, našeg naroda, završavam, dakle, onih ljudi koji ostaju na Kosovu i Metohiji, već je to pitanje hoće li biti srpske države na Kosovu i Metohiji, hoće li to ikada moći da bude, da opstane i ostane srpsko ili neće. Ukoliko nastavite sa ovakvom politikom, siguran sam da ni ovaj naš današnji pokušaj da bilo šta uradimo po tom pitanju neće uroditi plodom. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dragan Maršićanin, nakon njega Ljubomir Mirković.

Poštovani narodni poslanici, gospodine predsedniče, članovi Vlade,  neću govoriti ni o odgovornosti, ni o sadržini Ustavnih okvira, svi smo to dobili, pročitali, analizirali i znamo šta oni znače.
Ono što je činjenica na koju valja podsetiti je da deo građana srpske države, onaj deo koji je na Kosovu, leži na dva kamena. Jedan kamen je Rezolucija 1244, drugi je demokratska vlast u Srbiji. Ni jedan od ta dva kamena ne bi smeo da nam izmakne, jer će se taj deo građevine srušiti. Ovde je bilo pomenuto da svaka država, pa i naša država, ima dve moguće strategije rešavanja državnih i nacionalnih pitanja, a to su: konfrontacije sa svetom ili saradnje sa međunarodnom zajednicom.
Ali, i kada smo opredeljeni za jednu koncepciju, ne treba zaboraviti da u tome postoje dve podkoncepcije, da ih tako nazovem. Jedna je ona koja je zasnovana na saradnji sa međunarodnom zajednicom, uz čvrstu i punu odgovornost prema nacionalnom i državnom pitanju i druga, koja tom pitanju pridaje nešto manje važnosti. Moja intervencija, moje sugestije koje ću i na radnoj grupi izneti, radi popravke zaključaka koje smo dobili od Vlade, idu upravo u tom pravcu da politika koju ćemo mi ovde danas utvrditi nosi tu punu odgovornost, nacionalnu i državnu.
Usmeriću vašu pažnju na tri tačke. Na tačku 1, gde se u Predlogu kaže: "Dokument "Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji ne predstavlja dobru pravnu osnovu za zaštitu slobode i prava Srba i drugih etničkih zajednica". Naravno, to je potpuno tačno. Međutim, tačno je i nešto više od toga, a to je da je Ustavni okvir u suprotnosti sa Rezolucijom 1244, jer prejudicira konačni status Kosova, suprotno onome što je u Rezoluciji utvrđeno. U tom pogledu, mi ni na koji način ne bismo samo ovakvom formulacijom smeli da, suštinski i faktički, prihvatimo Ustavni okvir. Ukoliko ovakva formulacija ostane, to bi značilo, po mom uverenju, da je Narodna skupština Ustavni okvir prihvatila.
U tom pogledu mislim da se moramo izjasniti, ne u nekoj najtvrđoj varijanti. Sve su varijante moguće, pa i najtvrđa, ali nikada nisam za takvo rešenje. Jednostavno, mislim da moramo da kažemo da je ovakav tekst neprihvatljiv po svojoj suštini. Dakle, mi ne odbijamo dokument, mi ostavljamo prostor za prihvatanje tog dokumenta, ali kako je i Vlada predložila u tački 2., predlažemo da se o tome povede jedna dodatna rasprava, da se tekst poboljša i da se unesu dodatne garancije za Srbe koji žive na Kosovu, kao i predstavnike svih drugih nacionalnih zajednica.
Druga tačka u kojoj, čini mi se, može da se dobije značajno poboljšanje, jeste tačka 6, u kojoj ovakva definicija, kako je predložena, predstavlja jasno izjašnjavanje Narodne skupštine Republike Srbije o tome da će Srbiji da se preporučuje i da su prihvatljivi i u ovakvim okolnostima izbori za Srbe na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to nešto što Narodna skupština ne može i ne treba da kaže. Mislim da bi poboljšanje bilo ukoliko bismo rekli da Narodna skupština smatra da je održavanje izbora, na kojima bi učestvovale sve nacionalne zajednice, njihov zajednički interes, što nesumnjivo jeste, ali istovremeno i potvrdila da KFOR i UNMIK nisu obezbedili minimalne uslove koji omogućavaju izlazak Srba na takve izbore. Da bi se to ostvarilo, da se zahteva od civilnih i vojnih vlasti da bez odlaganja sačine program povratka izgnanih i pristupe njegovoj realizaciji, kao i da obezbede uslove za bezbedan život svih građana, shodno obavezama iz Rezolucije 1244.
Treće, na šta sam želeo da skrenem pažnju i o čemu mislim da takođe možemo na radnoj grupi da postignemo zajednički stav i dogovor, jeste tačka 8, gde se u Predlogu Vlade kaže da će se preduzeti konkretne mere za ostvarivanje funkcija državnih organa SRJ i Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, naročito u domenu poreza, carina i razmene roba. Mislim da tu moramo na nešto precizniji način i na nešto više obavezujući način u odnosu na Vladu da kažemo, onako kako imam nameru na radnoj grupi da predložim, da se obavezuje Vlada Republike Srbije da vodi politiku, pre svega u oblasti prosvete, zdravstva, saobraćaja, trgovine, finansija, kulture, koja snaži i širi veze Kosova i Metohije sa drugim delovima Srbije, u cilju očuvanja suvereniteta i integriteta SRJ, a u skladu sa Rezolucijom 1244.
To je ono što sam u ovom momentu želeo o tome da kažem. Nadam se da će radna grupa koju smo formirali učiniti ova poboljšanja u pravcu kako sam na samom početku istakao.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Mirković, a posle njega narodni poslanik Predrag Čanović.

Gospodine predsedniče, uvažene kolege poslanici, ministri Vlade, ja sam Ljubomir Mirković iz Peći, poslanik Stranke srpskog jedinstva. S obzirom da "uživam" status prognanog lica, govoriću o problemima prognanih Srba. Zapravo, smatram da će položaj prognanih Srba s Kosova i Metohije, koji trenutno borave u Srbiji, umnogome uticati na krajnji ishod kosovskog "problema".

Za desetak dana navršiće se dve godine od kada je oko 200.000 Srba, zajedno sa vojskom i policijom, napustilo Kosovo i Metohiju. Tim ljudima, među koje i ja spadam, šiptarski teroristi su uništili celokupnu imovinu, a što je najtragičnije mnoge porodice su ostale bez svojih najbližih. Tih dana, dok su traktorske kolone probijale policijske kordone da bi stigli do Kraljeva, Kragujevca, Beograda ili Novog Sada, državna televizija je emitovala izveštaje o navodnom povratku Srba na Kosovo i Metohiju. Ta, najblaže rečeno, provokacija bila je nagoveštaj brojnih nevolja koje će od tada pa do danas država Srbija prirediti ni krivim ni dužnim beskućnicima s Kosova i Metohije.

Za desetak dana tako će izbegli Srbi s Kosova i Metohije "obeležiti" i dvogodišnjicu svojih muka, koje im je priredila sopstvena država, odnoseći se prema njima kao prema građanima drugog reda. Za dve godine Srbija nije rešila stambeno pitanje nijednoj porodici s Kosova i Metohije. Stanove i zaposlenje su dobijali samo istaknuti predstavnici bivše vlasti u Pokrajini, koji su prilično doprineli tragičnom ishodu kosovsko-metohijske krize. Desetine hiljada radnika koji su bili zaposleni na Kosovu i Metohiji danas ne primaju nijedan dinar. Pomoć Crvenog krsta je više nego prepolovljena, a u nevladinim humanitarnim organizacijama i udruženjima prisutne su razne malverzacije oko podele pomoći. U kolektivnim centrima ne postoje elementarni uslovi za normalan život. Deca oboljevaju od raznih bolesti, a stari umiru od tuge i očaja. Iz dana u dan ti ljudi sve teže žive, bez ikakve nade da će za njih doći bolji dani ili da će se vratiti svom zavičaju. A samo prognani Srbi, ako im se omogući povratak u zavičaj, zajedno sa Srbima koji su ostali na svojim ognjištima, mogu da sačuvaju srpsko Kosovo i Metohiju.

Međutim, zbog nebrige države i pod pritiskom i ucenama šiptarskih terorista, primorani su da pošto-zašto prodaju svoja imanja na Kosovu i Metohiji. Prema nezvaničnim podacima, za ove dve godine na Kosmetu je prodato više od 3.000 srpskih kuća, stanova i lokala. Većina njih imovinu je prodala da bi mogli da se prehrane, decu školuju ili svoje bolesne izleče.

Uvažene kolege, ukoliko država Srbija nastavi da se i dalje prema prognanim s Kosova i Metohije ophodi maćehinski, sve političke inicijative usmerene ka tome da se Kosmet zadrži u granicama Srbije i Jugoslavije biće uzaludne, jer će sva srpska imovina na Kosovu i Metohiji biti rasprodata i Srbi se neće imati gde vratiti.

Značajnu pomoć u svakom pogledu treba upućivati i Srbima koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Oni po cenu svojih života pokušavaju da odbrane temelje srpske države, da sačuvaju istorijsko nasleđe i dušu srpskog naroda. Srbi na Kosovu i Metohiji su već decenijama taoci pogrešne politike srpske države i svakodnevnih nasrtaja albanskih zločinaca. Stanje na Kosovu i Metohiji mnoge političke stranke, iz pozicije ili iz opozicije, su godinama koristile za sticanje jevtinih političih poena. Posledice takvih odnosa danas su više nego tragične. Pre dve godine, kada je nepregledna kolona Srba napustila Peć i Metohiju, bio sam svedok kada je na samom ulazu u Rožaje, pošto je spasio svoju porodicu, čovek srednjih godina u vozilu "Reno 4" izvršio samoubistvo pred svojom decom.

Gospodine Mirkoviću, moram ipak da vas zamolim, prošlo je četiri minuta, da razgovaramo o ustavnim okvirima i o tome kakav stav u vezi sa tim da zauzmemo, kakve naloge Vladi i kakve zahteve međunarodnoj zajednici da ispostavimo, da ne pričamo ono što zaista, nažalost, svi znamo.

Apelujem da se državni organi posebno angažuju na zbrinjavanju svih porodica čiji su članovi poginuli ili su kidnapovani na Kosmetu. Smatram da se ne smeju zaboraviti tragedije, poput masakra šestorice dečaka koji su 14. decembra 1998. godine ubijeni u Peći u kafiću "Panda".
Nažalost, Srbi s Kosmeta su i dalje s pravom ogorčeni na sve državne i nacionalne institucije u Srbiji. Defetizam koji prema Kosmetu vlada u srpskoj javnosti potpuno ide na ruku šiptarskim separatistima i teroristima i posebno UNMIK-u i KFOR-u da Kosovo i Metohiju potpuno etnički očiste i otcepe od Srbije i Jugoslavije.
Tu tragičnu istinu najbolje svedoči nedavno usvajanje ustavnog okvira, kojim su Šiptari dobili sve atribute državnosti, od zakonodavne, skupštinske, predsednika Kosova, oružanih snaga, himne, zastave, valute itd. Na takva rešenja srpski političari, književnici, novinari, sveštenici, akademici, studenti i obični građani ne smeju da ćute. Srpsko ćutanje je trenutno najjače oružje šiptarskim teroristima i separatistima. Međunarodnoj javnosti treba jasno, bez ustezanja, staviti do znanja da i Srbi nikada, ni po koju cenu neće odreći Kosova i Metohije, Pećke patrijaršije, Gazimestana i Gračanice.
Stranka srpskog jedinstva predlaže Narodnoj skupštini i Vladi Srbije deklaraciju, u kojoj, pored ostalog, traži sledeće::
1. Oštro se suprotstaviti najavljenim opštim izborima na Kosmetu, koji su zakazani za 17. novembar 2001. godine. Izbore treba podržati kada se svi prognani sa Kosova vrate svojim kućama, kada im se omoguće uslovi za bezbedan i normalan život.
Izlazak na izbore pod sadašnjim uslovima bi značilo davanje legitimiteta stvaranju albanske nezavisne države na Kosmetu, potpuno odvojene od Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.
2. Svakodnevno, u svakoj situaciji, naši zvaničnici moraju da traže primenu Rezolucije 1244 i to vraćanje dela snaga Vojske Jugoslavije i policije, kako bi se stvorili uslovi za povratak na Kosmet svih prognanih i izbeglih Srba, Crnogoraca, Goranaca, Roma i ostalih. Sve je to zapisano u Rezoluciji 1244, ali se ne primenjuje, velikim delom i zbog toga što se naša država prema Kosmetu odnosi sa vrlo malo pažnje, nemarno i neodgovorno.
3. Da Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Srbije budu prisutne na Kosmetu, da odu naši ministri na Kosmet, da ih naš narod vidi, da naši mučenici i heroji, koji su ostali na Kosmetu, osete da iza njih stoji država Srbija. Hitno je potrebno učiniti sledeće za Srbe na Kosmetu: a) treba postići hitan dogovor sa KFOR-om i UNMIK-om da se obezbedi osnovno pravo Srba, pravo na život i sigurnost; b) Srbija mora da pruži hitnu humanitarnu pomoć Srbima u enklavama na Kosmetu, jer su mnogi ostali bez osnovnih namirnica za život.
4. San svakog prognanog Srbina je da se vrati na Kosmet. Dotle bi Vlada Srbije morala da promeni svoj nehumani odnos prema izbeglicama, Srbima koji žive kao građani drugog reda u Srbiji: a) Vlada treba da zaposli one Srbe koji su nezaposleni i to na istim poslovima na kojima su radili na Kosmetu; b) onima koji ne primaju, isplatiti garantovane plate; v) rešiti smeštaj prognanih u saradnji sa UNHCR-om, jer mnogi žive u kolektivnim smeštajima, u uslovima nedostojnim ljudi; g) obezbediti izbeglicama povlastice za plaćanje struje i komunalija; d) u saradnji sa UNHCR-om i drugim organizacijama naći rešenje za obeštećenje izbeglica, jer je sva njihova imovina ostala na Kosmetu.
5. Da se izvrši stalni pritisak na UNMIK i KFOR kako bi se rasvetlila sudbina preko 1.300 otetih Srba i ostalih nealbanaca.
6. Da se više ne pusti ni jedan osuđeni Albanac iz zatvora u Srbiji dok se ne oslobode oteti i uhapšeni Srbi na Kosmetu, koji se nalaze u zatvorima ili rade po logorima.
7. Da se preduzmu mere protiv onih koji izmišljaju hladnjače pune albanskih leševa u jezeru kod Kokinog Broda i da se prestane sa neargumentovanim optuživanjem vojnika i policajaca za navodne ratne zločine. Neka se pojedinci kazne ako su krivi, ali se time baca ljaga na sve vojnike i policajce koji su branili Kosmet, a ove neproverene optužbe već uveliko koriste naši neprijatelji kao dokaz o tome da su Srbi zaslužili bombardovanje.
8. Da sve političke stranke budu jedinstvene kada je rešenje problema Kosmeta u pitanju, da se makar po tom pitanju složimo i da zauzmemo zajednički stav da je Kosmet neodvojivi deo Srbije i da se mirnim i diplomatskim putem borimo da tako i bude, ali da ta borba bude svakodnevna, energična, neprestana, a ne kao do sada stidljiva, blaga, beživotna i nedovoljna.

Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović, a posle njega narodni poslanik Mirko Petrović.

Pštovano predsedništvo, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, odnos dela međunarodne zajednice, odnos zapadnih sila prema Kosovu i Metohiji treba posmatrati u kontekstu njihovog sveukupnog odnosa prema srpskim nacionalnim interesima, a poznato je kakav je bio njihov odnos prema našim nacionalnim interesima, posebno u poslednjih 10 godina.
Taj deo međunarodne zajednice, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, dozvolio je raspad bivše Jugoslavije. Dozvolio je i omogućio Hrvatima i Slovencima da stvre svoju državu, koju nikada nisu imale, a pri tome srpskom narodu kao konstitutivnom narodu oduzeo ustavno pravo na samopredeljenje. Uz sve to, stigla je još i kazna, najpre višegodišnje sankcije, a zatim i kukavičko bombardovanje. Ako je to tako, a jeste tako, ne vidim ko bi još mogao da poveruje da će zapadne sile po pitanju Kosova i Metohije biti pravedne i da će uvažiti naše interese i našu istoriju. Zato nas ni najmanje ne iznenađuju pokušaji Zapada da preko Hansa Hekerupa i njemu sličnih nametne ustavno rešenje na Kosovu i Metohiji, koje će odgovarati isključivo Šiptarima.
Njih jednostavno ne interesuju naši nacionalni interesi i naša nacionalna istorija, iako svi oni dobro znaju da je Srbija u stvari vasrksla iz Kosova i da je Pećka patrijaršija postojala nekoliko vekova pre nego što je otkrivena Amerika. Čitav svet dobro zna da su Kosovo i Metohija izvor i simbol svega što nas čini Srbima i hrišćanima. Na žalost, to današnjim zapadnim moćnicima ništa ne znači. Šta u stvari taj deo međunarodne zajednice, poznat kao NATO pakt, traži od nas? Oni traže da se mi dobrovoljno odreknemo dela svoje teritorije, našeg Kosova i Metohije, i to sve zbog nekakave navodne humanitarne katastrofe i zbog nekakvog navodnog etničkog čišćenja, koje tobože sprovode Srbi nad Šiptarima.
Tačno je da je na Kosovu bilo etničkog čišćenja, ali ne od strane Srba, već od strane Šiptara, koji su decenijama proganjali Srbe sa svojih vekovnih ognjišta. Gde je tada bila ta demokratska Amerika, gde je tada bio NATO pakt da spasava Srbe pred tim šiptarskim teroristima? Naravno, nigde ih nije bilo.
Ključno je pitanje ovde, da li postoji i jedna država koja bi se dobrovoljno odrekla dela svoje teritorije? Naravno da ne postoji. Engleska je ne tako davno objavila rat Argentini zbog Foklandskih ostrva, iako na Foklandskim ostvrima nema stanovništva, ali su ta ostrva imala određeni strateški značaj i to je bilo sasvim dovoljno da Engleska jednoj suverenoj zemlji objavi rat, a od nas traže da se dobrovoljno odreknemo najvitalnijeg dela srpske zemlje.
U poslednje vreme se često pominje nekakvo etničko pravo koje Šiptari imaju kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Na žalost, to propovedaju i neki naši politički lideri. Taj pojam etničkog prava je u stvari izmišljen pojam, preko koga se Šiptarima želi dati teritorijalno pravo na srpsku teritoriju, na srpsku zemlju. Ako bi se takav princip etničkog prava primenjivao, to bi značilo da ni jedna država ne može biti sigurna da će ostati u postojećim granicama, jer se nikada ne zna da li će se neka nacionalna manjina u nekoj državi toliko umnožiti da će steći to etničko pravo i kasnije nastojati da ostvari teritorijalno pravo. Gde se taj princip etničkog prava u svetu primenjuje? To je očigledno jedan novitet Zapada koji ima za cilj prekrajanje međunarodno priznatih granica i koji se primenjuje namenski tamo gde je to potrebno. Uostalom, neka Amerika taj princip etničkog prava primenjuje na svojoj teritoriji. Imaju Meksikance, Indijance, Crnce, pa neka slobodno izvole.
Jedno je činjenica, to je da su Šiptari nacionalna manjina u Srbiji, a da čine većinsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Postavlja se pitanje, kako su postali većinsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji? Postali su proterivanjem i ubijanjem Srba. Oni su etničkim čišćenjem stvorili to, kako oni kažu, etničko pravo, koje sada jednostavno samo žele da materijalizuju.
Mi u Stranci srpskog jedinstva protivimo se podeli Kosova i Metohije na entitete. Kosovo i Metohija predstavljaju jedinstvenu srpsku celinu koju je nemoguće podeliti. Zar je moguće odvojiti visoke Dečane od Samodreže ili Lazaricu od Pećke patrijaršije. Naravno da nije.
Surova je istina da se Kosovo i Metohija trenutno nalazi pod okupacijom NATO pakta i šiptarskih terorista. Međutim, istorija govori da svaka okupacija na svu sreću, ima svoj početak i svoj kraj. Dakle, okupacija, predstavlja samo privremeni, a ne trajni gubitak neke teritorije. Trajno se može izgubiti neka teritorija samo u slučaju dobrovoljnog pristanka države gde se ta teritorija nalazi. Mi smo, uostalom, 500 godina bili pod turskim ropstvom, pa smo se na kraju oslobodili tog ropstva, oslobodićemo se i ove okupacije na Kosovu i Metohiji. Nažalost, ta borba za slobodu nikada nije bila laka. Naprotiv, bila je dugotrajna, teška, iscrpljujuća, potrebno je nekada da prođu dve, tri ili više generacija da bi se ostvarilo istorijsko pravo nekog naroda.
U ovom trenutku, kada zapadne sile traže od nas pristanak za formiranje albanske države na našoj zemlji, veoma je značajno da naša Vlada ne potpiše ni jedan dokument kojim bi priznali da Kosovo i Metohija nisu sastavni deo Srbije. Odnosno, važno je da ne potpišu ni jedan dokument kojim bi priznali da su Kosovo i Metohija nezavisna država. To je ono mnimalno što ova vlast može učiniti. Na taj način mi zadržavamo istorijsko pravo da nekada kasnije, naravno u nekim promenjenim međunarodnim okolnostima, kad-tad, ponovo postavimo pitanje našeg suvereniteta na Kosovu i Metohiji. To istorijsko pravo nam niko ne može oduzeti.
Dakle, potrebno je jasno staviti do znanja da nam je suverenitet na Kosovu i Metohiji oduzet privremeno, i to pod silom, a da se mi sa takvim faktičkim stanjem nikada nećemo složiti. Nijedna vlast nema pravo, niko nema pravo da stavi potpis na gubitak pedlja naše teritorije. To što je sada neko na vlasti ne znači automatski i da je stekao tapiju na Kosovu i Metohiji, da ga može deliti kao svoju očevinu. Vlast je promenljiva kategorija, vlast će se menjati u Srbiji, ali Kosovo i Metohija moraju ostati u Srbiji.
Prema tome, na sadašnjoj vlasti je velika istorijska odgovornost, ovih dana, ovih nedelja rešava se sudbina naše zemlje. Ono što se sada odluči, što se sada potpiše, ulazi u istoriju, a poznato je da se ona ne može prepravljati. Kosovo, a mi nemamo razloga da se stidimo svoje istorije i da se nje odričemo, jeste danas najveća srpska golgota i najveći srpski logor, ali varaju se svi oni koji misle da smo zaboravili i da smo se odrekli kolevke naše otadžbine. Kao što je nedavno dr Radovan Karadžić napisao u pismu koje je upućeno patrijarhu Pavlu, izdržaće ovaj narod, ne zato što bi ga neko na to nagovarao, već zato što nema drugog izbora.
(Poslanik je, u nastavku, pročitao deklaraciju u osam tačaka, koju je u ime SSJ prvi Narodnoj skupštini predložio narodni poslanik Ljubomir Mirković - vidi registar.)