Obavestio sam vas, ali niste čuli.

Dobro onda.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Pelević.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri,        Stranka srpskog jedinstva ocenjuje Predlog zaključka kao veoma blag, i bojim se, kao veoma bojažljiv. Mi smatramo da, u odnosu na ustavni okvir koji je predložio gospodin Hans Hekerup, odnosno, faktički ustav nezavisnog, samostalnog Kosova i Metohije, odvojenog od Srbije i Jugoslavije, moramo reagovati mnogo jače i mnogo odlučnije.
Naravno, potpuno razumem da se moramo kretati u okvirima Rezolucije 1244 i upravo tražimo da se ta odlučnost kreće u okviru te rezolucije, jer bi bilo zaista nestvarno tražiti nešto što smo imali pre donošenja Rezolucije 1244. Naravno da ta rezolucija nije dobra po Srbiju i po Jugoslaviju, ali ona je realnost i moramo se kretati u njenim okvirima. Međutim, ovaj predlog zaključka je zaista suviše blag i on ne izražava potpuno volju srpskog naroda, ni na Kosovu i Metohiji, niti Srba koji su oterani sa Kosova i Metohije, niti građana Srbije u celini.
Sam naziv ovog dokumenta, zaključak, upravo govori o blagosti forme kojom se obraćamo Generalnom sekretaru, odnosno njegovom predstavniku na Kosovu i Metohiji, odnosno međunarodnoj zajednici.
Po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, Skupština donosi zakone, donosi zakon o budžetu, donosi deklaracije, rezolucije i zaključke. Zbog čega se ovaj predlog zove - zaključak? Zašto smo pali na najnižu formu akta koji donosi ova skupština. Smatram da bi to trebalo da bude, ako ne u formi zakona, a ono makar u formi deklaracije.
Stranka srpskog jedinstva je podnela Skupštini deklaraciju o neprihvatanju Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji Hansa Hekerupa. Nadam se da će je poslanici tokom dana dobiti, ukoliko je Sekretarijat bude umnožio i podelio narodnim poslanicima.
Da sam u pravu, govore i studenti iz Novog Sada, koji su svima nama poslali proglas, svim poslaničkim grupama. Taj proglas je vrlo ozbiljan i upravo se tiče Rezolucije 1244 i Ustavnog okvira koji je doneo Hans Hekerup. To je Studentska unija Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Savez studenata Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Studentska federacija Univerziteta u Novom Sadu, Studentska desnica Instituta u Novom Sadu i Narodni pokret - Otpor u Novom Sadu.
Oni daju proglas, kojim prozivaju direktno nas, narodne poslanike, i Vladu Republike Srbije, povodom stanja na Kosovu i Metohiji.
"Danas, kada je zaštita prava na život, slobodu i imovinu opšteprihvaćena civilizacijska tekovina, nealbanskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji ta su prava uskraćena. Jedan od mehanizama sistematskog kršenja svih bazičnih, ljudskih prava, predstavlja nedavno proglašeni privremeni ustavni okvir za Kosovo i Metohiju.
Ovaj dokument umesto da obezbeđuje uslove za nesmetan povratak i siguran život nealbanskog stanovništva, flagrantno, i čini se, namerno onemogućuje i sam opstanak svega što je nealbansko na Kosovu i Metohiji. Na taj način gospodin Hekerup najdirektnije je stavio do znanja da Kosovo i Metohija u bližoj budućnosti neće biti multietnička država.
Rezolucija 1244, kojom se garantuje suverenitet Jugoslavije nad Kosovom i Metohijom, stavljena je potezom pera jednog činovnika UN van snage. Ono što nas studente četiri najjače studentske organizacije (piše u ovom proglasu) na Novosadskom univerzitetu interesuje - ko je taj u našoj zemlji, ko mu je to dopustio? Nameće se vrlo koncizan i jednostavan odgovor - vi ste odgovorni, gospodo narodni poslanici i članovi Republičke vlade.
Prvo, poslednji ste parlament i vlada u Evropi, koji su raspravljali o aktuelnoj problematici Kosova i Metohije. (To je tačno.)
Drugo, poslednji ste primili u zvaničnu audijenciju udruženja i organizacije naše sabraće, stradalnika sa Kosova i Metohije, poslednji ste u pružanju adekvatne pomoći Srbima koji su ostali na Kosovu i Metohiji, poslednji ste u pružanju materijalne pomoći Srbima koji su izbegli sa prostora Kosova i Metohije, poslednji ste u informisanju Saveta bezbednosti i relevantnih međunarodnih institucija o položaju Srba i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, poslednji ste u reagovanju na postavljanje carinskih punktova na granici Srbije i Kosova i Metohije, poslednji ste u informisanju domaće javnosti o stradanju pravoslavnih svetinja i mučeništvu srpskog naroda i monaštva u preostalim enklavama, poslednji ste u obilaženju srpskih enklava na Kosovu i Metohiji, ali ste prvi u nebrizi za svoj sopstveni narod."
Tako nam poručuju studenti, tako nam poručuje narodni pokret "Otpor" iz Novog Sada, i kažu dalje:
" Iz gore izloženog, vide se jasno naši stavovi i zahtevi. Od Vlade Republike Srbije i Narodne skupštine zahtevamo veće razumevanje i angažovanje po svim gore navedenim tačkama. To znači da očekujemo delovanje potpuno suprotno dosadašnjem, a pogotovu drugačije od delovanja bivše vlasti, za čije su vreme ovi problemi, nastali i doživeli svoju ekspanziju.
Ponovo apelujemo na sve strukture vlasti u Republici da se maksimalno angažuju oko rešavanja ovih pitanja."
Ovaj proglas mislim da treba da shvatimo vrlo ozbiljno, treba da se zabrinemo - zbog čega studenti razmišljaju više o Kosovu i Metohiji nego što to radimo mi, narodni predstavnici. S obzirom da su u ovim zaključcima predložene izmene člana 1, 6. i 7, mislim da sada nije u redu da se osvrćem po pojedinim tačkama, obzirom da će radna grupa verovatno razgovarati o tome i doneti drugačije zaključke.
Nadam se da će ti zaključci biti mnogo bolji, mnogo jasniji, mnogo odlučniji od ovih zaključaka. Ono što u ovim zaključcima moramo pomenuti jeste da se u tački broj 2. kaže - predlaže se specijalnom savetniku. Mislim da bi morali makar da stavimo - zahtevamo od specijalnog predstavnika da proglasi ništavnim Ustavni okvir za samoupravu na Kosovu i Metohiji, koji je proglasio validnim.
Dalje, tačka 4. kaže da se traži puna zaštita srpskog naroda i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu i Metohiji i da se insistira na osiguranju i bezbednosti povratka svih prognanih i raseljenih lica, što je zaista u redu, i rasvetljavanju sudbine kidnapovanih i nestalih.
Gospodo, nije isto biti otet, kidnapovan ili nestao. Radi se o 1.300 naših Srba i nealbanaca, koji su oteti, kidnapovani. Sudbina nekih od njih se zna, sudbina nekih od njih se ne zna. Mislim da tu moramo biti oštriji i da moramo cifrom, jer se radi o ljudima, makar da stavimo - oko 1.300 otetih Srba i drugih nealbanaca.
Znam da se ovde radi i o pritisku međunarodne zajednice da se pronađu, tobože, nestali Albanci na Kosovu i Metohiji. Nestalih Albanaca na Kosovu i Metohiji nema. Ako se misli na Albance koji su uhapšeni, koji su osuđeni i koji se nalaze u našim zatvorima, onda to tako treba i reći. Ali, dokle ćemo mi da puštamo Albance koji se nalaze u našim zatvorima, a da pritom ne dobijamo ni jednog jedinog oslobođenog Srbina, koji se nalazi u zatvorima i u Kosovskoj Mitrovici, i u Prištini, i u Bondstilu, da ne govorim o onima koji se nalaze u radnim logorima ili o onima o čijoj se sudbini zaista ništa ne zna.
Zatim se kaže - zahteva se zaključenje sporazuma sa SRJ o statusu misije UNMIK-a i KFOR-a na Kosovu i Metohiji. Potpuno je nejasno ko to traži, ko treba da zaključi sporazum, da li Vlada Srbije sa SRJ ili SRJ sa nekim trećim licem, jer je formulacija tačke 5. zaista prilično nejasna.
Tačku 6. sada neću komentarisati, s obzirom da ćemo o njoj razgovarati na radnoj grupi.
Piše da će se preduzeti konkretne mere za ostvarivanje funkcija nadležnih državnih organa na Kosovu i Metohiji, naročito u domenu poreza, carina i razmene robe. Da li mi to, znači, priznajemo da će biti granica između centralne Srbije i Kosova i Metohije, da li Vlada to hoće da nam kaže ovom tačkom 8? Nadam se da je takođe reč o lošoj formulaciji.
I zadnje, nadležni državni organi dogovoriće i definisati organizaciju Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju i strategije za rešavanje krize u ovoj pokrajini, kao i način njihovog sprovođenja.
Koliko znam, definisana je organizacija Saveznog komiteta, s tim što je taj komitet prepušten sam sebi i što on ne može da reši problem Kosova i Metohije, bez obzira na stručnost gospodina Momčila Trajkovića, koji živi dole i koji najbolje zna problematiku stanja na Kosovu i Metohiji.
Mislim da treba da se napravi jedno zajedničko telo, sastavljeno od predstavnika svih parlamentarnih stranaka, sastavljeno od stručnjaka, koje će imati punu podršku i Republičke, i Savezne vlade, i to političko telo treba da rešava sudbinu Kosova i Metohije, odnosno sudbinu opstanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije i u sastavu Jugoslavije.
I tako, Hans Hekerup je doneo ustav koji praktično znači samostalnu albansku državu u srcu Srbije, državu koja će imati svog albanskog predsednika, državu koja će imati svoj grb, svoju zastavu, svoju himnu. Naravno, albanski grb, albansku zastavu, albansku himnu, državu koja će imati valutu koja se zove dardan, umesto dinara, jugoslovenske valute.
To, naravno, ne piše u Ustavnom okviru, ali piše da će privremene institucije dalje razrađivati taj dokument, što je sasvim jasno. Dalje, da li to znači da će oružane snage na Kosovu i Metohiji, koje su predviđene, biti Kosovski zaštitni korpus, odnosno prerušena Oslobodilačka vojska Kosova?
Ako tako bude, kako ćemo onda ohrabriti Srbe na Kosovu i Metohiji da opstanu na Kosovu i Metohiji. Kako ćemo ohrabriti Srbe koji su izbegli sa Kosova i Metohije da se vrate na Kosovo i Meohiju? Njegova plata je 140 hiljada maraka, Hansa Hekerupa, njegova supruga i ćerka dobijaju po 20 hiljada maraka, a njegov sin služi u danskom bataljonu KFOR-a na Kosovu i Metohiji. Znam da je on bogato nagrađen, znam da je ono samo eksponent velikih sila i da će on verovatno, kao i mnogi drugi koji su došli na Kosovo i Metohiju ili u Bosnu i Hercegovinu, po odlasku reći, vi ste Srbi bili u pravu ali morao sam tako da postupim jer sam dobio naređenje jer sam dobio veliku platu za to što radim.

Vreme.

Prethodna vlast svojom nebrigom je zapustila problem Kosova i Metohije i direktno je odgovorna za stanje na Kosovu i Metohiji danas. Ova vlast i ova vlada, ako bude ovako blago reagovala i ako ne bude sačuvala Kosovo i Metohiju u granicama Srbije i Jugoslavije, imaće isto tako, ako ne i veću odgovornost od prethodne vlasti. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik gospodin Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da po drugi put razgovaramo o Kosovu i Metohiji, a nema nepunih mesec dana. To dovoljno govori o rezultatima našeg rada. Ako možemo iz svega onoga što smo izgovorili 4. maja za skupštinskom govornicom izvući neke zaključke, onda nas ti zaključci nas obavezuju danas da ne ponovimo ono što je bilo pogrešno i što je bilo neefikasno,  izemeđu ostalog, i Rezolucija koju smo izglasali, iako se ona nama po svemu sudeći dopala i iako iza nje mi možemo sigurno stajati danas. Svaka rezolucija i svaki naš rad u ovom parlamentu ima smisla samo u onoj meri u kojoj se ostvaruju oni interesi za koje se mi zalažemo. Mi smo bili veoma konkretni u jednom deklarativnom stavu, koji je iznet kao naša reakcija na nameru međunarodne zajednice, da se stanje na Kosovu i Metohiji uredi ustavom za privremenu samoupravu.
Konkretna posledica tog našeg tadašnjeg rada je između ostalog i današnja sednica, a s obzirom da se u međuvremenu promenilo samo jedno, ne naš stav prema Kosovu i Metohiji, ne naše ideje koje smo izneli u tom zaključku ili u Rezoluciji, već stav međunarodne zajednice koja je mimo svega što smo mi uradili samo potvrdila jedan politički projekat za koje se zalaže više godina.
Ako uđemo u analizu tog projekta, mislim da ne smemo ponoviti greške prošlosti u kojima smo odnose sveta prema nama tumačili nekim zaverama, netrpeljivošću. Pre svega, moramo razmišljati o onome na šta možemo da utičemo, o sopstvenoj spremnosti i sposobnosti, da u realnim političkim okvirima, u realnim okolnostima koje su takve kakve su i na koje mi ne možemo uticati, zaštitimo svoj interes, a ne da od njih odustanemo, ne da ih transformišemo, ne da ih prilagodimo nečemu što je samo po sebi neprihvatljivo. Tu pre svega mislim na odricanje od teritorijalnog suvereniteta i na gaženje ustava. Pre svega da u vremenu koje je veoma isključivo izbegnemo ishode sa kojima smo se susretali poslednjih nekoliko godina. Možemo lupati u doboše rata, možemo pretiti svetu, možemo poručiti Hakerupu da nas ne iteresuje to što on radi, ali od toga niko neće imati konkretnu korist.
Mi ćemo sa sebe skinuti odgovornost pred građanima ovog društva zbog toga što smo nešto rekli. Građani nas nisu izabrali da bi mi pričali, već da bi rešili problem. Možemo da razgovaramo o nečemu što je već sada, i zvanično i formalno, ustav za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji. Mislim da smo dužni kao parlament ne da se osvrnemo, već ozbiljno da tretiramo taj ustav i da pokušamo da u zadatim okolnostima izvučemo neku korist za neše društvo. Ta korist se pre svega može konkretizovati kroz argumentovanu kritiku i kroz veoma jasne primedbe, koje ukazuju na nedoslednost međunarodne zajednice koja sama po sebi, priznaćete, ipak insistira na nekim principima, a između ostalog se to u našem slučaju dokazuje i kroz proces rešavanja problema na jugu Srbije. Dakle, želim da kažem, da što se tiče ustava za privremnu samoupravu na Kosovu i Metohiji, da je pogažena Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244. Želim da se osvrnem povodom svoje primedbe na uslove u kojima je taj ustav formalno potvrđen i nametnut, na način i na sadržaj.
Što se tiče uslova, ne postoji ni jedan pravni osnov u okviru Rezolucije 1244 koji međunarodnoj zajednici dopušta da u ovom trenutku uradi nešto što se samo po sebi zove ustav za privremenu samoupravu Kosova i Metohije. Veoma su jasni preduslovi koji prethode nečemu što se može manje ili više protumačiti kao osnov za donošenje nekog pravnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, koji se ne direktno, ali posebno pominju u Rezoluciji 1244 kao tehnologija, kao proces izbora ne separatnih organa vlasti, već organa vlasti koji bi u zadatim okvirima međunarodne zajednice i Rezolucije 1244 sprovodili lokalnu samoupravu. Dakle, nešto što je samo po sebi proisteklo nedefinisano iz Rezolucije 1244 ima svoju predistoriju. Ona počiva pre svega na dva principa. Na potpunom garantovanju bezbednosti građanima koji žive na Kosovu i Metohiji, na realizaciji procesa povratka onih koji su izbegli zbog ratnih sukoba i, konačno, na otpočinjanju političkog procesa i dijaloga. Ali ne samo predstavnika građana koji žive na Kosovu i Metohiji, već u tom dijalogu i tom procesu političkog definisanja odnosa na Kosovu i Metohiji moraju uticati legitimni predstavnici Srbije i SRJ. To je naše pravo koje proizilazi iz Rezolucije 1244 i to je ono iza čega mi moramo u svakom trenutku veoma jasno stati.
Dakle, međunarodna zajednica je, tumačeći veoma slobodno Rezoluciju 1244, sebi dala za pravo da zapostavi sve one obaveze koje prethode tom pravu. Što se tiče načina na koji je ta Rezolucija doneta, odnosno protumačena i donet ustavni okvir za privremenu samoupravu, on je takođe apsolutno neprihvatljiv. To je ono iza čega možemo stati argumentovano i što možemo potkrepiti činjenicama i dokazima. Neprihvatljivo je zbog toga što je nametnut, što na Kosovu i Metohiji nisu obzebeđeni uslovi za povratak izbeglog stanovništva, što na Kosovu i Metohiji nema elementarnih uslova za bezbedan život, što na Kosovu i Metohiji nije započet istinski, realan, ozbiljan politički proces, koji bi mogao imati za posledicu dogovor predstavnika ili jednog ili drugog naroda. Dogovor predstanika svih etničkih zajednica, uz prisustvo, s jedne strane, međunarodne zajednice, i ponavljam, s druge strane, predstavnika Republike Srbije i SRJ.
Što se tiče sadržaja, taj sadržaj sam po sebi proizilazi iz opet jednog više slobodnog tumačenja Rezolucije 1244, koja je proistekla iz onih dokumenata koje je ovaj parlament odbio da prihvati, koji je ponuđen u Rambujeu, a potom i u pregovorima koji su vođeni u Parizu. Ako analiziramo taj dokument, videćemo da je međunarodna zajednica samo u jednom segmentu bila nedosledna tome što je tamo proklamovala. Ona je izmenila samo one tačke tog dokumenta koje su obavezivale na limitiranje današnje vlasti, one fiktivne i formalne, praktične na Kosovu i Metohiji. Kada je Srbija bila ta koja je odgovarala za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji, postojali su mnogo jači pravni okviri koji su je sputavali u nečemu u čemu se danas albanska nacionalna zajednica ni po čemu ne sputava na prostoru Kosova i Metohije, ne primenom sile, ali primenom pravnih propisa na koje je međunarodna zajednica insistirala početkom 1999. godine.
Dakle, šta mi kao parlament moramo uraditi? Mi moramo, s jedne strane, pokazati tu očiglednu nedoslednost i insistirati na poštovanju Rezolucije 1244 i tražiti sva ona prava koja po međunarodnom pravu, po svemu što jeste pozicija delovanja međunarodne zajednice u procesu rešavanja problema, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u regionu Balkana primeniti ne isključivo na Srbe, već na predstavnike nealbanskog življa na prostoru Kosova i Metohije.
Mi smo sa jedne strane očigledni partneri sveta u rešavanju problema u regionu. Tu mislim na problem koji se pojavio na jugu Srbije i za koji verujem da je ne samo saniran, već i praktično rešen, s obzirom da su obezbeđeni svi preduslovi za nesmetan i normalan život u tom delu naše zemlje. Mislim na sve one političke inicijative koje dobijaju podršku, na političke inicijative koje kreiramo i iniciramo mi, koji dobijamo podršku od međunarodne zajednice u smislu rešavanja problema u Makedoniji. Sada, kada se postave u jedan komparativni odnos, stav međunarodne zajednice prema nama kao vlastima Srbije i SRJ u procesu rešavanja problema na Kosovu i Metohiji i problema na jugu Srbije, videćete jednu nelogičnost koja je sama po sebi neodrživa. Da je to tako, između ostalog govore i sve inicijative koje su usledile, posle Hakerupovog i formalnog istupa, u kojem je i proklamovao Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, a koje su bile konkretne i u kojima su učestvovali, s jedne strane predsednik SRJ gospodin Koštunica u svojim posetama i kontaktima koje je imao u Sjedinjenim Državama i u Nemačkoj, a s druge strane, predsednik Vlade u svojim kotaktima koje je imao u Francuskoj.
Dve članice Saveta bezbednosti su veoma jasne u svemu što su rekle u tim kontaktima, podržale su politiku koju ne samo deklarativno zastupa današnje državno rukovodstvo, već i konkretno sprovodi. Ako je to tako, onda mi nemamo prava da sami sebi vežemo ruke retirokom koja nema efekta. Ona po mnogo čemu liči na duh prošlosti. Ne oduzimam nikome pravo da je tom retorikom želeo isto ono što mi želimo. Svako može slediti isti cilj, a kretati se različitim putevima. Ali, taj put je put koji je jednosmerna ulica. To je put iz koga nećemo izaći, a njime sasvim sigurno nećemo stići do cilja. Da je to tako govori nam 1999. godina, Kumanovski sporazum i sve one posledice koje mi i dan danas moramo da otklanjamo. Dakle, politikom koju smo demonstrirali u procesu rešavanja problema na jugu Srbije mi moramo ući u proces rešavanja problema na Kosovu i Metohiji i zato, ne snishodljivo, ne nemušto, ne preteći, već veoma jasno moramo reći koji su naši interesi i na kakav način mislimo da ih ostvarujemo. Ne u sukobu sa svetom, ne u sukobu unutar Srbije, između stranaka na vlasti i opozicije, već jedinstvom koje nije fiktivno, nije sramno. Jedinstvom koje nije posledica naše nemoći da nešto rešimo, već jedinstvom koje je posledica zdrave političke svesti koja kaže: Kosovo i Metohija nije stranački problem, to je državni problem. A, država su građani koji su nas izabrali, mi smo njihovi predstavnici i zato moramo reći koji su to putevi kojima će se problem rešiti, a da se ne produbi podela u našem društvu.
Dovoljno je razdora. Po pitanju Kosova i Metohije potrebno je političko jedinstvo u državnom smislu. U tom državnom smislu jedinstvo postoji, u parlamentarnom je iskazano 4. maja. Očekujem da će se i danas poslanici baviti ovim zaključcima, ali ne u smislu omalovažavanja Vlade, već u smislu uvažavanja realnosti u kojoj se mi danas nalazimo i u smislu pomaganja onima koji su izvršna vlast da problem koji je dugoročan, tragičan, dosledno reši.

Reč ima gospodin Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, posle njega gospodin Batić, ministar pravde.

Poštovani predsedniče, poštovana gospodo poslanici, dužan sam da dam dva odgovora na pitanja koja su postavila gospoda šefovi poslaničkih grupa, Stranke srpskog jedinstva, gospodin Pelević i SRS, gospodin Vojislav Šešelj. Pre toga mi dozvolite dve konstatacije u vezi ove teme koja je danas na dnevnom redu.
Premijer je izneo stav Vlade po ovom pitanju i tu bi, zaista bilo teško i bespotrebno bilo šta dodavati. Želim samo da konstatujem da nas životno iskustvo uči da pogotovo u državnim i političkim poslovima nikada nismo u situaciji da biramo između dva dobra. Uvek je izbor između većeg i manjeg zla. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, izbor koji mi u suštini imamo, ako nećemo da se zavaravamo je veoma jednostavan i poznat. Mi imamo dva modela koja možemo izabrati i za koje se možemo opredeliti pri rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.
Prvi model je onaj koji je primenila stara vlast. To je model konfrontacije sa međunarodnom zajednicom i sopstvenim narodom, sa poznatim posledicama o kojima sada razgovaramo kada je reč o Kosovu i Metohiji.
Drugi model je model koji je primenila nova vlast kada se suočila sa sličnim problemom na jugu Srbije, u ove tri opštine, Bujanovcu, Preševu i Medveđi, a to je model saradnje sa međunarodnom zajednicom i sa sopstvenim građanima, ma koje nacionalnosti, vere i političkog opredeljenja bili, opet, sa poznatim posledicama koje su sada evidentne na jugu Srbije.
Prema tome, na svim građanima Srbije, na nama kao Vladi, a na vama kao narodnim predstavnicima je da se odlučite između ova dva izbora, da toga budemo svesni. Gospodin Pelević je sa razlogom primetio da treba navesti brojeve otetih lica na Kosovu i Metohiji. Želim da vas upoznam da od dolaska međunarodnih snaga KFOR-a, znači od 10.06.1999. do 28.05. ove godine od strane albanskih separatista i ekstremista izvršeno je ukupno 5.450 terorističkih napada, u kojima je ubijeno 1.086 lica, ranjeno 1.150 i oteto 1.046 lica. Najveći broj napada je izvršen nad preostalim srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.
Drugo, kada je reč o optužbi koju je izneo gospodin Šešelj da sam izmislio slučaj "Hladnjača" iz određenih političkih razloga, moram da primetim da lično više cenim gospodina Šešelja, jer ga smatram dostojnim ideološkim protivnikom, koji veoma uspešno zastupa svoje ideje koje se razlikuju od mojih, ali da mi je zaista žao, iako kažem da su njegove sposobnosti velike, i njemu se dešavaju ovakve greške. Bilo bi lepo da se ovo nije desilo. Bio bih veoma srećan da je to neki ružan san i bilo bi dobro za sve nas da sam ovo izmislio. Nažalost, ovaj slučaj "Hladnjača" je surova realnost sa kojom se svi mi moramo suočiti i bilo bi dobro da smognemo hrabrosti, ljudske, moralne u sebi i svima nama, da se sa time suočimo što pre. Jer što pre to uradimo, biće bolje po sve nas. Istraga o ovom slučaju se vodi nepristrasno. Jedino što sada mogu da kažem je da sada tačno znamo da je u toj hladnjači bilo 86 leševa, a uskoro, javnost će biti upoznata, svako od vas može biti upoznat šta je bilo sa tim leševima, odakle su oni, ko je šta radio oko njih. Voleo bih da je to jedini slučaj sa kojim ćemo se suočiti, ali ima mnogo indicija da sličnih slučajeva ima možda još na drugim mestima. Hvala vam.