Gospodine predsedniče, kao poslanik koji je prvi pre 10 godina uveo u parlementu praksu da se ne čitaju nikakvi govori sa ove govornice, skrenuo bih vam pažnju da naučite da upravljate tom tehnikom, jer se dve posledice mogu desiti. Jedna je da nam pokvarite ovaj uređaj, što nije strašno, a druga je da vas počne da trese struja, ne znam kako bismo to podneli.
Ovaj amandman nije naročito bitan zbog brojki na koje se odnosi. Tu brojke nisu naročito važne. Tu su razlike minimalne. Ali u pitanju je mnogo ozbiljniji problem, na koji ukazuje i Vlada, ne razmišljajući. U stvari, o čemu se radi. Ona nije svesna problema.
U strukturi naših sudova problem postoji u odnosima redovnih i privrednih sudova. Umesto da izvršimo reformu pravosudnog sistema i da imamo samo redovne sudove, u kategoriji opštinski, okružni i Vrhovni, što je savim dovoljno da se zadovolje osnovni postulati pravosudnog sistema u parlamentarnoj državi, mi imamo ostatak starog komunističkog perioda, koji se sastoji u privrednim sudovima. Ne znači da nekomunističke zemlje nekad nemaju specijalizovane sudove. Imaju, ali to treba izbegavati.
Niko sad ne može da odredi status privrednog suda u odnosu na opštinski i okružni, nema tog pravnog stručnjaka koji bi do kraja mogao da precizira, niti da odredi status Višeg privrednog suda između okružnog i Vrhovnog. Jednostavno rešenje postoji - jedinstveni pravosudni sistem. Čak i vojne sudove treba ukinuti. Vojni sudovi imaju smisla samo u uslovima ratnog stanja. Vojni sudovi u mirnodopskim uslovima nemaju nikakvog smisla.
Taj problem, dakle, treba rešavati uporedo sa donošenjem novog zakona o sudovima i sudijama. Ne možemo ovako parcijalno. Onaj ko je ovo pisao, uopšte nije razmišljao o zakonu o sudovima. Uopšte te probleme nije imao u vidu. Videli smo već da ministar pravde nije učestvovao u pisanju ovog zakona, jer ne zna sadržaj.
Oni koji su se predstavljali kao stručnjaci, očigledno nisu stručnjaci. Ovde su potrebni pravi pravni stručnjaci, da nam rade u okviru jednog projekta, na svim zakonima, koji se tiču unutrašnje organizacije države. Dakle, čitavom spektru zakona, koji se tiču i zakonodavne, i izvršne i sudske vlasti, koji bi po rangu bili odmah ispod Ustava.
Jer, drugačije ovo pitanje ne može da se razreši. Ko ovo može da kaže - ovo može odokativno, kako je kome volja, ovome dam 7,8, ovome 8,3, ovome dam ovako, Peri ovoliko, Janku onoliko, Jeleni ovoliko, ali to ništa ne znači sa pravnog aspekta.