Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, namera predlagača da zakonom uvede jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, iako pravno apsolutno sporna, mogla bi biti društveno prihvatljiva da nema svoj isključivo politički predznak i u sadržaju zakona i u datom obrazloženju. Očigledna je namera predlagača da ovim zakonom izrekne sud, naravno negativan, o proteklih 12 godina života u Srbiji, naravno o SPS-u, ali najviše o Slobodanu Miloševiću, predsedniku naše partije, prethodnom predsedniku Srbije i SRJ.
Te namere predlagača su više nego jasno iskazane u obrazloženju zakona, gde se na više mesta neprimereno, nenaučno, neustavno ističe Slobodan Milošević kao ličnost odgovorna za stanje srpskog društva. Ovakav odnos predlagača bi se u političkoj ravni razmatranja čak mogao i razumeti, naravno ne i prihvatiti, kao odraz jednog političkog odnosa koji vladajući DOS ima prema SPS-u i njenom predsedniku, ali je politički i lično nemoralno, državno i društveno neprihvatljivo davati bilo kakav sud o stanju srpskog društva u poslednjoj deceniji 20. veka, a ne pomenuti 8 godina sankcija tzv. međunarodne zajednice, ekonomskog terora koji je vršen nad Srbijom i njenim građanima, zamrzavanje naših sredstava u inostranstvu, nemogućnost normalnog poslovanja sa drugim zemljama, nabavku sirovina, repromaterijala i svih drugih proizvoda od značaja za rad privrede Srbije i normalan život njenih građana, ukoliko bi uopšte bilo moguće, u takvim uslovima međunarodne blokade i pritiska, govoriti o normalnim uslovima života.
Jasno je zašto zapadne zemlje, iste one koje su sprovodile sankcije prema Srbiji i SRJ i koje su bombardovale našu zemlju, imaju potrebu za amnezijom, jer nije logično govoriti o ogromnoj količini ljubavi i pažnje među građanima Srbije, kao što se to čini proteklih nekoliko meseci, od kako su njihovi favoriti konstituisali Saveznu i Republičku vladu, a istovremeno se morati podsetiti, a kamoli platiti cenu za štete pričinjene građanima Srbije. Ministru i Vladi Srbije kao predlagaču ovakav nazovi propust se ne može oprostiti. Možda se radi političke profitabilnosti mogu zaboraviti ove činjenice, ali istorija ne trpi crne rupe, pa će i ova brzo nestati.
Zakon, odnosno Predlog zakona pati od brojnih pretpostavki i subjektivnih procena ekstra dohotka i ekstra imovine, što dovodi u pitanje mogućnost njegovog ostvarenja. Kriterijumi sadržani u odredbama pojedinih članova su krajnje neodređeni, a neki vrlo politički motivisani. Zašto je 1. januar 1989. godine uzet kao početak za oporezivanje? Da li ovaj datum ima politički ili ekonomski značaj? Očigledno je da je reč o političkom razlogu, što dovoljno samo po sebi govori o namerama predlagača. Drugi, ekonomski razlog je malo verovatan, zato što se taj period po pravilu ili bar kod znatnog broja ljudi vezuje za gospodina Antu Markovića i ima pozitivne konotacije. Uostalom, u to vreme Srbija je bila u sastavu SFRJ, gde su važili drugi zakonski propisi.
Zakon, odnosno Predlog zakona je nepravedan, jer za obveznike jednokratnog poreza utvrđuje različite obaveze. Dok za jedne obveznike u odnosu na osnov poreza utvrđuje progresivne stope, drugim obveznicima, i to onim koji su stekli imovinu po više različitih osnova, daje mogućnost prema članu 9. da odredi visinu poreske osnovice. Paradoksalno, ali istinito. Znači, oni obveznici koji su po više osnova ostvarili dohodak, odnosno stekli imovinu po posebnim pogodnostima, ne slučajno ne koristi se izraz nezakonito, jer bi to bilo krivično delo i samim tim predmet krivičnog zakona, mogu u sporazumu sa direktorom Republičke uprave javnih prihoda izmiriti svoje obaveze.
Ovakav odnos zakonodavca, odnosno predlagača zakona prema obvezniku koji je dohodak, odnosno imovinu stekao po više različitih osnova, da ne kažem nezakonito, jer to i predlagač zakona izbegava, ima mnogo sličnosti sa kategorijom zaštićenog svedoka i njihovom ulogom u određenim krivičnim slučajevima. Dogovorom sa vlastima praktično se rešava problem određenog poreskog obveznika. Ne može se reći da je to pravedno, a o transparentnosti da i ne govorim.
Zakon po mom mišljenju treba vremenski ograničiti, čime bi se izbegle moguće kalkulacije političkog karatera i njegova primena unedogled. Naplata jednokratnog poreza treba da bude vremenski ograničena. Zakon kroz naplatu jednokratnog poreza, prema čl. 21. daje mogućnost državi da izvrši svojevrsnu nacionalizaciju pravnih lica, s obzirom na visinu stope jednokratnog poreza, država preko noći može postati većinski vlasnik tih preduzeća. Kako je reč po pravilu o kvalitetnim preduzećima, država automatski određuje i njihovu sudbinu u najavljenoj privatizaciji.
Predlog zakona uvodi retroaktivnost i time se vrši derogiranje saveznih propisa. Po saveznim i republičkim propisima postoje utvrđene kategorije zastarelosti. Ovim zakonom se pokušava izvršiti eliminacija niza republičkih i saveznih propisa u ovoj oblasti.
Predlog zakona nije obuhvatio oblast sive ekonomije, koja je bila preovlađujući, da kažem i pravi izvor nezakonitog bogaćenja. Ta činjenica sama po sebi govori o namerama predlagača zakona da na ovakav način, jednostranim tretmanom institucije iz predhodnog perioda, prikaže iste kao oblik privrednog organizovanja, da isključivo služi nezakonitom radu i nelegalnom bogaćenju. To jednostavno nije tačno, jer su upravo javna preduzeća, veliki društveni sistemi koji zapošljavaju najveći broj radnika, podneli najveći teret u protekom periodu, ekonomski, socijalni i svaki drugi.
Dakle, sve u svemu, napravljena je nažalost jedna karikatura od zakona, politički obojena, revanšistički motivisana, bez želje da se oporezuje stvarni ekstra profit, odnosno bogatstvo koje je stečeno na nelegalan način.