Ovaj amandman koji je usvojen možda je malo poboljšao tekst. Amandman Tomislava Nikolića bi više poboljšao tekst. Međutim, kada je reč o tom amandmanu i članu na koji se odnosi, za mene je najproblematičniji ovaj rok od osam dana. Onaj ko je obavezan po zakonu da podnese zahtev ili prijavu ili kako se to već zove, to se nekad zvalo prijava, da mu se obračuna porez, formular nije bitan, i on to podnese, kako može područna jedinica UJP kao prvostepeni organ da to reši u roku od osam dana, ako mora da proverava, a podrazumeva se da mora da proverava. Tamo je bilo nekih 19 ili 20 osnova po kojima mora da proverava.
Nemoguće je za jednog čoveka da se ostvare te provere, a pogotovo za pravno lice, za neku društvenu, državnu ili privatnu firmu. Zamislite sad u Beogradu gde će se najviše primenjivati ovaj zakon. Imajte u vidu koliko ima zaposlenih u područnim jedinicama Uprave javnih prihoda i među tim zaposlenim koliko ima sposobnih da ovaj posao urade.
Jer, ne zaboravite, to je jedna od službi gde se najviše preko veze proteklih godina zapošljavalo, zato što su uvek bile dobre plate i mnogo je nesposobnih zaposleno. E, sad, kada se redovni porezi obračunavaju, rok za podnošenje poreskih prijava je od 1. januara do 28. februara ili 31. marta. Verovatno je mart u pitanju.
Tri meseca je rok za podnošenje poreskih prijava za nešto što je stalno, uobičajeno, svake godine se ponavlja. Moguće su neke izmene ali uglavnom, ne naročito krupne. Tamo je tri meseca rok, ovde je mnogo kraći rok. Kad se podnese redovna poreska prijava onda područna jedinica UJP ima skoro neograničeno vreme na raspolaganju.
Oni onda sve to sakupe pa natenane razmatraju, pa šalju rešenja, pa ta rešenja sadrže mogućnost plaćanja u ratama, pa se uglavnom preko cele godine taj porez plaća, i uobičajeno je da može u četiri rate da se plati.
Ovde je sve nekako na brzinu, a nemoguće je u praksi sprovesti. Ako se na nekoj područnoj jedinici nađe 10, 20 ili 100 poreskih obveznika po osnovu ovog zakona, apsolutno je nemoguće da se sve ove provere obave. Šta to onda znači? Da onaj ko je pisao ovaj zakon i ne planira da se obave sve provere. On unapred ima spisak onih koje treba ciljno da kazni, da sankcioniše, da uništi, a za ostale, kako prijave, tako će im se prihvatiti, bez provera ili se neće ni obazirati na to jesu li prijavili ili nisu prijavili. Drugačije je nemoguće ovo sprovesti.
Zbog toga su i ovaj član 20. i amandmani koji su na njega podneti, još jedan dokaz više da ovaj zakon ne samo što je u koliziji sa ustavnim sistemom, sa pravnim poretkom, nego je u praksi neprimenjiv. Zakon koji je u praksi neprimenjiv, to je besmislen zakon. Kao besmislen, zakon mora da se odstrani iz pravnog prometa. Znate na šta ovaj zakon svojom besmislenošću podseća? Podseća na neku pravnu odredbu da svi ljudi treba da hodaju isključivo na rukama. Možda može nekolicina, ali ne može dugo. U principu je zakon neprimenjiv u praksi. Ili, kada bi neko sada propisao da svi ljudi moraju da budu viši od metar i 80. Nemoguće je. Ili, možda, da svi moraju da budu niži od metar i 60, nemoguće je to primeniti. Znači, zakon je besmislen. Ono što je nemoguće primeniti, što je besmisleno već u startu, što je svim pravnicima jasno da je besmisleno, ne sme ni da se pokušava sa primenom u praksi. Onaj ko pokuša, opeče se na prvom primeru.
Šta se onda dešava, država se blamira. Svaka država koja donosi besmislene zakone, blamira samu sebe, pre svega svoj zakonodavni organ, parlament.
