Koju povredu vi reklamirate?

Član 95. Želim prvo da kažem da smo mi, poslanici SPS-a, procenili da je, dok vi predsedavate, zaista nepotrebno javljati se o povredama Poslovnika, jer vi ne poštujete član 95. Poslovnika Skupštine Srbije. Član 95. Poslovnika Skupštine Srbije, stav 1. kaže: "Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završetku izlaganja prethodnog govornika". Sada dolazimo do stava 2. koji je ključni - "narodni poslanik je dužan da navede koja je odredba Poslovnika po njegovom mišljenju povređena, da je citira i obrazloži u čemu se sastoji povreda, s tim što može govoriti najduže tri minuta, pri čemu se ne računa vreme potrebno za citat".
Znači, narodni poslanik koji navede član Poslovnika koji je po njemu povređen, ima pravo da obrazloži zašto je povređen. Kod vas nema uopšte priliku to da uradi. Vi govorite o zakonodavnoj i sudskoj vlasti. U ovoj državi jeste suštinski problem što je sudska vlast potpuno pod kontrolom izvršne vlasti.

Molim narodnog poslanika Branislava Ivkovića da zajedno pogledamo stenografske beleške i da potvrdimo da dokle god narodni poslanik obrazlaže i govori o povredi Poslovnika Narodne skupštine, ja primenjujem stav 2. člana 95. Onog trenutka kada narodni poslanik ne govori o temi vezanoj za povredu Poslovnika, primenjujem odgovarajući član Poslovnika Narodne skupštine. Zaista bih volela da zajedno pogledamo stenograme i da utvrdimo da li je to tako, da ne bi ostalo sumnje u iznošenje istine ili neistine za skupštinskom govornicom.
Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Dragana Pavlovića, da ograničimo vreme trajanja izlaganja na pet minuta.
Za 108, protiv 73, uzdržan jedan, nije glasalo 15, od ukupno 197 narodnih poslanika.
Konstatujem da rasprava u načelu o Predlogu zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, odlukom Narodne skupštine traje za svakog prijavljenog po pet minuta.
Da li predstavnik predlagača zakona želi reč? (Želi.)
Reč ima ministar Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije je donela odluku o obrazovanju Komisije za utvrđivanje državnih praznika, sa zadatkom da oceni važeća zakonska rešenja o državnim praznicima i predloži nova. Za članove komisije su imenovani istaknuti naučni i javni radnici.
Predlog Komisije za utvrđivanje državnih praznika poslužio je Vladi Republike Srbije kao polazna osnova za izradu Predloga zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Kao što ste iz predloženog teksta videli, predlaže se ukidanje dosadašnjih državnih praznika: Dana borca - 4. jul i Dana državnosti - 28. mart. Ovakvo opredeljenje počiva na uverenju da u istoriji Srbije postoje datumi od mnogo većeg značaja u odnosu na istorijske procese i datumi koji su u mnogo manjoj meri ideologizovani.
Takođe, usvojen je stav da bi verske praznike trebalo uvrstiti u zakon o državnim i drugim praznicima, budući da su verski praznici do sada bili uređeni odredbama Zakona o radnim odnosima.
Kao što ste videli, u članu 1. Predloga zakona se utvrđuje da je državni praznik Republike Srbije Sretenje, dan državnosti Srbije. Kada se istorija srpskog naroda posmatra u celini, u velikim civilizacijskim epohama, onda obnova srpske države u 19. veku predstavlja jedan od najvažnijih događaja. Na praznik Sretenje 1804. godine je proglašen početak Prvog srpskog ustanka, koji je značajno uticao na sve kasnije događaje srpske istorije 19. i 20. veka. Na isti dan 1835. godine Srbija je dobila prvi Ustav, poznat pod imenom Sretenjski ustav, koji je kratko bio na snazi, ali je obeležio početnu fazu u razvoju ustavnosti u Srbiji. Sretenje je dan državnosti Srbije i praznuje se 15. februara.
U članu 2. utvrđeno je da se u Republici Srbiji praznuju i verski praznici: prvi dan Božića - 7. januar i vaskršnji praznici, počev od Velikog petka, zaključno sa drugim danom Vaskrsa.
U članu 3. Predloga zakona predviđeno je da su Sretenje, prvi dan Božića i vaskršnji praznici - neradni dani.
U članu 4. Predloga zakona utvrđeno je da zaposleni imaju pravo da ne rade u dane određenih verskih praznika, prema pripadnosti određenoj veroispovesti.
Članom 5. Predloga zakona predviđeno je da se u Republici Srbiji radno praznuju dva datuma: Sveti Sava - 27. januara, kao dan duhovnosti, i Vidovdan - 28. juna, kao spomen na Kosovsku bitku.
Ako nešto ujedinjuje generacije i pokolenja Srba, onda je to lik svetog Save. Mislim da nema potrebe posebno obrazlagati ulogu Svetog Save na planu afirmacije duhovnosti i državnosti Srbije. Mislim da je došlo vreme da se vratimo na taj put Stevana Nemanje i svetog Save, da se vratimo, naizgled, pomalo u prošlost, jer samo tako možemo imati budućnost.
Vidovdan, s druge strane, spada u osnovne pojmove srpskog istorijskog pamćenja. Slavi se kao sećanje na Kosovsku bitku, ali prevazilazi okvire jedne bitke, jednog događaja, i ima odgovarajuće univerzalno značenje praznika posvećenog svima palim za otadžbinu kroz dugu istoriju srpskog naroda.
U članu 6. Predloga zakona predviđeno je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, kao i član 60. Zakona o radnim odnosima, kojim je bilo uređeno pravo zaposlenih da ne rade u dane verskih praznika. Hvala.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne žele.)
Da li predsednici poslaničkih grupa žele reč?
Ima reč narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo, po pitanju ovog zakonskog projekta prvo mora da se reši jedno načelno pitanje - po Ustavu Srbije ne pominje se kao nadležnost federalne jedinice, odnosno nadležnost Republičke skupštine, donošenje zakona o praznicima. Savezni ustav izričito ima odredbu po kojoj SRJ donosi zakon o državnim praznicima.        Praksa je, naravno, bila drugačija, ali ovo pitanje treba podvesti pod ustavna načela, pod ustavne odredbe.
Drugo, savezni zakon o praznicima još nije donet. Njime je moguće predvideti da federalne jedinice imaju svoj praznik, ali ne treba stvari rešavati naopako, nego ih treba rešiti u skladu sa ustavnim odredbama.
Što se tiče tog konkretnog praznika Republike Srbije, kao federalne jedinice, mislim da je dobro izabrano Sretenje, samo ga treba drugačije definisati, ne kao dan državnosti, nego kao dan ustavnosti. Na Sretenje je donesen prvi srpski Ustav, pre Sretenja Srbija nikakav ustav nikada nije imala. Zbog toga to treba da bude dan ustavnosti.
Ovde je teško izvesti dan državnosti. To bi morao biti datum od koga datira prva srpska država. To je nemoguće istorijski utvrditi.
Kad je reč o verskim praznicima, prvo, treba se držati principa da pametni narodi i pametne države vode računa da imaju što manje praznika, kao neradnih dana. Tu treba uzor da nam bude Japan, a ne zemlje koje su u ekonomskoj krizi kao mi, a razbacuju se sa velikim brojem neradnih dana. Zato ovde treba jasno razlikovati praznik od neradnog dana.
Što se tiče Božića, to je sasvim u redu, to je već civilizacijska tekovina u celoj Evropi, na severnoj hemisferi, i tu nema, nadam se, nikakvog spora da Božić bude praznik i neradni dan, s tim što, kada pada u nedelju ne treba dodavati još jedan dan. To je besmisleno kod verskih praznika. Ne može Božić da se pomeri za ponedeljak, a nedelja je uvek nedelja. To su komunisti ranije uvodili, dodavanje još dana. Desilo se, nedelja - neradni dan, taj dan je i Božić, praznik. Šta znači praznik - znači da su zastave svuda istaknute na javnim mestima, da vojna muzika defiluje gradovima itd, da se praznuje, a ne da se dodaju neradni dani. To je suština.
Drugo, kod određenja vaskršnjih praznika, i ovo je besmisleno - Veliki petak nikada nije bio praznik, nikada se nije praznovao i nikada nije bio neradni dan. To je u hrišćanstvu dan žalosti. Besmisleno je da sada bude neradni dan. Vaskrs treba da bude praznik, ali uvek pada u nedelju i ne treba još jedan dan posle nedelje, besmisleno je. Vaskrs pada u nedelju, pored svih verskih ceremonija, još će i državne zastave biti istaknute, vojska će učestvovati u defileima, vojna muzika, držaće se akademije i druge svečanosti i sl. To je znak da je reč o prazniku.
Kod verskih praznika drugih veroispovesti neka pitanja su dobro određena. Samo kod pravoslavaca se govori o prvom danu krsne slave; postoje Srbi i katolici koji takođe imaju krsnu slavu, i zato ovo ne treba ograničavati na pravoslavce. Neka ih je stotinu ili hiljadu samo, moraju biti predviđeni ovom odredbom. A, ima i muslimana, pretpostavljam još uvek, koji su sačuvali krsnu slavu. Većina nije, ali još uvek se neki sećaju koja im je bila krsna slava, a neki će da obnove, da proslavljaju, pogotovu kada dobiju neradni dan.
Što se tiče katoličkog Božića, treba na isti način odredbu preformulisati kao kod pravoslavnog, samo što bi se odnosilo na lica katoličke veroispovesti, i ako pada u nedelju, svakako se ne radi, nema šta da se dodaje. Kod islamskih praznika, mislim da je dobro uzeto - Ramazan bajram i Kurban bajram, i kod pripadnika jevrejske zajednice takođe je dobro uzeto.
Dakle, treba izbaciti to da se kada praznik pada u nedelju dodaje još jedan neradni dan. Mi moramo smanjivati broj neradnih dana, a ne povećavati.
Kod člana 5. je osnovni problem - prvo, Svetog Savu treba definisati kao dan duhovnosti i državnosti, kao što Sretenje može biti samo dan ustavnosti. Sveti Sava, ne samo da je začetnik modernih srpskih duhovnih, nego i državotvornih tradicija. Ono što Svetog Savu izdvaja od svih drugih pravoslavnih svetaca nije to što je bio Srbin, jeste i to, nego što je utemeljivač moderne srpske države, utemeljivač nemanjićke državotvorne misli i tradicije na kojoj počiva moderna srpska država.
I Vidovdan nije praznik spomena na Kosovsku bitku, nego tradicionalni srpski praznik, od kada Srbi postoje kao narod, iz prethrišćanskog vremena. Srpska stara vera nije bila vera poput rimske ili grčke, sa više bogova koji su imali antropomorfni oblik. Stara srpska vera nije imala antropomorfne bogove. Imala je jednog vrhovnog boga, Peruna, koji je direktno prihvaćen, ili Svetog Vida, ili Jakšu, ili Vojina, u različitim nazivima se pojavljivao u različitim ulogama.

Prošlo je šest minuta.

Dodajem sledećih pet minuta.
Kada su Srbi primili hrišćanstvo, preuzeli su najveći broj običaja, tekovina, tradicija svoje stare vere. Njihova stara vera je takođe u osnovi bila monoteistička. Oni tu ništa bitno nisu menjali. To može da se vidi u delima Nodila, u delima Veselina Čajkanovića, čak i u knjizi Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", jer krst kod Srba datira iz prethrišćanskog vremena.
Kada su Srbi živeli na severu Evrope, imali su veliko svetilište na ostrvu Rigen, u Baltičkom moru, i tamo je izgrađen ogromni hram Svetom Vidu. Taj hram su porušili u ranom srednjem veku Nemci i Šveđani, na silu terajući tadašnje severne Srbe da pređu na hrišćanstvo. Naravno, i ovde je vođena kampanja da se izbriše što više tekovina stare srpske vere, ali to, jednostavno, nije bilo moguće da se uradi. Zbog toga neki drugi hrišćanski narodi napadaju Srbe da su jeretici, napadaju Srbe da je njihova crkva jeretička itd. Ne samo katolici, tu je bilo dosta i pravoslavaca, i to treba imati u vidu.
Zato Svetog Vida treba da slavimo kao srpski nacionalni praznik koji objedinjuje srpsku nacionalnu tradiciju od pamtiveka, od kada Srbi postoje kao narod, a njihovo pamćenje je dugo hiljadama godina. Zatim, Vidovdan je dan Kosovske bitke, Vidovdan je dan i sarajevskog atentata, Vidovdan je dan velikog demokratskog Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, jednog od najdemokratskijih ustava svoga vremena itd.
Naravno, i pala je nedavno velika sramota, upravo na Vidovdan, kada je počinjena najveća izdaja u našoj istoriji. To je nešto što nas sve čini tužnim, sve časne i poštene Srbe. Nadamo se da će iskupljenje za taj veliki greh da usledi i kroz primenu krivičnih sankcija i kroz iskupljenje svih državnih institucija koje su aktivno ili pasivno u tome učestvovale.
U ovom slučaju, i Sveti Sava i Vidovdan bi trebalo da budu neradni dani, osim ako padaju u nedelju, što se ne bi produžavalo na još jedan dan praznovanja, odnosno nerada.
To bi, dakle, bio jedan ozbiljan zakon o državnim praznicima koji bi obuhvatao i verske praznike. Naravno, sve vere bi bile na adekvatan način tu poštovane, s tim što se, kao u svakoj drugoj državi, prevashodno vodi računa o veri većinskog naroda. U Zapadnoj Evropi poštuju se svi verski praznici, poštuju se i pravoslavni praznici. Međutim, neradni dani i državni praznici se određuju prema datumima na koje padaju katolički odnosno protestantski praznici. To je jedna praksa koja treba i kod nas ovde da se primeni.
U ovom slučaju, dakle, uz malo dobre volje predlagača zakona, mogao bi da se napravi jedan dobar zakon o praznicima, koji bi bio trajna vrednost i niko više ne bi imao potrebe da ga menja, kako se menjaju vladajuće garniture. Bila bi velika opasnost da nam se desi da svaka nova vlast donosi neki svoj zakon o praznicima.
Na to treba staviti tačku i zbog toga treba izbegavati datume iz bliske prošlosti, koji bi se proglašavali za praznike. Princip treba da bude - dok je živ ijedan čovek koji se seća tog događaja, ne može taj događaj da se proglašava državnim praznikom, kao što i postoji princip da dok je čovek živ ne može da mu se diže javni spomenik i ne može da se ulicama i ustanovama daje njegovo ime itd. To je, dakle, u skladu sa jednim takvim principom.
(Predsedavajuća: 10 minuta i 15 sekundi.)
Ako predlagač zakona ima dobru volju da se ovaj zakon dotera, on bi trebalo da prihvati i čitav niz amandmana koje su podneli poslanici SRS-a. Ukoliko takva jedna konstruktivna atmosfera proizvede jedan zaista dobar zakonski tekst, onda će to biti jedan od akata, kojima ova Narodna skupština može da se ponosi. Na žalost, takvi akti su do sada bili veoma retki. Koliko me pamćenje služi nismo imali gotovo nijedan, ako se izuzmu one deklaracije ili rezolucije o kosovsko-metohijskom pitanju. Druge akte te vrste, na žalost, nismo donosili. Nadam se da će doći vreme da se i takvi akti pojave, iza kojih će jednodušno stati cela Narodna skupština, u ubeđenju da taj akt zaista treba upravo tako da izgleda.

 11 minuta i 30 sekundi. Ministar, kao predlagač, ima pravo samo još jedanput u toku rasprave da dobije reč, tako da mi je dužnost da vas podsetim. Izvolite, reč ima ministar Vladan Batić.

U odnosu na ovo što je izneto u primedbama narodnog poslanika Vojislava Šešelja, činjenica je da Sretenje, na određen način, obeležava ustavnost. Činjenica je da je  proglašenjem za dan državnosti automatski inkorporirano da je to i ustavnost, jer nema savremene države bez ustava. Prema tome, mislim da nema potrebe dodavati državnost i ustavnost. Podrazumeva i jedno i drugo.
Drugo, vaskršnji praznici slave se u čitavoj Evropi na identičan način i nema ovde više neradnih dana nego što smo ih imali u prethodnom zakonu. Treće, ovo da se praznovanje produžava na prvi neradni dan odnosi se samo na član 1; četvrti stav člana 3. odnosi se samo na Sretenje (ako Sretenje pada u nedelju, onda prvi naredni dan, što znači ponedeljak), a ne na ostale praznike. Tako da ni tu nema izgubljenog vremena zbog neradnog dana. Mislim da je vođeno računa da se nađe neka elementarna mera. Ostalo je retorika, lingvistika, kako to već nazvati itd. Mislim da je poenta postignuta u tekstu zakona.