Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 134 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice.
Konstatujem da imamo kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam da su javili da će odsustvovati sledeći narodni poslanici: Višnja Nežić, Miloš Radivojčević, Borivoje Drakulović, Golub Rajić, Mihajlo Marković, Zoran Novaković, Vladimir Dobrosavljević, Bojana Aleksić, Boško Ristić, Goran Ćirić, Milan Milosavljević, Slavoljub Matić, Vladan Jovičić, Radič Joković, Živorad Raković, Miloš Lukić, Petar Madžarević, Bojan Kostreš, Petar Mišić, Branislav Pomoriški, Dušica Anđelković, Goran Vesić, Juhas Atila, Predrag Bajčetić, Stanko Kovačević, Čedomir Jovanović i Dragan Jočić.
Pre podne odsutni Radomir Naumov, Marko Đurišić i Aleksandra Joksimović, a popodne Jakov Stamenković i Pal Šandor.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOZI ZAKONA O UREĐENjU SUDOVA, SUDIJAMA, VISOKOM SAVETU PRAVOSUĐA, JAVNOM TUŽILAŠTVU I SEDIŠTIMA I PODRUČJIMA SUDOVA I JAVNIH TUŽILAŠTAVA (nastavak)
Nastavljamo zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o uređenju sudova, Predlogu zakona o sudijama, Predlogu zakona o Visokom savetu pravosuđa, Predlogu zakona o javnom tužilaštvu i Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je paket od pet zakona, koji treba, bar prema ideji predlagača, da bolje urede oblast pravosuđa nego što je to do sada bio slučaj.
Nažalost, i danas ovoj raspravi ne prisustvuje niko ispred Vlade, niti iz Ministarstva za pravosuđe, a mislim da bi možda bar u ovoj raspravi, ako ništa drugo, nešto i naučili.
Ovde se zaista može postaviti jedno pitanje - kako to da Vlada u proteklih deset meseci nije uspela da pripremi ni jedan kvalitetan zakona iz ove oblasti i da danas razgovaramo o predlozima zakona koje je predložila DSS. Time, naravno, ne želim da umanjim kvalitet predlagača i predloga zakona koje su podneli kolege poslanici iz DSS-a, ali želim da kažem da Vlada u suštini ne ispunjava svoja predizborna obećanja, jer su govorili o tome da imaju, pripremljeno maltene, kompletno zakonodavstvo i da samo čekaju da se konstituiše republički parlament i republička vlada i da ti zakoni budu usvojeni.
A kad je reč o samim zakonima, vašu pažnju ću usmeriti samo na tri zakona, s obzirom da je vreme za raspravu ograničeno. Najpre želim da kažem da podržavam rešenje predlagača da se ne ukida ni jedan opštinski sud, koji do sada postoji, a ima ih 138 na teritoriji Republike Srbije, i da se ne ukida ni jedan okružni sud, a ima ih, koliko razumem, 30 na području Republike Srbije.
Utoliko sam zahvalan predlagaču što je prihvatio jedno od mojih ranijih razmišljanja ili zahteva, da se ne ukine Opštinski sud u opštini Krupanj, koji se, kao što znate, nalazi na području Mačvanskog okruga, odnosno na području Okružnog suda Šabac.
Kad su u pitanju druga dva zakona - zakon o uređenju sudova i zakon o sudijama, želim da kažem nekoliko rečenica. Kad je u pitanju zakon o sudijama, mislim da je predlagač ipak morao doći do rešenja u kome se izbor sudija porotnika, i za opštinske i za okružne sudove, vrši na približno isti način kao i za redovne sudije.
Još kao mlad čovek bio sam u prilici da me izaberu za sudiju Suda udruženog rada. U današnjoj terminologiji to bi bilo kao sudija porotnik. Ali, to pominjem zbog toga što su te sudije tada, a mislim i porotnici danas, bili u prilici da u pojedinim sporovima ravnopravno odlučuju sa sudijom. Dakle, da, po pravilu, dva porotnika mogu u nekim sporovima i nadglasati sudiju, a mogu se sa njim i usaglasiti.
Iz te činjenice čini mi se da je važno uočiti da bi onda i izbor sudija porotnika trebalo da bude obavljen po istoj proceduri kao i za sudije. U Predlogu zakona koji smo dobili kaže se da visoki savet pravosuđa imenuje sudije porotnike, za razliku od rešenja koje se odnosi na sudije, kada je ta nadležnost u skupštinskoj proceduri, odnosno u parlamentu.
Visoki savet pravosuđa imenuje sudije porotnike na predlog ministra pravde, a ministar pravde je dužan da, pre nego što predloži visokom savetu pravosuđa imena porotnika, pribavi mišljenje sa opštih sednica svih sudija, i opštinskih i okružnih, odnosno onih sudova za koje se porotnik bira.
Sada se ovde postavlja praktično pitanje - kako ćemo doći do toga da izbegnemo raznorazne političke uticaje na izbor sudija porotnika, ako ne znamo kako ministar pravde dolazi do inicijalnog predloga za sudije porotnike. Kod redovnih sudija, koje imenuje ova skupština, odnosno bira na predlog visokog saveta pravosuđa, imamo situaciju da visoki savet pravosuđa raspisuje oglas i da se svi ljudi, koji ispunjavaju uslove, a da su zainteresovani za obavljanje sudijske dužnosti, javljaju na taj oglas.
Kod sudija porotnika to nije slučaj i ne znamo kako ćemo doći do toga ko je zapravo zainteresovan, a prema svojim stručnim sposobnostima i prema radnom iskustvu odgovara, da učestvuje u rešavanju raznoraznih sporova. Zato mislim da bi predlagač mogao da učini taj napor da tu proceduru oko izbora sudija porotnika izjednači sa procedurom za izbor sudija, u onom delu koji se odnosi na obavezu visokog saveta pravosuđa da oglasi potrebu za izborom jednog broja porotnika u opštinskim, okružnim i svim drugim sudovima, gde se ti porotnici nalaze u aktivnom procesu pred sudovima.
Mislim da je to važno, između ostalog, i zato da ne bismo imali situaciju da nam u određenim većima, kad se rešava u određenim sporovima, učestvuju ljudi koji su manje kvalifikovani za obavljanje tih poslova, iako po prirodi stvari ne moraju biti pravnici, da bi odlučili u nekim slučajevima koji se npr. tiču saobraćajnih nesreća, nezgoda, nanošenja materijalne štete ili gubitka života, ili recimo u privrednim sporovima itd. To je jedno.
Drugo, mislim da se ulozi sudije porotnika mora prići i na način da se uporedo sa rešavanjem materijalnog položaja sudija u sudovima poboljša i položaj sudije porotnika. Prema mojim saznanjima, te naknade koje sudije porotnici imaju za učešće u radu sudova na svim nivoima su do te mere niske i simbolične da se za čitav dan rada u sudu, u svojstvu sudije porotnika, dobije naknada za koju se može kupiti jedna skuplja paklica cigareta.
Kad je u pitanju nadležnost sudova, odnosno zakon o uređenju sudova, želim da izrazim bojazan u odnosu na istup gospodina Mihajlova, koji je rekao da se neće mnogo toga promeniti u broju sudova, u okružnim sudovima i u opštinskim, iako su neke nadležnosti, ili veliki deo nadležnosti, iz opštinskih sudova preseljene u okružne sudove.
I meni se čini da ćemo doći, bar neko vreme, u situaciju da ćemo imati manjak sudija u okružnim sudovima i da ćemo onda biti prisiljeni da sudije opštinskih sudova preseljavamo u okružne sudove, obzirom da se proširuje nadležnost okružnih sudova, naročito kada su u pitanju radni sporovi.
Pred nama je donošenje Zakona o radu. Očekujem da ćemo po osnovu primene tog zakona imati na hiljade radnih sporova, koji će po prirodi stvari i po ovom zakonu, prema članu 19. i prema članu 20, biti u nadležnosti okružnih sudova. Onda ćemo imati povećane troškove tih sporova i suđenja jer će ljudi iz Loznice morati neizostavno da idu u Šabac da bi rešavali radni spor, iz Krupnja takođe u Šabac, i iz svih drugih opština sa područja okružnog suda. Time se, čini mi se, prenebregava taj potreban princip ekonomičnosti u vođenju sudskih postupaka. Onda se, po meni, postavlja logično pitanje da li je baš moralo da se čitavo radno zakonodavstvo preseli u nadležnost okružnih sudova ili je moglo da ostane i u nadležnosti opštinskih sudova.
(Milka Marinković, sa mesta: Kakve to ima veze?)
Ima veze, gospođo Milka, i nemojte mi dobacivati i molim predsednika da vam izrekne opomenu.
Dalje, recimo, područje sporova iz stambene oblasti - zašto bi stambeni sporovi bili isključivo u nadležnosti okružnih sudova, ukoliko je činjenica da se ti stanovi nalaze upravo na područjima opština gde imamo opštinske sudove. Zbog čega ne bi mogli opštinski sudovi da raspravljaju predmete iz stambene oblasti. Za mene je to jedno racionalno rešenje i nema nikakve potrebe da ljudi baš moraju da idu u sedište okružnog suda u Šabac da bi rešili neki stambeni spor.
I na kraju, da ne oduzimam vreme drugim kolegama poslanicima, zapitao bih predlagača - zar nije bilo umesnije da se zadrži naziv privredni sud za oblast svih privrednih sporova i materiju koja uređuje odnose subjekata u privredi, nego da se uvede novi naziv - trgovinski sud. Za mene, kao čoveka koji radi dugo godina u privredi, naziv trgovinski sud implicira da se radi samo o trgovinskim sporovima i da o tim sporovima taj sud treba da odlučuje na način kako je to određeno u zakonu, a da masa drugih sporova koji se tiču privrede, upisa u sudski registar, arbitraže i tako dalje jednostavno ne podleže pod nadležnost tog trgovinskog suda, ukoliko samo razumemo to kao simboličan naziv. Zato mi se čini da je primerenije i nadležnosti privrednog suda da on taj naziv i zadrži, da bude privredni sud kao što je i do sada bio.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Poštovani narodni poslanici, raspravljajući o pet zakonskih predloga koji treba da urede i na novu osnovu postave pravosudni sistem u Srbiji, mi smo čini mi se, uprkos povremeno snažnih polemičkih tonova, uspeli da usaglasimo bitne stavove. Sve poslaničke grupe, Skupština u celini, složili su se u nekoliko vrlo bitnih pitanja.
Prvo, saglasni smo da stanje u srpskim sudovima danas, nažalost, nije dobro. Složili smo se, zatim, da je to stanje neophodno menjati. Sve poslaničke grupe smatraju da je to stanje potrebno promeniti tako da sudovi u Srbiji, kao i u drugim civilizovanim zemljama, steknu nužan stepen samostalnosti.
Dakle, ovi zakonski predlozi, koje formalno podnosi DSS, nisu zakonski predlozi samo jedne stranke. Ovo su zakonski predlozi jednog društva - srpskog društva koje početkom novog veka teži da se demokratizuje. Ovo su zakoni jedne države - srpske države koja teži da se iz partijske transformiše u autentičnu pravnu državu.
Doduše, naša država nije više partijska; ona je - i to mora da se pomene, dobrim delom zahvaljujući zaslugama SPS-a - sada višepartijska država. Ali, višepartijska država ne postaje automatski i pravna država. Da bi jedna država bila pravna, ona mora da ima stabilan i po određenim pravilima ustrojen pravosudni sistem. Koliko zakoni koje nudi DSS, odnosno ovaj parlament, doprinose tom cilju?
Svi ovi zakoni, a posebno Zakon o uređenju sudova, imaju upravo težnju da pokažu: da ubuduće u Srbiji - nezavisno od toga kom sloju, kojoj naciji, kojoj veri, kojoj stranci pripada- svaki njen građanin biće pred zakonom jednak sa bilo kojim drugim građaninom. Ovo jednostavno načelo pravne države: da se za ista dela, u približno istim okolnostima, izriče približno ista sankcija, predstavlja azbuku pravde i samostalnog sudstva.
Nažalost, kod nas do sada nije bilo uvek tako. Kod nas je, kažu, presuda mogla da se kupi; kod nas je, vele, bogat čovek bio ravnopravniji pred sudom od siromašnog; kod nas je čovek koji je imao jake socijalne veze, bilo familijarne ili druge, šire socijalne veze, mogao da bude pred sudom u privilegovanom položaju u poređenju sa onim ko takve veze nema. To je rak - rana našeg sudstva.
To je ono što se zove korumpirano sudstvo, odnosno pokvarena pravda. Ovo je, naravno, jedan logički apsurd: pravda ne može biti pokvarena. Ako je pokvarena, nije pravda; a ako je pravda, onda ne može po definiciji biti pokvarena. Međutim, kod nas su i takvi apsurdi i nelogični spojevi mogli da opstanu. Mi smo zaista imali sudstvo koje je korumpirano.
Zakoni koje danas razmatramo pokušavaju da uvedu to jednostavno načelo: da je svaki građanin pred zakonom jednak i da zakon važi za svakog građanina, a da u državi vlast nema ova ili ona partija, ova ili ona struktura - u modernoj državi i u modernom društvu vlada zakon, a pred zakonom svi i uvek moraju da budu jednaki. Ako nisu jednaki, onda to više nije pravda.
U Zakonu o pravosuđu i uređenju sudova predloženo je da Vrhovni sud, kao najviša sudska instanca, bude oslobođen nekih upravnih sporova da bi mogao da se posveti upravo tom cilju, da bi mogao da snažno afirmiše načelo ujednačavanja i objektivizacije prava. Pravo mora da bude objektivizovano, a Vrhovni sud mora da vodi računa o tome da se zakon na jedan te isti način primenjuje u Subotici i Vranju, i u Kladovu i Užicu.
Do sada, kažu, tu je vladalo veliko šarenilo. Vrhovni sud će od sada da vodi brigu o tome, a ceo ostali pravosudni sistem usmeren je na to da obezbedi tu vrstu objektivizacije prava. Međutim, pravo neće biti objektivizovano tako što će sudije ubuduće mehanički, kao roboti, primenjivati zakone. To nam govori i Zakon o sudijama.
Zakon o sudijama je takođe izuzetno važan zakon utoliko što, čini mi se - a to nije dovoljno naglašeno u ovoj diskusiji - ističe dva nova momenta u sudijskom zvanju. On ističe pravo i obavezu države da plaća stručno usavršavanje sudija nakon stupanja na funkciju. On propisuje Vrhovnom sudu obavezu da izradi program stručnog usavršavanja sudija.
Ceo ovaj zakon takođe podstiče sudije na moralno samousavršavanje. Cilj stručnog usavršavanja i moralnog samousavršavanja jeste da sudija bude ono što je nekada bio, da bude gospodin čovek, dostojanstven čovek, čovek koji se ne bavi ni jednim drugim poslom no svojim, čovek koji uživa ugled u sredini, i to ne samo zbog svog znanja nego i zbog svog visokog moralnog integriteta.
Ovim zakonom su, kao što ste videli, propisana i načela stalnosti sudijske funkcije, što nije nikakva novina. Sudijama je dat izvestan stepen imuniteta koji poseduju i narodni poslanici; i taj imunitet, kao i stalnost funkcije, u stvari su u službi profesije.
Sada, kada čovek pogleda šta sve sudije dobijaju, može da se upita: da li se ovim zakonima jedan socijalni sloj favorizuje, da li se on privileguje, da li se izdvaja iz celine društva, pa sudije, odnosno učesnici u pravosudnim organima dobijaju viša prava nego drugi građani? Nije tako.
Ovim zakonima pravosudnom sistemu se samo vraća njegovo dostojanstvo. Vraća mu se mogućnost da bude sistem koji je samoodrživ. Samoodrživ je samo onaj sistem koji je u stanju da iz sebe produkuje kadrove koji njime mogu da rukovode i koji je u stanju da iz sebe istakne visoke profesionalne vrednosti i kriterijume, koji onda postaju načelo i ideal kojem streme svi učesnici u tom procesu. Drugim rečima, u pravosudni sistem Srbije uvodi se sada zdrava konkurencija.
Isti takav princip biće, naravno, uveden i u sve druge sisteme u Srbiji: u prosvetni sistem, u kulturni sistem i u privredni sistem. Kao što sudstvo oslobađamo političkog uticaja, na isti način moramo ideološkog uticaja osloboditi kulturni i prosvetni sistem i, naročito, moramo privredni sistem oteti od političke oligarhije i učiniti ga samoodrživim. To su, dakle, zakoni i reforme koje će uslediti i podupirati ovaj zakon.
Pravi smisao ovi zakoni će pokazati tek onda kada društvo bude potpuno demokratizovano. Jer, da bi jedno društvo bilo demokratsko, ono mora da ima autonoman sudski sistem; ali autonoman sudski sistem može da postoji samo u demokratskom društvu. Ako je pravosudni sistem autonoman, a društvo kao celina nije demokratizovano, mi onda nemamo demokratiju nego prosvećeni apsolutizam. Verujem da je naš zajednički cilj, cilj svih stranaka koje sede ovde, da ostvare upravo demokratsko društvo, društvo u kome će tek onda ovakav jedan zakon pokazati svoju snagu.
Ovi zakoni će biti uzorni i za reformisanje svih drugih bitnih sistema. On nam jasno pokazuje da politika, politička moć, mora da se povuče iz važnih društvenih sistema da bi ti sistemi mogli slobodno da dišu, da bi mogli da reprodukuju vrednosti iz sebe, da bi mogli iz sebe da stvaraju rukovodni kadar, a ne da budu pod političkim tutorstvom, pod kakvim su, nažalost, još uvek.
I to je nešto u čemu se možemo složiti: mi nemamo još uvek izgrađen demokratski sistem. Mi nemamo demokratiju, mi imamo partiokratiju. Imamo ne jednopartijski, već višepartijski sistem, ali između višepartijskog sistema i autentične demokratije mora da se izgradi čitav niz institucija koje uređuju društvo. Dakle, višepartijski sistem jeste uslov demokratije, ali on nije i dovoljno jemstvo da će demokratija biti ostvarena.
Poštovani narodni poslanici, mi smo danas pred usvajanjem zakona koji ne zadovoljavaju političke ambicije i političke aspiracije jedne stranke, nego zadovoljavaju nasušne socijalne potrebe jednog društva i jedne države. Čuli smo od poslanika SPS da su se i oni nosili mišlju da predlože sličan zakon; napravili su ga, ali sa nekih objektivnih razloga i subjektivnih slabosti nisu ga i usvojili, i šteta što nisu. Mislim da se oni raduju što danas njihova načela i njihova predstava o pravosudnom sistemu može da bude realizovana i pretpostavljam da će oni sa zadovoljstvom prihvatiti da mi nastavimo tamo gde su oni stali. Oni su stvorili višepartijski sitem, a sada ćemo zajedno da stvaramo demokratsko društvo.
Verujem, takođe, koliko poznajem program SRS, da je ovo i njima načelno potpuno prihvatljiv zakon. SRS je takođe za samostalno i nezavisno sudstvo. Zato me malo zbunila juče izjava predstavnika poslaničke grupe, gospodina Vučića, da oni u načelu neće glasati za ovaj zakon. Možda nisam dobro razumeo, jer ne verujem da jedna tako ozbiljna stranka može da ne glasa za svoja načela. Može da ne glasa za metodologiju kojom se to načelo ostvaruje, može da ne glasa za "izvođače radova", odnosno ljude koji primenjuju tu metodologiju. Samo načelo, verujem, nije vam ništa manje srcu blisko i vašoj socijalnoj svesti prihvatljivo no što je to, recimo, poslanicima DSS.
Dakle, usvajajući danas, s pomoći Božijom, ove zakone mi počinjemo ne samo reformisanje pravosuđa, nego dajemo snažan impuls izgrađivanju demokratskog društva, izgrađivanju pravne države. Ono što je bitno, ovi zakoni daju snažan impuls i našoj moralnoj obnovi. U ovim zakonima se vrlo mnogo, na različite načine, insistira na tome da sudije moraju ne samo da budu nezavisne i slobodne, nego i da moraju da imaju u sebi izgrađeno osećanje slobode i osećanje dostojanstva. Konačno, sudije moraju da štite ljudsko dostojanstvo i prava svakog građanina, a ljudsko dostojanstvo i prava svakog građanina može da štiti samo onaj kome su ta prava ne samo zagarantovana nego ko takva prava, dakle ljudsko dostojastvo i pravo svakog građanina, oseća kao svoga bića, kao sadržaj svoje kulturne svesti, kao deo svog moralnog stava.
Nezavisno od toga kako ko iz taktičkih razloga bude glasao za ovaj zakon, iskazujem još jednom uverenje da je ovo zakon Narodne skupštine Srbije, da je ovo zakon jednog društva i jedne države, i da će uslediti slični zakoni, a da ćemo mi, svejedno od koga poticali, te zakone sa zadovoljstvom podržavati.
Uzgred rečeno, postavilo se pitanje zašto ove zakone predlaže jedna stranka, a ne Vlada. Znate šta, ako bi sva demokratska inicijativa bila u rukama Vlade, mi bismo dobili prosvećeni apsolutizam. Demokratija je u tome da ima mnogo izvora, mnogo inicijativa, izvora koji se ulivaju u zajednički tok. Sve inicijative koje budu išle u pravcu demokratizacije Srbije i koje budu težile da od Srbije naprave pravnu državu, dobiće bez ikakve sumnje podršku DSS, kao što ćemo, pretpostavljam, i mi danas dobiti podršku svih poslaničkih grupa.

Posle replike gospodina Vučića, Dragan Tomić, a zatim narodni poslanik Božidar Vučurović.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da u programu SRS piše i stoji naše temeljno opredeljenje za nezavisnost sudske grane vlasti. Mi smatramo da se u sistemu podele vlasti mora obezbediti potpuna, ili gotovo potpuna, samostalnost sudske vlasti, ali posebno mora biti u potpunosti ograničena ili odstranjena od bilo kakvog uticaja izvršna vlast u odnosu na sudsku granu vlasti. To je sve potpuno tačno.
Takođe je tačno da mi smatramo da javnotužilačka funkcija predstavlja samostalni državni organ, ne posebnu samostalnu državnu vlast, kao što su to neki juče pogrešno tumačili, da li slučajno ili namerno, ne znam, ali samostalni državni organ da.
Ono u čemu se mi razlikujemo jesu ključne stvari iz ovih zakona. U našem programu takođe piše, pre svega povodom zakona o uređenju sudova, da se zalažemo da postoje isključivo sudovi opšte nadležnosti, razume se sa različitim odeljenjima: krivično-pravnim, građansko-pravnim, upravno-pravnim, privredno-pravnim ili trgovinsko-pravnim. Mi smatramo da bi to bilo najbolje rešenje za građane i da bi time građani obezbedili najbolju sudsku zaštitu svojih prava, neuporedivo jednostavnije nego što je to predloženim setom zakona učinjeno.
Takođe, smatramo da se čak predloženim zakonima krši i Ustav Republike Srbije, član 73, koji kaže da predsednike sudova, sudije i javne tužioce bira Narodna skupština Republike Srbije. Imamo li mi pravo da najveći deo tih ovlašćenja prebacimo na neko drugo, pa makar ono bilo stvarno ili "ekspertsko", telo. Možemo li i smemo li mi na takav način da kršimo Ustav. Ne zaboravite da visoki savet pravosuđa po ovom predlogu zakona direktno imenuje sudije porotnike i ima isključivo pravo predlaganja Narodnoj skupštini predsednika sudova, sudija i svih ostalih vršilaca pravosudnih funkcija, a mi možemo samo da prihvatimo ili da odbijemo. Onda će opet oni predstaviti svoju listu kandidata, svoje kandidate, a mi možemo samo da prihvatimo ili odbijemo.
Istovremeno se na strahovit način jačaju funkcije izvršne vlasti, jačaju njene ingirencije. To ću vam reći na na osnovu zakona o javnom tužilaštvu, a nešto ću podrobnije govoriti u svom drugom izlaganju od 10 minuta. Dakle, prema važećem zakonu, republički javni tužilac odgovoran je isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije. Sada se ovim predlogom zakona na neverovatan način jačaju ingerencije i prerogativi vlasti, izvršnih organa vlasti, odnosno nadležnog ministra za poslove pravosuđa. To je onaj deo koji mora da se spreči u svakom slučaju. To nije dobro rešenje. To je mnogo lošije rešenje nego što je bilo ranije.
(Predsednik: Vreme.)
Što se tiče činjenice da li su predstavnici SPS-a zadovoljni ili ne, to se nas ne tiče. Juče je neko rekao da zbog našeg odbijanja ovakvog predloga zakona (valjda je bio sličan ili gotovo isti, nije ni važno) u Vladi Srbije svojevremeno nije mogao da ide pred Skupštinu ovaj zakon. Oni su, ako su ga pripremali 1996, imali Novu demokratiju u Vladi, pa su mogli to da izvedu u Skupštini. Ali, tačno je da mi nismo hteli kasnije, godinu i po dana kasnije, da takav zakon prođe, upravo zato što smo mi protiv takvog zakona, zato što je naša ideologija drugačija, zato što je naš program drugačiji i zato što se suštinski razlikuje od stavova, u ovom slučaju, i SPS i DSS.

Reč ima gospodin Obradović, replika.

Mislio sam da poslanici Narodne skupštine uvek u svom izlaganju, kad govore u ime poslaničke grupe i kad predlažu odgovarajuća rešenja, treba da vode računa samo o interesu naroda, o interesu građana Srbije, o interesu države Srbije. Niko od nas socijalista ni juče, a ni danas, od onih koji budu govorili, nisu pominjali nijednu pojedinačnu političku stranku, niti razloge zašto taj predlog nije bio u proceduri. Mi smo rekli, i ostajemo pri tome, da smo slični ili isti predlog zakona imali 1996. i 1997. godine, ali da nismo, iz korektnosti prema našim koalicionim partnerima, tada to mogli uputiti u skupštinsku proceduru i o tome raspravljati.
Moram da kažem, pošto nekim kolegama poslanicima to nije dovoljno jasno, da smo mi, predstavnici SPS-a, za prethodnih 10 godina uvek vodili računa o državnim nacionalnim interesima. Bili smo u koaliciji, i na državnom, republičkom i lokalnom planu, sa više stranaka. Nikad taj stranački deo nismo stavljali napred u odnosu na opšti interes. Ponekad smo plaćali i ceh tog svog opredeljenja, ali smo dosta ostali dosledni tom svom opredeljenju i spremni smo da razgovaramo o svakom pitanju, pa i o ovom, a da usvojimo samo ona rešenja koja su u interesu države Srbije i njenih građana.

Reč ima predlagač, gospodin Mihajlov.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, samo da pokušamo da raščistimo tu stvar oko jednog predloga, drugog predloga. Treba reći i sledeće: ministar u Vladi, tadašnjoj, SPS-a, gospodin Markićević, oformio je jedan tim koji je 1996. godine radio na pripremi zakona o uređenju pravosuđa. Taj tim je bio sastavljen od stručnih ljudi koji su i sada bili u timu Vlade. Tu su profesor Ivošević i Vesna Rakić, profesor Lazarević, profesor Milkov, profesor Grubač. Oni su tada radili u tom timu.
Pripremili su jedan predlog zakona koji je prošao kroz jednu vladu, u kojoj je tada bila Nova demokratija, zajedno sa SPS. Nakon promene vlasti, taj zakon nije prošao kroz novu vladu, odnosno nova vlada nije htela da ga predloži Skupštini. Nastala je mala politička polemika oko toga, dok taj zakon nije stavljen ad akta zato što je previše liberalan za to vreme, na insistiranje nekih tadašnjih koalicionih partnera, ne znam kojih.
To je cela istina oko ovog predloga zakona. Znači, najstručniji ljudi, zato što je možda tad ministar u Vladi SPS-a imao sluha da napravi jedan predlog zakona, pa je pozvao ljude različitih političkih opredeljenja, definitivno ljude koji nisu bili tada u SPS-u, da rade na ovom predlogu zakona. Oni su napravili jedan dobar predlog zakona, zašto i to ne reći, ali je taj predlog zakona kao previše liberalan za neke tadašnje članice koalicije, skinut sa dnevnog reda, stavljen u neku fioku i na njega je padala prašina, dok sadašnja Vlada i DSS nisu odlučile da porade na reformi pravosuđa i daju svoja rešenja koja, zašto ne reći, nisu ništa novo, već rešenja koja su prisutna u stranoj praksi i koja se primenjuju tamo. Jednostavno, na taj način se došlo do ovih rešenja. Verujem da će potvrditi kolege iz SPS da je to, otprilike, cela istina vezana za njihov predlog zakona.
(Tomislav Nikolić: Replika.)