Poštovano predsedništvo, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama je zaista jedan neobično važan paket zakona iz oblasti pravosuđa sistemskog karaktera. Nezavisno od činjenice kako se do ovog predloga došlo, mislim da je za sve nas narodne poslanike najvažnije da pričamo o kvalitetu predloga koji je pred nama. Svakako da bi za državu bilo bolje da iza tako važnih zakona stoji Vlada Republike Srbije, jer joj je to prevashodna uloga i zadatak, nego bilo koja poslanička grupa u parlamentu. Ali, dajem primat, pre svega, onom što jeste sadržaj predloženih rešenja.
Što se toga tiče, mislim da su predložena rešenja u najvećoj meri usklađena sa ustavnom pozicijom koju pravosuđe ima u ustavnom konceptu izgrađenom 1990. godine. Mislim da ovi zakoni u dobroj meri afirmišu osnovne principe iz Ustava, pre svega principe nezavisnosti pravosuđa i stalnosti sudijske funkcije. Zbog toga, za mene lično su naročito važne završne odredbe ovih zakona - zakona o uređenju sudova, zakona o sudijama i zakona o javnim tužilaštvima - kojima se obezbeđuje kontinuitet i stalnost izabranih sudija, odnosno javnih tužilaca, sa zakonima koji su do sada bili na snazi.
Takođe je važno da i sudovi, obrazovani po Zakonu o sudovima iz 1991. godine, nastavljaju sa radom kako su obrazovani. Ovo je jako bitno da se usvoji, jer se na taj način stavlja tačka na jednu polemiku koja je, čini mi se, veštački počela da se stvara, od neodgovornih izjava odgovornih ljudi, kojom se želelo da se manipuliše strahom nosilaca pravosudnih funkcija, pričama o reizboru svih nosilaca pravosudnih funkcija do kraja godine itd. Budite sigurni da su te priče i te izjave imale i te kako posledice po stanje u pravosuđu. Dobro je što se prelaznim rešenjima ovih zakona otklanja ta dilema, koja je, čini mi se, veštački nametnuta od pojedinaca.
Što se tiče afirmacije ovog principa nezavisnosti, on je protkan kroz više članova ovih zakona. Samo bih citirao neke. Lepo je napisano u članu 5. zakona o uređenju sudova "da je korišćenje javnog položaja, sredstava javnog obaveštavanja i bilo koje javno istupanje kojim se utiče na tok i ishod postupka - zabranjeno je, kao i da je zabranjen svaki drugi uticaj na sud." Ovo jeste napisano kao zabrana, ali smo svedoci da je upravo vreme u kojem živimo do te mere bremenito nastupima javnih ličnosti, koje vrše jedan uticaj na sud i na pravosuđe koji nije dopušten, taman da ove norme i nema u zakonu. Nedozvoljivo je da potpredsednik Republičke vlade izražava čuđenje zašto n.n. osoba još nije kažnjena ili zašto protiv nje nije pokrenut kirivični ili neki drugi postupak. To su stvari koje u civilizovanoj pravnoj državi ne mogu da prođu bez osude. Nadam se da će i ova norma uticati na ponašanja ljudi koji misle da to mogu da čine.
Isto tako, malo nezapaženo, ali jako dobro, pri kraju je zakona o uređenju sudova, norma iz člana 74, koja daje pravo starešini pravosudnog organa da od MUP-a zahteva da se sudiji, sudiji porotniku, javnom tužiocu, zameniku javnog tužioca, sudiji za prekršaje i njihovim porodicama ili imovini pruži posebna zaštita.
Možda je bolje da je ova norma intonirana kao obaveza Ministarstva unutrašnjih poslova da pruži zaštitu na zahtev starešine pravosudnog organa, nego kao pravo starešine da zahteva, ali smatram da će MUP u praksi u sprovođenju ove norme, ukoliko bude usvojena, tako postupati, jer nema sumnje da je jedan veliki broj uslovnih osuda koje su u krivičnim postupcima izricane, a statistika kaže da jeste tako, svakako uslovljen strahom nosilaca pravosudnih funkcija od osvete počinilaca krivičnih dela. Da treba pružiti, zaista, fizičku zaštitu ljudima koji poturaju svoju čast, obraz, znanje da sprovedu zakon i Ustav ove zemlje - treba, i zato mislim da je ovo rešenje dobro i da zahteva posebnu organizaciju, pre svega Vlade, u realizaciji ovih principa.
Isto tako je dobra, ne manje važna i ne na kraju, materijalna nezavisnost. Članom 4. Zakona o sudijama predlaže se da sudija ima pravo na platu potrebnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice. Jasno je da bez materijalne nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija nema ni one suštinske nezavisnosti.
Međutim, nekim drugim odredbama istog zakona ovo načelo je dovedeno u pitanje, jer je nekim drugim odredbama najviše vrednovana funkcija u pravosuđu, funkcija predsednika Vrhovnog suda, vezana za funkciju predsednika Vlade. Plate u Vladi i sve u Vladi jeste politika. A, visina plata u Vladi je politika u užem smislu reči i mogu slobodno da kažem da je to kategorija koja se može nazvati i demagogijom, jer je neozbiljno da u javnim glasilima ovih dana izađe kako je plata predsednika Vlade 10 hiljada dinara, i ako je to tako kako će ta činjenica uticati na sve nosioce pravosudnih funkcija, ako pandan treba da im bude demagogija koju u sferi plata u državnoj upravi sprovodi ova ili bilo koja druga vlada.
Zbog toga mislim da je sistem nagrađivanja i sistem plata u pravosuđu neophodno urediti na drugi način da sudije, tužioci i osoblje (zaposleni, znači) budu nezavisni od politike Vlade u oblasti nagrađivanja.
Što se tiče organizacije pravosuđa koja je ovde postavljena, nemamo ništa protiv ovih rešenja. Zadržava se najviša funkcija Vrhovnog suda, što je ustavna obaveza, što je predlagač ispoštovao. Smatramo da je uvođenje apelacionog suda i upravnog suda doprinos rasterećenju Vrhovnog suda, da će ga vratiti na ono što prioritetno treba da radi, a to je da u drugom stepenu donosi prave odluke, jer je praksa pokazala da je i u toj oblasti bilo odluka kojima su se povredila prava i ravnopravnost građana. Sa druge strane, i da se omogući Vrhovnom sudu više vremena za bavljenje ujednačavanjem sudske prakse, iako kod nas sudska praksa nije izvor prava; neujednačenom sudskom praksom i te kako se može vređati ravnopravnost građana.
Prisećam se jednog dopisa od pre par godina, ne znam, reč je o organizaciji iz oblasti osiguranja koja se žalila da naknada štete u saobraćajnim nezgodama prema praksi koju sudovi primenjuju za tešku telesnu povredu, npr. prelom ruke, u Beogradu u odnosu na provinciju je kao 10 prema jedan. Tu se zaista dovodi u pitanje ravnopravnost građana i njihovo pravo na sudsku zaštitu.
Što se tiče naših primedaba, za koje smatramo da ukoliko se usvoje utoliko će ovi zakoni biti bolji, podelio bih ih u nekoliko grupa. Prva je vezana za strukturu visokog saveta za pravosuđe. Naša primedba je bila vezana za činjenicu da nema potrebe da ministar pravde, koji jeste po funkciji član visokog saveta za pravosuđe, ima i to pravo da bira i jednog javnog tužioca, pored republičkog javnog tužioca i mislim da je u razgovorima koji su do sada bili vođeni na Odboru za pravosuđe takva primedba prihvaćena.
Isto tako, smatramo da je nekoherentna sa duhom zakona uloga koju Ministarstvo pravde ima u ovim zakonima, odnosno da je prenaglašena. Moram vam reći da smo mi jednom serijom amandmana pokušali da svuda gde se pojavljivalo Ministarstvo pravde ili ministar pravde, znači kao predstavnik izvršne vlasti, to zamenimo nekim drugim organom, bez obzira da li je to veliko personalno veće ili visoki savet pravosuđa ili neki drugi organ, ali da na taj način izrazimo svoj odnos da je protivan duhu predloženog rešenja veliki broj odredaba kojima se ugrađuje pravo Ministarstva pravde.
Takođe smatramo da još jedna norma nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije (a odnosi se na član 66. stav 2. Predloga zakona o sudijama), koja u prvom stavu kaže da razrešenjem sudiji prestaje radni odnos, a u drugom stavu, koji je za nas sporan, da on ne može podneti prijavu za izbor sudije ili javnog tužioca ili prijavu za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili sudiju za prekršaje.
Tu se direktno utiče na pravo i slobodu svakog čoveka na posao, na rad, na zaposlenje. Ne možete vi imperativnom zakonskom normom nikome ograničiti da bar konkuriše ili se javi na oglas, a činjenica da je razrešen svakako će se uzeti u obzir od strane predlagača kao ozbiljna činjenica, i verovatno će se odlučiti da ne bude predložen Narodnoj skupštini za izbor.
Da napravim jednu paralelu: licu koje je učinilo krivično delo, pa i teško krivično delo, pravosnažno je osuđeno i izdržalo kaznu zakon pruža mogućnost da protekom vremena ta kazna bude brisana iz sudske evidencije i da niko, nijedan organ, nijedan pojedinac ne može da se poziva na njegovu kriminalnu prošlost.
Znači, čini mi se da je ovo malo rigidan stav prema sudijama koji su razrešeni bez potrebe.
Treća grupa primedaba odnosi se na položaj koji sudije porotnici imaju prema Predlogu zakona. O njemu su govorile i kolege iz Srpske radikalne stranke i sa tim primedbama se slažem. Pre svega, pozicija sudija porotnika utvrđena je procesnim zakonima, Zakonom o krivičnom postupku, Zakonom o parničnom postupku i njihov glas u sudskom veću je ravnopravan glas sudećem sudiji.
Znači, nema nijednog razloga da se postupak njihovog izbora na neki način shvati kao njihova degradacija, da sudije bira Narodna skupština, a da sudije porotnike, sa ovakvom pozicijom, kakva je sada, po procesnim zakonima, ovim važećim, bira veliki savet pravosuđa i to na predlog ministra pravde. Pogotovo ovo - na predlog ministra pravde - smatramo apsolutno neprihvatljivim i tu smo dali par amandmana, vezano za izjednačavanje ovog položaja.
Zadnja primedba, a možda i najkrupnija, time bih i završio, vezana je za zamenike javnih tužilaca. Predlagač je u članu 7. Zakona o javnim tužilaštvima rekao da javno tužilaštvo čine - javni tužilac, zamenici javnog tužioca i osoblje. Kakav je status sve tri kategorije?
Javni tužilac je stalna funkcija do penzije. Osoblje - Zakon kaže - primenjuje se Zakon o radnim odnosima u državnim organima, znači zasniva radni odnos na određeno vreme do penzije. Samo zamenici javnog tužioca, koji de fakto nose posao (javni tužilac nosi odgovornost, ali zamenici javnog tužioca nose posao u javnim tužilaštvima), idu na proveru svakih osam godina. To nije ni principijelno, a čini nam se ni ustavno, jer Ustav kaže da je i funkcija javnog tužilaštva stalna.
Ukoliko predlagač pokaže dobru volju da prihvati ove primedbe, pre svega vezane za status zamenika javnih tužilaca, siguran sam da će poslanička grupa SPS-a dati podršku ovom paketu zakona.