Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Nataša Mićić je, ako me pamćenje ne vara, prvi pravnik, predsednik Narodne skupštine i nikada nam više nije trebalo da imamo Ustav Republike Srbije u ruci ili na poslaničkoj klupi kada se pripremamo da diskutujemo o predlozima zakona ili o proceduri koja se provodi u Narodnoj skupštini. Nažalost, ali je istina. Na primer, vi gospođo Mićić...

Gospodine Nikoliću, dala sam vam reč da pričate o amandmanu na član 18, a ne po Poslovniku. Imate dve opomene, a treća mera je oduzimanje reči, upozoravam vas.

Zašto vi meni pretite? Pustite vi taj svoj fitilj još samo pet milimetara duži, pa da čujete šta ću da kažem. Onda rešavajte, u vašim je rukama i nož i pogača. Vi to možete, kako god hoćete. Vi nama čitate ovde najpre amandman Vlade, pa onda amandman poslaničke grupe SRS, pa me sada slobodno izbacite. Amandman Vlade je stigao u 12 sati 18. januara u Skupštinu, a amandman poslaničke grupe SRS u 11,30 časova. Sada bi trebalo ja vama da oduzmem reč. Da vi malo brinete o svom autoritetu, vi biste malo više ćutali, jer bi to bio znak da dobro vodite Narodnu skupštinu. Ne morate vi mene ovde, mene nijedan komunistički diktator nikada nije ni opomenuo, a kamoli oduzimao mi reč... (žagor u sali).

Gospodine Nikoliću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Manje su me voleli nego vi sada. Imali su mnogo razloga, a tako isto i vi. Evo o čemu se radi. Bespredmetno je raspravljati dalje o ovom predlogu zakona. Mi smo davali amandmane na Predlog zakona, na one članove koji su bili tako uobličeni. Čak, odbijeni su svi amandmani na jedan član zakona i mi se usredsredimo na taj član zakona.
Danas raspravljamo o tom članu, a pre pet minuta ga je predlagač promenio, prihvativši amandmane Vlade Republike Srbije i oni su postali sastavni deo Predloga zakona, bez mogućnosti da sada intervenišemo u Predlogu zakona. Da li je zvanično obaveštenje bilo da ti amandmani... ne znam ko je ovaj što se krevelji ovde. Da li vi znate ko je ovaj čovek?

Znam, gospodine Nikoliću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda i nemojte da polemišete sa mnom.

Zašto nas niste obavestili da postoji neko u sali koga vi niste pozvali. Da li znate kako se zove?

Ne moram da znam tačno kako se zove.

Kako ne morate da znate ko sedi u Skupštini i koje mu je mesto. Razumem na galeriji, rekli ste da sede predstavnici nevladinih organizacija koje se finansiraju iz budžeta. Neke da, a neke ne. Ko je ovaj čovek, ne znate ni vi. Sada ćete vi meni da oduzimate reč. Ukazujem vam na osnovni problem pri donošenju ovog zakona.
Osnovni problem je da je predlagač pre tri minuta ovde prihvatio ono što mu nije padalo na pamet da prihvati. Osnovni problem je što predstavnik Vlade ovde drži vakele i govore, a predstavnici njegove političke stranke glasali protiv amandmana Vlade. Vi mene ubeđujete, sve je normalno u ovoj skupštini, samo treba meni oduzeti reč.
Da se vratimo na službenu upotrebu jezika i pisma. Sve je regulisano zakonom, dame i gospodo narodni poslanici, i ustavom. Ubacujete termin nacionalne manjine, koga nema u Ustavu Republike Srbije. Odakle vam to pravo? Otkidate jedno pravo lokalnoj samoupravi, koje je bilo izvanredno, dato Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma. Sama lokalna samouprava može da utvrđuje merila za službenu upotrebu jezika i pisma narodnosti koje žive na teritoriji opštine.
Sada imate novi centar u Novom Sadu, koji će da određuje kakva će biti službena upotreba jezika i pisma u opštini Bečej, iako se čak ni Beograd nikada u to nije mešao. Govorio je, u Bečeju će ljudi sami, kada izglasaju lokalnu samoupravu, statutom opštine utvrditi kako će izgledati postupak i kako će se primenjivati jezici narodnosti koje žive u toj opštini. Vi sada to formulišete i vraćate u nadležnost Novog Sada, tobož nije bilo dobro rešeno, nego će sada Vojvodina za teritoriju cele AP da to reši.
Šta ćemo ako bude drugačije nego u drugim delovima Srbije? Gde će postojati zaštita onih građana koji će smatrati da nisu ravnopravni u ovoj državi i da njihova prava, recimo u Dimitrovgradu, nisu regulisana na isti način kao prava građana u Subotici. Na koji će zakon da se pozivaju, službena upotreba jezika i pisma reguliše se isključivo zakonom.
(Predsednik: Vreme.)
Autonomna pokrajina ne može da donosi zakon, neće moći uopšte da reguliše službenu upotrebu jezika i pisma. Ona ima statut i ima opšte akte manje vrednosti. Kako će da određuje, kada Ustav u članu 8. stav 2. kaže, službena upotreba uređuje se zakonom, dame i gospodo narodni poslanici. Taj zakon je kristalno jasan, čist i ništa u njemu ne treba menjati. Nikada nijedan pripadnik bilo koje narodnosti nije imao primedbu ni na jedan postupak da je mogao da kaže... a ko si ti? A ko si ti? (Meho Omerović dobacuje sa mesta.) A ko si ti? Ovde se priča o ljudima koji ne govore srpski.

Upozoravam vas na prekoračenje vremena, gospodine Nikoliću.