Reč ima ministar pravde, gospodin Vladan Batić, kao predstavnik predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, obrazložio sam da nema više praktičnih razloga za postojanje Privremenog administrativnog veća Kosova i Metohije, jer to Privremeno administrativno veće faktički ne postoji. Postoji samo na papiru i bezrazložno troši pare. Nije bilo naravno nikakvog govora mržnje, niti sam na bilo koji način uvredio pripadnike bilo koje nacionalne manjine. Govorio sam samo o hronologiji događanja na Kosovu i Metohiji.
Dame i gospodo narodni poslanici, nikada nisam rekao nijednu reč mržnje za ovom govornicom. Samo pominjem šta su neki ljudi radili u prošlosti i ne znam zašto se pojedini ljudi stide svoje prošlosti. Nema razloga da se stide prošlosti. Menjali su tabore, naravno za malo para ili za malo vlasti, svejedno. Taj patriotizam im se dobro isplatio, jer evo rešenje broj 360-1978/98, Tomislavu Nikoliću, potpredsedniku Vlade Republike Srbije, daje se na korišćenje četvoroiposoban stan površine 186 m2 sa garažnim mestom od 12,47 m2 itd.
Dame i gospodo, patriotizam kod nekih ljudi ima svoju cenu, a kod drugih jednostavno nema svoju cenu. Učestvovali su neki ljudi i u silnim seansama pregovora sa Rugovom i drugim predstavnicima Albanaca na Kosovu i Metohiji. Kakav je epilog bio, vidimo.
Što se Haga tiče i što se NATO intervencije tiče, Vladan Batić je podneo Haškom tribunalu krivičnu prijavu protiv Havijera Solane, a ne niko od vas velikih patriota. Pisao sam nebrojeno pisama i budite ubeđeni vrlo brzo biće podignute optužnice protiv Tačija, protiv Haradinaja i protiv Čekua. Dakle, nemojte da stavljamo na kantar patriotizam. Ako ga budemo stavljali na kantar, znate, prevagnuće na jednu stranu, a zna se koja je to strana.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Dajem reč narodnom poslaniku Momčilu Trajkoviću, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.

Poštovani poslanici, poštovani posmatrači, želeo bih da kažem nekoliko reči na temu ukidanja Privremenog izvršnog veća. Žalosno je da se ova vrlo važna tačka dnevnog reda pretvori, da ne upotrebim neku lošu reč, u nešto što govori koliko je nama koji smo ovde stalo do Kosova i Metohije.
Ova tačka je vrlo važna iz sledećeg razloga, zato što je ključni problem kosovsko-metohijskih Srba danas institucije sistema, zato što institucije sistema koje su predviđene, i od strane međunarodne zajednice i od strane naše države, ali i nove kosovske institucije, ne obavljaju na najbolji način, a neke ne obavljaju uopšte funkciju zbog koje su uspostavljene, a pre svega mislim na institucije međunarodne zajednice koje su vrlo važne, jer su definisane Rezolucijom 1244.
One su prelazna faza ili most preko koga treba da se pređe u nove odnose, dakle da se situacija na Kosovu i Metohiji primiri i da se Kosovo i Metohija na osnovu Rezolucije 1244 integriše ponovo u sistem Srbije i Jugoslavije. Na žalost, te institucije međunarodne zajednice su prvi most i kosovsko-metohijski Srbi ne veruju, nemaju poverenja, ne smeju da zgaze preko tog mosta i zato se okreću institucijama svoje države.
Na žalost, mi smo se kao država opredelili da pristanemo na kosovske institucije, verujući da će one rešavati probleme svih ljudi koji tamo žive, uz pomoć međunarodne zajednice. Pristali smo na izbore i te institucije danas ne funkcionišu, jer se oni koji treba da ih uspostave ne mogu dogovoriti. Treće, naše institucije koje treba da pomognu srpskom narodu, i pored najbolje želje da to učine, ne uspevaju iz više razloga, a pre svega zato što po Rezoluciji 1244 nemaju ingerencije da tamo funkcionišu.
Zato je pitanje Privremenog izvršnog veća vrlo važno. Koordinacioni centar je formiran u ime Savezne i Republičke vlade, a kada je formiran rečeno je sledeće - da će Koordinacioni centar koordinirati Saveznim komitetom za Kosovo i Metohiju, koji je tada postojao, Privremenim izvršnim većem, koje danas predlažete da se ukine, da koordinira Komesarijatom za izbeglice Republike Srbije i da koordinira Koordinacionim telom za jug Srbije.
Nažalost, umesto da se ti stubovi jačaju i da Koordinaciono telo koordinira ovim organima, došlo je do drugačijeg koncepta. On je da se ukinu sve te institucije i da Koordinacioni centar nekom novom organizacijom upravlja poslovima oko Kosova i Metohije.
Eto, sada smo došli u poziciju da ni jedna institucija nije ozbiljno stala niti funkcioniše, sa druge strane narod oseća kako se polako kidaju sve veze između Kosova i Metohije, odnosno između Srba sa Kosova i Metohije i naših institucija. A na izborima je osnovna poruka bila - izađimo na izbore da bi povratili institucije države Srbije i Jugoslavije.
Jedan sam od protivnika Privremenog izvršnog veća i o tome sam govorio, uz poštovanje pojedinaca i poštovanje gospodina Anđelkovića, koji je u jednom momentu imao vrlo važnu ulogu, bio neka nada narodu i pomagao je koliko je mogao, ali ono nije moglo da obavi svoju funkciju kako je trebalo, zato što ga tamo niko nije priznao. Ali, ono je priznato kod formiranja Koordinacionog centra. Koordinacioni centr je sastavljen od četiri institucije, gospodin Hekerup je prihvatio takav način organizacije Koordinacionog centra i to je prilika da mi preispitamo svoju odluku i pokušamo da te stubove zadržimo.
Vidite, mi imamo druge institucije koje smo predvideli, a nismo osnovali. Zato postavljam ozbiljno pitanje, bez obzira što pripadam DOS-u, moj se stav zna, da je najodgovorniji za stanje na Kosovu i Metohiji bivši režim, ali, što se tiče Srba na Kosovu i Metohiji, ova današnja vlast uopšte ne može da dobije prelaznu ocenu. Da bi to proverili, izvolite dođite na Kosovo i Metohiju. Spreman sam da napustim sve, pa čak i mesto poslanika, ali moram da kažem nešto sa ove govornice, da se vratim dole, jer sa tim narodom živim. Taj narod je takođe ostavljen i od ove vlasti.
Primer za to je da na sahranama Srba, ubijenim od strane terorista, niko ne dolazi. To je najbolji primer da smo mi polako i sigurno u procesu zaboravljanja naših obaveza prema tom narodu, a suština naše politike je ne da za jedan dan rešimo Kosovo i ne možemo ga rešiti danas. Ali, da ipak uspostavimo balans dva interesa, to je interes države i interes onog naroda tamo, kako bi onaj narod mogao da izdrži buduće procese i sve kompromise koje i ova vlast i neka druga mora da čini.
Jer, mi se više ne možemo vratiti na staro. Želim da podsetim i na sledeće, zašto se ne formira odbor za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije? Već nekoliko meseci je Poslovnikom predviđen odbor za Kosovo i Metohiju. Zašto bismo mi ovako pojedinačno raspravljali kada smo to mogli na odboru za Kosovo i Metohiju, koji je predviđen Poslovnikom o radu, da tamo definišemo politiku i da dođemo da ovde bez svađa i sukoba razrešimo to pitanje, jer oko Kosova ne možemo i ne treba da se svađamo. Niko to pitanje ne pokreće.
Zašto gospodo, iako smo avgusta meseca gospodin Marko Jakšić i ja podneli ovoj skupštini Predlog zakona o fondu za Kosovo i Metohiju i pokušali da zajedno sa Skupštinom, odborima i ostalim poslaničkim klubovima, rešimo pitanje socijalno-ekonomskog položaja ovog naroda, jer imamo nesređenu situaciju - taj predlog do dana današnjeg nije stigao ovde.
Prema tome, da li neko zna kako je našem narodu u Osojanu, onima 150 koliko se vratilo? Da li je neko informisan o tome? Zašto mi nemamo jednu uspostavljenu politiku koju moramo svi da razumemo. Ne slažem se sa onima iz opozicije koji misle da je sada vreme da se pitanje Kosova i Metohije reši. Mnoge kompromise i gorke pilule moramo da popijemo.
Ali, iza toga moraju da postoje rezultati. Razumem i gospodina Simu Spasića, koji je gnevan jer nema rezultata na planu kidnapovanih i vraćenih ali naš narod je zastrašen, napušten, ostavljen. Tri meseca je prošlo otkako su bili kosovski izbori i osim gospodina Čovića, koji je tri puta bio, niko se tamo više nije pojavio. Zašto?
Gospodo, predlažem da naša skupština formira jednu delegaciju. Spreman sam da zajedno sa tom delegacijom odem i obiđem decu i narod koji je tamo ugrožen, da zna da su potezi koje vučemo neminovni, ali da oseti da neku sigurnost pripremamo tom narodu. Imam mnogo toga da kažem, prosto idem sa teme na temu, ali sada predlažem da Skupština Srbije stavi konačno na dnevni red Kosovo i Metohiju, da mi kao odgovorni ljudi porazgovaramo o tom pitanju. Da vidimo šta se tamo dešava, da vidimo koji su problemi, šta treba da pomognemo Vladi, šta Vlada traži od Skupštine. O tome moramo da razgovaramo.

Gospodine Trajkoviću, zahvaljujem vam se, prekoračili ste vreme.

Dobro, pošto ne mogu da govorim, nema više vremena, hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić. Nema osnova za repliku. (Obraća se poslaniku Vučiću.) Nema osnova za repliku, proverite u beleškama. Ne mogu sa vama da polemišem, nema osnova za repliku.
Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić, a potom narodni poslanik Predrag Čanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe ću govoriti, s obzirom da nismo iskoristili to vreme. Ovo pitanje Kosova i Metohije je oduvek bilo aktuelno, a za sve nas je bitno i značajno. Mnoga koplja su se oko svega toga lomila, međutim, mi ovde, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nemamo strategiju, nemamo cilj, nemamo taktiku i čini mi se da ne znamo šta hoćemo tamo.
Utisak je moj da polako, kako vreme ide, bez obzira koliko to možda grubo delovalo, lutamo kao guske u magli. Mi nemamo koncepciju dole. Imamo s jedne strane stav, recept juga Srbije, recept Preševske doline, da prebacimo to dole na prostor Kosova i Metohije, a imamo pak jedan drugi stav koji je dijametralno suprotan, da bude jedna zemlja a dva sistema.
Morate da priznate da su to dva sasvim suprotna i oprečna stava u okviru jedne te iste vlade. Zašto ovo govorim? Ako Srbima oduzmemo državne strukture, to je kao kad dete odvojite od dojke. Srbi se vezuju za svoje škole, Srbi se vezuju za ono što imaju dole, vezuju se za domove zdravlja, vezuju se za one ostatke državne strukture koje na prostoru Kosova i Metohije imaju. Zato svi pozivi da Srbi koji dole žive uzmu razne aplikacije i prestanu da poštuju zdravstvo i prosvetu Srbije, čini mi se da na neki način vode ka tome da učestvujemo u formiranju jedne nove, druge, tuđe države. Da li će to biti široka regionalna samouprava ili pak nešto drugo, jer ne postoje UNMIK-ove strukture, postoje samo albanske strukture.
Mi nemamo pravo u ime svih nas da te strukture, da ono što je još ostalo od države Srbije, izručimo i damo na tacni UNMIK-u, tj. da damo na tacni Albancima. Čini mi se da se iz tih razloga borimo da jedan takav recept, recept juga Srbije, ne preselimo na Kosovo. Mi možemo da pričamo o multietničkoj policiji u Preševu, ali je sedište te policije u Beogradu. Ako učestvujemo u formiranju kosovske policije, njeno sedište je u Prištini. Mi danas imamo, nažalost, pojavu da pojedini Srbi recimo, iz Kosovskog Pomoravlja, učestvuju u Kosovskom zaštitnom korpusu. Mi dolazimo dotle da naši Srbi idu u dve uniforme, učestvuju u gradnji albanske armije na prostoru Kosova i Metohije. Imamo Srbe u dve vojske, faktički.
Danas imamo pojavu da, primera radi, predstavnike kosovske policije, Srbe koji rade u tim uniformama, Srbi doživljavaju kao tuđe vojnike, da ne kažem kao izdajnike. Zato se i desilo da u Leposaviću, recimo, ustane narod protiv te tzv. kosovske policije, tj. protiv Srba u tuđim uniformama, pa se na kraju desi da KFOR dođe i počne da štiti te Srbe u tuđim uniformama i ubije dva Srbina, sasvim nedužna, u Leposaviću. Nema potrebe ni da pričam kako Srbi doživljavaju te pripadnike kosovske policije, recimo, kad dođu na lečenje, a Srbi su. Recimo, neće sestre da im daju terapiju. Imamo puno problema, jer smatraju da oni ne rade za našu stvar.
Šta UNMIK na Kosovu želi? Pre svega, UNMIK na Kosovu želi da Albancima da na tacnu državu. Imali smo prilike da gledamo da su mirno posmatrali dok su paljene srpske kuće na celom prostoru Kosova i Metohije. Imali smo prilike da gledamo kako su padali u Klinički centar, pre svega, pripadnici KFOR i UNMIK-a, koji su trasirali put za ulazak UČK u te insticucije. Mi u Mitrovici smo gledali kako su danima, na 20 metara od UNMIK-ove i KFOR-ove administracije, gorele ciganske kuće u naselju koje ima više od 7.000 duša. Oni obavljaju posao za Albance. Oni imaju nameru i cilj da sve ostatke državne strukture na prostoru Kosova i Metohije proteraju i najure, pod firmom proterivanja paralelnih struktura.
Iskreno sam se radovao, kao čovek koji se godinama borio protiv režima Slobodana Miloševića, posle njegovog pada sam smatrao da će UNMIK-ova administracija da ima drugačiji pristup prema Srbima koji dole žive. Nažalost, mi smo se drugačije shvatili i razumeli. Mi Srbi smo smatrali da će odlaskom Slobodana Miloševića sa vlasti da se poboljša položaj Srba na Kosovu. Nažalost, nije. Oni su smatrali da će odlaskom režima Slobodana Miloševića lakše moći da proteraju ostatke države Srbije sa tog prostora. Oni to jasno i glasno nazivaju "zahtevom za kooperaciju". Oni žele saradnju, ali koju saradnju? Saradnju u svemu tome da se sve ono što pomalo miriše na ostatke države Srbije polako izruči i protera.
Prošle godine smo imali problema po pitanju školstva. Jedva smo uspeli da sačuvamo srpsko školstvo, da bude pod jurisdikcijom Ministarstva prosvete Srbije. Recimo, pre mesec dana u jednom pomoravskom selu UNMIK i dalje nastoji da što više, što žešće opet pokupi škole po Kosovu i udene u albansko školstvo. Srbi koji rade u tim školama, kad kažu da su oni prosvetni radnici, radnici Ministarstva prosvete Srbije, gospodin Dekster, koji je zadužen za školstvo na Kosovu, kaže - ako hoćete da znate, mi Ministarstvo prosvete Srbije plaćamo iz naših para i Ministarstvo prosvete Srbije će da vam zabrani da više budete njihovi radnici, nego morate da budete naši radnici. Na neki način, to je čitava njihova priča i njihova istina. Prošle godine su nam uveli carinu. Sada pokušavaju da naprave jedinstvenu registraciju. Oni, braćo i sestre, prave posebnu državu. Oni Srbe ne mogu da zaštite, nemaju ni mehanizma, ni načina, a i neće. Da bi to uradili, oni moraju da se sukobe sa Albancima, moraju da imaju žrtve, a oni to ne žele.
Sa druge strane, nema ni povratka Srba, niti će ga ubrzo biti, ne na ovaj način i ne ovom politikom. Prošle godine se vratilo samo negde 80 Srba i ništa više. Ove godine predviđaju da se vrate u sela Siga, Brestovik kod Peći, a to su srpska selca koja nemaju ni po 30-40 domova. Takođe, predviđaju da se vrate i u sela Viča, Drenovčić, Grabat, opet sa po 50-tak kuća. To je ceo povratak Srba koji oni planiraju, a znamo svi da su Srbi najvećim delom živeli u gradovima. Oni ne žale i neće da vrate Srbe. Njima je stalo da naprave jedno fiktivno multietničko društvo, da opravdaju svoju misiju da su, navodno, oni uspeli, da je ta njihova politika dala rezultate, a što toliki broj Srba doživljava svaki dan nesreću, sukobe, patnje, što nas ubijaju na svakom koraku, što nasilje traje, njih mnogo i ne brine. To je politika koju UNMIK na svoj način dole vodi i sprovodi.
Da li smo mi u odnosu na čitav problem i u odnosu na sve stvari mogli i možemo više toga da uradimo? Sigurno možemo. Moramo uvek da imamo jednu tačnu granicu između kooperacije i kolaboracije. Bez obzira na njihove zahteve i njihove priče o saradnji, moramo da znamo šta nam je i dokle granica. Ne mogu Srbi da potpisuju nikakve tzv. aplikacije, jer time se odriču svojih ministarstava, i zdravstva i prosvete, i postaju radnici neke tuđe, nama protivničke i neprijateljske države.
Mi smo se za sve ovo vreme ovde, za ovih godinu i nešto više dana, mučili sa formiranjem odbora za Kosovo. Mislim da smo to puno ranije morali i možemo još da uradimo. Čujem sada da Ženska mreža hoće da formira odbor za zaštitu svojih prava.
Mislim da nam je ovo najpreči zadatak, da mora da postoji odbor za Kosovo koji će tim problemom da se bavi. Mora Narodna skupština da najmanje u tri meseca stavi pitanje položaja našeg naroda na dnevni red. Moraju mas mediji da se uključe da jasno i glasno kažu kako Srbi trpe i kakve sve nevolje doživljavaju. Čini mi se da ćete malo voditi našu državnu televizuju dole, recimo do bilo kog sela da odu do Slatine, Miroča, da vide kako po tri-četiri srpske kuće žive. I da imaju jednak pristup za sve: i za saopštenja UNMIK-a i za saopštenja srpske strane. Stavili su znak jednakosti.
Mi smo primera radi imali protest u Mitrovici pre par dana, tj. pre nedelju dana gde je bilo više od 5.000 ljudi, a to je isto kao kada dođe u Beograd 500.000 ljudi. Govorili su, zaboga, svi oni koji simbolizuju srpstvo i jedinstvo, da tako kažem. Bio je potpredsednik Skupštine Srbije, gospodin Ljubiša Maravić, bio je gospodin Momčilo Trajković kao predsednik SPOT-a i bio je gospodin Goran Lazović kao predstavnik Koalicije "Povratak". Međutim, državna televizija i sve druge televizije, o tom osnovnom i fundamentalnom pitanju opstanka srpske opštine, nije dala ni reči, a da ne kažem rečenicu.
Bio sam svedok 1990. godine, imao sam prilike da u Mitrovici dočekam gospodina Mićunovića, gospodina Koštunicu i gospodina Đoga. Na kraju te posećene tribine, a seća se gospodin Ljubomir Kragović, nestalo je svetlo. Nije bilo struje. Ako onda to nije bilo dobro, nije dobro ni ovo sada što predstavniku, a da ne kažem potpredsedniku Skupštine Srbije ne damo ni minut prostora i nema ga bukvalno ni u jednim novinama. Mi Srbi dole na Kosovu moramo da prevaziđemo te podele. Pokazali smo UNMIK-u da smo složni, a bukvalno nas nema na državnoj televiziji, ili je neko blizak da li Koordinacionom centru ili nekom trećem, zabranio da li zbog Trajkovića ili Maravića da se ceo izveštaj pojavi.
Tako se ne brani ni srpska pozicija, ni srpska stvar. Sa druge strane, imali smo jednu drugu priču. Imali smo negde posle izbora 17. novembra čitavu jednu hajku na Srbe koji nisu izašli na izbore. Proglašavali su nas izdajicama, da ne mislimo dobro o svom narodu i da ne radimo za interese svog naroda. To mogu da kažem, jer sam ostao na braniku te otadžbine, tih mostova, a pričao sam negde na više od 90 protesta u Mitrovici; i odjedanput sam postao izdajnik, jer navodno nisam hteo da izađem na izbore; protiv mene i nas nekoliko pokrenuta je čitava haranga; smenjeni smo, najureni faktički, popljuvani. Bolnica koja je bila simbol srpske odbrane i koja je spasila grad, iz Koordinacionog centra je proglašena za leglo kriminala i korupcije. Bile su tri finansijske policije, na kraju nije bilo ništa, ali to vam je kao kada uzmete jastuk, pa istresete i više nikada ne možete da skupite perje.
To vam je jedan naš deo političke priče. Mi smo tog 17. hteli samo da pokažemo da na jednom delu srpskog prostora misija međunarodne zajednice nije uspela. Nismo bili ludi da stopiramo cele izbore, izlazak Srba na čitavom prostoru, jer bismo preuzeli odgovornost za sudbinu, nedaće i nevolje svih Srba. I to smo znali. Nije bilo ni korektno ni fer da se na takav način razbija jedan bedem srpske odbrane, da se među pocepanim i podeljenim Srbima obračunava na tako vulgaran, na jedan tako zlurad i nemilosrdan način. No, sve to u krajnjem slučaju, i nije toliko mnogo ni važno ni bitno.
Važno je, dame i gospodo narodni poslanici, da moramo da mobilišemo Srbe za opstanak dole; da oni koji dole žive budu složni, jedinstveni, bez podela, da imaju maksimalnu podršku, a da ne gledamo politički i partijski, da li je recimo neko iz Demokratske alternative, pa treba da dobije sve moguće funkcije ili ne znam šta više. Moramo da guramo i moramo da favorizujemo najbolje. Moramo koristiti potencijal Srba koji je izbegao i koji živi u Srbiji, da negativnu energiju naroda koja još stoji po Srbiji usmerimo tamo gde treba.
Naši protivnici ovde na prostoru Kosova i Metohije, bez obzira kako to ko mislio, čak su možda manje Albanci, nego što je recimo UNMIK administracija. Moramo da je usmerimo ka onima koji su bili dužni da garantuju svima bezbednost, opstanak, da spreče genocid i nasilje koje se dešava nad Srbima. Tu narodnu i pozitivnu energiju Srba moramo da iskoristimo za opstanak Srba.
Moramo pitanje Kosova da postavljamo svaka tri meseca. Moramo raditi na tome, po sistemu dok dete ne počne da plače majka nikada neće da ga uzme. Moramo da iznesemo problem srpskih izbeglica koji spavaju po kolektivnim smeštajima. Zašto ne preseliti te kolektivne smeštaje ako treba i pred strane ambasade. Moramo da skrenemo pažnju na lošu situaciju i na loše prilike. Moramo da iznesemo istinu o našim kidnapovanim i nestalim.
Imamo prilike da sada, recimo, stranci pričaju i iz KFOR-a traže mudžahedine, one koji su ubijali Srbe. Oni moraju da kažu gde su nestali, gde su kidnapovani Srbi. Ne može ova skupština to da kaže. To su dužni bili oni koji su došli juna 1999. godine da brinu o Srbima. Oni su dužni da kažu gde su kidnapovani Srbi, gde su nestali Srbi i šta se dešavalo za to i za ovo vreme. Ne mogu da budu samo u pitanju puke kolateralne štete.
Još jednom ponavljam, mislim, da to i ne košta puno, da moramo da formiramo odbor za Kosovo, a već smo dužni da to uradimo, jer to je jedini odbor koji za ovo vreme nismo formirali, za ovih godinu dana. Moramo odgovornu politiku da vodimo, da pitanje Kosova bude ovde na dnevnom redu svaka tri meseca, da se aktivno uključimo u sve to: pripadnici svih političkih stranaka, i DOS-a, i SPS-a, i SRS, i SSJ i DSS-a. Čini mi se da je ovo najvažnije nadionalno pitanje danas. Hvala. (Aplauz.)

Pravo na repliku, narodni poslanik Momčilo Trajković.

Gospodin Jakšić je u potpunosti u pravu: onesposobljene su relavantne i realne snage kosovsko-metohijskih Srba na Kosovu i Metohiji zbog sasvim jasne stvari, zbog toga što drugačije politički mislimo. Samo ću reći poziciju SPOT-a i moju, a pitanje odnosa u DOS-u ću otvarati i otvorio sam u DOS-u, to neću ovde da iznosim. Ne možete se isključiti relevantne snage sa Kosova i Metohije, nas koji tamo živimo i radimo, a da se celokupna politika prepusti nekima da, to otvoreno kažem, daljinskim upravljačem upravljaju rešavanjem krize na Kosovu i Metohiji. To je nemoguće.
Molim vas, Srpski pokret otpora, koji je jedini član DOS-a, je u potpunosti eliminisan iz današnje politike. Osim mene, narodnog poslanika, ni jedan predstavnik SPOT-a nije opstao, jer su se sa SPOT-om do kraja obračunali oni koji misle da nemamo pravo na drugačije mišljenje. Ovo govorim, a ne mogu da skinem odgovornost, nosim svoju odgovornost, ali hoću samo da kažem i da podržim gospodina Jakšića da nema rešenja naše krize, nema opstanka našeg naroda ukoliko ne ukrupnimo sve relevantne političke snage, baš onako kako ih je pobrojao i gospodin Marko Jakšić.
Jer, nama se radi o opstanku. Verujte, umem i ja da budem političar, ali ne mogu da budem političar po pitanju Kosova i Metohije. Jer, kada odavde odem, moram da se vratim i da razgovaram sa ovim narodom tamo, a držati poziciju po svaku cenu nije politika koja se podržava na Kosovu i Metohiji.
Zato smatram, hitno moraju svi u Skupštini, i u Vladi, i jednoj i drugoj, da povrate sve relevantne političke snage, koje treba da postignu konsenzus, jer ne mogu da budu politika Srbije i Jugoslavije o Kosovu samo kosovski izbori.
Gde smo došli - šlajfuje Koalicija "Povratak", ne zato što oni ne žele, nego zato što ne mogu. Jer, ja sam i ranije rekao, oni nisu subjekat u toj politici na Kosovu, oni su objekat i oni neće moći da budu integrativni faktor, iako to žele.
I šta se dešava - ne postoji druga strategija. Svi oni koji su drugačije mislili isključeni su iz igre, ovi ne mogu ništa da urade, a narod polako napušta Kosovo i Metohiju.
Sa tom politikom se ne slažem i zato smatram da sve institucije i sve političke stranke, pa i DOS, kome pripadam, i Skupština Srbije, i Skupština Jugoslavije, treba hitno da naprave strategiju i daju svakome zaduženja. Jer, kada odem odavde, verujte, nemam druga ovlašćenja nego da tamo, kao narodni poslanik, razgovaram.
A ko vodi politiku? Moram da kažem socijalistima da neki njihov otpad koji ih je napustio, on vodi politiku. Oni koji su me nazivali izdajnikom pre 10 godina i celih 10 godina danas ponovo preuzimaju stvar u svoje ruke, pa sam i dalje, kao u onom režimu, tako i u ovom režimu, čovek protiv državne politike, izdajnik.