Gospodine Šešelj, upozoravam vas da se vratite na temu dnevnog reda. Ovo vam je peti pojedinačni slučaj iz oblasti pravosuđa, imate konkretne predloge zakona, nije slobodna tema o pravosuđu.

Pazite, govorim o nedostacima ovih pet, šest, koliko je podnešeno, pet zakonskih projekata, o njihovim nedostacima i obrazlažem svoje zalaganje da se temeljitijim promenama pravosudnih zakona obezbedi nezavisnost sudske vlasti. Bez nezavisnosti sudske vlasti nemoguće je ostvariti demokratsko društvo i zaštititi slobode i prava čoveka i građanina.
Da bi se ta sudska vlast zaštitila, ne sme izvršna vlast da se meša u njene poslove: ne sme ministar pravde da proglašava dan pravosuđa, to je mogao Visoki savet pravosuđa, Vrhovni sud, Ustavni sud ili Narodna skupština, zakonom, ali to ne sme ministar pravde; ne sme ministar pravde da ulazi sa kamerama i kontroliše sudije, da li je neko došao na posao ili ne. To ovlašćenje on nema nigde u Zakonu o uređenju sudova, ni u Zakonu o sudijama, tog ovlašćenja ministra pravde nema.
Međutim, postoji jasna disproprocija, kontradikcija, kolizija između Zakona o ministarstvima, Zakona o uređenju sudova i Zakona o sudijama. Vi ste morali o tome da vodite računa. U Zakonu se Ministarstvo pravde postavlja kao neko ko je iznad sudske vlasti. U članu 5. Zakona o ministarstvima stoji: "Ministarstvo pravde obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: organizaciju i rad pravosudnih organa". To ne može Ministarstvo pravde, po Ustavu. Znam, vi niste nasledili dobru situaciju, pa ste krivi za njeno pogoršanje što se tiče nezavisnosti sudske vlasti! I ranije je bilo loše. Bilo je pokušaja u prošlom mandatu da se donese novi zakon o sudovima - nije uspelo. Dragoslav Janković, tadašnji ministar pravde, podneo je tekst, taj tekst smo odbili u konsultacijama koje su prethodile sednici Vlade. Do sednice Vlade nije ni stigao, jer nije obezbedio princip nezavisnosti sudstva. Pretpostavljam da je ministar Batić zatekao taj nacrt u fiokama, kad je došao tamo, pa može da potvrdi da je to rađeno, ali neuspešno.
Ministarstvo pravde je nadležno za organe za prekršaje. Ti organi za prekršaje nisu sudovi u pravom smislu reči.

Da li koristite narednih 10 minuta?

Imam posle još 27. Zbog toga moram malo ovo da razredim, da ne bi slučajno ostao neki minut neiskorišćen.
Sudovi za prekršaje nisu sudovi u pravom smislu reči. To su organi izvršne vlasti. Zbog toga su u striktnoj nadležnosti Ministarstva pravde, osim po pitanju konkretnog postupka. Ni njima se ministar pravde ne može mešati u konkretan postupak. Tamo je sudija takođe slobodan; on procenjuje da li će se pravna norma primeniti, na koji način, kolika će se sankcija izreći i sve ostalo.
Dalje, tamo stoji da se nadležnost Ministarstva pravde odnosi na krivično zakonodavstvo. Uopšte nije razrađeno na koji način. Nema Ministarstvo pravde veze sa krivičnim zakonodavstvom. Zakone donosi Skupština. Zakona se moraju pridržavati svi, pa i Ministarstvo pravde.
Šta drugo može biti nadležnost ministra pravde? Prekršajni postupak, u redu. Međunarodna pravna pomoć, u redu, ako to nije nadležnost Saveznog ministarstva pravde, nego direktno Republičkog. Nasleđivanje, veštačenje, izvršenje sankcija, sve je to u redu. Dakle, izvršenje sankcija je direktna nadležnost Ministarstva pravde, jer se izvršenje sankcija u svim pravnim sistemima poverava izvršnoj vlasti, a ima sistema gde se to poverava i privatnicima. Postoje privatni zakoni, potpisuje se ugovor sa državom, privatnik je dužan da poštuje odredbe ugovora i on formira zakon.
Veštačenje, takođe. Stvar veštačenja, kvalifikacije za veštačenje, registar sudskih veštaka, odnosno veštaka u pravnom sistemu uopšte, sve to može da radi Ministarstvo pravde.
Stručno usavršavanje zaposlenih u pravosudnim organima i organima za prekršaje - šta znači to zaposlenih, da li su to sudije ili administrativci? Ne može se ministar pravde baviti stručnim usavršavanjem sudija, to mora biti striktna nadležnost sudske vlasti, ali organa za prekršaje može. Što je najgore, izbor i statusna pitanja nosilaca pravosudnih funkcija, to je ostalo u Zakonu o ministarstvima, ali je delimično promenjeno Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o sudijama i Zakonom o Visokom savetu pravosuđa. Ta dva zakona su u direktnoj koliziji. Ne mogu opstati oba u pravnom prometu. Koji ćemo princip primenjivati onda? Oba su sistemska zakona; jedan je sistemski zakon koji se tiče izvršne vlasti, možda najviši zakon koji se tiče izvršne vlasti. Postoji Zakon o Vladi i Zakon o ministarstvima, ali je to sad jedan zakon, i postoji paket sudskih zakona. Njihov rang u pravnom sistemu je identičan. Ova kolizija je apsolutno nepodnošljiva.
Dakle, ne može uopšte da se meša ministar pravde u izbor sudija i u status sudija. Ne može ni da vodi registar sudija, njihovu personalnu listu, kako je to ovde definisano. To može da vodi Vrhovni sud, a ne ministar pravde. Šta će personalni list nekog sudije kod ministra pravde?
Zatim, priprema propisa o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, takođe, ne bi smelo da bude vezano za Ministarstvo pravde. Ne sme Ministarstvo pravde da priprema Ustavnom sudu. Ustavni sud mora sam da priprema, a zakonskom odredbom da se stavi da mu svi državni organi moraju udovoljiti kad od njih zatraži: stručnu, pravnu, personalnu pomoć itd. Dakle, to je osnovni nedostatak. Ti nedostaci postoje u svim ovim zakonima. Navešću vam samo nekoliko.
U Zakonu o uređenju sudova govori se o sudskoj upravi i pravosudnoj upravi. To nije moglo da uđe u ovaj zakon. Ovaj zakon može da govori samo o sudskoj upravi. Sudska uprava je podložna isključivo sudskoj vlasti. Sudska uprava ne sme biti podređena izvšrnoj vlasti. Pravosudna uprava je uprava izvršne vlasti. To su: pravosudne inspekcije, uprave zatvora itd, sve su to organi pravosudne uprave. To je izvršna vlast. Ovde su navedena ovlašćenja, odnosno nadležnosti, poslovi koji čine pravosudnu upravu, što je nespojivo s principom nezavisnosti sudstva. Nabrojaću neke: "Pravosudna uprava obuhvata sprovođenje zakona i drugih propisa u vezi sa uređenjem i radom sudova" - to ne može biti stvar Ministarstva pravde, ni pravosudne uprave - "pre svega: staranje o personalnim, materijalnim, prostornim i drugim uslovima za rad sudova"; ovo može, ali mu nije mesto u ovom zakonu, nego u Zakonu o Vladi, u Zakonu u ministarstvima, tamo gde je reč o regulisanju nadležnosti Ministarstva pravde, a ne o uređenju sudova. Kakve to veze ima? Država je preko državne vlasti dužna sudovima da obezbedi prostor za rad, materijalna sredstva i sve ono što čini tehničko opremanje sudova.
Dalje - "uređenje i razvoj pravosudnog informacionog sistema", to može da ostane nadležnost Ministarstva pravde, ali šta će u ovom zakonu o uređenju sudova! Apsolutno nema potrebe! Ali, kad gledamo Zakon o ministarstvima, onda mu nema ove nadležnosti!
Zatim - "prikupljanje statističkih i drugih podataka i praćenje rada sudova"; to može biti nadležnost Ministarstva pravde, ali gde je to u Zakonu o ministarstvima?! Zašto tamo nije uneseno? Zašto opterećuje Zakon o uređenju sudova? Zašto se posebnim zakonima definitivno ne razdeli sudstvo od Ministarstva pravde, nego se Ministarstvo pravde zapravo nedosledno uvodi kao organ pravosuđa i govori se o pravosudnoj upravi.
Dalje, ovde se kaže da među poslove te vrste spada i "nadzor nad postupanjem u predmetima u propisanim rokovima i postupanjem po pritužbama i predstavkama. Ovo može biti vid međusobne kontrole, gde izvršna vlast kontroliše sudove, ali striktno po pitanju poštovanja rokova. Nažalost, mi nekim drugim zakonima nismo striktno sudove vezali za rokove, pogotovo u pogledu rešavanja u drugom stepenu, itd.
Tu su veliki nedostaci, a onda bi ministar pravde reagovao na pritužbe, obaveštavao javnost, pokretao inicijative za izricanje sankcija - zašto drugostepena presuda nije doneta u tom i tom roku, zašto je od izricanja presude do dostavljanja proteklo toliko i toliko vremena itd.! Ima, dakle, čitav niz pitanja gde izvršna vlast može da obavlja izvesnu vrstu kontrole. Ali, samo u ovom pogledu - van personalizacije i van ulaženja u predmet sporova ili sudskog postupka.
Dalje, govori se o postavljenju i razrešenju stalnih sudskih tumača. Čista upravna nadležnost. Šta to ima veze sa sudom? Sudu se dostavlja spisak ovlašćenih sudskih tumača. Traži ih izvršna vlast. Što bi se sud opterećivao? Što bi to sud ispitivao kada izvršna vlast raspolaže mnogo većim mogućnostima, uostalom u sferi izvršne vlasti su svi naši univerziteti u državnoj svojini, visoke škole, više škole, srednje itd.
"Davanje saglasnosti na pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u sudu" - ovo takođe može biti način učešća izvršne vlasti u kontroli sudova, jer koliko god da su sve tri grane vlasti nezavisne one jedna drugu kontrolišu na adekvatan način, ali samo po pitanju sistematizacije; Okružni sud u Beogradu može da ima toliko i toliko sudija i ništa više.
"Vođenje ličnih listova sudija" - to ne može biti stvar nadležnosti Ministarstva pravde! To ne sme biti stvar njegove nadležnosti! On ne sme voditi personalne kartone sudija! On vodi zapravo njihov dosije! Kako ih može efikasnije kontrolisati nego vođenjem personalnog dosijea. Nema efikasnije kontrole...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... evo, završavam, nastaviću sledeći put... "sudija porotnika i sudskog osoblja" - to takođe ne bi smelo da radi Ministarstvo pravde.
A, što se tiče nadzora nad finansijskim i materijalnim poslovanjem - znate, postoji budžetska inspekcija. To mora biti stvar Ministarstva finansija. Ministar finansija mora da kontroliše ispravno finansijsko poslovanje svakog korisnika novčanih sredstava. To nema veze sa ministrom pravde. On u to ne sme da se meša! I, bolje je da se ne meša, da se ne meša u rad sudova u sferi dozvoljene kontrole, uvek samo ministar pravde - nego, kad je reč o finansijskim pitanjima da za to bude nadležno Ministarstvo finansija preko organa finansijske kontrole koji taj posao rutinski obavljaju.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne)
Nastavljamo zajednički načelni pretres prema prijavama za reč. Reč ima narodni poslanik Đuro Popović, poslanička grupa SSJ.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre Vladane Batiću, pre ikakvog razgovora o izmenama Zakona o sudijama treba oceniti zašto do sada nije primenjen važeći zakon.
Članom 52. u stavu 1. je predviđeno da: "Sudiji prestaje radni vek kada navrši 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja"; u stavu 2. istog člana je predviđena obaveza predsednika suda da obavesti predsednika Vrhovnog suda koje sudije navršavaju radni vek i kada.
Članom 53. u stavu 1. je predviđeno da: "Radni vek sudiji ne može biti produžen" - zbog starosti veliki broj sudija Vrhovnog suda Srbije, preciznije sedam sudija, među kojima je i Zoran Ivošević, zamenik predsednika Vrhovnog suda, morali su da budu penzionisani 1. januara 2002. godine na dan stupanja na snagu Zakona.
S obzirom da prelazne odredbe Zakona o sudijama ne predviđaju nikakve izuzetke, postavlja se pitanje zbog čega predsednik Vrhovnog suda nije podnela zahtev našoj skupštini za njihovo razrešenje. Razlog je jednostavan - polovina članova Velikog personalnog veća odlučuje o razrešenju sudija u Srbiji. To su svi ovi koji ispunjavaju uslove za penziju, a oni su tu da bi verovatno završili poslove razrešenja pojedinih, naravno za aktuelnu vlast nepodobnih sudija. Uz sve to pada u oči da je predsednik Vrhovnog suda zasnovala radni odnos sa bivšim sudijom i to u svojstvu savetnika koji je glavni konsultant; čovek je na platnom spisku suda a ima više od 80 godina života.
Takođe se jednom broju sudija isplaćuje naknada za odvojen život a oni žive u svojim mestima. Za dalji normalan rad Vrhovnog suda Srbije pod hitno treba razrešiti navedene sudije i da predsednik Vrhovnog suda odmah podnese ostavku, jer odlaže zakoniti rad suda.
Uvažene kolege poslanici, svi zakoni o pravosuđu u ovoj skupštini su do sada usvojeni na predlog DSS. Pri tome nije prošao nacrt zakona koji je pripremilo Ministarstvo pravde, a, kako se vidi, sadašnje izmene, koje se smatraju reformskim, predlaže Vlada Srbije preko svog Saveta za reformu pravosuđa.
Kako može izvršna vlast da reformiše sudsku vlast i da kroz izmene progura raniji nakaradni nacrt?! Njime se drastično narušava ustavni princip podele vlasti!
U članu 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama treba brisati da sudija uz naknadu može da obavlja naučnu delatnost; ne može da bude istovremeno i profesor, a pitanje obavljanja stručne delatnosti, učešće na seminarima, stručnim savetovanjima, pisanje članaka, regulisano je odredbom člana 27. stav 3. Zakona o sudijama i donetim Pravilnikom Vrhovnog suda.
Ako ovaj član ostaje treba brisati reči "uz saglasnost predsednika suda" i umesto toga može da stoji "uz obaveštenje predsednika suda". Naravno da predloženo rešenje omogućava predsedniku proizvoljnost u odnosu na podobne i nepodobne sudije!
U članu 11. izmena naslova: Posebni razlozi za razrešenje - u članu 79a data rešenja su u potpunoj suprotnosti sa osnovnim tekstom zakona. U osnovnom tekstu zakona ispred člana 54. stoji naslov - svi razlozi za razrešenje. Van toga razloga, koji u jezičkom i ciljnom tumačenju zakona ne mogu da se unesu neki posebni razlozi.
Kada je u pitanju funkcija suđenja - razlozi za razrešenje u nesavesnosti i nezakonitosti - osnovni tekst zakona utvrđuje šta je nesavesnost a šta je nestručnost. Ne može se novim članom 79a nesavesnim obavljanjem sudijske dužnosti, sa pozivom na osnovni tekst, smatrati i - vršenje sudske vlasti prekrajanjem izborne volje građana i kršenje ljudskih prava građana.
Takva ponašanja, ako se utvrde, nisu nesavesna u smislu osnovnog teksta zakona, gde je nesavesnost odugovlačenje rešenja predmeta, istupanje u rokovima, već takva ponašanja predstavljaju teška krivična dela; kršenje zakona od strane sudije iz KZ Srbije; mora se utvrditi namera sudije da nekom učini korist ili štetu - ako nema nameru onda smo na terenu davanja glasa sudije u vršenju sudijske dužnosti, za šta se, po Ustavu, ne može odgovarati.
Navedenu odredbu treba brisati iz ovog zakona zato što štrči, a ako se htela lustracija onda nju treba sprovesti po posebnom zakonu na opsežan način, gde bi se utvrdilo ko je služio bivšem režimu, počev od čelnika Vrhovnog suda Srbije.
Ukoliko navedena odredba ostane u ovom zakonu, mora da sadrži nameru sudije da kroz presudu učini korist ili štetu. U suprotnom, to bi bio sunovrat i kraj sudijske dužnosti, što valjda nije svrha ovih izmena.
Cilj donošenja izmena je da se progura upravo član 79a i time postigne osveta izvršne vlasti u liku Vlade i Ministarstva pravde za sva poništena rešenja Vlade, kao nezakonita, o razrešenju sudija za prekršaje i tri rešenja Ministarstva pravde u vezi sa Socijaldemokratijom.
Dana 10. juna 2002. godine, u Skupštini Srbije, pod okriljem predsednika ove skupštine, premijera i ministra pravde, izvršen je drugi po redu državni udar. Ovaj put na udaru nije bila parlamentarna vlast, nego sudska. Na skupu sa čelnicima pravosuđa Srbije i predstavnicima sudova, na delu zatvorenom za novinare i ostalu javnost, izdali su naredbu da treba da bude razrešeno od 50 do 100 sudija u Srbiji, kroz formu člana 79a.
Rekli su da ih ne interesuju odluke opšte sednice Vrhovnog suda Srbije, na kojoj su neke sudije dobile ogromnu većinu glasova svojih kolega. Zaprećeno je predsednicima sudova da moraju da podnesu predloge za razrešenje protiv svojih sudija, inače će njih razrešiti prema ozloglašenom članu 79a. Ovako beskrupulozan atak na sudsku vlast je nezabeležen u novijoj istoriji. Dokle će da traje i koji su dalji potezi?
Iz pomenutih i drugih razloga, poslanička grupa SSJ je protiv usvajanja predloženog akta u ponuđenom obliku. Hvala na pažnji.

Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Vojislav Šešelj, koji je u stvari jedini prijavljeni iz poslaničke grupe SRS, pa bih samo podsetila na član 91. stav 3. Poslovnika: "Poslanička grupa ne mora da koristi vreme koje ima na raspolaganju, odnosno ne mora da ga u potpunosti iskoristi".

Dame i gospodo narodni poslanici, postoje posebni razlozi zašto naširoko objašnjavam kako bi trebalo da izgleda nezavisnost sudstva u našem pravnom poretku. Ja ću taj deo sada da okončam sa još tri primedbe na postojeći Zakon o uređenju sudova, a vidimo da o tome niko nije vodio računa. Sada je bila prilika da se i to menja.
Prvo, reč je o sudskom poslovniku. Propisano je da sudski poslovnik donosi ministar pravde, odnosno pravosuđa, uz saglasnost sa predsednikom Vrhovnog suda Srbije. Nisu ministar pravde i predsednik Vrhovnog suda kolege, da oni sada sarađuju i saglašavaju se po sasvim određenom pitanju. Predsednik Vrhovnog suda je mnogo viši rang od ministra pravde u sistemu podele vlasti. Predsednik Vrhovnog suda mogao bi da propisuje poslovnik o radu sudova ili za svaki sud predsednik suda pojedinačno.
Dalje, propisano je članom 71. da primenu sudskog poslovnika nadzire ministarstvo nadležno za pravosuđe. Mi smo sada imali situaciju da poslovnik nije ni donešen, a ministar je išao sa kamerama u sud. A, i kad se donese poslovnik, to ne može tako da se radi, jer su predviđeni posebni nadzornici koji će to raditi. Ministar nije nadzornik; pogrešno je da te nadzornike postavlja Ministarstvo pravde. Ti nadzornici moraju biti unutar sistema sudske vlasti. Ovo je već nepodnošljivo mešanje izvršne vlasti u sudsku.
I treća primedba - uređenje pravosudne straže, ostavljeno je u nadležnost ministru pravde: da propiše uniformu njenih pripadnika, naoružanje, službenu legitimaciju itd, da to detaljno propiše. To ne sme da radi ministar pravde.
Mi smo u onom komunističkom režimu imali situaciju u kojoj je policija sve obavljala: i klasičnu policijsku funkciju, i sudsku stražu, i zatvorsku stražu, pa je bio mukotrpan proces razdvajanja, jer to ne sme da bude ista društvena služba represije, državna služba represije zapravo, pa je odvojena policija. Ali, više godina smo imali jedinstvenu sudsku i zatvorsku stražu, pa je i to počelo da se odvaja donošenjem novog ustava Srbije 1990. godine, ali još nije dovoljno.
Ministar pravde ima zatvorsku stražu i može još da ima službu obezbeđenja u svom ministarstvu; te dve službe mogu biti u njegovoj nadležnosti. Sudska straža mora biti u nadležnosti predsednika suda, sudska straža uopšte u nadležnosti predsednika Vrhovnog suda, a sudski stražari u svakom sudu pojedinačno u nadležnosti predsednika tog određenog suda.
Predsednik Vrhovnog suda može propisivati opšte uslove, do detalja, a naređenja sudskoj straži može izdavati samo predsednik suda. To mora da se menja što pre u Zakonu o uređenju sudova. Morali bi svi ovi zakoni: o uređenju sudova, o sudijama, o javnom tužilaštvu, o Visokom savetu pravosuđa, plus Zakon o advokaturi, da budu ugrađeni u jedan jedinstveni zakonski tekst koji će regulisati sudsku granu vlasti u celini.
I taj zakon bi morao da insistira na jedinstvu sudskih institucija, da izbegne specijalizaciju sudova, da ima jedinstven sudski sistem pred sobom: opštinskih, okružnih, Vrhovnog suda ili osnovnog, višeg, Vrhovnog suda. Tamo gde dolazi do ovakve disperzije institucija sudske vlasti smanjuje se otpornost sudske vlasti u odnosu na mešanje izvršne vlasti; a, iz iskustva znamo, to najbolje možda znaju i advokati, da je mnogo teže do pravde doći u privrednim, sadašnjim trgovinskim sudovima, zatim, ranije u sudovima udruženog rada, verovatno sada u upravnim sudovima itd.
U svim tim posebnim sudovima, u odnosu na redovne sudove, autoritet sudijske funkcije je neuporedivo viši u redovnim sudovima. Narod je navikao redovne sudove i sudije redovnih sudova da tretira kao sudije u pravom smislu reči; suviše dugo vremena su sudovi, posebni sudovi i sudije posebnih sudova bili u podređenom položaju, diskriminisani na određeni način, zanemarivani, a neretko ismejavani, ako se setimo nekadašnjih samoupravnih sudova.
Iskustvo upravnih sudova imala je Bosna i Hercegovina još u komunističko vreme, pa se od toga odustajalo. Mnogo bolje se sve ovo rešava kroz jedinstveni sistem redovnih sudova, s tim što bi ti redovni sudovi imali posebna odeljenja: krivično, za građanske parnice, privredne sporove, upravne sporove itd. Sve to može da se reši kroz jedinstveni pravosudni sistem redovnih sudova.
Čak vojni sudovi - demokratske zemlje odavno su počele sa ukidanjem posebnih vojnih sudova; vojni sudovi tamo postoje samo u ratnim uslovima. Zašto bi u mirnodopskim uslovima pripadnici oružanih snaga bili diskriminisani na bilo koji način, a mi znamo da je slobodu prava čoveka i građanina po prirodi stvari teže čuvati pred sudovima gde su sudije i tužioci i advokati redovno uniformisani, možda kod advokata postoji izuzetak, nekada su i oni morali da budu oficiri, nego tamo gde se sudska vlast poštuje po prirodi stvari!
Može se desiti pred vojnim sudom da je tužilac viši po činu od sudije, da je tužilac general, sudija pukovnik itd. - odmah problem. To je veoma ozbiljno pitanje. To pitanje se može rešiti samo formiranjem jedinstvenog pravosudnog sistema, jedinstvenog sistema redovnih sudova.
Ovo što ste uvodili apelacioni sud samo dovodi do zbrke, smanjili ste nadležnosti Vrhovnog suda, smanjili ste pre svega njegove drugostepene nadležnosti. Po redovnim pravnim lekovima, on se u drugostepenom postupku pojavljuje praktično samo kod upravnih sporova. Kod svih drugih slučajeva, on nema u redovnom postupku drugostepenu nadležnost. Odlučuje o vanrednim pravnim lekovima i to je pogrešeno. Srozavanjem nadležnosti Vrhovnog suda smanjuje se njegov ugled u pravosudnom sistemu.
Kako će vam funkcionisati apelacioni sudovi, neka vam je Bog na pomoći, stalno izbegavate primenu tih zakonskih odredaba, a ja vam kažem da još nije kasno, bolje je da se vratimo na jedinstveni pravosudni sistem; osnovni, viši, vrhovni ili opštinski, okružni, vrhovni sud, i ništa van toga, a da se onda tu vodi računa o dobroj kadrovskoj politici, kod postavljanja sudija.
Zašto se niko nije setio da sudija ne može da bude neko ko ima prosek ispod osam na pravnom fakultetu ili ko je studirao više od pet godina. To je najbolji način da se obezbedi kvalitet u sudovima. Nemojte mi reći da neko ko studira 10 godina može biti dobar sudija ili neko ko je imao prosek ispod osam, ne može, ne vredi. Pazite, godinama se srozava i kvalitet studija, ali ta prosečna ocena ipak nešto znači. Onaj ko je navikao od šestice do šestice godinama da završava pravni fakultet, tako će i presude da donosi, tako će i sudske procese da vodi. To ne može. Kako sam ja prošao, ti će tek videti, Mile.
Poseban problem se postavlja kod vrha sudske grane vlasti: mi imamo praksu u poslednje vreme da predsednik Republičke vlade poziva predsednika Vrhovnog suda. Ne može to nikada, ni u snu ne sme to da sanja.
Ko je istog ranga sa predsednikom Vrhovnog suda? Samo predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine. Predsednik Republike može da pozove na konsultacije predsednika Ustavnog suda, predsednika Vrhovnog suda, predsednika Narodne skupštine, ali mora biti spreman da ode i na noge predsedniku Narodne skupštine u Narodnu skupštinu i mora biti spreman da ode na noge predsedniku Ustavnog ili predsedniku Vrhovnog suda. Oni su najviši u rangu u tri grane vlasti.
Predsednik Vlade je ispod predsednika Republike, ispod predsednika Narodne skupštine, ispod predsednika Vrhovnog suda i predsednika Ustavnog suda. On ne sme da im sedi al pari, a pogotovu se ne sme nikada desiti da im on daje naloge šta treba da rade, kako da rade, da ih ubrzava i instrumentalizuje, usmerava i slično, šta sve radi! To je, jednostavno, nedopustivo!
Poseban problem takođe postoji u odnosu između Vrhovnog i Ustavnog suda. Za ovo što ću sada reći potrebna bi bila promena Ustava i formiranje jedinstvenog Vrhovnog suda - Ustavni sud ne postoji u svim sistemima. U Americi ga nema, a u čemu je kod nas problem sa Ustavnim sudom? Pojavljuje se najčešće u praksi kadrovski problem. Nismo navikli da za Ustavni sud biramo najbolje pravnike sa ogromnim sudskim iskustvom. Kod nas su uvek u Ustavni sud išli isluženi političari, počevši od Blaže Jovanovića sa kojim Tito bukvalno nije znao šta da radi, pa ga je postavio da bude deceniju i više predsednik Ustavnog suda Jugoslavije, kada je uvedena institucija ustavnog sudstva.
Ustavni sud ne mora da postoji: po prirodi stvari ono što je nadležnost Ustavnog suda može biti nadležnost Vrhovnog suda, s tim što bi postojalo odeljenje Vrhovnog suda za ustavna pitanja, za osporavanje opštih pravnih akata sa aspekta njihove saglasnosti sa Ustavom; ili podzakonskih opštih pravnih akata sa aspekta njihove saglasnosti sa zakonima. To sve može da radi odeljenje Vrhovnog suda.
Šta bi se time postiglo? Postiglo bi se da kvalitet sudija u odeljenju za ustavna pitanja Vrhovnog suda odgovara kvalitetu svih drugih odeljenja Vrhovnog suda, da vam se ne desi, neko propadne na izborima, pa ajde u Ustavni sud. Neko i nema pravni fakultet, ajde za sudiju Ustavnog suda.
Kada pogledate kadrovsku strukturu Vrhovnog suda i Ustavnog suda, iako su to dva al pari organa vrhovne sudske vlasti, ogromna razlika u kadrovskom potencijalu, u stručnoj osposobljenosti, odmah pada u oči. Jedan Vrhovni sud koji bi imao i nadležnosti procene usklađenosti opštih pravnih akata sa Ustavom taj posao bi mnogo pogodnije ostvario.
Mene zaprepašćuje što se niko u sadašnjoj vlasti nije setio da se striktno podele sudije i sudovi u odnosu na javne tužioce i tužilaštva. Nepodnošljivo je da sedišta javnih tužilaca budu u zgradama suda, to je nepodnošljivo. Kao što je nepodnošljivo što ste vi ovde predvideli zakonom da i predstavnik javnog tužioca, i predstavnik Advokatske komore bude član Visokog saveta pravosuđa; i to je nepodnošljivo.
Prvo, članovi tog Visokog saveta pravosuđa bi mogli da budu samo sudije Vrhovnog suda. Dakle, pošto bi Vrhovni sud imao veće nadležnosti, bilo bi mnogo više sudija Vrhovnog suda i najpametnije rešenje bi bilo da se na opštoj sednici svih sudija Vrhovnog suda tajnim glasanjem bira to telo koje se zove Visoki savet pravosuđa; i tu, bi bile izabrane sudije Vrhovnog suda koje uživaju najviše poštovanje i najveće poverenje svojih kolega. Niko van toga nema nikakvog osnova u sistemu striktne podele vlasti da bude u Visokom savetu pravosuđa: ni Republički javni tužilac, ni predstavnik Advokatske komore i ministar pravde. Onda se pravi galimatijas.
Zašto bi javni tužilac učestvovao u izboru sudija, zašto bi ministar pravde učestvovao u izboru sudija i predlaganju izbora sudija Narodnoj skupštini, zašto bi u tome učestvovao predstavnik Advokatske komore? Kakav treba da bude status javnih tužilaca i njihovih zamenika u palatama pravde, odnosno u sudovima? Isti kao i kod advokata. Ako advokati imaju neku svoju prostoriju gde dođu i skinu kaput, ostave tašnu, sednu za sto, pripremaju se, tako isto i javni tužioci. Mi u sudovima imamo praksu da tužilac ulazi na ista vrata sa sudijom, a advokat ulazi sa optuženim, publikom, sa novinarima itd. Ne sme to. Morali ste razmišljati o tome da se ukida optuženička klupa.
U krivičnom postupku moraju se u značajnijoj meri primenjivati parnična načela - dok se ne izrekne presuda mora i optuženi biti ravnopravan sa javnim tužiocem! To vam govorim kao čovek sa ogromnim nagomilanim iskustvom iz prakse.
Meni nije teško, nikada, da u praksi postignem da mi tužilac bude podređen, pošto je takva kadrovska politika izgleda vođena u sferi tužilaštva, da tužiocu svaki put očitam lekciju i nikada se ne usuđuje da uđe sa mnom u polemiku.
Međutim, u čemu sam dao veliki doprinos i objavio debele knjige - ti, Batiću, najviše voliš da čitaš debele knjige, ti se na zamajavaš tankim knjigama. To je nešto što je nepodnošljivo.
Vidite, u pravnoj teoriji bilo je nedoumica u dosta slučajeva, rasprava, studija, u dosta monografija da li javni tužilac po prirodi stvari uopšte pripada sudskoj vlasti ili pripada izvršnoj vlasti! Mnogo je češće stanovište da pripada sudskoj vlasti, ali mora biti strogo odvojen od sudova i sudija, mora biti samostalan u odnosu na izvršnu vlast i možda bi neke kontrole tu mogle biti strožije od strane Ministarstva pravde, ali niko mu se ne sme mešati u ono što je njegova nadležnost.
Imamo slučajeva kod nas da javni tužilac nema nikakve samostalnosti. Javni tužilac čeka samo da mu policija nešto donese! Gde je ovlašćenje, čvrsto ovlašćenje? To što ovde postoji nedovoljno je javnom tužiocu da naloži policiji i da policija snosi sankciju ako ne izvrši! Svaki put kod nas kada javni tužilac nešto naloži, šef policije razmišlja hoće li mu udovoljiti ili neće. To vi advokati bolje znate i u takvim slučajevima. Kod nas je, zapravo, sva istraga pala na pleća policije. Javni tužilac ne vodi istragu u pravom smislu reči. Samo kada dobije podatke od policije; a onda to prepisuje, obično bukvalno prepiše i izlazi na sud.
Vidite šta se još desilo. Saveznim Zakonom o krivičnom postupku liberalizovan je status osumnjičenog i smanjen rok u kome ga policija može zadržati. Policija ima mnogo manje mogućnosti da obavi neke istražne radnje u pretkrivičnom postupku. Sve mora da se obavlja u sferi zvanične istrage, ali tada nema mogućnosti - tada policija skine sa sebe teret i neretko uopšte više nije zainteresovana za ishod, ali se posle čudi kada to propadne na sudu, jer nije bilo dovoljno dokaza.
Dešavale su nam se još neke stvari, koje su veoma loše. Promenjen je savezni Zakon o krivičnom postupku. Po tom zakonu je ograničen rok trajanja pritvora i kada počne, a do sada smo imali ograničavanje pritvora ukoliko ne počne glavni proces, ukoliko se ne podigne optužnica, bilo je na šest meseci, a izuzetno je moglo još šest meseci. Međutim, kada se podigne optužnica i počne glavna rasprava mogao je čovek u zatvoru da ostane i 10 godina. To je sada ograničeno na dve godine. Izglasali ste taj zakon u Saveznoj skupštini, na vašu inicijativu je donet, a kada su sudovi počeli da ga primenjuju napali ste sudove. Sudovi su morali da primene i da puste i najgore kriminalce iz zatvora, najgore ubice, ako u zakonu tako piše. Što ste onda napadali sudove? Što o tome niste razmišljali kada ste zakon donosili? Možda je trebao malo veći rok.
Imamo slučajeva nespojivosti sudijske funkcije sa obavljanjem nekih drugih društvenih delatnosti. Na primer: raspolažem sa reklamnim prospektom za Fakultet za poslovno pravo, koji još nije ispunio sve uslove za registraciju i formalno-pravno ne postoji, gde se među imenima profesora nalazi ime Zorana Ivoševića, sudije Vrhovnog suda. Ne može sudija Vrhovnog suda ni pod kakvim uslovima biti profesor, ni na državnom univerzitetu, a kamoli na privatnom. Ne postavlja se pitanje da li on prima honorar ili ne prima, uopšte me to ne interesuje, ne može. Tamo se među profesorima pojavilo ime ministra prosvete Gaša Kneževića - ni to ne može; kako može ministar prosvete da bude angažovan da drži nastavu na privatnom fakultetu.
(Nebojša Miletić: Još nije zvanično.)
Jeste zvanično, prospekt je već u prometu i mogu vam ga popodne doneti, da vidite to; to je zvanični prospekt tog fakulteta. Nije on ispunio sve zakonske uslove za početak rada, a već je počeo da radi i u novinama objavljuje oglase za upis studenata, što je takođe problem svoje vrste. To ne bi smelo da se toleriše.
Imali smo slučajeve da se javni tužioci mešaju u političku sferu, postupaju po nalozima organa izvršne vlasti, mnogo više pažnje posvećuju zaštiti časti i ugleda nosilaca visokih državnih funkcija nego zaštiti temeljnih društvenih vrednosti, a onda se zapletu kao pile u kučinu. Imam iskustva sa nizom takvih postupaka, misle da će me uplašiti, a ja jedva čekam da se uključim - onda se po godinu - dve dana to odugovlači, niko ne reaguje, vodi se istraga, pa se podigne optužni predlog; pa se vrati na dopunsku istragu, pa to traje i traje itd! To je ponižavanja statusa javnog tužioca. Javni tužilac mora biti neprikosnoven u proceni da li nešto treba goniti krivično ili ne, da li su ispunjeni uslovi ili ne.
Što se tiče advokature, u advokaturi takođe imamo nedozvoljenog mešanja izvršne vlasti i politike; mnogo više politike nego izvršne vlasti. Ranije je komunistička advokatura bila krajnje politizovana. Čak su advokatske komore imale svoje partijske organizacije, svoje partijske sekretare, isključenje iz Saveza komunista često je značilo onemogućavanje rada u advokaturi. Proglašavani su ljudi idejno-politički nepodobnim; sećam se slučaja Vojkana Lukića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, koji je smenjen u nekoj od Titovih čistki, a onda ga je progonio Rajko Danilović, sprečavao da se upiše u Advokatsku komoru i da se bavi advokaturom.
Danas imamo takve slučajeve: bio je takav i takav kao sudija, nije nam se sviđao i sada ne može biti advokat ili ne može u tom roku. To nije nikakav kriterijum. Tu moraju postojati samo objektivni kriterijumi, da li je osuđivan ili ne, a pretpostavljena krivica u jednom modernom pravnom poretku ne sme ništa da znači. Drugo, čak je pogodno kada vam politički protivnici odu u advokaturu. Izoštriće vam celi pravosudni sistem. Pored svoje stručnosti uneće i žestinu, pa će im ta žestina pomoći da razotkrivaju mnogo više nepravilnosti u pravnom sistemu, mnogo više kršenja zakona itd. Zainatiće se mnogo češće da stvari isteraju do kraja.
U komunističkom sistemu najbolji advokati su bili disidenti, jer unesu celog sebe u krivični postupak, a pogotovo je u ono vreme bilo mnogo političkih postupaka. Sada ima nešto manje, ali vidimo da se i to obnavlja. Advokatura bi morala da bude lišena ovakvog oblika državnog mešanja, kao što je propisivanje obaveznosti članstva u Advokatskoj komori. Ne sme advokat biti obavezan na članstvo u jednoj jedinoj advokatskoj komori. Mora i tu postojati konkurencija - neće u jednu komoru, hoće u drugu.
Advokatske komore treba da budu pred zakonom samostalne, a ako postoji obaveznost organizovanja u advokatske komore onda da čovek optira između nekoliko mogućnosti, da se sam opredeljuje - a ne da dođe u situaciju kada postoji samo jedna advokatska komora i onda postoje često u praksi elementi mafijaškog organizovanja unutar nje: formira se jedan klan koji sve drži pod kontrolom i mnogo ozbiljnih advokata, jednostavno, formalni su članovi i ne pada im ni na kraj pameti da se odazivaju na pozive, jer znaju kakav je tamo odnos snaga i znaju kako se advokatska komora instrumentalizuje za određene svrhe koje nemaju nikakve veze sa suštinom advokature. Mi smo to često imali u praksi i ti klanovi su pokušali da se nametnu i kod zastupanja kod Haškog tribunala. Čitav niz advokata napada optuženog što hoće sam da se brani. Zašto? Zato što su tamo ogromni honorari za advokate. To je krajnje neprofesionalno, to je nešto što je nepodnošljivo!
Mi ovde imamo pred sobom i vašu želju da se lišite političkih protivnika iz sudova. To je veoma loš presedan. Naravno, nijedan čovek nije savršen, svi smo od krvi i mesa, svaki čovek može da greši. Postavlja se samo pitanje: kako razlikovati greške koje se u principu mogu tolerisati uz izvesnu kritiku, od grešaka koje se nikako ne mogu tolerisati i moraju biti sankcionisane - jedino po tome je li greška krivično delo ili nije; ako je greška krivično delo ona mora biti sankcionisana kao krivično delo i posledica krivične osude mora biti onemogućavanje rada u pravosuđu; ako greška nije krivično delo ona može biti stvar tumačenja, može biti stvar disciplinskih sankcija, ali unutar sfere sudske vlasti, a ne državnih organa van te sfere. Ako sudska vlast treba nekome da bude podređena, onda to može biti isključivo parlament, a nikako izvršna vlast, što ne znači da izvršnu vlast treba onemogućiti u potpunosti od bilo kakvog upliva...
(Ppredsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... mora biti sveden samo na materijalno tehničko obezbeđenje, a ni u kom slučaju na vođenje sudske politike, kaznene politike ili sličnih oblika politike, jer i sudovi vode politiku, ali politiku koja mora biti lišena i uticaja izvršne vlasti na isti način na koji je lišena uticaja političkih partija.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Miloš Lukić.

Jedno kratko obaveštenje: nastavak sednice Odbora za pravosuđe i upravu je u 12,30 časova. Sednicu Skupštine će nastaviti da vodi potpredsednica Gordana Čomić. Pozivam presednike poslaničkih grupa u 14,30 časova u moj kabinet na sastanak.

Izvolite.

Uvažene kolege narodni poslanici, samo pre osam meseci usvojili smo set zakona koji je najavljivan kao reformski, prosperitetni, koji smo mi u ono vreme osporavali, a evo danas, posle osam meseci i ostatak DOS-a priznaje da ti zakoni nisu bli ni reformski, ni progresivni, ni dobri. Oni su bili rezultat političkih nagodbi između DSS-a i ostatka DOS-a, a što je i sam ministar Batić priznao. Naravno, najgori su zakoni oni zakoni koji se usvajaju po tom principu, principu političkih nagodbi. Ovaj predlog zakona ili ovog seta zakona ima dosta manjkavosti i propusta. Samo ću navesti nekoliko, upravo po nekom redosledu.

Kada je reč o Visokom savetu pravosuđa, veoma je diskutabilno prvo, samo obrazovanje Visokog saveta pravosuđa, a posebno je za nas neprihvatljivo što je zaobiđen Odbor za pravosuđe, kada je reč o predlozima za sudije, tužioce, predsednike sudova. Sadašnje rešenje, po kome Visoki savet pravosuđa predlaže zamenike javnih tužilaca, dobro je rešenje, to je rešenje koje smo i mi svojevremeno predlagali, ali u ono vreme to nije prihvaćeno. Predlog da ministar bude član proširenog sastava Visokog saveta pravosuđa jasan je signal i namera izvršne vlasti da kontroliše ili bar da utiče, u velikoj meri, na pravosudne organe.

Kada govorimo o Predlogu zakona o sudijama, sporan je član 1. po kome se određuje status sudije u sudu, čija nadležnost u celini ili znatnim delom prelazi na drugi sud. Ovo je na neki način neustavna odredba, pre svega, u odnosu na status ustavnosti sudija. S druge strane, možemo da kažemo da je ova odredba i neprecizna. Na ovaj način, po nama, brzo će se izvršiti promene, pre svega u Vrhovnom sudu, jer će dobar deo sudija iz Vrhovnog suda preći u upravni sud, u apelacione sudove i na taj način doći će do pročišćenja Vrhovnog suda. Sporno je i to što Visoki savet pravosuđa može uvećavati do 20% osnovnu platu, ako se funkcija vrši po posebnim uslovima; tu, naravno, treba precizirati koji su to posebni uslovi.

Neprihvatljive su odredbe iz člana 79a koji kaže: "Smatra se da je sudija iz člana 79. nesavesno vršio dužnost ako je..." iz nečasnih pobuda grubo kršio ljudska prava zajemčena Ustavom, zakonom i međunarodnim ugovorima." Znate, ovo su sama po sebi krivična dela i razlog za razrešenje sudija, tako da ove odredbe ne treba da stoje ovde.

Za nas su posebno sporna pitanja koja se odnose na montirane političke procese ili bolje reći na lustraciju, o kojoj ministar Batić već više meseci govori. Podsetio bih da su se ovi zakoni o lustraciji donosili u zemljama Istočne Evrope, početkom 90-tih godina. Šta se htelo tim zaknom? Htelo se da se odstrane štetni strani uticaji, a naravno misli se na uticaj Sovjetskog Saveza koji je imao dominantan uticaj u svim tim lagerskim zemljama. To kod nas nije bilo, tako da je bilo kakvo poređenje na taj način nesuvisla stvar.

Kada govorimo o uređenju sudova, suština ovih promena odnosi se na obrazovanje četiri apelaciona suda umesto jednog, sa četiri odeljenja kako je to do sada bilo. Lično mislim da su ova rešenja o kojima je govorio prof. dr Šešelj bolja rešenja. Znači: opštinski sudovi, okružni i Vrhovni sud, a ne ovi posebni sudovi gde je i apelacioni sud. Neprihvatljivo je i da Vlada Srbije traži odlaganje roka za početak rada apelacionih sudova i upravnog suda! Ministar je rekao da je reč pre svega o finansijskim sredstvima. Međutim, ne znam da li su samo u pitanju finansijska sredstva ili nešto drugo. U svakom slučaju, nema nekog većeg opravdanja ako govorim o finansijskim sredstvima, jer znamo da su takse povećane, koliko već, 400 ili 500%. Bilo je reči da će ta sredstva pre svega biti namenjena za početak rada ovih novih sudova.

Kada govorimo o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, apsolutno smo protiv toga da se obrazuje ili formira trgovinski sud u Novom Pazaru. Smatramo da je to jedna čista politička nagodba, a pre svega sa članicama DOS-a koje su na tom području; radi se pre svega o partiji Rasima Ljajića. Videli ste malopre da ove političke nagodbe sa DSS-om ničemu ne vode; tako i ovo, mislim da je iznuđeno rešenje. Ako gledamo da je potreba da imamo više ovih trgovinskih sudova - mogli bismo takođe da formiramo trgovinski sud u Jagodini, jer svi uslovi i za Jagodinu postoje.

Protiv smo proširenja nadležnosti pojedinih trgovinskih sudova, jer će se izgubiti u efikasnosti. Na primer, ako sud u Leskovcu ne može efikasno izvršiti sprovođenje postupka stečaja na svom području, kako će to učiniti sud u Nišu ili neka slična paralela između sudova u Kragujevcu ili Kraljevu.

Kada govorimo o javnom tužilaštvu, odnosno zakonu, vođenje ovog ličnog lista svakog javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i zaposlenog u javnom tužilaštvu protivno je Zakonu o radu u državnom organu i u isključivoj je nadležnosti MUP-a Srbije. S druge strane, ovo brisanje reči "nacionalnosti" ne znam čemu vodi, čega se mi to plašimo i bojimo, zašto ta reč ne ostane ako već idemo sa ovim ličnim listom.

U članu 9. koji govori o mogućem nagrađivanju javnog tužioca i zamenika od strane Visokog saveta pravosuđa - mislim da je nepotrebna stvar, jer su plate uređene posebnim zakonom. Najbolje rešenje za izbor javnih tužilaca i zamenika bilo bi rešenje koje je doskora važilo, a to je da se ide preko Republičkog tužioca, da Republički tužilac predlaže i da Skupština bira ostale javne tužioce i zamenike javnog tužioca.

Na kraju, sasvim, nećemo glasati za ovaj predlog zakona, jer nema ničeg reformskog u njemu. Imajući u vidu da je ovo vanredna sednica, smatramo da su bila mnogo važnija i bitnija neka druga pitanja, nego što je ovo pitanje koje je uvršteno danas na ovoj vanrednoj sednici Skupštine.

Samo jedna rečenica, vezano za Predlog odluke o izboru sudija, ovde vidimo, a to sam letimično pogledao - predsednica Okružnog suda Vida Petrović - Škero očigledno napreduje posle ovih izjava vezano za ministra Batića, da se ministar Batić ne meša u svoj posao, baš tako to shvatam. Jednostavno, predsednik okružnog suda je suštinski značajnija funkcija nego sudija Vrhovnog suda, jer ih tamo ima 50, možda više, malo manje, tu negde. Jasno je posle svih ovih izjava, posle njene podrške protestu radnika u pravosuđu, da sledi i lustracija za nju. Naravno, na jedan fin način, da se građani ili stručna javnost ne seti.