Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče, pokšaću da odgovorim u dva segmenta na ona pitanja koja su otvorena i kojima se eventualno dovodi u sumnju podrška poslaničkoj većini, koja prati ovaj zakon o budžetu za 2003. godinu. Mislim da budžet, tema javnih finansija, ne sme biti predmet prenaglašenih dnevno - političkih razmimoilaženja. Jer, u javnim finansijama ponajmanje ima i ponajmanje sme da bude strančarenja, politikanstva, neodgovornosti.

Mi smo u toku jučerašnjeg dana raspravljali o završnom računu za budžet 2001. godine. O tome ćemo glasati tokom naredne nedelje. Nažalost, nismo bili u prilici da jednoj poslaničkoj grupi prosledimo program neophodnih ulaganja u održavanje, zaštitu, izgradnju, rekonstrukciju autoputeva, poluautoputeva, magistralnih, regionalnih puteva na teritoriji Republike Srbije.

Vrlo pedantno, finansijski plan Republičke direkcije, u kome se navode i autoputevi, poluatoputevi, magistralni putevi, seoski putevi, sve ono što je bio predmet jučerašnje rasprave obesmišljeno je jednim zaista neodgovornim napuštanjem sednice Republičkog parlamenta, zbog navodne ugroženosti jednog člana RIK-a, koji je potom medijima objasnio da su oni, koji su Skupštinu napustili, tragajući za, kako su rekli, Robinom Hudom, pogrešili, jer je on sve vreme bio u restoranu, a potom i na nekom drugom mestu, koje ne bih pominjao, jer mislim da mu sasvim sigurno nije mesto u ozbiljnoj skupštinskoj raspravi.

Dakle, kada govorimo o javnim finansijama, moramo da govorimo o istini i o činjenicama. Možemo da se služimo frazama, ali oni koji previše pažnje poklanjaju frazama, ne mogu računati na onu vrstu podrške, bez koje se ova zemlja ne može transformisati u normalno društvo.

Naša stvarnost je jednostavna. Možemo potrošiti tačno onoliko koliko stvorimo, proizvedemo, i tačno onoliko koliko dodatno obezbedimo, kao neki oblik podrške i ulaganja u naše društvo. To je za narednu godinu oko 265-266 milijardi. Planirani deficit je okvirno 47. Da li je to uvećanje u odnosu na planirani deficit procentualno, u odnosu na prošlu godinu? Nije. To je smanjenje.

Mi smo u prošloj godini imali veći deficit nego što ćemo imati u narednoj, i to je istina, i to su činjenice. Oni koji misle da iskrivljavanjem istine i činjenica mogu lečiti poraze dobijene na nekim drugim mestima, zapravo varaju građane ove zemlje. I zato, kada govorimo o budžetu, moramo govoriti činjenicama, jer je to račun. Račun ima svoj izlaz, ima svoj ulaz koji mu prethodi.

Šta su prioriteti države u narednoj godini, da li su oni drugačiji, nego što je to bio slučaj sa prethodnim budžetom, ili sa onim prvim, jer se pominje nedostatak plana? Prioriteti za budžet u 2001. godini bili su prosveta, zdravstvo, pravosuđe, socijalni programi. Prioriteti u 2002. godini - prosveta, zdravstvo, pravosuđe i socijalni programi. Prioriteti za 2003. godinu isti ti. Da li su to činjenice - naravno da jesu, jer na to ukazuju svi ovi pokazatelji kojima se analizira obim javnih finansija i način na koji će te javne finansije biti utrošene.

Kritike kojima se pojedini izdaci devalviraju kroz izbegavanje onoga što jeste budžetski sistem besmislene su, ali one mogu biti štetne ukoliko se na toliko nešto jasno ne odgovori.

Mi smo usvojili arhitekturu budžetskog sistema Zakonom o budžetskom sistemu i onima kojima nije jasno šta to znače posebne namene, koji su to izdaci po ugovoru o delu, moraju da pročitaju Zakon o budžetskom sistemu, jer je tamo sve precizno definisano, po prvi put u poslednjih 50 godina, koliko se ova država bavi javnim finansijama.

Oni koji su mislili da postoji potreba za nečim takvim, a bili su u prilici da tako nešto konkretno urade, nemaju danas puno prava na tu kritiku, odnosno to pravo mogu da zadrže, ali ono neargumentovano. Oni koji su bili posmatrači i pre 10 godina, i danas su posmatrači, jer svoju šansu vide samo u tome što ćemo mi, otklanjajući bolne tačke u našem društvu, definitivno gubiti popularnost, ulažući u nešto što se zove sutrašnjica. Mislim da tu sutrašnjicu neće sačekati onako kako očekuju i o tome je najbolji možda konkretan dokaz ono što se dešavalo pre nedelju, ili dve, u našem društvu.

Morate razumeti da smo ukidanjem određenih poreza mi zapravo limitirali obim tih sredstava koja se nalaze u državnoj kasi. Samo sa dva amandmana koje smo podržali iz te kase smo izvukli dve milijarde dinara. Mi smo odbili stav Ministarstva finansija, izglasali amandmane kojima se skida porez na promet sa mazuta i sa gasa, to je minus od dve milijarde dinara i onog trenutka kada smo tako tada glasali mi smo iz ovog budžeta izuzeli dve milijarde dinara.

Pošto mi smatramo da je ovo maksimum fiskalnog naprezanja koji je u potpunosti racionalan, jer mu u potpunosti odgovara, a što se vidi veoma jasno iz rebalansa budžeta za 2002. godinu, gde su građani imali mnogo više razmevanja i mnogo više doporinosa iskazali, nego što su te neke političke snage u društvu, dakle taj fiskalni maksimum je ovaj trenutni i tu se ne može tražiti odgovor na one novčane zahteve koji su ovde izneti.

Da li se odgovor može pronaći u planiranom deficitu? Može. Da li se planirani deficit popunjava prodavanjem nečije budućnosti ili prodavanjem nečije prošlosti? I u prvom i u drugom slučaju, ne. Kredit je investicija. Mi svesno ulazimo u zaduživanja, zato što te kredite ne trošimo onako kako su u stvari trošili već 50 godina. Mi kredite trošimo kroz investicije koje su vrlo profitabilne i koje će se našem društvu vratiti. Gde su ti krediti išli do sada? U najvećoj meri u remont velikih sistema u našem društvu, dakle u infrastrukturu, a kakva je korist od toga? Mislim da je korist od toga veoma prepoznatljiva i jasna, da se ona recimo u narednoj godini i prepoznaje između ostalog i u činjenici da će elektroprivreda Srbije moći prvi put da funkcioniše komercijalno.

Što se tiče privatizacije i osude privatizacije, kao metoda kojom se obezbeđuju dodatna sredstva, to je potpuna besmislica. Nakon 12 godina tranzicije u državama koje su bile deo socijalističkog koncepta jasno je da je ovaj oblik privatizacije za koji smo se mi opredelili najkonkretniji i najefikasniji. Mnogi su počeli podelom akcija, pa su završili na onome na čemu smo mi zapravo bili pre godinu dana, a kada smo rekli da će država prodati na tržištu, i to onome ko ponudi više, sve ono što je državno vlasništvo, da će ta sredstva trošiti pažljivo; i ta sredstva se troše pažljivo.

Mi mislimo da treba dati i penzionerima, mi mislimo da treba dati u fondove kojima se dodatno obrazuje i prekvalifikuje radna snaga i onaj ko priča o svom dedi, neka tu priču zadrži u krugu svoje porodice, a neka građanima koji danas ostaju bez posla zbog toga, jer se konstatuje da su ostali bez posla zbog toga što je 10 godina u ovom društvu bio na snazi zakon kojim je nemoguće otpustiti radnika, kažu da se nama ne dešava ništa drugo i da mi živimo životom kakvim se živi i u Nemačkoj, i u Italiji, i u Francuskoj, i u SAD, gde svakoga dana neko gubi, svakoga dana neko dobija. Ali, problem našeg društva je u tome što su najbolji uvek najviše gubili, a najgori bili ti koji su iz toga izvlačili profit.

Da ne bi ova rasprava otišla u pogrešnom pravcu, samo rasprava na osnovu činjenica, argumenata, nije tačno da je ovaj budžet presedan; on je pažljivije napravljen nego bilo koji budžet do sada, a najveća naprezanja su ona naprezanja od kojih će imati korist opšte društveno biće u onom smislu u kome društveno biće čine - prosveta, zdravstvo, pravosuđe, socijalni programi.

Od toga neće korist imati oni koji su mislili da bi možda mogli da funkcionišu u okviru sistema vlasti na način na koji su funkcionisali poslednjih nekoliko dana. Mi stojimo iza ovoga i uveren sam da imamo parlamentarnu većinu, spremni smo da uvažimo svaki amandman koji je razuman, da prihvatimo svaku sugestiju koja će nam otkriti nešto što do sada nije primećeno i na takav način mislim da ćemo osloboditi te dnevne politike pitanje javnih finansija. Mi vam stojimo na raspolaganju, ali nismo spremni da ćutimo u nečemu što su političke neistine i bacanje prašine u oči građanima našeg društva. Kada govorite u jednoj siromašnoj zemlji o milijardama, makar se radilo i o dinarima, vi morate birati reči i biti pažljivi u tome. Hvala.

Za reč se javio ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Aleksandar Vlahović.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, kolege ministri, potpuno razumem vašu brigu za stanje u privredi, ali da bih vas malo raspoložio daću vam najnovije statističke podatke kako stoji sa industrijskom proizvodnjom, kao i uopšte sa stanjem u privredi.
Najpre, u toku 2002. godine ostvarićemo rast od 3%, što je prvi put u poslednjih 10 godina, sa izuzetkom 1997. godine kada je zahvaljujući prodaji "Telekoma" i besplatnoj podeli para stvorena veštačka osnova za rast indutrijske proizvodnje u privredi Srbije.
U 2002. godini došlo je do pada neto gubitaka u ukupnom iznosu od 70%, i to mereno januar-septembar, i istovremeno došlo je do rasta neto dobitaka. Ova dva podatka su svojevrsno svedočanstvo da je u privredi Srbije proces restrukturiranja u punom jeku, a to znači da uspešni deo privrede posluje još uspešnije; zahvaljujući privatizaciji u onom delu neuspešne privrede koji je do sada privatizovan, stvoreni su uslovi za investicije i za povećanje industrijske proizvodnje.
Zahvaljujući privatizaciji, mi smo u 2002. godini ostvarili ukupno 300 miliona evra investicija, koje će se naravno realizovati do 2004. godine.
Što se privatizacije tiče, samo da vas informišem, da je ona u zreloj fazi, a to znači da dinamika aukcijskih privatizacija teče upravo onako kako smo predvideli za 2002. godinu i imamo oko 150 aukcijskih privatizacija mesečno, najveću stopu realizacije uspešnosti aukcijske privatizacije koja je sada na nivou od 85%. Od 10 ponuđenih preduzeća, gospodo, 8,5 se uspešno privatizuje; samo da biste razumeli šta ovo znači, iskustva iz centralne Evrope govore da je od 10 ponuđenih preduzeća tek tri bilo privatizovano.
Takođe, ono što želim da vas obavestim, to je da je proces restrukturiranja velikih sistema u privredi Srbije zaista u zreloj fazi, da imamo 26 preduzeća kod kojih je realizovan socijalni program za smanjenje troškova i poboljšanje njihove efikasnosti. Taj socijalni program je transparentno finansiran iz tranzicionog fonda, iz budžeta za 2002. godinu. Istovremeno, kod velikog broja tih velikih sistema već je realizovan program dekompozicije i privatizacije delova sistema. Dakle, jedno mrtvo more, jednu učmalu baru smo uspeli da pretresemo adekvatnim merama restrukturiranja i privatizacije.
Sledeća 2003. godina će biti obeležena sa dve paralelne akcije koje će Ministarstvo za privredu i privatizaciju voditi. Najpre, nastavićemo sa održavanjem istog tempa privatizacije, kao što je sada tempo aukcijske privatizacije. Najmanje 150 preduzeća mesečno će se naći u procesu aukcijske privatizacije, tako da nam je plan da do kraja 2003. godine ukupno privatizujemo najmanje 1.500 malih i srednjih preduzeća.
Takođe, tenderskom privatizacijom završićemo privatizaciju 90 velikih preduzeća, a do kraja 2003. godine 20 velikih sistema će biti restrukturisano i privatizovano, što će reći, polovina posla na restrukturiranju će biti završena. Da ne bi veliki sistemi u međuvremenu, a zbog nedostatka trajnih obrtnih sredstava, zbog nedostatka onih drugih likvidnih sredstava koja su potrebna za održavanje života i kakvog-takvog iskorišćavanja kapaciteta, došli do eventualnog stečaja, mi smo u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, u budžetu Republike Srbije, predvideli ukupono 6,5 milijardi dinara za subvencije u privredi. Te subvencije su u prošloj godini deljene upravo ovim preduzećima koja se nalaze u procesima restrukturiranja i postoji vrlo jasna evidencija svakog pojedinačnog preduzeća koje je koristilo sredstva iz programa subvencija.
Subvencije su neophodne zbog toga što u zemlji koja se nalazi u tranziciji nije jednostavno moguće prepustiti tržištu da ono samo odluči i da samo da rezultat restrukturiranja tih velikih sistema. Jedna odgovorna vlada, jedna odgovorna država mora da ima aktivnu ulogu u procesu restrukturiranja velikih sistema, jer za mene je nezamislivo da veliki sistemi poput "Zastave" mogu sami da budu restrukturirani i prepušteni sami sebi, bez i jednog dinara podrške iz budžeta Republike Srbije. Imali smo situaciju kada je "Zastava" bila 10 godina prepuštena sama sebi, pa smo videli kao teče restrukturiranje "Zastave".
Danas imamo situaciju u kojoj se "Zastava" vraća na pozicije na kojima je bila 1992. godine, pre početka one velike katastrofe za državu Srbiju. Prema tome, sredstva subvenicje će biti aktivno korišćena do restrukturiranja poslednjeg velikog sistema u privredi Srbije i nadam se da ćemo za dve godine od danas eliminisati poziciju subvencija u privredi i da ćemo onda, kada izgradimo tržišnu privredu, sa dominantnom privatnom svojinom, rasteretiti budžet za ovu prilično veliku poziciju koja je u ovom trenutku neophodna.
Naravno, u idućoj godini ćemo mnogo više nego što je to do sada rađeno deo sredstava ostvaren privatizacijom preusmeriti ka privredi, ali više ne gospodo usmeravanjem tih sredstava kroz tzv. veštačke kredite preko fonda za razvoj ka društvenoj privredi, nego ka privatnoj privredi, ka privatizovanim preduzećima, ka privatnim preduzećima, ka izgradnji malih i srednjih preduzeća, upravo zbog toga što je budućnost ove zemlje u tržišnoj ekonomiji sa dominantnom privatnom svojinom.
Društvena preduzeća, veliki sistemi, dobijaće subvencije, privatna preduzeća će dobijati kreditnu podršku, između ostalog delimično, u iznosu od 50%, iz sredstava koja se budu prikupila kroz privatizaciju. Naravno, očekujemo da će tih 50% privatizacionih prihoda značajno uticati na konkurenciju unutar privatnog finansijskog sektora i uzrokovati dalje obaranje kamatnih stopa, što će još povoljnije predstavljati podsticaj za dalji razvoj privrede i na kraju za postizanje našeg cilja, a to je 5% rasta industrijske proizvodnje u 2003. godini.
Sa druge strane, ovo ministarstvo je planiralo i odgovarajuće zakonodavne aktivnosti. Pred vama će se vrlo uskoro naći predlog promene Zakona o privatizaciji, koji još više treba tehnički da poboljša ovog zakona ne menjamo koncept, ne brinite, nećemo dugo diskutovati o tome, ali istovremeno u idućoj godini hoćemo da donesemo dva centralna zakonska dokumenta za privredu Srbije.
Jedan je zakon o preduzećima, drugi je zakon o stečaju i paralelno sa tim ulazimo u reformu registracionog privrednog sistema, koji zavređuje da ima svoju posebnu instituciju centralnog registra i eliminisanje svih administrativnih barijera, koje su do sada postojale za preduzetnike i preduzeća.
S tim u vezi smo planirali posebne usluge, usluge posebne namene, upravo da bismo realizovali ove aktivnosti i ukupno 45 miliona dinara je namenjeno za realizaciju reforme centralnog registracionog sistema; za izradu zakona o stečaju, za edukaciju stečajnih upravitelja, jer je stečaj dobar samo ako se efikasno sprovodi, ne kao što je bio slučaj do sada - po nekoliko godina traje stečaj, razvlači se imovina, korupcija je tu, nego efikasno, kratko, da bi se oslobodila blokirana imovina i da bi imala ekonomsku svrhu.
I, sasvim na kraju, za zakon o preduzećima; oni koji su u privredi znaju i njima je jasno da je ovaj zakon ustav za privredu jedne zemlje. Ima jednaku važnost u ekonomiji kao i Ustav za celu zemlju. Na kraju, pošto je privatizacija, kao što vam je poznato, javna, nema kuće u Srbiji koja ne priča o privatizaciji na ovaj ili onaj način, pošto je privatizacija transparentna; jer, žao mi je, do sada nije bilo afera u privatizaciji niti će ih biti, znamo vrlo dobro da u meri u kojoj informišemo javnost, sve one koji su potencijalno zainteresovani da učestvuju u privatizaciji, u toj meri zavisi koliko će privatizacija biti transparentna i koliko javna, pa smo predvideli jednu veliku stavku na planu daljeg informisanja, podizanja informacionog toka, da bismo očuvali dva ključna principa privatizacije, a to je javnost i transparentnost.
Jer, ne želimo da radimo ono što se godinama pre nas radilo, kada firma ulazi u privatizaciju obično niko ne zna da je ona u privatizaciji sem par prijatelja, sem par insajdera, sem onih sa kojima je već prethodno dogovoreno da uđu u taj proces.
Privatizacije je, gospodo, javna, obezbeđuje punu konkurenicju, obezbeđuje nadmetanje između više potencijalnih kupaca i obezbeđuje, ono što je najvažnije, progres privredi, progres našoj zemlji i efekti privatizacije u ovoj godini će se najbolje osetiti iduće godine u snažnom povećanju industrijske proizvodnje; i još nešto, da ne zaboravim, danas imamo prvi put da je više novih otvorenih radnih mesta nego onih koji su ostali bez svog radnog mesta; i to je rezultat restrukturiranja privrede, budžetske discipline, i monetarne stabilnosti i jedne jasne ekonomske vizije, a između ostalog jedne uspešno realizovane privatizacije. Hvala vam.

Zahvaljujem se. Za reč se prijavio ministar za poljoprivredu i vodoprivredu, gospodin Dragan Veselinov.

Poštovana gospođo predsednik, dame i gospodo narodni poslanici, sa svega nekoliko reči želeo bih da ukažem na neke od glavnih elemenata koji čine agrarni budžet, pokušavajući da ove elemente dovoljno približim vašoj pažnji kako biste mogli još lakše da se odlučite da li ćete glasati ili ne za ovaj budžet, uključujući i njegov agrarni deo, verujući da ćete glasati za ovaj budžet.
Agrarni budžet koji smo predložili za 2003. godinu veći je u odnosu na izglasani budžet za 2002. godinu za 38%. Deo vodoprivrednog budžeta predložen za 2003. godinu veći je u odnosu na izglasani deo vodoprivrednog budžeta za ovu godinu, koja polako ističe i za koji dan će nestati, za 33%. Teško je bilo gde naći ministra poljoprivrede koji je zadovoljan veličinom agrarnog budžeta. Ali, verovatno je teško naći i bilo kog drugog ministra koji je zadovoljan veličinom budžeta.
No, svejedno, finansijske mogućnosti zemlje, poreske i druge prihodne mogućnosti opredeljuju naše budžetske mogućnosti. Naravno, među nama se mogu otvoriti razgovori - koja bi bila još podesnija struktura ukupnog budžeta od ove, ali to nije razlog da se ne glasa za budžet.
Postoje kritičari koji govore - ovaj budžet je svega tri i po odsto; ne, malo je veći od tri i po, ali nije veći od 4% u odnosu na ukupni deo budžeta, ali od zemlje do zemlje, unutrašnje prilike su različite i struktura budžeta odražava te prilike; a jedna od tih prilika u našoj zemlji je i da su nasleđeni socijalni problemi i pitanja takvi da naš budžet jednostavn mora imati relativno, ne samo upadljiva, već ogromna sredstva kojima servisiramo nasleđene obaveze u socijalnoj potrošnji i u odnosu na njih, sasvim je sigurno, da bilo koji drugi deo budžeta je onda manji, pa u tom relativnom smislu i agrarni deo budžeta.
Međutim, sredstva koja se nalaze u agrarnom budžetu nisu jedina sredstva koja se ulivaju u poljoprivredu, niti su to jedina sredstva dotacija za poljoprivredu. Postoje i druga sredstva. Na saveznom nivou se nalaze sredstva za finansiranje izvoza. To su izvozne subvenicje, preko 600 miliona dinara, za koje verujemo da bi mogle biti i veće, ali ćemo sa radošću dočekati restrukturiranje onoga što danas nazivamo saveznom državom i ove će subvencije u 2003. godini pripadati republičkom budžetu.
Postoje i drugi elementi dotiranja naše poljoprivrede. Jedan od tih elemenata je Direkcija za robne rezerve, preko koje se beskamatno kreditira naša privreda i gde su istovremeno i dugovi prema njoj reprogramirani i to već u 2001. godini za ovu i za iduću godinu, taj dug je reprogramiran u veličini od 4,7 milijardi dinara.
Imamo i Fond za razvoj koji je ogroman deo svojih sredstava, ako čak ne i većinski, pod nekomercijalnim okolnostima ili okolnostima koje nisu one komercijalne prirode koje odobravaju poslovne banke, ulagao u našu poljoprivredu.
Posebno bih istakao da je indirektni sistem dotiranja naše poljoprivrede izuzetno velik. U to spada gotovo praktično nepostojanje oporezivanja naših zemljoradnika, budući da je katastarski prihod kod nas posebnim potezom Vlade, i to već u dužem nizu godina, određen na takvom nivou da praktično oporezivanje poljoprivrednika ne donosi za budžet nikakvu korist. Ta veličina je negde blizu 3,5 milijarde dinara, ukoliko bi se pretpostavilo da bi trebalo podići katastarski prihod u odnosu na koji bi se onda moglo razrezati realno oporezivanje. To je ogromna dotacija naše poljoprivrede.
Druga indirektna dotacija našoj poljoprivredi sastoji se u ukinutom porezu na promet na sve inpute kao i sredstva za lečenje, odnosno zaštitu životinja. Ta veličina sredstava po našem proračunu je negde blizu 4 milijarde dinara godišnje. Postoje i druga sredstva koja se ulivaju u poljoprivredu, a tu želim posebno da pomenem sredstva koja su stavljena na raspolaganje našoj Vladi od strane pojedinih vlada. Ta sredstva takođe iznose blizu četiri milijarde dinara za 2003. godinu. Sve ukupno, kada bismo hteli da zbrojimo direktne i indirektne dotacije za našu poljoprivredu, budžet za poljoprivredu iznosi preko 20 milijardi dinara.
U ovom delu koji se odnosi na naš budžet koji mi u parlamentu odobravamo želim da istaknem samo nekoliko stavki, a verujem da ćete bar ubedljiva većina vas podržati. Prva je premija za mleko, koju zadržavamo na onom nivou koji je uspešno podigao proizvodnju mleka i isporuku mleka mlekarama, ostaje na nivou 700 miliona litara i to je ona mleka, organizovana proizvodnja za isporuku mlekarama koja je postojala u periodu najboljih dana našeg mlekarstva.
Mi ne samo da zadržavamo premiju za šećernu repu, već proširujemo obim površina i želimo da sa 55.000 hektara, koliko smo ove godine zasejali, odemo na najmanje 70.000 hektara, jer nam je proizvodnja šećerne repe, kao i šećera, jedan od preduslova za ukupno podizanje pregovaračkog nivoa naše zemlje pred Evropkom unijom, gde će u budućim pregovorima za kvote koje nam sasvim sigurno slede, verovatno već 2005. godine, a možda u pojedinim aspektima već i pre toga, pomoći da podignutom proizvodnjom uđemo u ove razgovore sa pojačanim pozicijama.
Mi zadržavamo, verujući da je to element dugogodišnje agrarne politike, bez obzira koja vlada sutra bude došla ove će elemente zadržati, premiju za duvan; tu su takođe premije za dugogodišnje zasade koje se odnose na vinovu lozu, a gde je 100.000 dinara po hektaru. Zatim, za šljivike, gde je po hektaru 40.000. Ono što je novo u ovom budžetu, što bih hteo posebno da isteknem, to su novouvedene premije za suncokret i za soju, što je element podizanja i poboljšavanja setvene strukture u zemlji, što će sasvim sigurno doprineti da se i podigne dohodak zemljoradnika. Naša je želja da "skočimo" sa 100.000 hektara koje sada sejemo sojom na 120.000, a kod sunocekreta da odemo na 185.000 hektara.
Posebno želim da ukažem da su u ovom agrarnom budžetu predviđena sredstva za ukrupnjavanje zemljišnog poseda. Zemljišni posed u našoj zemlji, i po podacima koje sada imamo na osnovu popisa 2002. godine, manji je nego što je ikada bio. To je rezultat politike i nebrige prema poljoprivredi u prošlosti, nefinansiranja ukrupnjavanja zemljišnog poseda, odsustva kredita za ukrupnjavanje zemljišnog poseda, loših rešenja u naslednom pravu, kao i zemljišnog maksimuma koji su komunisti uveli.
Danas blizu 80% svih zemljišnih poseda u našoj zemlji nije veće od 5 hektara i to zahteva posebnu intervenciju države. Budete li usvojili agrarni budžet, odnosno budžet koji je Valda Republike Srbije predložila, onda budimo sigurni da će od sada pa nadalje politika bilo koje vlade u budućnosti, ubeđeni smo u to, biti permanentno finansiranje ukrupnjavanja zemljišnog poseda.
Ovom prilikom da odgovorim na nekoliko pitanja koja je, između ostalog, jedan od šefova poslaničkih grupa postavio, a uz to je pohvalio i moju frizuru, a na šta mu se posebno zahvaljujem. Između ostalog postavio je pitanje, koja će biti cena pšenice. To zna Bog. Ono što bi sasvim sigurno trebalo da poznaju bar oni koji žele da poljoprivredu posmatraju, analiziraju, da komentarišu jeste da već dve godine u našoj zemlji postoji potpuno slobodno tržište pšenice, a što ne isključuje državni intervencionizam koji će sledeće godine, ako vi prihvatite agrarni budžet, odnosno budžet, iznositi bar 212 miliona dinara i poslužiće za isplatu premija za kupovinu pšenice prve i druge klase u onom obimu koji je Vlada još pre setve objavila, a to je ne manje od 260.000 tona.
Postavljeno je pitanje, zašto se uvozi meso. Želim da vas upoznam da se meso gotovo uopšte ne uvozi i da je to krupna neistina koju je izrekao ovaj šef poslaničke grupe. U prvih 10 meseci ove godine uvezeno je negde oko 25 miliona dolara mesnih proizvoda, konzervi i drugih, ali u toj grupi preko dve trećine se odnosi na morske plodove, dakle na ribu. Razlog što je gospodin postavio pitanje o uvozu verovatno je u tome što on mnogo ovaj proizvod, morske plodove, ne troši. On dakle nije uočio, a on troši očigledno i po izgledu neke druge mesne proizvode, nije bio kadar da uoči da je uvoz poljoprivrednih, odnosno ovih mesnih proizvoda izuzetno mali i da ne iznosi više od 1.500 tona.
Postavljeno je i pitanje, i tu ću da završim, oko toga šta je poljoprivredna stručna služba. Za nas je tužno da onaj ko želi da se bavi poljoprivredom ne zna da u zemlji postoje agrozavodi, da postoje poljoprivredne stanice i da na čelu jedne velike mreže od nekoliko stotina poljoprivrednih stanica, agrozavoda i instituta stoji Institut za primenu nauke u poljoprivredi i da se preko njega permanentno, godina za godinom i to nije nikakav izum ove vlade, već je patent ili politika i vlada pre nas, da se preko ove mreže, a sada posebno istražuje struktura poljoprivredne proizvodnje, naravno zemljišta i pokušava da se savetuje pre svega poljoprivrednici kojim modelom farmi ili na drugi način proizvodnje, da se posvete.
Savez za stočarstvo je pomenut i postavljeno je pitanje čemu on. Savet za stočarstvo je uveden još pod socijalistima 1991. godine, to je jedna od institucija koja je korisna i koju su čudom oni uveli i tu su pogodili. To nije skupa institucija, to je naučna institucija i služi Ministarstvu poljoprivrede da sa poboljšanim efektima planira politiku u stočarstvu.
Na kraju, želim da vam i ovo poručim, verujući da ćete sasvim dobronamerno primiti tu poruku, budete li izglasali agrarni budžet, odnosno budžet kako ga je predložila Vlada Republike Srbije, mi možemo očekivati u 2003. godini da se ukupni obim poljoprivredne proizvodnje poveća za 3% i da to bude još jedan doprinos napretku naše poljoprivrede i privrede. Zahvaljujem.

Zahvaljujem ministru. Za reč se prijavio  narodni poslanik Dragan Tomić, zamenik predsednika poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Poštovana gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi ekonomska politika Vlade Republike Srbije za 2003. godinu. Nisam uspeo sve da shvatim, jer mislim da fale neki ozbiljni parametri, a nisu nam ovde izgovoreni, pa ću dati opomene oko tih parametara.Rečeno je da se radi o ograničenim izvorima sredstava za budžetske korisnike i da su to maksimalni limiti.
Mislim da u politici Vlade Republike Srbije mogu da se otvore prostori koji će otvoriti puteve novim i širim nivoima sredstava, koja će popuniti one delove budžeta koji su limitirani za dalje, pa ću podsetiti na neke važne činjenice. Žao mi je što je izašao ministar za privredu i privatizaciju, mislim da se nije obratilo dovoljno pažnje do sada na politiku kamata u ovoj državi i čini mi se da je to mimo kontrole. Mislim da banke i dalje divljaju. Reći ću nekoliko važnih činjenica.
To je problem za sebe i bez obzira što mi proklamujemo tržišnu privredu ja se tu zalažem za jednu apsolutno tvrdu politiku, jer taj odnos banaka prema privredi u Srbiji nije novost. Ona je jedan proces koji dugi niz godina traje i neke od ovih banaka, koje su sada došle na srpsko tržište, rekao bih da mi više liče na of šor kompanije. Ako su za njih važne činjenice da raspolažu depozitima opština, gradova, privrede i da jačaju svoje pozicije, ako su važne... Recite im ili neka izađu napolje, da možemo da pričamo. Ja sam bio na izborima i vas sam radikale uvek tukao dok sam bio na izborima.
Znači, važno je kamatnu politiku uvesti u red, stvoriti uslove za nekoliko važnih faktora privrednog razvoja. To je pre svega da bi se obezbedio zaista rast poljoprivredne proizvodnje. Mislim da priča o 3% rasta privredne proizvodnje zaista neće biti moguća i mislim da će se pad privredne proizvodnje nastaviti i u narednoj godini, jer politika kamatnih stopa to neće dozvoliti.
Vlada u bilansima nema odgovarajuće elemente sa kojima će moći da eliminiše ove parafiskalne faktore i neće se stvoriti uslovi da dobar deo privrede, koji može zaista da se razvija, otvara nove programe, da iz postojećih programa razvija nove prostore za proizvodnju, a pri tom da puni i budžet na raznorazne načine, kroz porez na promet, kroz akcize, kroz bruto zaradu, kroz zarade. Znači, tu je za mene ključni faktor i tu treba povesti računa.
Mislim da se Narodna banka Jugoslavije otela kao nezavisna institucija. Pošto se ponovo približavamo Novoj godini, imam utisak da će nam se ponovo desiti neki pomor bankarskom sistemu ili na bankarskom tržištu. To su važne i suštinske činjenice. One otvaraju, ako se uredi ta kamatna politika banaka u Srbiji, da dođemo u situaciju ako raste proizvodnja onda će rasti i zapošljavanje. Čini mi se da u ovom momentu stagnira zapošljavanje, čini mi se da pada, jer odnos ljudi koji ostaju bez posla i onih koji se zapošljavaju čini mi se da je u korist negativnog trenda.
Ako govorimo o jednom apsolutnom pravcu politike za neku narednu godinu, ovo je jedan od ključnih faktora koji mora i ne može biti vezan za političke stranke, on mora biti jasno limitiran i određen u nekom pravcu. Bez rasta proizvodnje, bez rasta zapošljavanja i pada kamata na bankarskom tržištu nema ni ekonomske politike za narednu godinu. To je mnogo važno. Ne želim da se bavim praznim pričama sa ove govornice, ali čini mi se da ekonomska politika mora biti usmerena u tom pravcu.
Još jedan od važnih faktora za mene je svakako i činjenica da je debalans u odnosu između uvoza i izvoza jedan prema pet puta u korist uvoza. Mora se taj odnos menjati. Da li je to stimulativna politika u oblasti poreske politike, da li su to određene stimulacije od strane Vlade Republike Srbije za izvoz i da se ograniči na određeni način, bez obzira što proklamujemo tržišnu proizvodnju, ali imam utisak da se u Srbiju uvozi sve i svašta.
Ako gomila te robe, proizvodnja te iste robe i proizvođači te robe postoje na domaćem tržištu, samo treba kreditno da se isprate da mogu tu proizvodnju da zadovolje. Ako sam dobro razumeo podatak da je za prvih devet meseci izvoz oko 480 miliona dolara, a uvoz bio oko 2 milijarde i 200 miliona, mislim da to nije dobro za politiku ove države. Ne znam kakvi su odnosi Savezne i Republičke vlade, ali imam utisak da mnogo toga škripi i da su štete po državu Srbiju ogromne.
Ne mislim da nam je najkvalitetnija stvar i priča o tome da je najvažnija investicija u Srbiji za ovu godinu "Merkator". Bio bih srećan da je to neki proizvodni privredni objekat koji bi zaposlio 300-400 radnika i donosio bruto masu za domaći budžet, a ovako je pitanje kako će se u tom trgovačkom delu snaći naše trgovinske kuće.
Mislim da su sve to faktori koji bi uticali na jedan ozbiljan rast zapošljavanja, na rast privredne proizvodnje ne mogu da se složim sa činjenicom da poljoprivreda učestvuje sa 3,5%. Ako je u ukupnom bruto društvenom proizvodu njeno učešće između 40 i 50% ili 35%, mislim da bi u ovom momentu najmanje 12 do 15% učešća u budžetu na strani subvencija u poljoprivredi pomoglo poljoprivrednoj proizvodnji.
Poljoprivredni proizvođači su oštećeni sa više strana. Mislim da na tu politiku utiču određeni lobiji koji se nalaze između proizvođača i države, koji akumulišu kod sebe završne proizvode u poljoprivredi i tu bi se moglo očigledno reagovati nekom merom, po meni određenom stopom poreza. Samo na tu fazu i na taj način doći do takođe određene mase prihoda. To su stope od 3 do 5%, gde bi se takođe moglo doći do određene mase prihoda, sa kojom se može jačati pozicija budžeta.
Ovo sam sve govorio iz razloga da shvatimo da postoje prostori, mi mislimo da postoje, nije sve sumorno. Mislimo da može da se nađe prostor u Srbiji, bez obzira što se svi nalazimo u jednoj nezahvalnoj poziciji, mi kao razvijena opozicija, jedna nekompozitna država i neko vreme koje je iza nas i pred nama, ali mislim da treba da govorimo optimistički. Ukoliko dođe do nekih pomeranja u programu Vlade Republike Srbije za narednu godinu onda možemo, a u protivnom narodni socijalisti neće podržati ovaj predlog.
Ono što na kraju hoću da kažem, bez obzira na našu poziciju mnogi nas svrstavaju prema sebi. Ovih dana u medijima se koriste razna sredstva pritiska. Priče o tome da će se raditi na smeni Republičke vlade neka jednom neko podnese ovde zahtev za smenu Republičke vlade; ako o tome priča, to je priča za javnost. U vreme dok sam bio u Socijalističkoj partiji tražio sam da podnesem zahtev za smenu Vlade. Neki nisu hteli i oko toga smo se mi žestoko raspravili. O moralu pojedinaca ne želim da govorim, ali ako bude zahteva mi ćemo ga podržati. Dotle nećemo da razgovaramo ni sa kim.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? (Ne.)
Nastavljamo načelnu raspravu o Predlogu zakona o budžetu za 2003. godinu.
Prema prijavama za reč narodnih poslanika, reč ima narodni poslanik Marin Krešić. Sledeći prijavljeni za reč je Adam Urošević.

Za mene nema mnogo potrebe za daljom argumentacijom. Ovaj predlog budžeta je zapravo jedan stručno kvalifikovan, celovito i integralno sklopljen sistem u kome nema mnogo toga da se ni oduzme ni doda. Mislim da to sve zajedno funkcioniše kao jedan dobro integrisan točak koji treba da se puni i prazni i da po njemu živimo sledeće godine. To nije sporno.
Javio sam se zbog jedne sitnice za koju zapravo nisam mogao da napravim kvalifikovan amandman, da odgovorno pokušam da napravim neku sitnu izmenu, a da ne pokvarim taj sistem, da ne izađe iz jednog, da se ulije u drugo i da nešto ostane šuplje. Naime, ako je tim budžetom obuhvaćeno sve, sve kategorije ljudi su svedene na neke svoje uloge, svi su kategorisani, svi koji rade, svi koji proizvode, svi ljudi koji su u ukupnom privrednom, ekonomskom i društvenom sistemu, od proizvodnje do socijale. To sad sve tako funkcioniše i to vidim kao jedan mravinjak u kome svi nešto rade i sve funkcioniše. Ono što u tom mravinjaku nije kategorisano, što nije obuhvaćeno budžetom, to su cvrčci. Drugim rečima, u okviru budžeta za kulturu predviđeno je negde ispod 1% i od toga je 2/3 za zaposlene u institucijama, nema mesta za slobodne umetnike.
Zbog toga hoću da skrenem pažnju da Vlada ne podlegne pritisku da ne radi više rebalanse. Znači, moj apel je da se brzo pokuša uraditi rebalans, da se kvalifikovano uradi neka preraspodela i da se nađe mesto preko koga će naša država da kaže da joj slobodni umetnici trebaju. U stvari, to jeste ono što mi možemo da ponudimo svetu. Ne može to da kaže lokalna zajednica, ne može da kaže grad.
Slobodni umetnici, koji su ostali bez penzijskog i socijalnog osiguranja, ostali su poniženi i relativno uvređeni iz dijaloga sa lokalnim upravama, ali ja mislim da to i nije zadatak lokalnih uprava, nego upravo države, da kaže - mi hoćemo te umetnike. Nećemo mi svetu ponuditi ni automobile bolje od drugih, ni kompjutere, ni ništa drugo, ali ono po čemu nas znaju, to su sport i kultura. Ako kažemo kultura, nemojte to da gledate kao socijalna davanja, nego gledajte kao naš marketing i ono što možemo da pokažemo svetu kao talentovana i kreativna nacija, nedovoljno organizovana.