Reč ima narodni poslanik Dragoljub Vojinović, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.

Da li ste spremni da dobacujete? Niste. Gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo poslanici, dame i gospodo ministri, nema žurbe. Počeću prvo jednom opaskom, jer na taj način hoću i da se približim ovoj materiji koja mi nije bliska, a to je nešto što je u trećem javljanju rekao gospodin predsednik Vlade. To što je izjednačio nekakve stvari koje se ne mogu izjednačiti, a ne zato što je neko bolji, a drugi gori, ne smeta mi.
Smeta mi što je rekao ili sam tako zaključio, da je Vlada ta koja ima prava da raspoređuje, ne znam, za penzionere, za ovo, za ono, u smislu da nije parlament taj koji treba da o tome podrobnije odlučuje.
Smatram, gospodine predsedniče, da vi sa svojom ekipom morate da podastrete podatke o tome gde treba šta da se potroši, a da mi treba o tome da odlučujemo kako se troši i gde će se šta potrošiti, na osnovu argumenata.
To je premisa o kojoj ću sada govoriti. Prema tome, zakon o budžetu svake zemlje, da napravim mali uvod, pa i Srbije je jedan od najvažnijih zakona, jer treba da pruži projekciju daljih kretanja, bar za nekoliko godina. Drugo, u nekim zemljama, a vi to bolje znate od mene, ne samo da se gleda da li će se i koja sredstva gde rasporediti, nego kakav će biti efekat tih sredstava na različite delatnosti. Otuda je moja malenkost uzela da o budžetu raspravlja sa aspekta koje je moguće delovanje ovog budžeta ovako predviđenog na jednu oblast koja je nazvana javne službe. Gospodine ministre, to je oblast zdravstva, a za koje smatram i uvek sam govorio da je to oblast od posebnog društvenog interesa. Sam termin javne službe i nije važan. Nešto ću govoriti o tome kakav je uticaj tog budžeta na nauku.
Pa, da vidimo, neću se baviti ciframa. Baviću se uglavnom memorandumom koji je prateći deo ovog zakona o budžetu, i delom budžeta koji se odnosi na finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Odmah ću početi sa citatom na strani 62. pratećeg memoranduma: "Zdravstvena zaštita će se racionalizovati i učiniti rentabilnom". Sledi odmah rečenica: "Do kraja 2002. godine treba da bude izrađena studija o položaju domaćinstava i izvršena procena nivoa siromaštva, a do juna 2003. godine (to je već nešto predloženo) izrađena strategija za borbu protiv siromaštva". Da li, gospodine ministre, slučajno ili nije, tek sa siromaštvom ide i zdravstvo. To potpuno razumem. Pa, da vidimo jedan sledeći citat: "U 2002. godini masa plata u javnom sektoru odražavaće se u konstantnom odnosu prema bruto društvenom proizvodu, sa tendencijom da se posle reorganizacije javnih službi i njihovog oslobađanja od viškova radne snage povećaju". To je strana 69.
Pitam, kako Vlada to namerava da uradi i na koji način? Onako kako misli, to može da uradi, prvo, sredstvima kojima raspolaže, drugo strategijom koju ima i treće, može da uradi regulativom koju treba da sprovede u određenoj oblasti. A ovde govorim o oblasti zdravstva. Pa, da vidimo o strategiji ću kasnije.
Imamo li mi regulativu, a obraćam se sada gospodinu ministru u oblasti zdravstva? Da li smo mi koji zakon,a mi smo malo i razgovarali pre, a vi ste odskora ministar, koje zakone iz oblasti zdravstvene zaštite ste doneli? Mi smo skoro doneli samo kozmetičke promene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i taj se posle nije mogao da uklopi sa Zakonom o radu, jer nismo definisali prekovremeni rad i dežurstvo. A gde nam je zakon o lekovima? Zakon o komorama? Čujem da se predviđaju već agencije koje će davati licence. Gde je zakon o zdravstvenom osiguranju itd. Verujem da je to sve u redu i da se sve to sprema.
Ne može se nikako to izvršiti, ta regulativa, bez jedne zakonske osnove. Pa, da idemo sada dalje. Sada ćemo malo na cifre. (Iz sale: Nemoj.) Ma, baš hoću. Želeo bih da analiziram ove cifre i to iz prihoda, odnosno rashoda koji se predviđaju u Fondu zdravstvenog osiguranja, gde se kaže sledeće.
Za ambulantno-polikliničke dispanzerske uloge 24 milijarde dinara i 23 milijarde za stacionarno lečenje. Reč je o 68 milijardi, gospodine predsedniče. Nije reč o budžetu. O budžetu je tu gospodin Đelić i svaka mu čast, prvi put je ove godine dao negde oko 1,5 milijardu za raseljena lica koja nisu obuhvaćena zdravstvenom zaštitom, ali da vidimo sada da li se iz ovih podataka može, gospodine ministre, nazreti strategija. Imate li podatke koliki je broj zaposlenih u zdravstvu? Vaš pomoćnik je na jednom Odboru za zdravlje rekao da nema. Ako bi ovde bilo raščlanjeno na to kolike su plate u zdravstvu, onda biste već dobili podatak o tome koliko je nemedicinskog osoblja. Po nekim pokazateljima to je oko 30% nemedicinskog osoblja, a onda se prema tome napravi strategija ili reforma zapošljavanja u zdravstvu.
Dalje, ako govorimo o stacionarnim ustanovama, ovde isto nije raščlanjeno. Govori se o potrošnji u stacionarnim ustanovama i to su rashodi. Ako nemamo gde je to potrošeno, onda ćete imati slučaj da imate u Srbiji oko 7 ili 8 hiljada postelja. Za šta? Za dermatovenerologiju, tako bar kažu, a da imate manjak postelja za kardiovaskularno oboljenje. U tom istom odseku imate i za hiruške intervencije. Po nekim pokazateljima koje imam, neke hiruške ustanove učestvuju sa svega 3% ukupnih hiruških intervencija u procentima. Pitam vas da li su nam potrebne? Gde je tu reforma? Gde je strategija? Da li nam trebaju takve ustanove? Kako ćete to uraditi? Koji su to kapaciteti? Koje ćete kapacitete revidirati?
Znači, to su stvari na koje sam hteo da ukažem i da ponovim, samo iz jasnih podataka. Nije nama poslanicima ovde zakeramo. Ne, iz podataka možemo da izvučemo zaključke i da vidimo da li ste spremni, da li je započeta reforma, ima li uopšte početka reformi, ima li uopšte namera za reformu ili nema i koja je strategija. Ako je jedna od strategija preventiva, onda da vidimo koji ćemo paket zdravstvene zaštite omogućiti ljudima sa ovakvim nivoom prihoda. Prema tome, sve u svemu, mi možemo brojke posmatrati ovako ili onako, ali iz tih brojki ne izlazi i ne možemo dokazati da su započete reforme u jednoj ovako važnoj oblasti i to što kažemo da imamo reforme, to ne možemo da prihvatimo. Moramo to i da dokažemo.
Sada bih se kratko osvrnuo, ako je tako u zdravstvu, čini mi se da je slično i u nauci. Nema gospodina Domazeta. Neke stvari nije objasnio, pa se na njih neću vraćati, ali mogu da kažem da posle formiranja nove vlade januara 2001. godine, i to gospodin predsednik zna, nastavljeno je privremeno finansiranje istraživačkih institucija, onih koje je osnovala Vlada Republike Srbije. To privremeno finansiranje je bilo na nivou projektnog finansiranja ili institucionalnog finansiranja. Ta projektna su praktično bila institucionalna, jer su projekti, skoro svi, prihvatani samo zato da bi ljudi imali da primaju plate.
Sada se nude sredstva, doduše sa povećanjem, sada je 0,3 nacionalnog bruto dohotka, a bilo je 0,26, ali još uvek se nema strategija kako će se finansirati naučni projekti. Nešto je govorio gospodin ministar. Mislim da bi to trebalo da se pokaže, jer naučni projekti se ne stvaraju za godinu dana. Naučni projekti moraju da se zaduže, predvide i investicije, kao što i investicije u zdravstvu moraju biti veće.
Mogu da vas pitam da li ćete završiti porodilište u Požarevcu, hoće li se barem započeti završetak Kliničkog centra u Nišu, u Beogradu itd. Sve to mora, kako bi rekao gospodin Đelić, da bude transparentno, da bismo mi mogli da vam damo zeleno svetlo, gospodine ministre tako će biti i Vlada će to uraditi, a onda ćemo u završnom računu reći da li to valja ili ne valja.
To važi i u nauci. Mora se način finansiranja nauke drugačije urediti i da ne bih dalje dužio, nemam primedbe na brojke i po mom mišljenju ne bi bilo dobro prelivati, kako reče gospodin premijer, sa ovog na onaj konto, ali ono za šta se zalažem i za šta ova vlada kaže da je reformska, mora da nam pokaže sa izrazom transparentno šta namerava, sa kojim projektima i koja su to sredstva, a ne samo ovako džumle, što kažu.

Reč ima ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević.

Poštovane dame i gospodo, niz ovih pitanja mogao sam kao ministar zdravlja da postavim gospodi poslanicima, šta je od januara 2001. godine urađeno na donošenju sistemskih zakona u zdravstvu i šta je urađeno da bi se započela reforma zdravstvenog sistema, ako je ona potrebna.
Nesporno je da jeste potrebna, zato što je sistem predimenzioniran, zato što se u njemu mešaju primarni, sekundarni i tercijalni nivo, zato što nema elementarnih podataka. Do pre dva meseca nije bilo podatka da je 85% doktora u Srbiji specijalista. Do pre tri meseca su odobravane volonterske specijalizacije, kako je ko hteo i koliko je hteo. Do ovih pokušaja promena svaka bolnica je mogla da se zida unedogled i da se širi unedogled. Dakle, mogao bih da postavim pitanje zašto u ovoj skupštini nije pokrenuta inicijativa od januara 2001. godine da se na ovim zakonima radi.
Kako stoji faktički stvar? Zakon o lekovima, koji je prvi harmonizovani zakon sa zakonima Evropske unije, završava se ovih dana diskusija, zapravo sutra je poslednji sastanak sa predstavnicima farmaceutskih i farmakoloških krugova i taj zakon će biti prvi sistemski zakon iz zdravstva, koji će biti spreman za Nacionalni savet za zdravstvo do kraja decembra, januara za Vladu i posle toga za skupštinsku proceduru.
Prekjuče na Skupštini Srpskog lekarskog društva i posle toga na sednici Predsedništva Srpskog lekarskog društva Odbor za revidiranje svih predloga zakona o komorama je svoj posao završio konsenzusom da taj predlog ministarstva ovog zakona bude onaj koji će proći istu proceduru kao zakon o lekovima.
Do kraja godine se završava zakon o bezbednosti hrane i pravilnik o vantelesnoj oplodnji, a intenzivno se radi na pripremama izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje će podrazumevati promene participacije početkom godine, promene u smislu definisanja optimalnog paketa usluga. Šta to znači? Zakon danas kaže da zdravstvo u Srbiji garantuje svakom građaninu sve u svakom momentu besplatno. To je jedna iluzija i utopija u zakonu. Ako definišemo da garantujemo u primarnoj zaštiti sve bez participacija, onda će to biti spisak usluga koje će se na taj način dobijati u primarnom nivou, na nivou doma zdravlja.
Taj zakon će podrazumevati takođe demontiranje monstruozne konstrukcije napravljene pre nekoliko godina, da je ministar zdravlja gazda zdravstvenog sistema i da on postavlja 290 direktora po svom nahođenju, nego će vratiti instituciju normalnog konkursa sa ograničenim mandatom i sa formiranjem na regionalnom nivou zdravstvenih saveta, koji moraju da budu na neki način filter između zdravstvenih ustanova i ministarstva.
O svemu ovome je bilo reči na Odboru za zdravlje Republičke skupštine, jednim delom u pripremi ove sednice Skupštine, međutim te stvari ću naravno ponoviti još jednom. Kako stoji stvar sa novcem? Naravno da analiza pokazuje da od 130 hiljada zaposlenih ljudi u zdravstvenom sistemu i 30% nemedicinskog osoblja postoje velike nesaglasnosti. Opšta iskorišćenost posteljnih kapaciteta u Srbiji je 65%. Međutim, ima bolnica gde je to procenat 40%, ima bolnica koje imaju 800 kreveta i koje nikada u toku godine nemaju više od 450 bolesnika.
Januara će biti publikovana strategija razvoja zdravstvene službe do 2010. godine. Kraj marta i početak aprila je termin za buduću mrežu zdravstvenih ustanova, koja će biti bazirana na savremenim kriterijumima broja postelja i na ambulantnom radu orijentaciji više nego hospitalnom. Tada će krenuti pravo restrukturiranje bolnica. Kojim novcem?
U međuvremenu je sigurno da nam treba još opreme za zračenje malignih bolesnika. Taj tender se završava sutra. Na Vladi je definitivan zaključak. Plaća se račun do kraja godine i pet centara dobija novu opremu. Od januara kreće kupovina kola hitne pomoći, angeografija, nuklearnih magnetnih rezonanci i neophodne opreme koja je budžetom predviđena sa sumom od milijardu i 500 miliona dinara iz naših izvora.
Šta sa bolnicama, sa hitnim intervencijama koje nisu rađene prethodnih 12 godina? U 20 bolnica će od maja meseca, posle pažljivo urađene studije, Evropska banka investirati 25 miliona evra, od Vranja pa do severa, od istoka do zapada. Na to još 15 miliona dolara investicija Svetske banke. To je ukupno 40 miliona evra koje će se uložiti u regionalne bolnice.
Pitali ste za kliničke centre. Na internetu, može svako da proveri, novembra meseca je okačena informacija da se u decembru raspisuje međunarodni tender za studiju funkcionalnosti ili, kako vole da kažu anglosaksonci, fizibiliti studiju kliničkih centara Beograd, Novi Sad i Niš. Evropska agencija za rekonstrukciju finansira tu studiju sa 300.000 evra. Ta studija će trajati čitave ove godine. Klinički centri će biti racionalizovani, smanjenih posteljnih kapaciteta. Moramo se pogledati otvoreno u oči. To ide zajedno sa minimalnim paketom usluga, sa reorganizacijom službe, sa značajnijom participacijom.
Naravno da tu nije kraj reforme. To je početak, a reforma će trajati sledećih 10 godina. Ni jedan sistem ne završi reformu zdravstva jednom za svagda, nego se stalno usavršava. Dakle, moj odgovor na vaše pitanje je - završićemo ih na racionalnijem nivou. Porodilište ćemo završiti u Novom Sadu, prvenstveno. U Požarevcu je počela da ga zida opština Požarevac, bez saglasnosti Ministarstva zdravlja. Sada naše inspekcije analiziraju da li su ti kapaciteti za tu bolnicu potrebni i da procenimo za šta su najpotrebniji i najkorisniji, pa će za to biti upotrebljeni.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Poštovani narodni poslanici, gospodo ministri, na pitanje kakav je predlog budžeta Republike Srbije za 2003. godinu, čini mi se da je najlakši i najjednostavniji, ali bogami i prilično tačan odgovor: budžet za 2003. godinu je isti kao budžet za 2002. Doduše, kada bi čovek upoređivao cifre, ima nekih izmena u nijansama. Nisu iste stavke kod svih razdela; ima nekih novih stavki unutar jednog razdela. Ali ideološka osnova  budžeta je potpuno ista.
Ideološku osnovu ovog budžeta gospodin premijer nam je vrlo precizno objasnio. To objašnjenje, ako mi dozvolite da parafraziram, glasi ovako: Republika Srbija je nasledila iz socijalizma jedan jako razgranat sistem socijalne politike, vrlo velika socijalna prava, koja je nekad pokrivala jedna stabilna privreda i privreda koja je bila u nešto boljem okruženju, pa je mogla da taj ambiciozan socijalni sistem izdrži i finansira.
Vlada Republike Srbije je odlučila da ništa od tih zatečenih socijalnih prava ne uskrati, da sva ta prava i dalje finansira i pri tom - kako kaže i gospodin predsednik Vlade, kako pominju i pojedini ministri da ne ostavi ni privredu samoj sebi. Da ne prepusti privredu tržištu. U jednu reč, tipičan socijalistički program. Doduše, premijer, kao đak frankfurtske škole i Habermasov učenik, socijalistički sistem naziva društvom socijalne solidarnosti, socijalnog saosećanja i socijalne pravde.
Sve je to lepo. To jeste neki napredak u tumačenju socijalističke ideje. Međutim, šta ostaje od te ideje i šta ostaje od ovakvih budžeta? Ovakav budžet pokazuje da u Srbiji nema snage, da nema političke volje i da nema odlučnosti da se izađe iz socijalističkog sistema.
Gospodin premijer je vrlo dobro danas elaborirao prednosti tog sistema. On se pozivao na penzionere, on se pozivao na sirote prosvetne radnike koji imaju male plate. Sa zadovoljstvom i sa pravom je isticao da profesori Univerziteta sada već imaju relativno pristojna primanja. Sve je to nešto što je očigledno, i sve je to je za pohvalu.
Ali, predsednik Vlade je nas ovde opteretio jednom kvazi dilemom. Mislim da on sam zna da je to kvazidilema. Ta kvazidilema glasi: socijalizam ili divlji liberalizam. Nisam mogao da verujem da predsednik reformske Vlade u Srbiji 2002. godine uz pojam liberalizam upotrebljava epitet "divlji". Pri tom nam je objasnio šta je divlji liberalizam. Divlji liberalizam je kad Vlada ne ubira pare od poreskih obveznika u fondove i kad ne pomaže siromašnijim i nemoćnijim slojevima stanovništva, kad ne pomaže onima koji nisu sposobni da se na tržištu rada izbore za svoju egzistenciju i kad prepušta potpunu inicijativu privrednim subjektima.
Međutim, gospodin predsednik Vlade dobro zna da u Evropi ne postoji ni jedna država u kojoj se porezi ne plaćaju, a postoje države koje imaju liberalnu privredu. Dakle, plaćaju se porezi svuda, i u liberalnoj privredi i u socijalističkoj privredi. Liberalna privreda i demokratski sistem razlikuju se od socijalističkog sistema po načinu kako se raspodeljuje ono što je ubrano od poreskih obveznika; razlikuju se i u tome kako stvaraju spoljni, tzv. makroekonomski ambijent u kome privredni subjekti deluju.
U liberalnoj privredi i demokratskim društvima sredstva poreskih obveznika se raspoređuju socijalno nemoćnijim slojevima: raspoređuju se i u zdravstvo, i u školstvo i u penzione fondove (doduše, mnogo ređe u penzione fondove). Tamo postoje čvrsta pravila kako se to radi. Postoje budžeti koji su unapred isplanirani, kako radi i vaš ministar finansija.
Ali, postoji i kontrola kako se budžetska sredstva troše. Postoje zakoni o ministrima, a ne samo o ministarstvima, zakoni kojima se precizno predviđa koja su prava jednog ministra, ali i koje su njegove odgovornosti i koje mu krivične mere prete ako nije u stanju da svaku svoju rashodovnu stavku obrazloži, da kaže da je taj novac otišao tu i tu i da je korist od toga što je taj novac poreskih obveznika upućen tu i tu, sadržana u tome i tome. Dakle, poreski obveznik je dao pare Vladi, Vlada je dala nekome, a od toga je neko dobio neku uslugu ili neko dobro. Imamo li mi takav zakon, imamo li mi takav mehanizam kontrole?
Mi smo juče, gospodo, raspravljali o tome kako je Vlada 2001. godine prikupljala pare, kako je pare raspoređivala, na šta ih je potrošila i šta smo mi time kao društvo dobili. Kad smo mi o tome raspravljali, ovde je sedeo samo ministar finansija, koji nije mogao da nam obrazloži gotovo ni jedan rashod. Ni na jedno konkretno pitanje čovek nije uspeo da da odgovor zato što ne može da zna svaki trošak koji je učinjen u nekom ministarstvu.
Međutim, danas, kad Vlada ište pare, kad od nas traži poverenje da im kažemo: i dogodine skupljajte vi pare od poreskih obveznika, rasporedite ih ovako kako ste planirali svojim budžetom, pa ćete nam na kraju podneti izveštaj - danas su ovde svi ministri.
Hronika parlamentarnog života u Srbiji je puna čudnih zgoda. Tako će i ovaj jučerašnji događaj: da jedna Vlada ne dođe u Skupštinu, kada se usvaja njen završni račun, ući u tu hroniku. Doduše, u poslednjih 45 godina je bilo mnogo takvih vlada. Ova nije prva, ali se svi građani Srbije nadaju da je ovo poslednja Vlada koja ne dođe u Skupštinu da obrazloži svoj trošak, a dođe kada treba da obrazlaže budžet. Mnogo bismo mi više od ministara čuli juče, a sve što su rekli danas, mogli su da nam kažu i juče, i mogli su i danas da nam iznesu svoj program za iduću godinu i ujedno da nam objasne ono što se dešavalo 2001. godine. Dakle, demokratski, liberalni sistem traži strogu kontrolu trošenja sredstava. U tome je cela stvar.
Što se tiče onoga što se zove makroekonomski ambijent, ambijent koji Vlada kreira, u kome će poslovati privredni subjekti, socijalistički sistem i liberalni, demokratski sistem, takođe se razlikuju. Današnja Vlada Srbije, to je pošteno priznati, imala je vrlo solidne uspehe u obezbeđivanju makroekonomske stabilnosti. Ali, šta je svrha i cilj i smisao makroekonomske stabilnosti? Njen je cilj da u taj okvir, stabilan okvir, uđu investicije, da uđu mala, srednja, velika i ne znam kakva još preduzeća, da ljudi koji imaju novac investiraju u taj okvir.
Gospodin predsednik Vlade nam se žali da u Srbiji nema dovoljno investicija i veli da mi imamo četiri milijarde evra u džepovima, ali naši ljudi neće da ulože u naš privredni sistem, iako je on vrlo stabilan, i objašnjava nam to psihološkom komponentom. Ljudi su izgubili poverenje u sistem. Psihološku komponentu svakako ne treba zanemariti, ali ne treba potpuno zanemariti ni činjenicu da ovaj narod, ljudi, mlađa generacija, srednja generacija, deo ljudi moje generacije, nikako više ne veruju ni u jedan socijalistički sistem, pa ni u ovaj koji pokušava da se modernizuje.
Nije mogućno verovati u taj sistem. Da bi ljudi ulagali u taj prostor, stabilan prostor koji je Vlada obezbedila, Vlada mora da izgradi mehanizme tržišne privrede, mora da izgradi institucije, ekonomske institucije, koje će ljudima garantovati da je njihov novac, ako ne potpuno na sigurnom, a ono bar da je ušao u jedan normalan rizik, gde može možda da se oplodi, možda da se malo smanji, danas da se mnogo uveća, a sutra potpuno da se izgubi - ali su pravila unapred poznata i rizici su unapred uračunati.
Isto tako, taj okvir bi morao da ima i jednu pravnu sigurnost. Kako može neko da ulaže u državu u kojoj još nije vraćena oteta privatna imovina, u državu u kojoj nije izvršena denacionalizacija, a sada se ta nacionalizovana imovina privatizuje. Ko da ulaže u državu koja prodaje preduzeća, pa onda iz tih preduzeća uvlači pare u svoje fondove, troši ih u socijalne svrhe, ili pak planira da ih ponovo vrati u privredu?
O čemu je tu reč? Reč je o tome da se Vlada, gospodo, mnogo meša u privredu. Umesto da izgradi mehanizme tržišne privrede i pravnu sigurnost za privredne subjekte, ona se oslanja na svoju ekonomsku ingenioznost, moralni entuzijazam, na politički voluntarizam, i veruje da će najbolje parama poreskih obveznika da raspolaže upravo ona.
To nije dobro za razvoj privrede. Ljudi to znaju i zato u takav privredni sistem ljudi ne mogu i neće ni da ulažu. Cela je mudrost u tome da Vlada, umesto svojih uredbi, svojih ponekada vrlo visprenih ekonomskih odluka kaže: izgradićemo mehanizme tržišne privrede, uspostavićemo pravnu sigurnost kakva postoji u drugim privredama, povući ćemo se iz privrede. Nema razloga da se Vlada ne povuče iz privrede. Sve do tada u našu privredu se neće ulagati. Prema tome, gospodin premijer nas je zaista stavio pred jednu lažnu dilemu. Nije ovde kod nas pitanje: socijalna država, društvo socijalne solidarnosti, ili, kako on zove, divlji liberalizam.
Ovde je pitanje - da li smo mi za socijalizam i za Vladu koja ima moć da se meša u sve, ili smo za demokratiju koja će da ustanovi pravila kako se novac stiče i kako se raspoređuje? To je dilema. A nije nikakva demagogija reći da je mogućno izdržati isti ovaj socijalni sistem, a pri tom stvoriti bolje uslove za poslovanje privrede.
Ne mora Vlada da ulaže u privredu. Ne traži niko od Vlade da investira u privredu. Od Vlade se samo traži da pare poreskih obveznika pravilno raspoređuje, a da privredi stvori ambijent da ona sa svojim znanjem i pameću stiče novac, pa će onda iz tako ojačale privrede biti više novca i za socijalne fondove, biće više novca i za školstvo, pa onda nećemo biti u situaciji da su nam nauka i prosveta, kao u svim nerazvijenim zemljama - trošak. Trošak, umesto da nam je znanje investicija u razvoj.

Ima reč predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Zoran Đinđić.

Sviđa mi se ovo dobro raspoloženje. Konačno jedan razlog za malo entuzijazma i kod vas, život je ponekad nepravedan, ali ima i svetlih trenutaka.

Dakle, dve ili tri stvari treba da razjasnimo, jer je važno, zaista to sve dobronamerno shvatam i uvažavam ove argumente, ali treba da ih razmotrimo i sa druge strane.

Najpre, oko kontrole, koja nema nikakve veze sa koncepcijom i filozofijom i budžeta i socijalne politike koju mi vodimo. Kontrole mora biti, bilo kakva da je politika, i u diktaturi bi moralo da bude kontrole, i u demokratiji, i u bilo kom poslu mora da bude kontrole. Ne bih to vezivao za demokratski karakter.

Mislim da je naša dužnost da izgradimo takve mehanizme kontrole da, bez obzira na ideološki sadržaj politike, kontrola pre svega novca bude potpuno bez ostatka i perfektna.

Mi imamo zakonom utvrđena prava koja se finansiraju iz budžeta, i možemo da donesemo odluku kao parlament, da je to pogrešno, ta prava održati. Onda to ne bi značilo da mi kroz budžet to menjamo, nego da Zakon o penzionom osiguranju, Zakon o socijalnim pravima, menjamo, što bi onda izazvalo, naravno, posledicu za budžet; ne bismo u budžetu imali obavezu da, ako ta prava ne mogu da se ostvare kroz svoje redovne kanale, da se onda ostvaruju kroz budžet.

Znači, ako želimo da promenimo ovaj sistem, onda ga menjamo kroz promenu zakona, a ne kroz glasanje o budžetu. (Glas iz sale - legalisti.) Možete da verujete stvarno da smo legalisti. Za razliku od vas, stvarno smo legalisti.

Hoćemo li da preskočimo tu kariku. Možemo, dakle, da raspravljamo o tome i mislim da je ta rasprava potpuno legitimna; da kažemo, podrazumeva se da je ova skupština vlasna da i zakone menja, i postavlja se pitanje - da li ona to treba da čini, da li treba da dovede u pitanje jedan sistem stečenih prava, kao što je pravo na penzije, kao što je pravo na ušteđevinu; i da kaže - ako smo uspeli na Pariskom klubu, da smanjimo naše dugove za dve trećine, zašto ne bismo i naše dugove prema građanima smanjili za dve trećine?

To nam kažu strani poverioci; oni kažu - znate šta, ako smo vam mi odbili dve trećine vašeg dugovanja, zašto vi mislite da treba da vraćate vašim građanima jedan za jedan deviznu štednju; zašto mislite da treba da vraćate socijalnim kategorijama nazad to što im je dužna Vlada, ceo iznos; zašto mislite da unutar vaše ekonomije dugovi treba da se prebijaju na toj nominalnoj osnovi; zašto ne biste uveli vi Pariski klub u vašu zemlju i rekli - devizna štednja 33% se vraća, a 66, 67%, kao što je bio Pariski klub otpisuje se, jer je takvo bilo vreme. Znači, moguće je to. To su mogući argumenti. Protiv sam toga, mislim da treba voditi računa i o socijalnom stanju tog stanovništva. Ako mi razgovaramo sa Amerikom da nam otpiše 65% dugova, onda Amerika neće biti gladna ako to uradi. Ako mi razgovaramo sa našim penzionerima ili sa našim deviznim štedišama, nisam siguran da li će možda neko od njih da svojih 10 poslednjih godina života provede u bedi, samo zbog toga što smo mi prihvatili jedan princip kao univerzalni, a zapravo on ne može da bude univerzalni.

Ako vi želite to, postavite taj predlog zakona i o tome na taj način ova skupština može da se izjašnjava. Onda to mora da bude jedan čist princip, da kažemo - mi prihvatamo čiste tržišne uslove, na svetskom tržištu smo uspeli da naše dugove reprogramiramo i definišemo na taj način, to ćemo uraditi na domaćem tržištu; moguće je to ekonomski raditi, ali mislim da bi to bila socijalna nepravda.

Zakonom se utvrđuju ta prava i samo zakonom utvrđena prava mogu da se kroz budžet na ovaj način finansiraju. Procedura raznih trošenja se takođe definiše raznim propisima i zakonom, zakonom o nabavkama, a mislim da je ova skupština taj zakon jednoglasno izglasala i to o tenderima, i svaki predlog koji vodi povećanju kontrole trošenja para iz budžeta je dobrodošao. Sigurno da nije savršen ovaj predlog koji je dalo Ministarstvo, ali je ogroman napredak u odnosu na prethodno stanje i stavlja našu zemlju u red drugih kulturnih zemalja; doduše, ove zemlje u tranziciji posle 6, 7 godina donele su ove zakone koje smo mi sada doneli posle dve godine, a to znači o javnim nabavkama, o tenderu, o proceduri kontrole prilikom kupoprodaje. Ako ima nekih predloga da se ta kontrola poveća, mi smo spremni da je prihvatimo.

Denacionalizacija; od svih preduzeća koja se privatizuju, jedan iznos od 5% se izdvaja u fond iz koga će biti nadoknađeni bivši vlasnici, tih preduzeća. Neko kaže - a zašto ne vratimo ta preduzeća; ona su po svom imenu sada možda ta preduzeća koja su nekada bila, "Toza Mrarković", ili kako su zvali "Sartid", koja po svemu drugome više nisu ta preduzeća koja su pre 50 godina bila.

Zašto ne pokušamo da vartimo ta preduzeća vlasnicima? Zato što bi sudski sporovi oko toga ko je vlasnik trajali 10 godina, što bismo zaustavili jedan normalan proces i što bi ljudi koji rade u tim preduzećima bili hendikepirani u odnosu na ljude koji rade u drugim, normalnim društvenim preduzećima.

Sigurno da taj vlasnik, ako mu je stalo do tog preduzeća, kakvo je ostavio pre 45 ili 50 godina, da ga neće zateći takvog kakvog ga je ostavio, ono se mnogo promenilo. Ako mu je stalo do vlasništva, on će dobiti realno vlasništvo u novcu koje će biti sasvim sigurno dovoljan da nadoknadi to njegovo pravo. Nije u drugim zemljama tako bilo, ovo je bio jedan fer pristup kojim je bivšim vlasnicima omogućeno da učestvuju finansijski sada u procesu privatizacije i da ostvare pravo na svoje bivše vlasništvo.

Sada dolazimo do tog ključnog pitanja - socijalizam ili liberalizam, ili demokratija itd. Ako želimo državu socijalne pravde, onda moramo na drugoj strani da idemo u socijalizam i da se odreknemo demokratije, a mislim da je socijalna pravda suština demokratije i to upravo socijalna pravda na onaj način kako mi pokušavamo da je ostvarimo; ne socijalna pravda po izjednačavanju prihoda, nego socijalna pravda po stvaranju relativno ravnopravnih, startnih uslova i po pokušaju da onim slojevima stanovništva, koji ne mogu da učestvuju u toj utakmici ili još uvek ne mogu, društvo pomogne, a kako drugačije nego kroz porez i kroz budžet. To je za mene u ovim uslovima tranizicije socijalna pravda koja ne vodi u socijalizam.

Šta je socijalizam? Socijalizam je ekonomsko uređenje koje se zasniva na državnoj, ili u svakom slučaju, ne privatnoj svojini u ekonomiji, zasniva se na netržišnim, tj. kontrolisanim cenama i zasniva se na jednom finansijskom sistemu političkog kreditiranja i banaka koje su u funkciji države.

Da li mi danas imamo taj socijalizam kao sistem u Srbiji, nemamo ga. Mi nemamo taj socijalizam. Da li je, odmah ako nemamo taj socijalizam, alternativa to što vi predlažete, što sam ja nazvao - divlji liberalizam. Ne, postoji mogućnost u okviru jednog demokratskog tržišnog uređenja, većeg ili manjeg regulisanja tržišta od strane države, tj. vlasti, da se stvari rešavaju.

Dame i gospodo divlji liberali, Ričard Nikson je 1971. godine imao zakon o kontroli cena i plata. Ričard Nikson je kao predsednike Republikanske stranke veći liberal nego vi. On je imao zakon u jednom trenutku američke privrede kojim je kontrolisao plate. Nisu mogle plate da se definišu na tržištu, nego je to činila Vlada; nazovite ga socijalistom, to odgovara vašem shvatanju realnosti, ali on je čovek bio vrlo konzervativan i vrlo liberalan.

Danas u SAD postoji 138 državnih regulatornih agencija koje prate i regulišu sve od telekomunikacija do zaliha žvakaćih guma na skladištima i koje svakoga trenutka znaju koliko se sirovina nalazi u kojim skladištima i koliko je svakoga trenutka u transportu kojih sirovina važnih za američku privredu. Da li je to socijalizam? Ne, to je jedna, po mom ukusu previše uređena ekonomija, sa prevelikim učešćem države u ekonomiji.

Naša ekonomija je 10 puta manje regulisana nego američka ekonomija. Ono što mi možemo da uradimo za našu ekonomiju, kao Vlada, 1.000 puta je manje nego što radi američka vlada za američku ekonomiju. Američka vlada daje svakoga dana dve milijarde dolara subvencija za američku poljoprivredu. Ona je uvela takve takse na uvoz čelika da ima rat sa Evropskom unijom. Američka vlada je posle 11. septembra dala hiljade milijardi dolara avionskoj američkoj industriji. Da li su to intervencije? To je liberalizam, to je odbrana svoje nacionalne ekonomije. Svaka zemlja mora da brani svoju nacionalnu ekonomiju, jer bez nacionalne ekonomije nema nacionalne nezavisnosti. Mi to ne možemo da radimo onoliko koliko bismo hteli zato što nemamo novca, zato što nemamo rezerve, a finansijske rezerve su potrošene u ovoj zemlji i zbog toga mi to vrlo skromno radimo.

Pitanje, koliko Vlada treba da učestvuje u ekonomiji, to je pitanje koje treba da pitate privredu. Znači, nemojte vi kao filozofi da raspravljate metafizički o tome koliko treba Vlada da pomaže privredi, nego, neka privrednici kažu.

Na svakog privrednika u Srbiji koga nađete i ko kaže da mu se Vlada mešala u posao, a on to ne voli, ja ću vam naći 10 onih koji mole da mu se mešamo, ali mi ne možemo zato što nemamo ni kapacitete, nemamo ni novac. Stotine njih bi volelo, ne samo novac, nego savet, podršku, neku ideju, kontakte sa nekim međunarodnim institucijama, a mi na žalost ne možemo da izađemo u susret svim tim zahtevima jer Vlada nema dovoljne kapacitete.

Dakle, mislim da je ta priča, pusti tržište, jer će ono samo da reguliše svoje odnose, priča za malu decu. Postoji samo nekoliko zemalja na svetu koje su posle 200 ili 300 godina u prilici da im tržište funkcioniše na jedan normalan način, a da ljudi ne umiru na ulici od gladi zbog takvog tržišta koje funkcioniše na takav način.

Mi moramo da vrlo pažljivo ocenimo koliko možemo da ne opteretimo sve građane Srbije kroz porez, koliko možemo da usmerimo novca prema onim socijalnim kategorijama stanovništva koje su, ne svojom krivicom, došle u situaciju da ne mogu da žive od svojih primanja. To su na jednoj strani penzioneri, na drugoj socijalna davanja i na trećoj strani to su ove budžetske finansirane funkcije, kao što su zdravstvo, školstvo, sudstvo, policija. To je to. Sve drugo su sitnice u budžetu. To je srž budžeta.

Predlog ove vlade je da se vodi vrlo pažljiva politika u odnosu na te delove našeg društva, jer oni u jednom tržišnom poslovanju, gde onda pobeđuju oni koji imaju najoštrije laktove, ti delovi našeg društva će biti gubitnici tranzicije. To ne treba da se desi.

Mislim da do sada u ovom periodu tranzicije ne može niko da kaže za sebe da je, zbog surove politike ove vlade ili ove skupštine, ovog zakonodavstva, on gubitnik tranzicije i da su reforme zapravo za njega jedno trajno loše rešenje. Znači, postoji manevarski prostor, ne mnogo veliki, da se vodi jedna reformska politika što mi radimo i zato imamo priznanje međunarodnih eksperata, a da se istovremeno praktikuje socijalna solidarnost i ovaj budžet je dokaz da mi to činimo.

Zahvaljujem gospodinu premijeru. Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

(Žagor.)

Da li ste pomenuti?

Proveriću u stenografskim beleškama da li ste pomenuti. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đinđiću, bilo je bespotrebno da nam ovoliko vremena oduzimate i replicirate kolegi iz DSS-a zato što su to vaši koalicioni partneri, glasali su za vašu Vladu i koliko sutra ćete opet biti zajedno. Dopustite nama, predstavnicima jedine prave opozicije, patriotskog opozicionog bloka (žagor), da vam ukažemo na naše sugestije.
Naravno, vi to nećete da poslušate i sve ono što smo mi uočili ne kao zamerke nego kao apsolutno neprihvatljive stvari u projekciji budžeta za 2003. godinu.
Jedna odgovorna vlada, odgovorna vlast planirajući stavke prihoda i rashoda u budžetskoj godini koja tek treba da dođe mora da zna, a vi ste to jednim delom danas i rekli, da umnogome takva politika određuje i privredne tokove u našoj zemlji.
Međutim, vi nam niste dali nikakva upečatljiva uverenja, osim nekih obmana kao i prošle godine, a koja se tiču privrednog rasta i poboljšanja za zaposlene u Srbiji. Ako govorimo o ovako megalomanskom budžetskom projektu, po mišljenju srpskih radikala, a uverena sam i srpske javnosti, morate da imate u vidu činjenicu da ovolika planirana sredstva, koja je danas pominjao Aleksandar Vlahović, za investiranje u privredne tokove, od šest i po milijardi dinara, ne samo da nisu dovoljne kada se ima u vidu veliki broj koji tek treba da otpustite s posla i minimalne otpremnine koje treba da im isplatite, nego i zbog same činjenice da rast industrijske proizvodnje, koji vi planirate i prikazali ste nam to i u ovom prilogu uz budžet, ne može da zadovolji osnovni uslov da biste napunili ovako projektovani budžet, a to je da uberete porez da biste mogli da planirate ovako visoke stavke prihoda, a samim tim i rashoda.
Budžetski deficit, po vašem mišljenju od 3,8% ukupnog društvenog proizvoda, kojim se vi hvalite i kažete da to i nije tako strašno, u nominalnom je iznosu visok, zbog toga što smatram da, kao što se desilo i ove godine, nećete moći da ostvarite toliki projektovani budžet sa ovakvim deficitom za 2002. godinu.
Mi smo danas pre podne o tome govorili - projektovani budžet je bio 234 milijarde, a uspeli ste nekako da namaknete 217. To je zbog toga što nećete dobiti punu kvotu obećane pomoći od vaših zapadnih mentora. Mene samo čudi kako je uopšte moguće, veoma malo vremena je za svakog poslanika SRS, da nam govorite o kreditima, o pomoći, o ekspertima sa zapada, koji vam pomažu da sprovodite vašu, više nego arogantnu, ekonomsku politiku i poražavajuću pre svega po radnike u našoj zemlji, kada se ima u vidu da ste vi kada ste došli na mesto premijera i ovi vaši koalicioni partneri iz DSS-a, i vi i Koštunica, govorili 2000. godine o šest milijardi dolara bespovratne američke pomoći.
Zašto nas sada onda zamajavate sa kreditima koje treba da dobijete i objasnite pre svega vašem komšiji da nije pošteno, to je vaš slogan, da se on iz centra grada seli na Novi Beograd da bi školovao decu, znači da proda svoj stan, a da sve ostalo potroši da bi izdržavao porodicu, a vi gospodine Đinđiću da ne prodate ništa i iz centra da odete na Dedinje i daće Bog da se uskoro vratite u taj centar ili već ko zna gde vam bude bio put.