Reč ima ministar privatizacije, gospodin Aleksandar Vlahović, a zatim ministar finansija i ekonomije, gospodin Đelić.

Poštovani narodni poslanici, samo nekoliko informacija. Prvo o listi preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije redovno mesečno ste informisani, kako to Zakon o privatizaciji nalaže. Sve podatke o preduzećima koja su privatizovana, o aukcijama koje se očekuju, o dinamici tih aukcija, dinamici završetka tendera, restrukturiranja možete saznati u Odboru za privatizaciju Narodne skupštine Republike Srbije koja funkconiše redovno i gde su predstavnici i Ministarstva i Agencije redovno prisutni da podnose izveštaj o radu na temu privatizacije.
Što se restrukturiranja tiče, ono teče prema planu, ali kod konkretnog preduzeća je postojao problem što je pomenuta firma "Rudnik" iz Gornjeg Milanovca ušla u proces privatizacije pre dve ili tri godine po starom zakonu i bila privatno preduzeće. Tako, kada smo pravili plan restukturiranja za 2002. godinu, "Rudnik" iz Gornjeg Milanovca, privatno preduzeće, nije ni bilo obuhvaćeno programom restrukturiranja.
U međuvremenu, "Rudnik" je dokazao da je podela, besplatna podela akcija obično bacanje prašine u oči, da ne može besplatno da se deli nešto što ne postoji i to smo imali na niz drugih primera u drugim preduzećima.
S obzirom da se radi o preduzeću koje je zaista veliko i koje zaista zaslužuje posebnu pažnju, mi smo "Rudnik" polovinom ove godine ubacili u program restrukturiranja. U ovoj godini novac koji je namenjen za restrukturiranje nije bio predviđen za konkretno preduzeće, nije bio predviđen za finansiranje socijalnih programa iz tranzicionog fonda.
U narednoj godini, u 2003. godini, pozicija za finansiranje i socijalnog programa i restrukturiranja nalazi se u tranzicionom fondu i u subvencijama za privredu. Uzgred da kažem, bez obzira što je "Rudnik" bio privatno preduzeće, sve do momenta kada akcionari nisu poništili svoju odluku da besplatno podele akcije, "Rudnik" je iz sredstava subvencija u privredni snažno podržan od Ministarstva za privredu i privatizaciju. Meni je jako drago da su zaposleni u "Rudniku" shvatili da je i sajderska privatizacija obično gubljenje vremena, jer ne daje bilo kakve šanse za perspektivu kompanije. Jako mi je drago da se oni sada nalaze na putu oporavka. Hvala.

Hvala. Reč ima ministar finansija i ekonomije, gospodin Božidar Đelić.

Dame i gospodo, ovo je kratak odgovor na jedno pitanje koje je već dva puta postavljeno, šta je sa bruto nacionalnim dohotkom, odakle ta revalorizacija. Vlada ni u kom slučaju ne revidira sama te agregate. Mi imamo "proizvođača" tog veoma važnog agregata, a to su naš Republički zavod za statistiku i Savezni zavod za statistiku. Doduše, mislio sam da Savezni vrši kompilaciju Srbije i Crne Gore. Međutim, oni u stvari imaju nezavisno dve procene i onda upoređuju do koje se cifre dolazi.
Jednostavno, šta se desilo tokom ove godine? Dve stvari. Kada je prva verzija memoranduma o budžetu bila prisutna i kada smo je podelili svim budžetskim korisnicima i prosledili ovde i rekao bih, malo šire promovisali i objasnili koji su to agregati koje očekujemo, radili smo sa istim ciframa za bruto nacionalni dohodak za 2000. i 2001. godinu. Međutim, kada je došlo do druge verzije memoranduma, imali smo u međuvremenu reaktolizaciju koju su uradili sami zavodi za statistiku i onda su nam predočili nove cifre, koje dolaze od revidiranih cifara za bruto nacionalni dohodak u 2000. i 2001. godini.
Tu je uočeno da je registrovan jedan značajan rast svega onoga što naša statistika nije u potpunosti uspela da uhvati u tom momentu. Ona isto metodološki napreduje. Bilo je više misija za tehničku pomoć i naravno ne po nekom nahođenju i ne po nekom političkom nalogu ta cifra je revalorizovana. Dodatno i to je element za ovaj drugi korak, uočeno je da i ono prvo revidiranje nije bilo dovoljno, jer oni su upotpunili sa nekim dodatnim sektorima i posle dodatnih konsultacija sa specijalistima iz OEBS-a, MMF-a, Eurostafa, koji rade sa njima i zahvaljujući kojima su oni pripremili jedan dubinski program reforme statistike, koja nam je nužna, došli smo do ove cifre.
U momentu pregovora sa misijama Međunarodnog monetarnog fonda došlo je naravno do veoma žustrih diskusija oko tog važnog agregata i možete zamisliti u vidu, ako hoćete, nekog pregovaranja ekipe MMF-a u principu žele da smanje taj agregat da bi onda javna potrošnja izgledala što veća po svom učešću i tako se onda traže dodatni napori i već je to uhodana tehnika koju decenijama upražnjavaju. Međutim, oko ove cifre došlo je do usaglašavanja, to je ta cifra i da vam kažem jednu stvar: sa ovakom cifrom ne bi dobili Pariski klub, kao što smo ga dobili i ne bi dobili isti tretman od strane Svetske banke, kao što smo dobili; jer ta sredstva, takvi krediti sa nula kamatom od 20 godina, krediti sa 6 godina počeka, to je samo za države koje imaju manje od 1.200 dolara po glavi stanovnika. Da budemo do kraja otvoreni, mogli smo i da naslutimo jednu takvu priču. Ta revalorizacija je došla, sada imamo prave cifre i to je dobro.
Hteo bih da dodam još nekoliko primera, jer statistika je često predmet debate i u našem slučaju naravno da mi, ako pogledamo našu strukturu bruto nacionalnog dohotka, nemamo statistički aparat i kakav je danas neće biti u stanju da prati, ma ko bio u Vladi, ma ko bio u Skupštini, evoluciju naše privrede. Zbog čega? Prvo zbog toga što naša statistika i dalje radi po istom kalupu kao što je bilo za vreme Tita. Nije došlo do promena devedesetih godina, ali u ono vreme ona je bila jedna od najboljih u Evropi. Kada kažem u Evropi, to je stvarno ne samo u centralnoj Evropi, nego u Evropi, a njena metoda nije moderna metoda po uzorku. Ona je bukvalno tražila i to su veliki obrasci koje su sva preduzeća, svi preduzetnici popunjavali, da bi se znala tačna situacija. Međutim, takav način i takva statistika nisu podobni za privatnu svojinu, niti za tržišnu ekonomiju. U ovom momentu jedan veliki napor vrši statistika da se upodobi, da bi došli do realnijih cifara.
Dva primera; ako gledate statistiku izgleda da je u 2002. godini proizvodnja hleba pala za 25%. Ako ima jednog dobra u Srbiji, koji je, kako kažu ekonomisti, neelastičan i Srbi u nekom dužem periodu konzumiraju istu količinu toga, naravno da ona količina koju konzumiraju nije pala za 20%; međutim, one društvene pekare koje prati statistika gube utakmicu na tržištu, jer je hleb nešto skuplji i nešto manje ukusan, dok na sijaset malih pekara, koje u ovom momentu niču u mnogim gradovima kao pečurke, ti proizvođači nisu u toj statistici.
Još jedan primer, ako pogledate građevinu imamo dve cifre iz iste statistike koje ne mogu a priori da se prihvate istovremeno. Uzmete i uporedite za građevinu, za prvih devet meseci 2002. godine prema prvih devet meseci prošle godine i izgleda da je broj efektivnih časova rada pao za 6,4%, a dok ista statistika pokazuje da je vrednost izvršenih građevinskih radova porasla za 70%.
Šta je ovde pitanje? Prvo, na sijaset privatnih građevinskih preduzeća ne ulazi u našu statistiku, tako da je realna ekonomska situacija u našoj zemlji bolja nego što bi ova statistika pokazala, ali istovremeno vidimo da ona mora mnogo bliže da uđe u ono što je merenje dodate vrednosti, a ne samo količina koje se mere, jer ovde očigledno dolazi do jednog raskoraka, jer se ne meri dodata vrednost u tom sektoru. Naravno da Vlada nije štelovala. Ako hoćete ima nekih sa kojima sprovodimo finansijske aranžmane i koji nam to ne bi ni dopustili, jer jednostavno nama je više u interesu da sprovedemo nešto što je realnost, nego da zavaravamo bilo koga, a najmanje nas same.

Reč ima narodni poslanik Ljubodrag Grbić, poslanička grupa DOS - Reforma Srbije, a sledeći je narodni poslanik Toma Bušetić, poslanička grupa SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, Nova demokratija u pristupu raspravi o ovom budžetu ističe da u skladu sa svojim idejama o minimalnoj, ali snažnoj državi, prevashodni zadatak Vlade vidi u obezbeđivanju osnovnih i klasičnih poslova države, uz pažljiv izbor obaveza za socijalno odgovorna davanja. Država to ne može da uredi ako i dalje sebe vidi u ulozi diva na staklenim nogama.
Poštovani poslanici, poštovani građani, predloženi budžet odslikava ideju države preduzetnika i države staratelja. Time se na žalost opredeljuje za suštinsko tavorenje onih sektora javne uprave, javnih institucija i službi gde bi morao da se učini korak ka neodložnoj modernizaciji i da nema alternative državi.
Gospodo poslanici, za ekonomske subvencije iz budžeta stoje alternativni modeli pribavljanja kapitala, ma šta mi govorili, umesto upotrebe budžetskog novca poreznika. Uostalom, dobro upravljanje ne obezbeđuje bekstvo od države u privredne poslove i državno preduzetništvo, gde država može najviše da pogreši, ostavljajući osnovne državne poslove bez finansijske osnove za odlučnu modernizaciju. Podsećam vas da su osnovna ograničenja za privredni razvoj i direktne strane investicije, koji su presudni faktor razvoja Srbije, pre svega nedovoljna efikasnost sudova, privrednih i građanskih, programska zapuštenost obrazovanja u državnim školama i fakultetima, loše i nepouzdano upravljanje evidencijama o prometu nekretnina imovine, nedovoljna efikasnost i motivisanost, tehnička opremljenost i obučenost policije za borbu protiv kriminala. Dakle, gotovo sve što se tiče osnovnih državnih funkcija.
Poštovani poslanici, amandmanom koji sam podneo na budžet za naredu godinu tražio sam poboljšanje materijalne pozicije Ministarstva unutrašnjih poslova, zato što osnovice za obračun ličnih primanja zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova moraju biti veće od osnovica ličnih primanja ostalih radnika javne uprave, što je i predviđeno Zakonom o unutrašnjim poslovima, zato što zaista nije primereno predvideti toliki obim funkcija koje se preuzimaju od Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova posle gašenja istog bez jasnog budžetskog obezbeđenja; zato što budžet ne obezbeđuje odgovorne finansije za nužno i hitno tehničko opremanje, posebno u kriminološkoj tehnici i obezbeđenju granice. Zato što ovakvim nivoom ulaganja ne može da se započne realizacija zaključaka Londonske konferencije o borbi protiv organizovanog kriminala u jugoistočnoj Evropi, što je i ključni osnov za prijem naše zemlje u Evropsku uniju.
Poštovani poslanici, gospodine ministre Đeliću, dozvolite da vas podsetim na jedan od najvažnijih zaključaka Londonske konferencije: "Izloženost kriminalu i nedostatak pravne sigurnosti ključni su faktori koji obeshrabruju investicije, a time i ekonomski razvoj. Kriminalne aktivnosti, čije je delovanje omogućeno ili koje potiču iz jugoistočne Evrope, pogađaju partnere u ostalom delu Evrope i najvažnije, kriminal uskraćuje prihode vladama, međunarodnu trgovinu i ulaganja, uništava radna mesta i prihode".
Dakle, zvuči neobično, ali pravo ulaganje u privredni razvoj, gde za državu nema alternative, su praktična tehnička sredstva i motivacija, pre svega pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova da obave svoj posao i stvore normalnu i bezbednu sredinu za investitore i investicije.
Poštovani gospodine ministre, ako železnicu Srbije date u zakup partneru za 10 evra, moguće je da ste spasili i železnicu i državu, ali iza policije mora da stoji odgovorno, pouzdano i snažno javno finansiranje. Dakle, odgovoran budžet, jer oni koji imaju nameru, da tako kažem, zakupljuju policiju i imaju opasne namere da razore državu, a tada ni ministri, pa i ministri finansija, ne znače puno.
Poštovani gospodine ministre, stvari su dramatičnije od mojih reči i zato vas molim da pred ovim parlamentom date izjavu koja odražava stav vašeg ministarstva, a i Vlade, o tome kako vidite rešenje ovih problema. Držimo do vaših javno preuzetih obaveza, ali ćemo vas i držati za reč.
Nova demokratija, kao liberalna stranka, uverena je da poslednji put glasa u ovoj skupštini budžet u kome poboljšanje klasičnih državnih funkcija nije prioriter budžeta.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, predloženi budžet je veoma glomazan. Radi se o ogromnim finansijskim sredstvima, radi se o cirka 260 milijardi dinara. To je budžet koji je 7-8 puta veći od budžeta u 2000. godini. Slobodno možemo reći da će ovakav budžet biti veliko opterećenje za slabašnu privredu i za još siromašnije stanovništvo Republike Srbije.
S druge strane, možda bi bilo logično, ako je već ovakav budžet, da će korisnici biti zadovoljni. Neće ni korisnici biti zadovoljni. Svedoci smo velikog nezadovoljstva profesora, lekara, državnih činovnika i radnika javnih službi i preduzeća. Znači, nije stvar niti u ovakvom budžetu, nego se radi o jednom dvostrukom nezadovoljstvou.
Kao i prethodne dve godine i ovaj budžet je dificitaran za cirka 47 milijardi dinara. Predlagač predviđa pokriće ovog deficita putem privatizacije, donacija i kredita međunarodnih finansijskih organizacija. Sasvim je jasno, ako se krene ili nastavi ovim putem sa prodajom firmi za nekoliko evra, za nekoliko hiljada maraka, poljoprivrednih dobara, raznih frizerskih zadruga, sa 14-15 lokala, za 2-3.000 evra, da će se veoma teško napuniti ova sredstva od 15 milijardi dinara. S druge strane, i ako dođe do toga nekim krupnijim prodajama, postavlja se opravdano pitanje da li ova sredstva treba ulagati i davati za javnu potrošnju.
Kada je reč o donacijama, sasvim je jasno da će donacija biti sve manje. Glavni posao je završen. S druge strane, treba svi da znamo da su uslovi za donacije veoma složeni i teški. Doduše, Koštunica reče pre nekoliko dana da se neće više Srbi izručivati u Hag, kao da je manji greh za one koji su do sada izručeni. Svakako, najveća je sramota izručenje našeg predsednika Slobodana Miloševića. Naravno, više nema ucena oko donacija: donacije ili potpuna saradnja sa Hagom. Kao što svi znamo, samo Srbi sarađuju sa Hagom, jer se samo oni i nalaze u Hagu.
Ako govorimo o kreditima, krediti su veoma nepovoljni i teški. Čak i u Titovo vreme u Jugoslaviji je Skupština donela odluku da se ne koriste krediti, čak ni za investicije, upravo od MMF-a, Svetske banke. Sigurno da imamo i gorka iskustva mnogih zemalja u okruženju. Vi stalno pričate o tome kako je u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj veoma dobro, kako je uspešno izvršena tranzicija, a ne znam koliko vam je poznato da te zemlje u ovom trenutku duguju oko 130 milijardi dolara i da 1/3 nacionalnog dohotka ide samo za isplatu kamata, a glavnica ostaje. Znači, veoma je teško govoriti o ovakvom i na ovaj način pokriću deficita.
Kada govorimo o prioritetima, iako nije naglašeno, zna se, Vlada uvek govori o tome da su prioriteti zdravstvo, prosveta, stabilan penzijski fond. Situacija u zdravstvu, bez obzira na priču ministra, veoma je teška, zdravstveni radnici su nezadovoljni. Dostupnost vrhunskim dijagnostičkim sredstvima je otežanija i gora nego svojevremeno, pre nekoliko godina, tako da su ovih pet milijardi kap u moru, imajući u vidu izvorna sredstva koja su negde oko 60 milijardi. Prosveta - 40 milijardi. Znamo da su nezadovoljni prosvetni radnici.
S druge strane, jedina novina koja je zapisana u memorandumu, to je ovo devetogodišnje osnovno obrazovanje. Nikakva to reforma nije. Jedini cilj jeste, otprilike, da ukinemo srednje škole i fakultete i da imamo masu neobrazovanog stanovništva na Zavodu za zapošljavanje.
Kada govorimo o penzijskom fondu, ministar Gordana Matković je pre nekoliko dana rekla nešto što i mi nismo znali, da 60% penzionera ima penziju manju sa 6.500 dinara. Šta danas može da se kupi od 6.500 dinara ili koje potrebe da se podmire, imajući u vidu da je struja poskupa 7-8 puta, grejanje deset puta, kao i sve druge potrepštine. Ova dotacija za penzijski fond od pedesetak milijardi neće biti ništa značajna niti će poboljšati položaj penzionera.
Ovde su neki ministri govorili o tome da nevladine organizacije nisu na ovom spisku u njihovim ministarstvima. Međutim, iako je to dosta sitno napisano, znamo da su ovde brojne nevladine organizacije, da su zastupljene i u Ministarstvu za nauku i kulturu i za socijalnu politiku, za zdravlje, za vere i ko zna gde sve. Ne znamo i nije nam do kraja objašnjeno o kojim je nevladinim organizacijama reč. Ono što je sigurno, Srbija je danas preplavljena tim organizacijama. To su razni autonomni centri, krizne grupe, inicijative. Sve se one ubiše da nam dokažu kako dobro živimo, kako moramo da se vladamo striktno po pravilima zapada. Tu su i razni eksperti, analitičari. Naravno, biser su Sonja Biserko, Nataša Kandić, dobro plaćeni iz inostranstva. Mogu da vam kažem, muka je Srbiji više od tih nevladinih organizacija i od tih analitičara i eksperata.
Mi nećemo glasati za ovaj budžet. Smatramo da je on izraz jedne pogrešne politike. Ne znam koliko predsednik Vlade zna, ali bih mu preporučio da pročita neku knjigu od ovih eksperata Svetske banke, na primer Štiglica, koji jasno govori u svojim udžbenicima kuda se kreću te zemlje u tranziciji. Sve je već viđeno kod nas: tržišno utemeljenje cena sa ovim maksimalnim cenama, liberalizacija tržišta kapitala sa prodajom banaka i strategija za redukciju siromaštva. Pre nekoliko dana Vlada je tako nešto i usvojila, tu strategiju. Znači, sve je poznato i sve je viđeno. Mislim da ćemo i mi tim putem ići. Ništa ne znače te naizgled malo veće plate. Želim samo da vam kažem da su u Argentini, pre ovog ekonomskog kolapsa, plate bile 1.000 dolara, ali da su cene za elementarne životne namirnice, struju, poreze, bile 1.500 dolara i da je Argentina doživela ekonomski kolaps. Bojim se da će to biti i naš put.
Još jedna stvar. Lepo je Đinđić rekao pre nekoliko dana da su naši najvažniji ciljevi sloboda i nezavisnost, ali mora da zna da je simbol za slobodu i nezavisnost naš predsednik Slobodan Milošević.

Reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić.

Naravno, uvažavam uverenja i mišljenja svakog pojedinca, ali ne želim da komentarišem opredeljenja, nego činjenice. Posle četiri ili pet sati diskusije, želeo bih samo kratko nekoliko elemenata da napomenem, da možda olakšam kasniju raspravu, jer ima nekoliko elemenata oko kojih postoji i mali nesporazum koji se možda odnosi i na činjenice.
Na početku, u raspravama u načelu šefova poslaničkih klubova često je pominjan deficit ovog budžeta kao njegov glavni problem. Mislim da to nije jedna opravdana primedba. Znači, taj deficit je predviđen za 3,8%. Neko kaže da je on previsok. Standard Evropske unije, koji se smatra za vrlo strog, jeste 1,8%. Evropska unija je postavila 1,8% kao najviši zahtev zemljama Evropske unije, koji oni treba da ispune do sledeće godine. Zemlje Evropske unije imaju problem da to ispune. Italija ima 2,2% deficita za 2002. godinu. Možete da pogledate u današnjem. "Fajnešel tajmsu". Nemačka će imati 3% deficit.
Mađarska će imati 9% budžetski deficit zbog povećanja plata. Imali su izbore, pa je prethodna vlada povećavala plate budžetskim korisnicima itd. nije to toliko bitno.
Dakle, deficit koji se kreće negde oko 4% dovodi nas u blizinu evropskih standarda. Naravno, doći do 2% od 4% nije tako lako, ali mislim da je 4% jedna uzorna finansijska disciplina i svaka ta priča, da je to jako mnogo, mislim da nije realistična i da će naša zemlja još izvestan broj godina morati da računa sa budžetskim deficitom.
Najvažnije je da on bude priznat, da on bude jasan i da bude na jednom mestu izražen. Postoje neke druge varijante, sa skrivenim deficitom, koji smo mi zatekli kada smo 2001. godine počeli da dovodimo u red finansije, čisto da vidimo o čemu se radi i uspeli smo da izračunamo, otprilike, da je 15% bio zatečen budžetski deficit, koji je prethodna vlada napravila. Ali, ona uopšte nije imala ovaj način računjanja, nego je taj deficit bio, samo su vam "ispadali kosturi", koji god ormar otvorite pojavili su se neki dugovi.
Sjajno je to, znate, da je sve bilo jeftino, sjajno je to da je gas bio jeftin, ali mi sada imamo 270 miliona dolara realnog živog duga za taj ruski gas. Sjajno je to da su nafta ili benzin ponekad bili jeftini, ali mi imamo sada 130 miliona dolara Kinezima duga za tu naftu. Sjajno je da je železnica vozila jeftino, ali mi imamo 170 miliona evra samo za vagone stranim kompanijama, njihove vagone koje smo mi koristitili, a za to nismo plaćali.
Samo za EPS 500 miliona dolara, 1.200.000 dolara za NIS, sve su to deficiti. Znači, to su pare koje ste nekome dužni i gde se država pojavljivala tu kao neko ko to garantuje, gde je malo kupovala socijalni mir, jer je stanovništvu malo jeftinije davala nego što su ekonomske cene, ali drugim delom je taj novac otišao za finansiranje nekih drugih stvari i mi ne možemo da kažemo da tu nije bilo deficita. Možemo da kažemo da nije bio prikazan, ali je on bio jako visok.
Dakle, mislim da taj deficit nije tako veliki problem, važno je da on bude pod kontrolom. Znači, da se zna koliki je i da na kraju godine poslanici, kada usvajaju budžet za 2002. godinu, vide da li je 4%, da vide da li je ispunjena ta projekcija Vlade i da vide da li se taj deficit zaista realno finansira.
Priča o kreditima i dužničkom ropstvu, koja je jedno vreme bila u kampanji, pa se posle zaboravila, to je zaista čista manipulacija. Kao što je ministar Đelić nekoliko puta rekao, zahvaljujući tome što smo zaista startovali sa jako niskih pozicija mi smo ekonomski dobili u Svetskoj banci tretman jedne od najsiromašnijih zemalja u svetu; jer, zašto su naši ekonomski pokazatelji bili kao pokazatelji siromašnih afričkih zemalja, i na osnovu toga smo dobili takav kreditni rejting, da imamo kredit bez kamate.
To znači da inflacija koja je na svetskom nivou između 1-1,5% za 10 ili 20 godina će umanjiti taj kredit 30%, jer samim tim što je on bez kamate, a vrednost novca i na svetskom nivou pada, mi smo dobili poklon. Sada ga više ne možemo dobiti. Znači, takve vrste kredita ne možemo više da dobijemo, jer i oni su videli analizom našeg privrednog kretanja da mi više nismo zemlja koja može da se iz humanitarnih razloga pozove na taj specijalni tretman, ali mislim da to nije tako loše.
Znači, bolje je što smo malo stali na svoje noge, pa možemo da tražimo kredite možda na svetskom tržištu, pod normalnim uslovima, nego da zaslužujemo humanitarnu pomoć i da onda dobijamo jeftine kredite, ali na drugoj strani da zaista imamo tešku humanitarnu situaciju u zemlji.
Postoje još dve teme; jedna je malo ideološka, a to su ove druge zemlje u tranziciji; i navodno, njihovo stanje je loše, a to je najčistija neistina. Dame i gospodo, to je najčistija neistina i mi ništa nemamo od toga - "kiselo je grožđe", strašno je Poljacima, Mađarima, njih je neko drugi otkupio, kod njih se loše živi. Ne morate svi kolima da prođete kroz Mađarsku, nije nužno da svi znate kako se tamo živi, ali ipak postoje neki pokazatelji koji su objektivni.
Jedan koji imam ovde u ruci, to je izveštaj Svetske banke za 2002. godinu, spisak zemalja (mi još uvek nismo tu), najkonkurentnijih na svetu, znači zemalja čija je ekonomija najzdravija, najdinamičnija i koje su ostvarile ekonomske pokazatelje, koji su rangirani onda i napravljena je rang lista.
Među 41 zemljom šest zemalja je bivšeg socijalističkog bloka, najbolje stoji Mađarska, a posle toga Estonija, pa Slovenija, pa Češka Republika na 37. mestu, pa Slovačka Republika na 40. i Poljska na 41. mestu. Iza toga su i Brazil, i Urugvaj, i Argentina, i Egipat, i Panama, i Turska, i Peru, i Rumunija, i Indija, i Salvador, i Bugarska, i Vijetnam itd. Znači, šest zemalja koje su nekada bile daleko iza nas, za koje smo mi bili Amerika, sada su za nas Amerika.
Mi možemo da ih stignemo, ali ako prihvatimo da su one sada po svim performansama bolje od nas, i po ekonomiji, i po institucijama, i po privlačnosti za investicije i po produktivnosti rada. Ako kažemo - ne, one su i dalje kolonije, onda gubimo kriterijum i onda možemo da budemo samozadovoljni, da međusobno hvalimo, ali to nije rešenje.
Rešenje je da vidimo šta su oni radili; oni su 10 godina krenuli pre nego mi, ali mi možemo da ih stignemo, jer smo mi bili brži od njih uvek, ali ako idemo ka cilju, kome oni bliže nego mi. Ako mi idemo na drugu stranu, jer nećemo da idemo ka cilju ka kome su oni krenuli, onda ćemo da lutamo po pustinji.
Dakle, oni su danas bolji od nas, njima ne ide loše, u Mađarskoj ne ide loše, i mi moramo da vidimo šta su oni radili da bi rešili svoje probleme, jer sigurno nešto od toga može da se primeni i u našoj zemlji.
Sledeća tema je univerzitet i uopšte razvojna komponenta ovoga budžeta. Dobra vest je da većina ili skoro svi korisnici budžeta, u ovom budžetu koji je planiran, bolje stoje nego u ovome 2002. godine; dalje, u budžetu 2002. godine bolje nego 2001. godine, i to ću vam pokazati na rastu njihovih plata. Pomenuti su univerzitetski profesori, da im jako loše ide.
Redovni profesor, znači sedmi stepen, imao je u februaru 2001. godine 7.882 dinara neto platu, a u decembru plata za novembar neto je 19.846 dinara ili 167 indeksnih poena razlike. To znači da plate univerzitetskih profesora nisu tako loše u odnosu na prosek u našoj zemlji, to je dobra vest i ona se odnosi na sve korisnike budžeta.
Loša ili malo manje dobra vest - što je većina para u budžetu predviđena za plate i što nema u budžetu prostora za neke druge investicije, npr. za novi univerzitet. Kada je neki novi univerzitet u Beogradu, ili u nekom velikom našem gradu napravljen, kao pravi tehnički univerzitet npr, inženjerski, sa opremom, sa kompjuterima, sa laboratorijama, gde se vrše istraživanja, gde se proveravaju inovacije, patenti - nije odavno; i neće biti ni sledeće godine, jer to puno košta, mi tih para nemamo i to je jako loše.
To je tačno, ali da to nije tako, onda mi ne bismo bili zemlja sa ekonomskim problemima i zemlja u tranziciji, nego bismo bili jedna uspešna dinamična ekonomija, koja investira u istraživanje i u bazične nauke iz kojih onda nastaju proizvodi koji se na svetskom tržištu plasiraju i od kojih onda dolazi novac.
Ali, to je naš cilj. Znači, mi prvo moramo da ljudima koji tamo rade damo minimalna sredstva za život da bi bili motivisani da tamo rade, da bi posle izvesnog vremena mogli postepeno da podižemo i čitavu tu instituciju. Ako sada krenemo da ulažemo u zgrade, a ljudi primaju po 50 ili 100 evra mesečno, ništa nama to ne vredi. To je isto tako jedan postupak koji ima neku svoju dinamiku i ne može da se preskoči za jednu noć.
Drugo, mi očekujemo da će naredne godine prihodi biti možda veći od ovih što su predviđeni zbog toga što će jedan deo sive ekonomije dodatno da uđe u legalno poslovanje. Mislimo da će biti i više poslovanja u Srbiji nego što možemo da projektujemo, ali ne bih želeo da predviđam. Međutim, ideja je da to ne može da ide u povećanje plata. Znači, rashodi ostaju takvi kako su definisani, jer to odgovara dinamici rasta društvenog proizvoda.
To što će se na privrednoj sceni nešto dešavati, ako se dešava pozitivnije nego što smo predvideli treba da ide u prilog rasterećenju privrede. Kao što smo ove godine mogli kroz promenu poreskog zakona, poreskog sistema, da smanjimo neke poreze, nadam se da ćemo i sledeće godine moći da smanjimo dodatno neke poreze, ako ekonomska situacija to bude dopuštala.
Dakle, ono što moramo da pošaljemo kao poruku našoj javnosti je da količina novca za rashode, za izdatke, za budžetska davanja mora da ostane konstantna. Ako se na strani ekonomije stvari popravljaju, to treba da ide u prilog ekonomiji, ali ovaj minimum garantujemo da će biti prikupljen iz poreza, ako se ekonomija bude razvijala onako kako se razvijala u ove dve godine i ako politička situacija bude približno stabilna onako kako je danas stabilna.
Onoliko koliko je stabilna, mislim da je to omogućilo jedan privredni rast koji nije tako loš.
Ne znam da li imam ovde negde u papirima, ali imam izjavu glavnog eksperta Evropske banke za obnovu i razvoj, a koji je imao jutros jednu prezentaciju, to će biti objavljeno sigurno u medijima i on je rekao da Jugoslavija ostaje lider u tranziciji. Znači, uprkos svemu što se dešavalo, svemu onome što je bilo pričano, na kraju ove godine analize svetskih ekonomskih institucija, najkredibilnijih - nema većih eksperata, od eksperata Evropske banke, jer oni investiraju novac Evropljana - kažu: mi smo zemlja koja drži lidersku poziciji u reformama i u tranziciji. Ako uprkos tome što imamo sve ove koji dobacuju, a volim što ih imamo, to nam ulepšava život, bilo bi nam dosadno bez njih, ako ne preteruju, uprkos svemu tome ova zemlja je viđena od strane merodavnih finansijskih institucija kao zemlja koja napreduje i koja se razvija.
Poslednja stvar koju sam želeo da kažem, kolege iz DSS-a i kolege iz SPS-a imali su sličan jedan stav; otprilike, jedan kolega iz DSS-a je rekao - žalosno je što zdrave pare idu na krpljenje budžetskih rupa; a kolega iz SPS-a je rekao - pošto ni korisnici budžeta nisu zadovoljni, što da im dajemo, pa pošto već nisu zadovoljni, hajde da mi to damo za ekonomiju, a oni neka se snalaze. Mislim, žalosno je što mi žive ljude nazivamo krpljenje budžetskih rupa, to je žalosno.
To nisu nikakve budžetske rupe, to su penzije, to su plate za nastavnike, za lekare, za sudije, to su davanja za dečije dodatke, to su te budžetske stavke koje mi finansiramo budžetskim deficitom.
Lako mi možemo da se dogovorimo, ako vi kažete - ova skupština preuzima na sebe odgovornost da donese političku odluku, mi ćemo uvesti tržišni liberalizam u Srbiji. Mislite da je Vladi teže da se angažuje u ekonomiji nego da se ne angažuje? Ima nekoga ko kaže - pustite preduzeća, pustite ih neka se sama bore, sjajna su naša preduzeća, preživeće; ali nemojte da kažete - zašto ne dođete u rudnik, koji je privatno preduzeće? Zamerate nam načelno što se uopšte Vlada bavi preduzećima, a onda tražite od nas da idemo u privatno preduzeće i da mu pomažemo. Ako vi definišete ulogu Vlade da treba da bude saobaćajac koji će da stoji sa strane i da samo vodi računa da neko nekoga sudarom ne ubije i ne izgura s puta, pa to je najlakša pozicija jedne vlade. Ali, šta će vam onda Vlada u Srbiji? Šta će vam lekar koji će samo da sedi i da vas savetuje sa strane? Vama treba lekar da vas operiše, vama treba lekar da vam kaže istinu o vašem stanju.
Dakle, taj liberalizam, taj po mom mišljenju prilično asocijalan liberalizam koji kaže - budžet, to je u stvari nešto ružno, to su socijalni slučajevi, a ekonomija, toje nešto dobro i mi volimo ekonomiju, mi volimo proizvodnju, hajde da dajemo pare za proizvodnju, za ekonomiju, a budžet, toje nešto što država troši. To nije istina.
Vidim u novinama svaki dan - previše je skupa država u Srbiji. Šta je država? Država su građani države i da li to troši država? Da li 60 milijardi dinara za penzije, 30 milijardi dinara za socijalna davanja, 60 i nešto milijardi za plate budžetskih korisnika, da li je to država? To su građani države koji, naravno, obavljaju određene poslove u ovoj državi i koji dobijaju pare i platu od celog društva, jer ako mi tako utvrdimo da je to društveno korisno, onda oni vrše društveno - korisnu funkciju.
Molim vas, to sam i na početku pomenuo, da se opredelimo; poštujem takva shvatanja, ja imam puno sporova, i u inostranstvu i u našoj zemlji, sa zastupnicima liberalne ekonomije. Nisam siguran da li je ta njihova pozicija dobra; a što se tiče Štiglica, on je savetnik Vlade Srbije, zvanični, znači ne da smo ga čitali, ne da ga poznajemo, nego mi i razgovaramo sa njim.
Naravno, postoje problemi u Međunarodnom monetarnom fondu, postoje problemi u koncepciji razvoja mnogih zemalja, mi te probleme znamo, ali postoje dve moguće pozicije koje su načelno suprotne -
jedna je, da sažeto kažemo: najmanji mogući porezi, pustite, kao ribnjak. Imate ribnjak sa jako malo ribe i nemojte da pecate, pustite godinu - dve da se riba umnoži i onda ćete moći da hvatate mrežom. A šta će biti za te dve - tri godine dok vi ne pecate ribu sa ljudima koji od toga treba da žive? Neki kažu: oni koji ne mogu da prežive, oni će izumreti prirodno. Znači, to je liberalna filozofija svedena na njene poslednje principe, oni koji ne mogu da prežive, koji ne mogu da se izbore, šta da radimo, to je Darvinova teorija prirodne selekcija; i to je jedna koncepcija.
Druga koncepcija kaže: društvo ima obavezu prema svojim članovima i mi ne možemo da pustimo zakonima tržišta da upravljaju jednom zemljom.
Vi sada ne možete istovremeno da imate i jednu i drugu, morate da se opredelite za jednu ili za drugu. Ne možete da kažete - mi hoćemo da damo penzionerima veće penzije, nastavnicima veće plate, mi se solidarišemo sa rudarima, oni treba da dobiju veće prihode, a sa druge strane da kažete - to su budžetske rupe, one se krpe, kako vas nije sramota da ih krpite. To je jedna dilema koja mora na samom početku da bude razjašnjena.
A pošto mislim da i u ovoj skupštini, i u našoj javnosti, postoji konsenzus oko jedne socijalno odgovorne politike i da u našoj javnosti nema jakih snaga koje zagovaraju neku divlju liberalnu ekonomiju, mislim da mi sada možemo da raspravljamo o detaljima te socijalne politike, a ne o koncepciji. Ali, ako se neko pojavi za ovom govornicom i počne da zamera zašto se uopšte iz budžeta finansiraju tzv. budžetske rupe, onda mislim da je to jedan veliki nesporazum.
Zamolio bih vas da budžetski deficit i činjenicu da mi iz budžeta finansiramo određene socijalne grupe ne koristimo kao neki načelni argument. Potpuno uvažavam želju da se sazna šta stoji iza svake budžetske stavke, šta Ministarstvo predviđa sa nekim iznosom za NGO, nevladine organizacije; apsolutno odgovorno tvrdim, ova vlada nije do sada nikada i neće nikada finansirati ništa što se u javnosti zove nevladina organizacija. To što mi zovemo nevladina organizacija, to je jedan nesrećan termin koji označava sve organizacije koje nisu vladine, a to su i crkve, i invalidi, i crveni krst, itd. ali sasvim sigurno nijedna organizacija koja je registrovana kao nevladina organizacija u klasičnom smislu nije na budžetu.
Sada, ako vam ministri pet puta to kažu i onda šesti put opet neko kaže - evo, nevladina organizacija u razdelu verskih zajednica, mislim da je onda to zlonamernost. Dakle, ima puno mogućnosti da se kritikuje budžet u pojedinostima, ima puno mogućnosti da se daju predlozi, nema potrebe da tražimo neku ideološku optiku i da se onda sa netačnim kvalifikacijama i tumačenjima ovaj budžet interpretira i kritikuje.
(Toma Bušetić, sa mesta: Replika, pogrešno sam protumačen.)