Nema više prijava za reč o ovom amandmanu.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, a predstavnik predlagača nije prisutan da da završnu reč, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZA IZBOR, IMENOVANjE, RAZREŠENjE I PRESTANAK FUNKCIJE NOSILACA PRAVOSUDNIH FUNKCIJA
Za ovu tačku dnevnog reda primili ste sledeće predloge odluka:
-Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti sudijama sudova opšte nadležnosti i posebnih sudova, sa ispravkom od 19. marta 2003. godine, koje je podneo Odbor za pravosuđe i upravu,
-Predlog odluke o prestanku dužnosti nosiocima javnotužilačke funkcije, koji je podneo Odbor za pravosuđe i upravu,
-Predlog odluke o razrešenju dužnosti okružnog javnog tužioca u Prokuplju, koji je podneo Odbor za pravosuđe i upravu,
-Predlog odluke o izboru javnog tužioca, koji je podneo Visoki savet pravosuđa.
Podsećam vas da, prema članu 156. stav 3, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i da se ono raspoređuje srazmerno broju poslanika koji ta poslanička grupa ima.
Molim predstavnike poslaničkih grupa da predaju liste sa narodnim poslanicima koji se prijavljuju za reč.
Saglasno članu 156. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o predlozima odluka.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Prof. dr Dragor Hiber, predsednik Odbora za pravosuđe i upravu.

Dame i gospodo, pred nama je, s jedne strane, jedan broj predloga za razrešenje pravosudnih funkcija, pre svega tužilačkih funkcija, koje je utvrdio i Narodnoj skupštini uputio Visoki savet pravosuđa i koje je, shodno proceduri, dalje prosledio Odbor za pravosuđe. Pravna i činjenična pitanja koja se odnose na ova razrešenja su utvrđena u odgovarajućoj proceduri.
Ja bih, u odnosu na ove predloge, mogao da dodam samo jednu činjenicu. Jedan od nosilaca pravosudnih funkcija čije je razrešenje predloženo je naknadno, i van procedure pred Visokim savetom pravosuđa, uputio pritužbu Narodnoj skupštini Republike Srbije. Odbor za pravosuđe je našao da Narodna skupština ne može da razmatra tu pritužbu, jer se radi o pitanjima za koja je nadležan Visoki savet pravosuđa.
Van ovoga, Odbor za pravosuđe je Narodnoj skupštini predložio, na osnovu predloga Ministarstva pravde, da usvoji odluku o prestanku sudijske dužnosti sudijama sudova opšte nadležnosti i posebnih sudova, koji su ispunili uslove za penziju. Članom 101. stav 2. Ustava Republike Srbije je predviđeno da sudiji prestaje sudijska funkcija kad ispuni uslove za starosnu penziju utvrđene zakonom.
Ovaj princip je u vidu imperativnih normi prenet i potvrđen u Zakonu o sudijama. Član 51. Zakona o sudijama kaže: "Sudiji prestaje sudijska dužnost kad navrši radni vek", a član 52. to precizira i kaže: "Sudiji prestaje radni vek kad navrši 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja". Član 53. Zakona o sudijama je predvideo da radni vek sudija ne može biti ni pod kojim uslovom produžen.
Ustav i zakon su jasni. Sudija koji je navrši potrebne uslove za penziju mora da prestane da vrši sudijsku dužnost, bez izuzetka. Među sudijama u Republici Srbiji, prema ličnim listovima koji se vode u Ministarstvu pravde, trenutno 35 sudija obavlja sudijsku dužnost i nije pokrenut postupak za prestanak te dužnosti i pored toga što su morali biti predmet prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka.
Zakon o sudijama, na osnovu člana 101. stav 4. Ustava Republike Srbije, predviđa posebnu proceduru u kojoj se sprovodi postupak za prestanak sudijske dužnosti zbog ispunjenja uslova za penziju. Predviđeno je da predsednik nadležnog ili predsednik Vrhovnog suda upute odgovarajući predlog Velikom personalnom veću, a da ono konstatuje da je određeni sudija ispunio zakonom propisane uslove.
Gotovo godinu dana ova procedura nije sprovođena, jer, po mišljenju kolegijuma Vrhovnog suda, ovu proceduru nije trebalo sprovoditi. Vrhovni sud Srbije je smatrao da odredba zakona, koja je, ponavljam, imperativna i koja ne dozvoljava izuzetke, nije dobra, pa je zbog toga u dva maha, amandmanima upućenim ovoj Narodnoj skupštini, predložio da se ova odredba izmeni i da se dozvoli produženje radnog veka određenim sudijama. Ova Narodna skupština je oba puta ove amandmane odbila.
Pokrenut je, u sklopu ovog koncepta i ove ideje da sudija može ostati sudija - mada su ispunjeni Ustavom i zakonom predviđeni imperativni uslovi da mu prestane sudijska funkcija - postupak pred Ustavnim sudom Srbije. Tvrdilo se da je ovo rešenje neustavno. Upravo koincidencijom je juče Ustavni sud Srbije našao da je ta inicijativa neopravdana i da, saglasno Ustavu Republike Srbije, svakom sudiji kada napuni 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja mora prestati sudijska funkcija.
Nasuprot tome, predsednici pojedinih sudova su doneli odluke pozivajući se na nekadašnji Zakon o radnim odnosima, pa na Zakon o radnim odnosima radnika u državnoj upravi i na to da on to ne reguliše i odlučili da produže sudijama do kraja 2003. godine radni i sudijski vek. Postoji u pravu princip ledž specialis derogat generali. Postoji u pravu princip ledž posteriori derogat priori. Specijalni zakon derogira opšti, docniji zakon derogira prethodni zakon. Ovo produženje radnog veka nije zasnovano ni na jednoj zakonskoj odredbi nego na slobodnoj volji predsednika sudova.
Predsednici sudova su zaključili i da se odgovarajući postupci ne mogu pokretati, jer je Veliko personalno veće prestalo da radi. Veliko personalno veće je obrazovano saglasno zakonu i poslovniku o Velikom personalnom veću koji je usvojio Vrhovni sud Srbije i po kome ga čini po troje sudija iz svakog od tri odeljenja, i to najstarije sudije. Podvlačim ovo - najstarije sudije, jer se radi upravo o sudijama koje po Ustavu i zakonu moraju da odu u penziju.
Kada je osporena odredba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, o načinu formiranja personalnog veća, personalno veće je odlučilo da se samoukine. Ono je obrazovano po jednom zakonu, donet je drugi koji je predvideo drugačije obrazovanje. Ono se nije ukinulo zbog drugog zakona, nego zbog osporavanja tog drugog zakona, mada je moglo da nastavi da radi kada je obrazovano.
Zbog toga Veliko personalno veće, ni predsednik Vrhovnog suda nisu uputili odgovarajući predlog i zbog toga u sudovima Republike Srbije radi 35 sudija koji su po sili Ustava i zakona morali da izgube sudijsku funkciju pre dve godine ili nešto kraće.
U okviru upravno-sudskih nadzora ovo je konstatovalo Ministarstvo pravde i uputilo predlog Odboru za pravosuđe da predloži Narodnoj skupštini da neposredno primeni ustavnu i zakonsku odredbu o prestanku sudijske funkcije. Odbor za pravosuđe se našao pred dve zakonske i ustavne odredbe. Jedna je o tome da sudijsku funkciju ne može da vrši onaj kome je po Ustavu morala da prestane, a druga je procedura o prestanku sudijske funkcije.
Zaista, radi se o dva važna i vredna principa. Nije lako odvagati u takvoj dilemi. Odbor za pravosuđe je zaključio da treba da prihvati predlog Ministarstva pravde iz jednog razloga. Nema pravne države, nema vladavine prava ukoliko sud odluči da ne primenjuje zakon na samog sebe.
Ako sudije Vrhovnog suda u sastavu personalnog veća i kolegijuma Vrhovnog suda odluče da sebe izuzmu od ustavnih i zakonskih odredbi, smatrajući da to mogu, onda od vladavine prava ostaje malo i građani Srbije ne mogu očekivati da će zakon biti jednako primenjen na sve kada nije primenjen na one koji treba da ga primene.
Nemo iudedž in rem suam je maksima koja je stara koliko i pravo. Na njoj se zasniva pravo. Niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari. Ne mogu sudije koje su morale da odu u penziju i treba da im prestane sudijska dužnost da odlučuju o sopstvenom ostanku na toj dužnosti. Zbog toga je Odbor za pravosuđe, imajući u vidu ustavna i zakonska ograničenja, odlučio da predloži Narodnoj skupštini i ostavi savesti poslanika da odluče da neposredno primene Ustav i zakon.
Moram da odgovorim na jedno pitanje koje se postavlja - zašto baš sada. Ovo je predmet prepiske i polemike između Vrhovnog suda i odgovarajućih organa već duže vreme. Upravo je kolegijum Vrhovnog suda, ponavljam, upravo sudije koje su predmet prestanka sudijske funkcije, zauzimao pravne stavove da ne treba da primeni odredbe koje su nesumnjive i koje kažu da svako ko napuni 65 godina mora napustiti sudijsku funkciju. Upravo sada, ako smo odlučili da se borimo za vladavinu prava, moramo da se izborimo i za vladavinu prava u sudstvu.
Ne radi se, međutim, ni o lustraciji, ni o kazni, pa ni o sumnji u ove sudije. Najveći broj ovih sudija je časno ispunio svoj sudijski radni vek i neki od njih spadaju u sam vrh srpskog pravosuđa, spadali su i spadaju i danas. Za neke od njih slobodno se može reći da bi bilo dragoceno da mogu da ostanu na sudijskoj funkciji, ali zakon mora biti jednak za sve, pa i za njih.
Prema tome, gospodo i dame narodni poslanici, mi predlažemo Narodnoj skupštini da donese odluku o prestanku sudijske funkcije, istovremeno zahvaljujući se časnim sudijama na onome što su radili i uradili za 65 godina života i 40 godina radnog staža.

Zahvaljujem predstavniku predlagača gospodinu Dragoru Hiberu.
Za reč se prijavio narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Jadna je država u kojoj se aplaudira bezakonju i kršenju Ustava. Kod profesora Hibera sam položio ispit i on me naučio mnogim stvarima. Baš zato ću se danas držati onoga što me on učio, a ne onoga što danas za ovom govornicom govori. Držaću se procedure, formalnosti, Ustava i zakona. Neću posegnuti za političkim sredstvima da bih suspendovao zakon i da bih sprovodio svoju političku volju. Biti moralan i častan znači držati se procedure i zakona i onda kada vam to ne ide u prilog, a ne poštovati Ustav i zakon samo kada vam to ide u prilog. To je pravna država, to je procedura i to je demokratija.
Moramo danas da postavimo pitanje da li su sudije krive za narko-dilere po školama, za kamione ubice na drumovima i za sve ostalo što se dešava u ovoj državi? Da li su sudije krive za stanje svesti u ovoj državi, za narušen sistem vrednosti i za političko podjarmljivanje sudstva poslednjih 50 godina, što se nastavilo i što će se, po svemu sudeći, nastaviti?
Da li su sudije krive ili su možda krivi političari kojima nije trebalo profesionalno, samostalno i odgovorno sudstvo, nego batina, kako bi se obračunavali sa svojim političkim neistomišljenicima. Da li su im potrebne sudije koje su svojevremeno gonile disidente, optuživale reakciju, nacionalizovale, i sve ostalo. Takve sudije su bile nekada potrebne, takve sudije su i sada potrebne da bi se koristile za političke obračune, a ne za sprovođenje Ustava i zakona.
Demokratska stranka Srbije je duboko ubeđena u nezavisno, samostalno i pre svega odgovorno sudstvo koje će odgovarati građanima, a ne političarima i koje će odgovarati državi, a ne nekome drugome ko je u ovom trenutku na vlasti. To sudstvo treba učiniti jakim, da se ne povija pred svakom političkom promenom. Nama trebaju institucije, a ne krpe od ljudi koje će suditi kako mi kažemo.
Ne trebaju nam sudije koje će pod bilo čijim pritiskom prekrajati izbornu volju, hapsiti, optuživati, zabranjivati listove, i činiti sve ono čemu smo bili svedoci proteklih godina.
DSS smatra da je ovaj predlog odluke protivustavan i da duboko zadire u načela nezavisnog i samostalnog sudstva. DSS je Predlogom zakona o sudijama predložila u članu 53. stav 1. da sudije ne mogu produžavati radni vek kada napune 65 godina, i mi stojimo iza toga.
Ali, ono iza čega još stojimo jesu stečena prava; ako je Odbor za pravosuđe i upravu novembra 2001. godine upoznat da je jednom broju sudija, u skladu sa tada postojećim zakonima, produžen radni vek za dve godine, na 67 godina, i to sudiji Miloševiću, Dedijeru, Ivoševiću i gospođi Gajinov, da li mi sada možemo (ako je u jednom trenutku u skladu sa zakonom i Ustavom nekom produžen radni vek) da zadiremo u ta stečena prava; da li to možemo da radimo bez prethodnog mišljenja, kako je definisano članom 101. Ustava Srbije, i bez zahteva Vrhovnog suda Srbije, da li to može da se radi? Očigledno je da može i da nekoga ne zanima ni Ustav, ni zakon, ni stečena prava, niti bilo šta drugo, što bi u svakoj demokratskoj, pravnoj, evropskoj, pa evo i u državi koja je danas, ja verujem na našu sreću, primljena u Savet Evrope, bilo garantovano?
Da li u državama, pogledajte malo, koje su članice Saveta Evrope, može da se zadire u stečena prava - ne može. Zašto je dobro što smo mi postali članica Saveta Evrope, jer je to naše istrajavanje u demokratskoj borbi, mada, ako smo primljeni u Savet Evrope, ne znači da smo demokratska država, jer je Albanija za vreme nemira primljena u Savet Evrope. Ali, svakako je to dobar podsticaj ka izgradnji demokratije i pravne države.
Dobro je još iz jednog razloga, što u zemljama članicama Saveta Evrope vanredno stanje kontroliše Savet Evrope i kontroliše da li je sve u skladu sa normama Saveta Evrope. Mi očekujemo i da Savet Evrope proceni da li je ovo što vi radite u skladu sa načelima koja postoje u demokratskim državama, koje su članice Saveta Evrope.
Sudija Ivošević, sadašnji zamenik predsednika Vrhovnog suda Srbije, otvoreno se, sa nizom drugih sudija, suprotstavio despotizmu Slobodana Miloševića i osnivač je Društva sudija Srbije, i to u onom vremenu kada smo se svi mi borili za demokratiju; to je tada bio značajan podsticaj, da su se sudije, kao jedna veoma važna grupa u životu jedne države, pobunile i rekle - mi hoćemo slobodno i nezavisno sudstvo.
Tada su Balša Govedarica i kompanija, na isti način kao što se sada radi, bez stava Vrhovnog suda Srbije, gospodina Ivoševića odstranili iz Vrhovnog suda Srbije. Setite se da smo mi poništili, takve odluke, 2001. godine i da smo vratili gospodina Ivoševića i gospodina Vučetića, upravo kao žrtve Miloševićeve vlasti.
Sada imamo isto - Odbor za pravosuđe i upravu, na inicijativu ministra pravde, predlaže smenu tih sudija. Većina u ovoj skupštini verovatno će bez ikakvog zazora prihvatiti metode Slobodana Miloševića i tadašnje skupštine i učiniti isto što je radio i Milošević, razrešiti te sudije dužnosti.
Leposava Karamarković, kao predsednik Vrhovnog suda Srbije, predložila je i obavestila Skupštinu još pre više od godinu dana da je njima produžila radni vek za dve godine. Kako to da tada ta odluka nije bila protivustavna i nije bila predmet rasprave, ako se zna da je ona u ovu skupštinu došla?
Reći će neko - naći će se neko obrazloženje, naći će se nategnuto ekstenzivno tumačenje, kako bi se pokrilo ovo što se sada radi, suprotno Ustavu i zakonu. Pokrićete vi sve, kao što ste pokrivali i druge stvari, ali to vas neće razlikovati od vaših prethodnika, koji su isto tako obesno sedeli u tim klupama i dizali ruku kako bi diktirali političku volju sudijama, i neće vas to ekstenzivno tumačenje amnestirati od vaše odgovornosti i krivice što ćete naše sudstvo, koje je u povoju, u izgradnji (a mi moramo da krenemo sa izgradnjom nezavisnog, samostalnog i odgovornog sudstva), dovesti na meru na kojoj je ono bilo 5. oktobra i januara 2001. godine, kada smo mi seli u ove poslaničke klupe.
Da li je sudstvo to kome mora da se pomaže u rešavanju problema, ili je sudstvo to kome mora da se pomogne tako što mu zakonodavna ili izvršna vlast neće pomagati da rešava svoje probleme? Šta mislite kome najviše smeta teza da je sudstvo korumpirano, da tamo sede neodgovorni ljudi; koga više ta teza opterećuje nego same sudije, najveći broj sudija, koji su pošteni ljudi, koji časno rade svoj posao, koji za nevelike plate optužuju i osuđuju ljude na 20 i više godina zatvora. Mislite da je lako doneti takvu odluku i da je lako nekoga optužiti, oterati u zatvor na 40 godina, kako je predviđeno sada? Nije lako i njima je sigurno najteže da na sve njih pada ljaga da su korumpirani, da su povezani sa organizovanim kriminalom, da rade protiv države.
Treba pustiti upravo samo sudstvo da se izbori sa onima koji sve njih kaljaju. Oni bi to uradili da nema onih iz izvršne i zakonodavne vlasti koji te iste sudije štite, da nema onih koji zovu telefonom i kažu - pusti ovoga, pusti onoga na slobodu, da nema advokatskog lobija koji je doneo Zakon o krivičnom postupku, suprotan evropskim standardima, koji je daleko više otišao od evropskih standarda i na koji je DSS podnela 16 amandmana, gde se ne ostavlja policiji pravo na policijski pritvor, gde se pritvor smanjuje.
Da li je to mogućnost da sudstvo može da funkcioniše, da li se tako pomaže izgradnji odgovornog, samostalnog sudstva - ne, dame i gospodo, ovo što mi danas radimo, ovo je sve samo to nije. Ali, da vidimo kako je funkcionisalo Veliko personalno veće.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, prošlo je pet minuta, da li nastavljate?)
Da, koristiću i drugih deset minuta.
Da vidimo kako je funkcionisalo Veliko personalno veće. Promenama pravosudnih zakona, jula prošle godine, promenjen je i način izbora Velikog personalnog veća. Ova poslanička većina je odlučila da Skupština bira Veliko personalno veće. Od 25. septembra do 13. februara način izbora Velikog personalnog veća bio je stavljen van snage, i to je učinio Ustavni sud Srbije.
Da li se onda može izneti primedba na rad Velikog personalnog veća? Reći će neko - to je taj sastav, nije taj sastav, čuli smo ta obrazloženja. Da li se odredbe zakona koje su stavljene van snage, koje je Ustavni sud preispitivao, razmatrao, mogu upotrebljavati i ko je onda odgovoran za to što je ova skupština protivustavno promenila zakon, da li su odgovorne sudije ili su odgovorni poslanici?
Pa, ne sede sudije u ovoj skupštini i pritiskaju tastere, nego sede poslanici koji u najvećem broju slučajeva nisu ni upoznati sa onim o čemu glasaju. I to je ta odgovorna vlast, koja se brine o izgradnji samostalnog, nezavisnog i odgovornog sudstva.
Poslanici DSS će na kraju glasati protiv razrešenja ovih sudija, zato što nema odgovarajućeg akta Vrhovnog suda Srbije i nema odgovarajuće procedure koja mora da se poštuje da bi jedan sudija bio razrešen.
Ne mogu se vršiti političke čistke, kršiti zakoni, kršiti stečena prava. To se u ovoj skupštini, nažalost, ne bi smelo raditi, ali će očigledno biti urađeno. DSS neće podržati Predlog odluke Odbora za pravosuđe i upravu. Nažalost, ja iskreno verujem da u ovoj sali ima više grobara pravosuđa, nego onih koji žele da to pravosuđe bude izgrađeno kao slobodno, nezavisno i odgovorno.
Očekujem, i vi treba da očekujete, kada DSS dođe u priliku nakon sledećih izbora, da ćemo doneti zakone, pomoći izgradnji samostalnog, odgovornog i slobodnog pravosuđa, koje će omogućiti da sudije ne budu produžena ruka raznih poslanika, ministara, poslaničke većine, već da rade po Ustavu i zakonu, onako kako se to još i u Dušanovoj Srbiji znalo, a kako se ne zna u Srbiji koja je ušla u DžDžI vek i postaje član Saveta Evrope. Dame i gospodo grobari pravosuđa, na čast vam bilo.

Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo, trudiću se da ne ponavljam ono što je mnogo puta ovde već rečeno. Reći ću samo nekoliko napomena. Na sednici Odbora za pravosuđe dostavljen je predlog ministra Vladana Batića i Ministarstva pravde Odboru za pravosuđe i upravu, sa spiskom sudija kojima je sudijska funkcija prestala po sili zakona zbog navršetka radnog veka u skladu sa članom 52. Zakona o sudijama, kojim je određeno da sudiji prestaje radni vek kada navrši 65 godina života, ili 40 godina radnog staža ili 40 godina staža osiguranja. Takođe, napominje se da su uslovi za prestanak sudijske funkcije određeni članom 101. Ustava Republike Srbije.
Podsećanja radi, te iste sudije, dakle sudije Vrhovnog suda, 2001. godine, DOS-ova, vaša vlast je vratila i omogućila im produžetak radnog veka. Iz kojih razloga? Zaista ne znam. Principijelni stav, SPS-a jeste da ne bi trebalo dolaziti do prekoračenja kod bilo koje kategorije zaposlenih u pogledu uslova za odlazak u penziju, bilo da se radi o godinama života ili o godinama osiguranja.
Međutim, vi ste ti koji ste svojom odlukom, odlukom većine, da ne kažem terorom većine, dali mogućnost da se izvesnom broju sudija, među kojima se nalaze sudije Ivošević, mislim Ranković, Dedijer, produži radni vek. To je učinjeno 2001. godine. Oni su ostali sudije Vrhovnog suda, tačnije postavljeni su na to mesto, da bi Zakon o sudijama i set pravosudnih zakona bio promenjen jula 2002. godine.
Neko će reći, tada kada su postavljeni za sudije ili kada im je produžen radni vek nije postojao taj zakon. U redu, ali zakone ste donosili naknadno vi. Zašto niste malo gledali unapred, zašto ste produžili ili dali mogućnost tim ljudima da ponovo budu sudije, da biste ih kasnije, nakon dve godine, na vrlo brz i neprimeren način, doveli u položaj da praktično oni sami kažu da se osećaju smenjenim.
Opet kažem, u pitanju je ista vlast, u pitanju su iste sudije, ali u pitanju su dva aršina. Da li je u međuvremenu došlo do nečega što je dovelo u nesklad grupu sudija kojima ste produžili radni vek i vas kao predstavnike vlasti, koji ste bili 2001. godine za to, a danas ste protiv toga. Odgovor je lak, i ne treba ga previše tražiti. Suština je u tome da je politička volja većine u ovom parlamentu odlučujuća, a vaša volja po ovim pitanjima u međuvremenu se promenila. Zašto? Odgovor će najbolje dati vreme, jer je vreme najbolji sudija, uvek bilo i uvek će biti.
Zbog toga ne mogu da ne pomenem činjenicu da je ovo još jedan od primera gaženja nezavisnosti pravosuđa i stvaranja nesigurnosti u pogledu položaja nosilaca pravosudnih funkcija. Činjenica je da je set zakona donet jula 2002. godine bio rešenjem obustavljen od izvršenja (i to je objavljeno u "Službenom glasniku" 25. septembra), dakle, rešenjem Ustavnog suda Republike Srbije. A taj isti Ustavni sud Republike Srbije kasnije je doneo odluku da se utvrđuje da odredbe člana 7, člana 10. stav 2. i 3, člana 13, člana 15. stav 3. i članova 16, 18, i 19. nisu u saglasnosti sa Ustavom.
Gde ćete veće potvrde, poslaničkoj većini u ovom parlamentu nije stalo, ni prilikom donošenja zakona, ni prilikom donošenja izmena zakona, a očigledno ni danas, do zaštite nezavisnog položaja sudija, do utemeljenja osnova na kojima će počivati pravosudni sistem.
U obrazloženju Ustavnog suda dalje se kaže (izvinjavam se što ću malo oduzeti vremena, verovatno svi želite brzo da napustite salu, ali budite strpljivi) da je Ustavni sud na sednici od 3. oktobra 2002. godine doneo odluku da se predlozi za ocenu ustavnosti dostave Narodnoj skupštini Srbije na odgovor. Narodna skupština Republike Srbije nije na traženje Ustavnog suda u postavljenom roku od 45 dana dostavila odgovor. Postupak je, saglasno članu 16. stav 3. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom, i pravno dejstvo njegovih odluka, nastavljen i bez odgovora Narodne skupštine Republike Srbije.
Gospodo, kada ste znali da je veliki broj zakona o izmenama i dopunama zakona o pravosuđu, ili Zakon o sudijama, Zakon o javnom tužilaštvu, konkretno Zakon o sudijama, neustavan, zašto se blagovremeno nije pristupilo procesu usklađivanja seta pravosudnih zakona sa odredbama Ustava, da bi se upravo na taj način predupredilo ovo što nam se danas dešava.
Danas raspravljamo, a ko zna koliko ćemo puta još posle ovog raspravljati o takvim situacijama, o nečemu što ne bi trebalo da bude predmet naše pažnje. A da ne kažem da gubimo vreme, jer zaista to je preteška reč za jednu oblast koja je od najvećeg značaja po svaku državu.
Kako bi stvar bila još teža, u materijalu koji smo ovde videli proceduralno se vrši dosta propusta, daju se ingerencije Odboru za pravosuđe i upravu po odredbama koje su većinom mišljenja pravnih stručnjaka osporene, a nisam čuo da je Ustavni sud doneo odluku da su u skladu sa Ustavom te odredbe koje se odnose na nadležnost Odbora za pravosuđe. Izražavam uverenje da je tačno ono što je profesor Hiber sa ove govornice rekao, ako sam ga dobro razumeo.
Bez obzira na sve to u najmanju ruku je čudno što se ove lustracije, kako ih većina ljudi iz pravosuđa zove, odvijaju u doba kada je u našoj zemlji proglašeno vanredno stanje. A da nije, ovo bi bio dovoljan razlog da se svi zapitamo na koji način pravimo situaciju za stabilizovanje pravosudnog sistema. Da li će sve one reči koje su bile u negativnom smislu upućene pravosuđu u zadnjih 50-tak godina biti opravdane danas, kada posle tri godine vlasti DOS-a ili reformskih snaga imamo totalni haos u pravosuđu.
Želeo bih da podsetim, ranije su izmene zakona o sudovima vršene vrlo retko. Ranije su sudije imale zakone, stabilnost, stalnost sudske funkcije, Ustavom zagarantovana prava. Danas se ne zna kada će poslanička većina - evo za godinu i po dana već treći put, za tri godine vaše vlasti takođe treći put - doći na ideju da treba stati za vrat sudijama, njihovoj samostalnosti, nezavisnosti i ko zna još čemu.
Zbog toga, pozivam vas da zaista još jednom razmislite bolje o ovom predloženom materijalu, kako ne bismo došli u situaciju da se za mesec dana, dva meseca ili ko zna koliko ponovo na Ustavnom sudu obaraju odluke ovog parlamenta. To je sramota za bilo koji parlament, ali je najveća sramota za one ljude koji su glasali za ovakva zakonska rešenja. Zbog toga SPS neće dati podršku ovom predlogu.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop - Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada profesor Hiber izađe za ovu govornicu, bilo kao poslanik DOS-a bilo kao predsednik Odbora za pravosuđe, ja dobro otvorim uši ali dobro otvorim i oči gledajući papire koje imam u poslaničkim klupama, i treba mi mnogo vremena da rekonstruišem događaj i da vidim šta je profesor Hiber hteo da ispravi u postupku donošenja svih ovih zakona koje smo danas imali na dnevnom redu i po ovoj tački dnevnog reda koja je trenutno u razmatranju.
Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti sudijama sudova opšte nadležnosti i posebnih sudova ukratko sam komentarisala u prepodnevnoj raspravi, želeći da ministru Batiću skrenem pažnju na to da smo već ukazivali pre dve godine na potrebu da se određene sudije Vrhovnog suda penzionišu, odnosno da ne ispunjavaju uslove da budu sudije. Tada je profesor Hiber shvatio da u obrazloženju ovog predloga akta nema razloga za retroaktivnost ovih odredbi odluke i onda smo u popodnevnom delu zasedanja dobili jedan novi akt od Odbora za pravosuđe.
U njemu ne piše koje je vreme ali je današnji datum, znači popodne; tu stoji da se daje ispravka omaškom načinjene greške od strane profesora Hibera, potenciram - predsednika Odbora za pravosuđe, kako su ove sudije ispunile uslove za prestanak sudijske funkcije navedenih datuma, sudijska dužnost im prestaje od dana stupanja na snagu ove odluke.
I, sad, na stranu to što je predsednik Narodne skupštine morao ovaj predlog odluke da odbaci kao neuredan, da ostavi naknadni rok predlagaču da ga uredi u skladu sa Poslovnikom, hajde ona to nije uradila, ali šta ćemo, profesore Hiber, kada pored onoga što sam jutros rekla - da nekima prestaje sudijska dužnost u julu prošle godine, a oni su u međuvremenu donosili odluke, šta ćemo sa ovima kod kojih ovde piše - danom donošenja ove odluke, a vi tražite da se dopuni ovaj akt nekom novom podtačkom 2, i nekim drugim poglavljem, i da to stupi na snagu danom stupanja na snagu ove odluke. A, stupa na snagu osam dana nakon objavljivanja.
Vi ste totalno zamešateljstvo ovde sada napravili i sada ovi ljudi kojima prestaje sudijska funkcija neće apsolutno znati kada im prestaje sudijska funkcija. Ne znam da li je još neko uočio ovo što se danas dešavalo, ali evo i da prihvatimo ovo što je gospodin Hiber nama danas dostavio u toku popodnevnog zasedanja, sve do broja 25 u predlogu ove odluke nekako i može da prođe, ali šta ćemo sa ovima od broja 25 pa nadalje gde piše "danom donošenja ove odluke", ja stvarno ne znam.
Neko bi time morao da se pozabavi, a mi ovde kao da smo došli sa ulice, ali ako svi mi ovde nismo stručni za ovo, i ne moramo, hvala bogu, da budemo stručni, taj Odbor za pravosuđe mora da bude stručan i mora da bude stručna služba Narodne skupštine i da predsedniku Narodne skupštine sugeriše da u nekom aktu fali neko poglavlje ili da ne sadrži sve ono što u Poslovniku piše u članu 132 da neki akt treba da sadrži, da to na određen način i sprovede.
Kada sam ovo primetila, verujte, vratila sam se na ove zakone koje smo imali danas pre podne u razmatranju, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i neću raspravu o tome ali samo hoću da skrenem pažnju da je ovde profesor Hiber, kao poslanik DOS-a, pokušao da ispravi opet grešku Vlade. Ima mnogo neznanja kod Vlade.
Vidite, kada su odlagali početak to jest stupanje na snagu ovog zakona o apelacionim sudovima i drugim specijalizovanim sudovima, pa rekli - 1. januara 2004. godine, Dragor Hiber je primetio da tu takođe nije nešto u redu pa je uložio amandman, naveo razloge za povratno dejstvo, ali razlozi za povratno dejstvo jednog člana rešeni amandmanom nisu u isto vreme i obrazloženje koje treba da sadrži taj predlog zakona a mora da ga sadrži ukoliko je povratno dejstvo u pitanju.
Čak, svojim amandmanom gospodin Hiber ne obrazlaže povratno dejstvo. On daje amandman i kaže da, samo trenutak da pronađem, pošto je Zakonodavni odbor razmatrao i jedno i drugo i smatrao da je to moguće na član 2. Predloga zakona, u obrazloženju kaže Dragor Hiber da je primena tih odredaba odložena ali zakon nije stupio na snagu 1. marta 2003. godine pa se predloženim amandmanom u opštem interesu izbegavaju posledice neblagovremenog stupanja na snagu zakona o izmenama i dopunama zakona i onda dopunjava svoj amandman jer shvata da je time praktično uveo predlog zakona u retroaktivnost i daje obrazloženje, dopunu obrazloženja retroaktivnosti.
Da li je moguće da i u Vladi niko o tome nije vodio računa - kako se pripremaju ti zakoni; kako se radi videli smo jutros kada je Administrativni odbor radio, i juče predsednik Skupštine, po pitanju sankcionisanja određenih poslanika i izbacivanja i onemogućavanja daljeg rada šefa poslaničkog kluba SRS. Izgleda da stvarno neko treba da uvede vanredno stanje u ovu skupštinu ili privremene mere. Ovde se više ne zna ni šta radi Vlada, ni šta rade odbori, ni šta radi predsednik Narodne skupštine, ni šta rade poslanici.
Stvarno se nadam da ću uskoro saznati da će u Srbiji biti raspisani izbori, da će biti izabran predsednik Republike, da će biti izabran novi parlament koji će znati šta da radi.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforme Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o ovoj tački dnevnog reda je verovatno jedna od najpromašenijih rasprava u zadnjih nekoliko meseci u ovoj parlamentu, pošto se sve vreme govori o sankcionisanju određenih sudija, o kažnjavanju i gušenju pravosuđa. Radi se o ustavnim ovlašćenjima koja imaju svi građani i zaštiti ustavnih ovlašćenja koja imaju svi građani, pa utoliko i sudije vrhovnih i drugih sudova.
U članu 13. Ustava Republike Srbije se kaže da su građani jednaki u pravima i dužnostima, imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima, bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, imovno stanje itd.
U članu 22. - svako ima pravo na za sve jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom, drugim državnim ili bilo kojim organom ili organizacijom.
U tom smislu ukoliko su nastupili ustavni ili zakonski razlozi za penziju nema osnova da se bilo kom građaninu Republike Srbije tako nešto toleriše. Ovde imam dopis gospođe Karamarković, gospodine Batiću, gde se kaže (dopis je od 1. 8. 2002. godine): "Poštovani gospodine Batiću, članovima Velikog personalnog veća izabranim na osnovu člana 37. Zakona o sudijama izmenom tog člana je prestala funkcija.
Zato raniji čalnovi Velikog personalnog veća nisu u mogućnosti da odgovore na vaše traženje od 29. 7. 2002. godine".
To naprosto nije tačno, ukoliko pogledate zakon, da se ništa tim zakonom ne ukida. Naravno da postoje prelazne i završne odredbe i naravno da je to telo samo sebe ukinulo.
To telo je i te kako moglo dalje da funkcioniše. Ono što bih posebno istakao jeste, ako govorimo o kategoriji stečenih prava da bar razlikujemo privatnopravne od javnopravnih kategorija. Kategorija stečenih prava je dominantna, isključivo privatnopravna kategorija i ne postoji stečeno pravo u vršenju javne funkcije. Da postoji stečeno pravo u vršenju javne funkcije, onda bi gospodin Koštunica, pošto je biran na četiri godine, i dalje bio predsednik savezne države, onda bi prethodni parlament i dalje funkcionisao kao savezni parlament, odnosno parlament SRJ, jer je biran na četiri godine. Kategorija stečenih prava se nikada u toj oblasti uopšte ne može upotrebljavati.
Jedino stečeno pravo u vršenju javne funkcije imamo u monarhiji, vladar u monarhijama ima stečeno pravo koje se stiče rođenjem i to stečeno pravo odnosi se na poziciju šefa države. Dakle, to je kategorija koja apsolutno u ovom slučaju ne može da se primeni.
Molim vas da se vratimo na temu dnevnog reda, a tema dnevnog reda jeste primena Ustava i primena zakona koji se odnosi na trajanje radnog odnosa, Zakona o sudijama; te odredbe su eksplicitne, ne može niko, pa ni sudija da radi duže od 65 godina ili 40 godina radnog staža. U tom smislu nema govora o sankcionisanju i nema govora o tome da je ovo na bilo koji način odmazda prema pravosuđu. Hvala lepo.