U obavezi sam da podsetim narodnog poslanika da Predlog zakona koji je u načelnoj raspravi, trenutno u toku, nije po hitnom postupku. Vlada je skinula oznaku hitno, rokovi su tekli za vikend i pri usvajanju dnevnog reda predsednica Narodne skupštine naglasila je da nema predloga po hitnom postupku, stenograma i činjenica radi.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.
Da li se još neko od narodnih poslanika, koji su izdvojili mišljenje na sednicama odbora, javlja za reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto nema TV prenosa, nosim se mišlju da priložim diskusiju, a nije bilo ni ministarke Matković. Međutim, pošto je ministar sada ovde, odustaću od toga i reći ću zbog čega sam izdvojio mišljenje na Odboru za rad i zapošljavanje.

Pred nama je nazovireformski zakon. DOS-ovska vlast sve ove zakone u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva naziva reformskim, naravno i u ovim drugim oblastima. Po nama iz SPS-a, ničeg reformskog ovde nema, ni u onim drugim zakonima, kao što je Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, a ničeg reformskog nema ni u zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. Svuda su prisutna brojna ograničenja, restrikcije, suspendovanje ili ukidanje prava, negde radnika, zaposlenih, ovde se radi o penzionerima, sadašnjim i budućim.

Ovaj zakon se, pre svega, odnosi na buduće penzionere. Međutim, i sadašnji penzioneri su već doživeli reformu prethodnim zakonodavnim aktivnostima i ovog ministarstva i Ministarstva finansija. Podsetio bih vas samo da je čuvenom formulom Bože Đelića, tzv. švajcarska formula, po kojoj se penzije usklađuju tromesečno sa 50% rasta plata i 50% rasta troškova života, došlo do situacije da je danas prosečna penzija cirka 60% u odnosu na prosečnu platu.

Ukoliko se ovaj sistem nastavi i ukoliko se primenjuje i ubuduće, mi ćemo najverovatnije biti u takvom položaju da prosečna penzija bude i ispod 50% od prosečne plate. To su te velike reforme koje su veoma restriktivne po sadašnje penzionere.

Ovde je gospođa Matković govorila da se ništa ne menja kada je reč o uslovima za starosnu penziju. Pa, već se to promenilo. Pooštrili smo te uslove za tri godine. Ne znam kada je to bilo, možda pre godinu dana. Nije trebalo žuriti sa takvim pooštrenjem tih uslova.

U svim ovim nazovireformskim zakonima, pa i u ovom, postoje neke krucijalne odredbe zbog kojih se de facto i donose zakoni. Krucijalne u ovom su odredbe od člana 61. do člana 70, a koje govore o načinu i sistemu obračuna penzija. Po ovim rešenjima ćemo imati takav obračun da se u obzir uzima čitav radni vek, umesto 10 najpovoljnijih godina.

Nema nikakvog logičnog objašnjenja da je ovaj sistem povoljniji ili čak i pravedniji. U svakoj fabrici, u svakoj ustanovi postoji 10 najpovoljnijih godina. I za radnike, za inženjere, za direktore, za čistačice, za profesore i za lekare, postoji 10 najpovoljnijih godina.

Ovo rešenje nikako ne može da bude ni pravedno, jer šta ćemo imati posle ovog zakona? Ko ima malu ostaće mu takva penzijama, a ko trenutno ima srednju ili veću penziju - 15, 20 hiljada, iako znamo da ta sredstva nisu bog zna šta - dobija znatno manju penzije. To je suština ovog zakona - da se smanje sredstva potrebna za Fond.

Ono što je važno i što treba reći, svaki sadašnji penzioner je ovim sistemom obračuna, ovom Đelićevom formulom, u proseku za 2002. godinu dobio 10.000 dinara manje, to su pažljivi analitičari izračunali. Ministar i Vlada moraju da znaju da se ovim rešenjima situacija neće ništa poboljšati.

Za poboljšanje položaja penzionera nije izlaz u donošenju ovakvih zakona. Izlaz je, pre svega, da se pokrene proizvodnja, da se uposle ljudi, da imamo nova radna mesta. Suština je u tome što smo čak i 1995. godine imali izvorna sredstva od doprinosa. Učešće izvornih sredstava je bilo 86%, a učešće dotacija 14%. Sada, takoreći, imamo pola-pola, a znamo kakve su dotacije. Dotacije su iz budžeta.

Juče na Odboru sam razgovarao sa ministrom i govorio da je bilo situacija u nekim zemljama gde je MMF, koji sve diktira, rekao - nema više dotacija iz budžeta kada je reč o penzijskom fondu. Onda dolazimo do situacije: koliko para, toliko penzija. Potom ćemo doći i do toga da budući penzioneri neće imati ništa, pošto je proizvodnja pala, nema novih radnih mesta.

Malo sam produžio, imam pet minuta. Znači, brojna su ograničenja, ovaj zakon je veoma loš po sve i mi nećemo glasati za njega.

 

Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Htela bih da podsetim na nekoliko činjenice. Prva - penzija je u januaru 2001. godine iznosila 3.000 dinara. Govorim o prosečnim penzijama, danas je toliko najniža, a prosečna je 8.000 dinara. Znači, ako gledamo prosečnu penziju 2001. godine, ona je iznosila 4.350 dinara. Imam tabelu sa datumima isplata penzija i svako može da je dobije. U 2002. godini je iznosila 6.500 dinara, što je povećanje od 50%. Ne može se reći da je standard penzionera ugrožen.
Što se tiče usklađivanja i kretanja penzija, naše duboko uverenje, kao odgovorne Vlade, jeste da se ti parametri moraju uskladiti sa našim mogućnostima. Kao što sam uvodno rekla, najgore je, jer najsiromašniji najviše plaćaju, ako imamo tzv. divlje usklađivanje, time ćemo imati neregularnosti, neisplaćivanja ili isplaćivanja manje od 12 penzija godišnje.
Što se tiče MMF i dotacija iz budžeta, razgovarali smo juče o tome. Nije reč o tome koliko se izdvaja iz budžeta, koliko iz doprinosa. Reč je o tome koliki su ukupni javni rashodi za penzije. Oni su preveliki. Svaki treći dinar koji se po bilo kom osnovu skupi u ovoj zemlji, da li su to ukupni porezi, porezi na plate ili su doprinosi za zdravstvo, odlazi za penzije. O tome je reč.
Najzad, da li je 10 najboljih godina najbolje za sve? Ako je vrednost opšteg boda utvrđena tako da masa penzija ostane ista, onda ako neko gubi, neko mora i da dobija. Po novom obračunu dobijaju oni kojima su u proseku penzije bile niske.

Zahvaljujem predstavnici predlagača.
Da li još neko od narodnih poslanika, koji su na sednicama odbora izdvojili mišljenje, želi reč? (Ne želi.)
Nastavljamo načelnu raspravu prema prijavama za reč predsednika poslaničkih grupa.
Prvi se prijavio narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo Matković, Skupština Republike Srbije danas raspravlja o izuzetno važnom sistemskom zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji direktno utiče i opredeljuje kvalitet života jako velikog broja ljudi u Srbiji.
Prava iz penzijskog osiguranja u različitim fondovima danas ostvaruje oko milion i po korisnika, što samo po sebi govori sa kojom se pažnjom moraju vršiti reforme sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, jer se pri tom mora voditi računa najpre o životnom standardu najstarije populacije, koja je i stvorila sve ovo što koristimo i što nas okružuje, ali i o sredstvima potrebnim za korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja i njihovoj uštedi, ako je i koliko moguće, a naravno da to ne bude na uštrb životnog standarda korisnika.
Kada se pogleda sadržaj predloženog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, rešenja koja zakon nudi, izvrši procena posledica tih rešenja po korisnike, onda se može zaključiti da predloženi zakon nije dobar, da je po karakteru nepravedan, za korisnike restriktivan, u delu odredaba suprotan Ustavu Republike Srbije, da umanjuje postignuti nivo prava korisnika, da zadržava rešenja iz prošle godine koja su se pokazala lošim i za penzionere neprihvatljivim.
Zatim, da mu je jedini i krajnji cilj smanjenje sredstava koja se odvajaju za korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja, i to preko njihovih leđa, što je sve za nas poslanike SPS neprihvatljivo i mi zato i nećemo glasati za ovaj predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Za predlagača, Vladu Republike Srbije, smanjenje sredstava za penzijsko i invalidsko osiguranje jeste osnovni motiv uvođenja nove metode za utvrđivanje visine penzije. Po oceni Vlade, udeo izdataka za penzije u društvenom proizvodu je neprihvatljivo visok, treba ga smanjiti, kako Vlada kaže, reformom sistema; treba smanjiti ili ukinuti suviše liberalne elemente u sistemu, a to je prosek primanja iz najboljih bilo kojih deset uzastopnih godina rada, kao formulu za obračun penzije; nikako ne vraćati metod mesečnog usklađivanja penzija sa zaradama, iako se učinak postojeće odredbe za penzionere pokazao izuzetno lošim, katastrofalnim.
Sama Vlada Republike Srbije priznaje da su teškoće obezbeđenja sredstava za penzije počele pre više decenija, da se permanentno pogoršava odnos između broja zaposlenih i broja penzionera u Srbiji, sa šest prema jedan početkom šezdesetih godina, na 1,6 zaposlenih na jednog penzionera, kakva je situacija danas.
Da li će se ovaj odnos promeniti nabolje, teško je očekivati. Jedan razlog tome je demografski, to je i ministar pomenula, starenje stanovništva Srbije; drugi (mnogo važniji) je ekonomski, a to je ekonomska slika Srbije danas. Vlada to neće da kaže u obrazloženju Predloga zakona, ali zna da je ekonomska situacija izuzetno loša u Srbiji i zato predlaže nova restriktivna rešenja.
Ekonomsko siromaštvo i socijalna nesigurnost građana se uvećavaju, privredna aktivnost je u stagnaciji i svi pokazatelji ne nagoveštavaju skori izlazak iz krize. U januaru 2003. godine zabeležen je pad u svim sektorima proizvodnje za 21% u odnosu na decembar prošle godine. Najviše zabrinjava pad proizvodnje od 28% u ključnim granama privrede, čije je učešće u stvaranju ukupnog društvenog proizvoda i najveće.
Međusobna dugovanja privrede poprimaju razmere opšte nelikvidnosti. Prošlogodišnji deficit dostiže 4 milijarde dolara, država i privreda duguju stranim poveriocima oko 15 milijardi dolara. Kada se ovi podaci imaju u vidu, može se izneti konstatacija da privreda ubrzano gubi reproduktivnu sposobnost, a društvo u celini ekonomsku samostalnost, što direktno utiče na smanjenje priliva sredstava potrebnih za funkcionisanje sistema penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prema statističkim pokazateljima, oko 2 miliona ljudi živi ispod egzistencijalnog minimuma, zbog stalnog i neumerenog povećanja cena električne energije, troškova stanovanja, prevoza, lečenja, osnovnih životnih potrepština. Skoro milion ljudi, po evidenciji tržišta rada, nema zaposlenje, a prema vladinim procenama još oko 700 hiljada ljudi je fiktivno zaposleno i oni predstavljaju nove prekobrojne koji će biti prvi na udaru u transformacijama, odnosno tranzicionim procesima koji predstoje.
Za probleme ove ogromne armije nezaposlenih Vlada nema rešenje. Nova radna mesta se javljaju samo u planovima, projekcijama budućeg razvoja, za koji ne postoji realna podloga. To je, u stvari, uslov uspešnog funkcionisanja sistema penzijskog i invalidskog osiguranja. Razvoj, otvaranje novih radnih mesta, povećanje broja zaposlenih, povećani priliv sredstava iz plata zaposlenih, čega sada nema, zato i ne čudi podatak da polovina populacije do 18 godina živi u siromaštvu, da 1,2 miliona penzionera egzistira u nemaštini, pogođeni postojećim sistemom usklađivanja penzija.
Postojećim penzionerima je izuzetno teško, novima će biti još teže. Nova metodologija obračuna penzija, gde se obračunski period produžava sa deset godina na čitav radni vek, ako se predlog zakona usvoji, a sva je prilika da hoće, dovešće, sigurni smo, u nepovoljniji položaj veliki broj budućih penzionera u odnosu na penzionere po važećem zakonu.
Postojeće rešenje je davalo mogućnost da ko dobar deo radnog veka provede u lošoj ili firmi gde plate nisu bile velike, ako bar deceniju ima bolju platu, dobije bolju penziju. Sada se to ukida. Objektivno, vrlo teško će biti generacijama iz pedesetih i šezdesetih godina, pošto su preskočile one sedamdesete što se smatraju zlatnim godinama, ako su tada tek počele da rade, pa im je plata bila mala; ako su živele i radile osamdesetih godina, kada je ekonomska kriza već uveliko počela da potresa bivšu Jugoslaviju, naravno i Srbiju.
Posebno teško, neprekidno, biće baš onima što su radili devedesetih godina kada smo imali: ekonomske sankcije od strane međunarodne zajednice i, kao posledicu toga, prestanak rada velikog broja preduzeća; zatim, smanjenje iskorišćenosti kapaciteta, broja zaposlenih, isplatu niskih zarada; pa potom ratove u okruženju, priliv izbeglica, bombardovanje itd; znači, izuzetno tešku ekonomsku situaciju i svakako loš osnov za penziju.
Ubeđen sam da će i prva decenija 21. veka, koju upravo proživljavamo, biti teška ekonomski, a da će jedino obrazloženje tog stanja biti tranzicija. Za generacije koje sam pomenuo, penzija, ako uopšte do nje stignu, biće socijalna kategorija, a ne način da se obezbedi sigurna starost. Važnije će biti gde su radili, u javnim preduzećima, EPS-u,NIS-u i slično, nego šta, kako ili šta su završili. Zna se da su neke grane već hronično u teškom položaju, pomenuo bih tekstilnu, ljude iz prosvete takođe, u naučno-istraživačkim centrima. Oni će sigurno biti onaj deo populacije koji neće imati dobru penziju.
SPS ne prihvata novi način obračuna penzija, koji se zasniva na bodovima i gde se obračunski period produžava na čitav radni vek. Samim tim ne prihvatamo ni obrazloženje predlagača, pogotovo pozivanje na princip pravednosti, jer njemu ovde, svakako, nema mesta. Vlada taj princip koristi kako joj kad odgovara, u zavisnosti od toga da li nešto treba kritikovati ili podržati.
Pravedno je i da zaposleni budu vlasnici kapitala preduzeća koja su stvarali, pa ih je Vlada Zakonom o privatizaciji ostavila po strani, ne samo kad je u pitanju većinski kapital preduzeća, nego ne mogu da utiču ni na to kome i za koju cenu se prodaje njihovo preduzeće.
Za SPS nije prihvatljivo ni rešenje u zakonu da se penzije usklađuju sa kretanjem troškova života i kretanjem zarada u odnosu 50:50, umesto, kako je to pre bilo, samo sa kretanjem zarada.
Na ovaj način penzioneri su jako oštećeni, jer se, uprkos stalnog rasta cena, statistički prikazuje nizak rast troškova života, što zadržava rast penzija. Zbog toga se iz meseca u mesec uspostavlja sve nepovoljniji odnos između prosečne zarade i prosečne penzije. Penzija nije pravo iz sistema socijalne zaštite, već pravo stečeno radom i po osnovu rada, pa se visina penzije mora vezati isključivo za visinu zarade. Troškovi života su bez uticaja na visinu zarade, pa ne mogu biti od uticaja na visinu penzije.

 Da li želite da koristite narednih deset minuta?

 Da. Za penzionere nije dobro da se usklađivanje penzija vrši tromesečno, jer je i to put zadržavanja penzija na nižem nivou. U 2002. godini penzije su usklađivane sa kretanjem zarada i troškova života u odnosu 50:50. Osim toga, usklađivanje je vršeno tromesečno, a ne svakog meseca.
Troškovi života po statistici nisu rasli, ili su rasli zanemarljivo, pa nisu bitno uticali na povećanje penzija, a zarade su uticale sa jednom polovinom njihovog rasta. Da su penzije usklađivane samo sa rastom zarada, i to svakog meseca, penzije bi danas bile znatno više, pa bi start u decembru 2002. godine, koji je osnov za umanjenje penzija zbog manjih prosečnih zarada u januaru, obezbedio da penzije ne budu manje od penzija iz decembra 2002. godine, bez obzira na umanjenje.
Pošto će sigurno doći do rasta zarada u februaru i martu, penzije bi po sistemu usklađivanja svakog meseca i prema rastu zarada, a ne i troškova života, bile veće nego što će biti ako se usklađuju po postojećem sistemu.
Ove tvrdnje može da dokaže simulacija rasta penzija prema prethodnom i sadašnjem rešenju i tada će se videti opravdanost potrebe mesečnog usklađivanja penzija sa kretanjem zarada.
Najbolji dokaz vrednosti mesečnog usklađivanja penzija, bez bilo kakve simulacije, jeste stvarni život, trgovina, cene i šta se sve može ili ne može kupiti za određenu količinu novca. Neka svako od nas pođe u bilo koji market sa određenom količinom novca, pa neka sam sebi postavi pitanje šta je mogao kupiti pre godinu ili dve i šta može kupiti danas istim novcem, samim tim će dobiti odgovor i oko načina uklađivanja penzija.
Loše restriktivno rešenje u Predlogu zakona, koji razmatramo, jeste i ono vezano za invalidsku penziju, kojim se praktično ukidaju sva prava po osnovu smanjene, odnosno preostalne radne sposobnosti. Šta je sudbina radnika kod kojih je zbog teških radnih uslova došlo do delimičnog gubitka radne sposobnosti.
Radnik u hemijskoj industriji, koji zbog različitih hemijskih sredstava i njihovog uticaja na čoveka ne može više da radi na tim poslovima, primera radi alergičan je, ali može da radi na nekim drugim poslovima; ili radnik u rudniku, železari, građevinarstvu ne može da radi više na mestu na kome je radio, u podzemnom kopu, pored vrele peći itd, ali može da radi na drugim poslovima - logično bi bilo da takvi radnici, ako nije nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti, mogu i treba da rade na drugim poslovima prema preostaloj radnoj sposobnosti, jer na tim poslovima ne dolazi do daljeg pogoršanja zdravstvenog stanja radnika.
Po ovom predlogu zakona ne predviđaju se prava po osnovu umanjene radne sposobnosti. To je suprotno članu 40. Ustava Republike Srbije, gde je propisano da, pored ostalog, obaveznim osiguranjem zaposleni u skladu sa zakonom obezbeđuje sebi pravo za slučaj smanjenja ili gubitka radne sposobnosti. Znači, prava po osnovu smanjenja radne sposobnosti su ustavna kategorija.
Zakon o radu u članu 78. propisuje da je zaposlenom invalidu rada u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, a po osnovu opasnosti od nastanka invalidnosti da obezbedi obavljanje drugog odgovarajućeg posla. Kako ovaj predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne predviđa više prava po navedenim osnovama, iako su ona predviđena određenim međunarodnim konvencijama koje je ratifikovala i naša zemlja, pa bi samim tim trebalo da budu i sastavni deo našeg zakonodavstva, on tim oslobađa poslodavca navedenih obaveza.
Socijalistička partija Srbije smatra da u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja treba zadržati pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu, jer su to pravo osiguranici imali u postojećem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja. Izmeštanje ovog prava iz sistema penzijskog i invalidskog osiguranja u Zakon o socijalnoj zaštiti je neprihvatljivo, jer to pravo nije socijalna kategorija. Ovo stoga što su aktivni osiguranici i korisnici prava na penziju u dosadašnjem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja bili osigurani na ovo pravo i sa tim u vezi plaćali odgovarajuće doprinose.
Samim tim kod sticanja i ostvarivanja prava na novčanu naknadu za pomoć i negu osiguranici i korisnici prava na penziju ne mogu se izjednačavati sa kategorijama građana koje obuhvata Zakon o socijalnoj zaštiti, jer je ovo pravo iz rada, odnosno nije socijalna kategorija.
Negiranje ovih prava, po osnovu preostale radne sposobnosti, na novčanu naknadu za pomoć i negu i drugih koje nisam pomenuo a sadržana su u zakonu, suprotno je i odredbama člana 24. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da se prava stečena na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne mogu oduzeti ni ograničiti, što znači da ta prava treba da se ostvaruju i posle stupanja na snagu ovog zakona, ali pod uslovima i na način utvrđen tim propisima, a ne ovim zakonom.
Zakon je restriktivan i u slučajevima invalidnosti prouzrokovane bolešću i povredom van rada za mlade osiguranike do 30 godina starosti. Kada je invalidnost nastala do navršene 20. godine života osoba stiče pravo na invalidsku penziju samo ako ima godinu dana osiguranja. Do sada taj uslov nije postojao. Kada je invalidnost nastala do navršene 25. godine života pravo na invalidsku penziju se stiče samo ako ima dve godine staža osiguranja. Raniji uslov je bio devet meseci staža osiguranja.
Kada je invalidnost nastala do navršene 30. godine života pravo na invalidsku penziju se stiče samo ako ima tri godine staža osiguranja. Ranije je bila godina staža osiguranja. Ako se ovi uslovi uporede sa brojem mladih nezaposlenih ljudi i sa nemogućnošću njihovog zapošljavanja, zbog teške ekonomske situacije, videće se da su ovi pooštreni uslovi praktično u praksi neostvarivi.
Ima još primera koji potvrđuju da ovaj zakon nije kvalitetan, ni konzistentan, niti sistematičan. Dozvolite mi da pomenem još jedan primer u prilog tome. To je proširenje obuhvata osiguranika obaveznim osiguranjem uključivanjem rada preko omladinskih i studentskih zadruga, osim za mlađe od 26 godina koji su na redovnom školovanju, uključivanjem ugovora o delu i drugo. Starosnu granicu od 26 godina treba brisati tako da norma utvrđena u članu 11. treba da se odnosi na sve studente.
Kada je reč o proceduri prijavljivanja i odjavljivanja podataka za matičnu evidenciju kod Fonda penzijskog osiguranja za slučajeve radnog anžagovanja na povremenim i privremenim poslovima, ugovor o delu i slično, ta obaveza je neracionalna i predstavlja nepotrebne troškove i administraciju bez pozitivnog efekta za osiguranike i državu. Racionalnije je propisati da se prijava i odjava kod Fonda za ove poslove vrši periodično i kumulativno za protekli period. Doprinosi bi se mogli uplaćivati redovno prilikom svake isplate, samo je potrebno racionalizovati evidenciju.
Doprinos za penzijsko osiguranje za člana omladinske i studentske zadruge plaća se dva puta. Jednom na teret osiguranika i drugi put na teret poslodavca, odnosno zadruge kao isplatioca. Dok se za poslove obavljane putem ugovora o delu plaća samo jedan doprinos na teret osiguranika. Visina doprinosa za rad članova omladinskih zadruga treba da se umanji ili izjednači sa doprinosima koji se obračunavaju posebnim ugovorom o delu. Primena odredaba treba da bude istovremena, a nije itd.
Poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS izneo sam više sistemskih i drugih razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije dobar, da će u primeni izazvati loše posledice po korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja. Izneo sam više razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije u praksi pokazao svoje vrednosti i samim tim zašto poslanici SPS-a neće glasati za ovaj zakon.

Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Nastojaću da odgovarim na ona pitanja na koja nisam prethodno.
Kada posmatramo odnos prosečne penzije i prosečne zarade, pošto ste komentarisali kako se taj odnos pogoršava, samo ću da vas pitam kada gledate prosečnu penziju - to su ljudi koji su radili pun staž, svega 15 godina, 20 godina i kratko vreme uplaćivali u Fond - da li je normalno da prosečna penzija bude kao prosečna plata.
Kada je reč o usklađivanju, moram da vas podsetim da se na usklađivanje sa zaradama prešlo onda kada su zarade počele da padaju, kada više te zarade nisu mogle da izdrže teret penzija, pa se moralo reći da kada se smanjuju zarade moraju se smanjivati i penzije.
Najzad, stvar na koju hoću takođe da obratimo pažnju. Član 40. Ustava kaže - obaveznim osiguranjem (ne penzionim, nego obaveznim), zaposleni, u skladu sa zakonom, obezbeđuje sebi pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava za slučaj bolesti, trudnoće, porođaja, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti, nezaposlenosti, starosti i prava na druge oblike socijalnog osiguranja, a za članove svoje porodice - pravo na zdravstvenu zaštitu, na porodičnu penziju, kao i druga prava po osnovu socijalnog osiguranja. Znači, reč je o celokupnom korpusu obaveznog osiguranja, ono o čemu govori Ustav.
Kada je reč o smanjenju radne sposobnosti, ti ljudi imaju smanjenu radnu sposobnost, ali mogu i dalje da rade. Postavlja se pitanje koji zakon treba da reguliše njihova prava, kako god da ih formulišemo? Da li to treba da se plaća iz Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje ili ta prava treba da se regulišu zakonima o zapošljavanju, zapošljavanju invalida i drugim? Hvala.