Dame i gospodo, u Predlogu ovog zakona za DSS jedino nije sporan prelazak na drugačiji sistem obračuna penzijskog  osnova i visine penzija. Dugoročno gledano ovo je ispravan model, bez obzira što će kratkoročno kod nekih izazvati nezadovoljstvo, pogotovu kod onih koji primaju trenutno za naše uslove relativno visoke penzije.
Veliki nedostatak ovog predloga je ukidanje treće kategorije invalidnosti i dva prava koja na osnovu njega slede: pravo na odgovarajući posao kod istog poslodavca na osnovu preostale radne sposobnosti i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu. Do sada su invalidi rada treće kategorije sa ova dva prava bili maksimalno zaštićeni.
Sa druge strane, zbog odsustva bilo kakve kontrole dolazilo je do maksimalnih zloupotreba prilikom utvrđivanja ovog prava od strane lekara - veštaka Fonda PIO. Tako je ovo pravo korišćeno kao način da se bez rada dobro zarađuje posle samo nekoliko godina radnog staža, sve o trošku Fonda PIO, odnosno onih koji rade i kojima se uplaćuju doprinosi.
Isti je slučaj kad se radi o invalidskim penzijama kojih ima čak 300.000. To je, čini mi se, razlog zašto Vlada predlaže ukidanje ovog prava, jer se njegova zloupotreba nije mogla sprečiti ni retroaktivno ni za ubuduće, niti su se mogle realizovati novčane obaveze koje iz njega slede. Da invalida rada treće kategorije ima deset puta manje verujem da u Predlogu ovog zakona ne bi bilo predviđeno ukidanje ovog prava.
Ipak, ne možemo ukidati ona prava čiju zloupotrebu ne možemo da sprečimo. Obaveza je da Vlada pokuša da spreči takve zloupotrebe, pre sve kontrolom već okončanih postupaka, kao i onih koji će biti tek povedeni. Naravno, nemoguće je da neko iskontroliše desetine hiljada dosijea, ali to nije ni neophodno. Dovoljno je da se izvrši kontrola na primer 1.000, ali da se za sve nepravilnosti izreknu oštre kazne. Strah od sigurne kazne dovodi do poštovanja zakona onih koji zloupotrebljavaju ovo pravo, opravdano se mogu nadati da neće svaka zloupotreba biti otkrivena, ali ne smeju imati ni malo nade da neće biti kažnjeni ukoliko budu uhvaćeni ili će proći sa blagom kaznom.
Kada smo već kod kazni, neprimereno veliki raspon od minimalne do maksimalne predviđen je u kaznenim odredbama od pet do 400.000. To će u praksi dovesti do toga da je svaka žalba na visinu kazne opravdana, jer ako se izrečena kazna približava minimalnoj, onda je ona višestruko manja od maksimalne, a u obrnutom slučaju postavlja se pitanje zašto je toliko veća od minimalne kazne; ako sud, prvostepeni organ za prekršaje izrekne novčanu kaznu od 200.000, ta kazna je duplo manja od maksimalne, ali je 40 puta veća od minimalne.
Biće teško izreći pravičnu kaznu, a pogotovu dati obrazloženje zašto je kazna upravo te visine. Nije pravedno i što se predlaže da se stepen uvećanja radnog staža uslovljava sa 10 godina rada na poslovima koji su naročito teški i opasni po zdravlje.
Ukoliko se želi smanjiti broj penzionera na ovaj način, dovoljno je ići na krajnje restriktivno utvrđivanje radnih mesta na kojima se staž računa sa uvećanim trajanjem, kao i na smanjenje stepena uvećanja. Oba ova prava do sada su uglavnom zloupotrebljavana i široko tumačena. Ovako ispada da samo od jednog radnog dana zavisi da li će neko imati pet godina radnog staža manje ili više. Ispada da je neki posao štetan po zdravlje samo ako se obavlja deset godina i duže. U tom slučaju, morali bismo da promenimo i definiciju poslova na kojima se staž računa sa uvećanim trajanjem. No, ovo nije pitanje rokova, ni političko, ni pravno, već pre svega pitanje medicinske nauke.
Takođe, nije opravdano novčanu nadoknadu za pomoć i negu drugog lica tretirati kao pravo koje ne spada u korpus prava iz invalidskog osiguranja. Suština je u tome da se ovim zakonom svima omogući, pre svega, da se osiguraju od rizika za slučaj da neke osnovne životne potrebe neće moći da obavljaju bez pomoći drugog lica. To pravo da se osigurate od takvog rizika se ovim zakonom ukida, ali se samo pravo na novčanu nanknadu ne ukida. Drugim rečima, novčana naknada će se isplaćivati i dalje, ali ne znamo iz kojih sredstava. Bojim se da to u nekoj bližoj budućnosti može da dovede čak i do gašenja ovog prava.

Reč ima narodni poslanik Dragan Ljubojević, a posle njega narodni poslanik Dušan Cvetković.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji je danas pred poslanicima Republičke skupštine, uređuje jednu vrlo značajnu oblast, od koje zavisi egzistencija milion i dvesta hiljada korisnika penzija.
U obrazloženju koje su predstavnici Vlade, odnosno resorni ministar dali kao prilog tekstu zakona, stoji da je situacija u penzionom fondu loša zbog demografske i ekonomske situacije u našoj zemlji. Mislim da je tu redosled obrnuto, da je pre svega situacija u penzionom fondu i u celoj toj oblasti loša zbog ekonomske situacije, zbog toga što je platni fond iz koga se obezbeđuju penzije znatno manji od samog penzionog fonda, odnosno od sredstava potrebnih za isplatu penzija.
Aktuelna vlast je imala gotovo tri godine vremena da nešto u privredi učini, odnosno da pospeši, poveća privrednu aktivnost, kako bi i ubiranje, zahvatanje iz privrede bilo adekvatno, kako bi penzije mogle na adekvatan način da se servisiraju.
O nekim reformama koje se nagoveštavaju u ovom predlogu zakona apsolutno ne može biti reči, jer suštinskih reformi u ovom i ovakvom Predlogu zakona nema. Suština ovog predloga zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju jeste u tome da se još više smanjuju penzije, odnosno da će i novi, ali i ovi sadašnji penzioneri po novom obračunu penzija imati za određeni procenat manje penzije.
Ono što je takođe loše, a predviđeno je ovim zakonom, to je da se ostavlja veliki raspon između najniže i najviše penzije. Činjenica je da ovaj zakon limitira gornju granicu penzija, odnosno koeficijent za gornju granicu penzije na četiri, ali moguće je da neko, ko ostvari pravo na punu penziju, ima manji koeficijent od broja jedan.
Situacija u zemlji je takva da je veliki broj radnika zasnovao radni odnos u jednom preduzeću i ceo svoj radni vek proveo u tom preduzeću, a svi vrlo dobro znamo da je bilo preduzeća koja su 10, 20, 30, pa i 40 godina poslovala tako da su radnici imali manje plate od prosečne plate na nivou Srbije, tako da je moguće da neko ima koeficijent manji od jedan. To znači da će razlike između najveće i najniže penzije biti i više nego 1:4, što smatram da je nedopustivo, jer je penzija socijalna kategorija i pre svega treba da obezbedi minimum životnih uslova za one koji više nisu poslovno sposobni, posebno što ovaj zakon predviđa i uvođenje dobrovoljnog penzionog osiguranja.
Dakle, onaj ko kroz svoj radni vek ostvaruje i veća primanja od prosečnih i po nekoliko puta - 5, 6, 7 i 10 puta ima veća primanja nego što je to prosek na nivou Srbije, on ima mogućnost i stimulisanje da jedan deo svojih primanja, jedan deo sredstava koja ostvaruje u svom aktivnom životnom dobu, usmeri u neke od dobrovoljnih penzionih fondova i na taj način ostvari dodatna sredstva kada ne bude bio u prilici da privređuje, odnosno da ostvaruje dohodak.
Tu se postavlja jedno pitanje, to je u ovom zakonu i rečeno, da će ova oblast dobrovoljnog penzionog osiguranja biti regulisana nekim posebnim zakonom koji će biti predložen Narodnoj skupštini na usvajanje. Samo ovde upozoravam, nažalost predstavnika Vlade nema, da u Srbiji posluju određeni penzioni fondovi na principu dobrovoljnosti. Postavlja se pitanje na osnovu kojih zakona i na osnovu kojih propisa ti fondovi posluju. Ministar je malopre rekla da oni posluju na osnovu saveznog zakona o osiguranju i da je to, u stvari, princip životnog osiguranja.
Međutim, konkretno, firma "Dunav ti bi ejdž", tako oni kažu, tako sebe nazivaju, reklamira se javno. Imate ovde preko puta glavne pošte njihove reklame. Oni se predstavljaju kao penzioni fond. Pozivam odavde da neko od nadležnih reaguje. Ako nisu penzioni fond, zašto se predstavljaju kao penzioni fond? Vi vrlo dobro znate ko stoji iza tog fonda, ko je osnivač tog fonda - Labusov sin. U Holandiji je registrovana ta firma, koja je, navodno, neki partner ovde sa Osiguravajućim zavodom "Dunav". Međutim, to sve treba ispitati. Upozoravam vas na vreme ...
(Glas iz sale: Labus nema sina.)
Izvini, nešto nije jasno? Što se dereš? Obrati se lekaru, nisam nadležan za takve slučajeve.
(Glas iz sale: Ti si za lekara.)
Gospođo Čomić, molim vas, obuzdajte i smirite ove neartikulisane.
Zakon koji je danas na dnevnom redu neće doneti nikakve novine u oblasti penzionog i invalidskog osiguranja. Produžiće agoniju u kojoj se nalazi penzioni fond. Poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon i uveren sam da zakon neće dobiti potrebnu većinu.

Narodni poslanik Siniša Mitrović, predlog po Poslovniku.

Uvažena predsednice, poštovane kolege poslanici, u članu 100. jasno stoji da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Zaista ne bih kvario atmosferu debitanta i ne bih zaista da kvarim tu prvu poziciju, već da mladom kolegi poželim da bude dostojanstven. U parlamentu se mora govoriti istinito i činjenice morate uvažavati.

Povreda Poslovnika se odnosi na komunikaciju. Narodni poslanik jeste izneo neistinite činjenice za govornicom, a svi smo obavezni na poštovanje Poslovnika. To je nešto na šta ne treba da vas podsećam. Kršenje Poslovnika se nastavlja dobacivanjem iz poslaničkih klupa, potpuno nepotrebno. Molim vas da poštujemo Poslovnik zbog svih nas.
Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković.

Poštovana gospođo Čomić, uvažene kolege poslanici, na samom početku svog izlaganja, moram u ime poslaničke grupe SPS da izrazim nezadovoljstvo što se ova sednica održava iza zatvorenih vrata, uprkos tome što postoji ogromno interesovanje mladih i starih, zaposlenih i čekajućih, a naročito penzionera, onih koji su pred penzijom i onih koji sa dužim radnim stažom čekaju na zaposlenje, a danas su bez posla.
To je strašna nepravda što je DOS praktično zabranio danas televizijski prenos. Takođe, i način na koji je sazvana ova sednica, kao i to da poslanička grupa i kancelarija SPS u petak do 15 časova nije imala nikakvu informaciju o održavanju sednice, izaziva određeno podozrenje i zahteva osudu i predsednika Skupštine i DOS-a, kojima je to postao manir da na taj način zakazuju sednice.
Kada ovome dodamo i to da je i štampa i televizija tek u ponedeljak počela da najavljuje ovu sednicu, mislim da je želja predlagača potpuno jasna, da se uz što manje buke, na brzinu, do kraja marta, usvoji ovaj zakon i praktično time onemogući veliki broj ljudi koji su pred penzijom i koji bi ovoga trenutka podneli zahteve za odlazak u penziju po starom zakonu, koji je sigurno mnogo bolji.
Zašto ovaj zakon ide u proceduru pre rebalansa budžeta, to će se najtransparentnije videti na sednici kada dođe rebalans budžeta, kada će se to pitanje postaviti, a želja da to bude do kraja marta je upravo zato da opšti bod bude najniži, jer su primanja u ovom periodu u prva tri meseca isto takva.
Da odmah ukažem i na neke proizvoljnosti izrečene u obrazloženju ovog predloga. Naime, u obrazloženju se tvrdi da je udeo za penzije u bruto društvenom proizvodu od 14,9% najveći u okolnim zemljama, kao da je predlagač zakona ili neko drugi zaboravio da smo mi u decembru mesecu, a koji smo bili na odborima kada su razmatrana ova pitanja, dobili materijale, dakle ovoga ministarstva, iz kojih se jasno vidi da je učešće društvenog proizvoda u Sloveniji 13,4%, u Poljskoj 13,7, pa se postavlja pitanje da li su tu stvarno toliko drastične razlike.
Dakle, obrazlagač svesno podržava samo one stvari koje njemu odgovaraju. Takođe, i odnos broja zaposlenih i penzionera je prikazan na neadekvatan način. Uz to što danas 1,6 zaposlenih izdržava jednog penzionera, svesno nije navedeno da je pre dolaska na vlast 2,5 zaposlena izdržavalo jednoga penzionera. Kako stvari sada stoje, vrlo brzo idemo u situaciju da će praktično jedan zaposleni izdržavati jednog penzionera, ili će se to još više smanjiti.
To mogu da vam ilustrujem primerima Leskovca, kada kažem da je stopa nezaposlenih u Jablaničkom okrugu sada bila 30%, da je početkom privatizacije ta stopa nezaposlenosti dostigla čitavih 45%, i čini mi se da je to jasan pokazatelj na koji način će se puniti praktično Fond PIO iz sredstava onih koji treba da ga uplaćuju.
Moram da vas podsetim, draga gospodo, da je Leskovac (ne okrug) imao 23 hiljade nezaposlenih, a od kada je krenula privatizacija broj nezaposlenih se povećao za nekoliko hiljada, tako da je sada 26 ili 27 hiljada. Kada vam kažem da opština Vlasotince na 2.500 zaposlenih ima pet hiljada nezaposlenih, i da ne nabrajam dalje, jasno je na koji način će se praktično puniti Fond PIO.
Poštovani poslanici, žao mi je što gospođa Matković nije ovde, ali sam siguran da će primena ovog zakona, kada bude usvojen, jasno pokazati koliko je ovaj zakon, koji je ukinuo 10 najboljih godina, gori u pogledu visine penzija. Sasvim je sigurno da će ovim zakonom (to ne pričam napamet, pričam na osnovu onoga što tvrde istaknuti ljudi u PIO fondu) penzije biti praktično, penzije novih penzionera, za 20 do 25% manje.
Brzo ćemo se uveriti u to, poštovane kolege, ko govori za ovom govornicom istinu, a ko laže. Istina, teško će biti upoređivati jedno i drugo stanje, jer čim stupi na snagu ovaj zakon, napraviće se program koji će kompjuterski obrađivati samo novo stanje, tako da masovnih poređenja neće biti, ali će se na osnovu primera onih koji su ovoga momenta otišli u penziju sigurno moći da kaže i vidi kakve su razlike u tome.
U Jablaničkom okrugu ima 32 hiljade penzionera, od toga je 15% starosnih penzionera, 5% invalidskih penzionera i manje od 3% porodičnih penzionera, a primaju penzije od oko 9 hiljada i nešto više. Kad vam kažem da u mom Jablaničkom okrugu skoro 58% starosnih penzionera, čak 75% invalidskih i 90% porodičnih penzionera prima penziju oko 6.000, a da je u decembru mesecu najveći broj penzionera primio samo 3.800 dinara, onda je jasno kako će ovo smanjenje penzija imati uticaja na sve buduće penzionere. Čini mi se da će ona brojka koju je gospođa Matković navodila, od 800 hiljada siromašnih, biti znatno premašena.
I na kraju, imam da kažem nešto što mislim da je vrlo značajno, na šta se nije mnogo obratila pažnja, i molim posebno kolege iz pozicije da obrate pažnju na član 236. stav 3. koji reguliše usaglašavanje naših i saveznih zakona.
Ovaj stav reguliše finansiranje prava na penziju po posebnim uslovima utvrđenim propisima SRJ, a ne znam da li je tvorcu zakona poznato i jasno do kraja da će se povodom ovog člana praktično primnjivati pravila iz Zakona o obavezama federacije za penzije boraca, koji potiče iz 1973. godine, koji nije promenjen ni u SFRJ, nije promenjen ni u SRJ, i danas još uvek važe ta pravna pravila koja omogućuju takav raspored sredstava između Srbije i Crne Gore, gde će Srbija biti u velikoj meri ugrožena.
Ne znam da li je poznato da je u saveznom budžetu ovaj fond bio drugi po veličini, dakle odmah iza fonda za vojsku. Prema tome, ako se zadrže pravila ovog zakona iz 1973. godine, Republika Srbija će biti u velikim mukama, jer prema obračunima PIO Crne Gore, dopunska sredstva koja su ovim članom 15. izdvajana iz saveznog budžeta za Crnu Goru, bila su dva do tri puta veća od normalnih sredstava.
Zato mislim da je neophodno da se oko ovog pitanja posebno gospođa Matković pozabavi, a nisam bio u saznanju oko ovoga ovih dana, tako da nismo podneli amandmane u tom pravcu, ali mislim da treba ozbiljno razmisliti da nadležni odbor i Vlada podnesu amandmane u tom smislu da se iz člana 15. isključi ovaj deo obaveza federacije za penzije boraca, da se to ne primenjuje kao pravno pravilo, koje je danas u upotrebi, jer će izazvati ogromne probleme kad je u pitanju i budžet Srbije i Fond PIO.

 Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice poslanici, prvo obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika kod nas je počelo 1986. godine na osnovu zdravstvene evidencije. Od 1997. godine prijave i evidenciju dužne su da rade lokalne samouprave  preko svojih mesnih kancelarija.
Važećim zakonom, koji je još uvek na snazi, nije dovoljno jasno preciziran pojam osiguranika, niti lokalne samouprave imaju ažurirane podatke o članovima poljoprivrednih domaćinstava. Po zvaničnim podacima, na dan 28. februara 2003. godine ukupan broj poljoprivrednih osiguranika u Srbiji, bez Kosova i Metohije, broji 418.373 osobe, a u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika pravo na penziju ostvaruje 213.751 penzioner.
Dakle, sadašnji odnos penzionera i osiguranika je 1:1,96. To je vrlo loš odnos koji ne može ni da servisira ovaj fond, a kamoli da upristoji seljačke penzije. Primera radi, krajem ovog meseca će se isplatiti tek prva polovina novembra 2001. godine. Dakle kasni se za 15 meseci sa seljačkim penzijama.
Ovim zakonom se i dalje predviđa obavezno osiguranje poljoprivrednika, što je sigurno jedna civilizacijska tekovina, koja ovu kategoriju stanovništva jednostavno stavlja u ravan i izjednačava sa ostalim kategorijama stanovništva. Iz amandmana sam primetio da neke poslaničke grupe u Skupštini zagovaraju ukidanje ovog obaveznog osiguranja, odnosno propagiraju osiguranje samo jednog člana domaćinstva. Pravdaju to lošim materijalnim stanjem seljaka, niskim i neredovnim isplatama penzija i mogućnošću dobrovoljnog osiguranja.
Trenutno u Srbiji broj domaćinstva sa osiguranim poljoprivednicima iznosi 289.126, sa prosečnim brojem osiguranika od 1,45. Dakle, već sada je u proseku osigurano više od jednog člana domaćinstva.
Obavezno osiguranje je neophodno iz više razloga. Kao prvo to je način da se obezbedi kakva-takva socijalna sigurnost starima na selu. Prosečan posed u Srbiji je suviše mali da bi se, zbog nemogućnosti daljeg rada, moglo živeti samo od izdavanja te zemlje u zakup. Treba da znamo i da priznamo da, nažalost, na selima nema više onih kompaktnih porodica, gde mladi ostaju na selu, preuzimaju imanje i staraju se o svojim starim članovima ili ih ima vrlo malo.
Dobrovoljno osiguranje ne pruža tu sigurnost, jer znamo vrlo dobro da ljudi kada su u nemaštini prvo se odriču onoga što je dobrovoljno i bez čega procenjuju da mogu, a to se naravno kasnije sveti.
Bitan razlog za zadržavanje ovog vida osiguranja je potreba rešavanja problema tzv. tehničkih viškova ili prekobrojnih industrijskih radnika. Bez obzira na sve pokušaje i socijalne programe za mala i srednja preduzeća jasno je da se problem nezaposlenosti neće moći rešiti bez vraćanja na selo i podmlađivanja seljaka.
Takođe, nije jasno kako možemo motivisati 180.000 ljudi koji se grčevito bore i drže za propale fabrike po gradovima, a u isto vreme se i ekstenzivno bave poljoprivredom na selu. Kako će oni dočekati penziju po radničkom osiguranju ako ne ostvare kontinuitet osiguranja? Neće imati motiva da se opredele za rad na poljoprivredi.
Na kraju je takođe bitno pitanje ako se ukine obavezno osiguranje, ko će plaćati sadašnjim korisnicima penzija i šta će biti sa onima koji su do sada uplaćivali doprinose u Fond? Sve su to pitanja koja iziskuju da se obavezno osiguranje i dalje zadrži.
Tačno je da su sadašnje penzije i niske i neredovne. To je iz razloga kratkog vremena otpočinjanja osiguranja od 1986. godine, zatim obračuna po najnižim osnovicama i naravno katastrofalnog stanja u poljoprivredi poslednje decenije, a posebno u zadnje dve godine. E, tu smo došli na pravu stvar, dakle to je glavni problem, mesto agrara u našem društvu i odnos drugih privrednih delatnosti prema njemu.
Dobro je to što gospođa Matković nije ovde da je pohvalim. Razume stanje u agraru i siromaštvo seljaka. Da nije tako, ne bi ni uvažavala realnost da mnoga domaćinstva ne mogu izmiriti višegodišnje zaostale doprinose i zato predlaže otpis, što je sigurno za svaku pohvalu. Takođe se uvažava i to da je poljoprivreda proizvodnja pod vedrim nebom, te je podložna raznim vremenskim nepogodama, pa se predviđa i mogućnost mirovanja osiguranja u članu 14. To je takođe jedno dobro rešenje.
Međutim, šta to sve vredi kada seljake ne razume njihov nadležni ministar poljoprivrede, odnosno Vlada u celini. Te zbog toga sva ta objektivno dobra rešenja za veliki deo seljaka u ovom momentu predstavljaju dodatno opterećenje.
Ova vlada nažalost nastavlja već dobro ustaljenu praksu pljačkanja agrara, prvenstveno tzv. "makaze" cena, odnosno dispariteta industrijskih i poljoprivrednih proizvoda, koji su još drastičnije nego ranije na štetu poljoprivrede. Uvozni lobiji i dalje imaju sva prava i blagoslov ministarstva, pa se nesmetano obara cena domaćim prozvodima.
Svedoci smo sada da je kriza u svinjogojstvu, gde su svinje pale čak na 35 i 40 dinara za kilogram, a zimus su bile 60 dinara. Prerađivačka industrija diktira sve cene poljoprivednih proizvoda i dalje. Opet smo svedoci da je cena pšenica 8,5 dinara, a letos se otkupljivala za 5,5 dinara od seljaka. Da ne kažem banalni primer da je jaje na pijaci 2,5 dinara, što bi rekao Lala možeš fruštukovati za 10 dinara, a jedna žvaka ili suva kifla toliko košta. Dakle, toliko o položaju agrara, a da ne pričamo o novcu, kada smo pričali o budžetu, da se novac iz agrarnog budžeta ne troši na agrar nego se i preliva u druge svrhe itd.
Dake, to su problemi koji muče seljake i dok se to ne reši nema boljitka ni sa ovim predloženim merama, koje u principu i u suštini nisu loše za seljaka. Dok se stanje u agraru ne popravi država je dužna, bar u ovom delu, da pomogne seljake, recimo po ugledu na neke zemlje kao što je Poljska, gde se u tzv. kru sistemu 100% seljačke penzije plaćaju iz državnih sredstava; u Hrvatskoj se 50% plaćaju doprinosi za seljački penzioni fond.
Prilika za ovu vladu će biti da pokaže brigu za seljaka kada dođemo do raspravljanja o rebalansu budžeta i nadamo se da će se tu ne samo deklarativno, nego i stvarno založiti i usmeriti sredstva da se položaj seljaka koliko-toliko poboljša.

Prijvaljeni za reč u načelnoj raspravi su još narodni poslanici Tomislav Kitanović i Mihajlo Jagodić. Poslanička grupa Demokratska stranka Srbije na raspolaganju ima 12 minuta. Nastavljamo sutra u 10,00 časova.
Obaveštenje o sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja; sednica će se održati danas u 18,00 časova u sali Predsedništva u prizemlju.