Reč ima ministar za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Ako neko celog veka na principu tog tekućeg finansiranja doprinosi, kada ima manju platu manje, kada ima veću platu više, za izdržavanje penzionera u tom trenutku, onda prosto nema osnova da mu se samo deset godina, kada je u najboljoj situaciji, uzimaju kao osnov za izračunavanje penzije.
Drugo, sedamdesete i osamdesete nisu najpovoljnije. Najpovoljnije su devedesete za 90% ljudi koji odlaze u penziju, a razlog je upravo to što se mora koristiti taj parametar prosečne zarade, koji je tokom devedesetih zbog inflacije i zbog promena metodologije bio nerealan parametar, tako da ispada da su svi značajno iznad te prosečne zarade.
Zbog toga, za najveći deo ljudi koji je radio devedesetih, kad god odu u penziju, ispale bi baš te devedesete najpovoljnije i oni bi došli u mnogo bolji položaj nego oni koji nisu radili tokom devedesetih, kao recimo oni mlađi koji su počeli da rade kasnije.
Kad je reč o dugovima vezanim za zemljoradničke penzije, podsetila bih vas da je na početku taj dug iznosio 24 meseca, da je u međuvremenu smanjen na 14 meseci i da je jedan od problema činjenica da zemljoradnici zbog nagomilanih dugova nisu plaćali ovo osiguranje. Znači, taj zemljoradnički fond se nije punio, a istovrmeno doprinosi nisu vezani za katastarski prihod, nego su uvek u tom osiguranju bili vezani za prosečnu zaradu, a prema prethodnom zakonu su bili vezani za 50% prosečne zarade iz prethodne godine.
Prema ovom predlogu, ujednačavali bi se sa najnižom stopom i osnovicom koja postoji u Fondu zaposlenih, a nikako sa revalorizacijom katastarskog prihoda. To neće imati uticaja na to kolike će biti njihove obaveze za penzijsko osiguranje, jer nisu bile ni po prethodnom, niti su po ovom zakonu njihove obaveze za penzijsko osiguranje vezane za katastarski prihod.

 Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko je razloga zbog kojih mora biti učinjena korenita reforma u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prvi razlog jeste demografske prirode, bela kuga vlada u Srbiji od sredine šezdesetih godina naovamo, izuzetno nepovoljna starosna struktura i brojčana supremacija starijeg stnanovništva u odnosu na srednje i mlađe stanovništvo.
Ekonomski razlozi su neposredno vezani za demografske, a govore u prilog tome da smo šezdesetih godina imali šest prema jedan u korist zaposlenih u odnosu na penzionere, da je danas taj odnos 1,6 prema jedan, dakle četiri puta nepovoljniji. Uz sav napredak i povećanje broja zaposlenih koje će uslediti narednih meseci i godina, sasvim je sigurno da se povoljniji trend neće moći dugo postići.
Takođe, nepravednost i izvesne nepravilnosti postojećeg sitema, koje uočavamo u pogledu nepovoljnog odnosa između onih u boljim preduzećima, koji su još mogli da se opredele za deset najpovoljnijih godina, i onih građana i radnika u lošim preduzećima ili u manje profitabilnim strukama, takođe je jedan od momenata koji moraju da se koriguju.
Nepravednost se ogleda i u činjenici da imamo preko 30% invalidskih penzionera, od kojih su mnogi ostvarili te penzije bez stvarnog invaliditeta, mnogi i uz korupciju, i uz nedovoljne mehanizme kojima bi se obezbedilo ravnopravno i ravnomerno dodeljivanje invalidskih penzija. Te mehanizme, kroz ustanovljavanje lekarskih komisija i višeg stepena utvrđivanja prava na invalidsku penziju, ovaj zakon ustanovljava.
Dalje, nizak životni standard penzionera takođe je jedan od razloga koji moramo uvažiti i zbog toga je neophodno da se obezbede mehanizmi stalnog i stabilnog finansiranja i dotoka prihoda penzionera, upravo zbog toga što je najčešće toj populaciji penzija jedini izvor egzistencije.
Principi reforme koje je iznela gospođa Matković ogledaju se u obaveznosti, uz korektivni faktor dobrovoljnosti; dakle, ukoliko neko želi da ostvari veću penziju, uvodi se obaveznost za sva lica, kako zaposlena, tako i ako rade na povremenim, privremenim poslovima, prema ugovoru o delu, u studentskim zadrugama, dakle, kroz širok spektar lica koja mogu da doprinesu upravo toj vrsti stabilnosti i stalnosti penzija u Srbiji.
Solidarnost je takođe jedan od ključnih principa u ovom zakonu, kako kroz garantovanje minimalnih penzija, tako i kroz mehanizme zaštite ženske radničke populacije kao ugroženije, koja ima nepovoljnija radna mesta, manje prihode i u tom smislu ovaj zakon postiže kvalitativan napredak i uspeva upravo da izradi tu vrstu korektivnog mehanizma.
Solidarnost se ogleda i u činjenici da se princip na osnovu koga su sadašnji penzioneri ostvarivali pravo na penziju, dakle princip stalnog izdvajanja kroz doprinose i dalje ustanovljava; ona lica koja su tokom celog svog radnog veka izdvajala sredstva i dalje imaju obezbeđenu mogućnost da ostvare penzije u skladu sa zakonskim principima i u skladu sa principima na osnovu kojih su oni ta sredstva izdvajali.
Sigurnost koju obezbeđuje stalni priliv sredstava doprinosa jeste mnogo bolji princip, naročito u našim uslovima, u odnosu na princip štednih računa, kada se akumulacija kapitala, odnosno tržišni principi uvode u ovu oblast, upravo zbog rizika koje možemo da vidimo i u propasti nekih osiguravajućih kompanija na Zapadu u proteklih godinu dana; dakle, rizik lošeg investicionog ulaganja, ratova, inflacija, hiperinflacija.
Ovaj zakon omogućava da radno sposobna lica koja rade duže, koja ostvaruju penzijski staž do 45 godina, ostvare ne samo to pravo, nego i da se efekti i vreme tog rada neposredno očitavaju u visini penzije i uzročno posledično vezuju sa visinom njihove penzije.
Ono što mene iznenađuje jeste da neke uvažene kolege imaju tu vrstu političke hrabrosti da se predstavljaju kao zaštitnici penzionera, a sami kada su bili na vlasti u protekloj dekadi 90-tih godina praktično su doveli populaciju penzionera na prosjački štap. Znamo šta se dogodilo sa penzijama 1992. godine i od tada je praktično prestao princip davanja 12 penzija. Počelo je da se daje manje penzija godišnje nego što je penzionerima pripadalo.
Protivzakonito su bile smanjivane penzije 1994. i 1995. godine, kroz bonove za struju, kroz inflaciju, kroz hiperinflaciju, što je praktično dovelo, zbog očuvanja socijalnog mira, do potpune socijalne ugroženosti ove populacije. U tom smislu ovaj zakon pruža zaštitni mehanizam za penzionere i zbog toga će poslanički klub Demokratske opozicije Srbije glasati za njega.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, zamenik predsednika poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Poštovana gospodo narodni poslanici, stalno govorimo o reformi, a ova reforma penzionog i invalidskog osiguranja treba da podrazumeva po meni jednu jedinu stvar - pune penzione fondove i kako doći do punih penzionih fondova.
Od predlagača zakona, resornog ministra, ništa o tome nisam čuo, iako sam vrlo pažljivo slušao. Očigledno nije pronašla modele kako da uđemo u pravu i suštinsku reformu, a ona će se desiti onog momenta kada penzioni fondovi u ovoj državi budu puni. Kako oni mogu da se napune? Mislim da fali jedna suštinska stvar, a to je dobar privredni ambijent, dobar razvoj privrede, dobro zapošljavanje, dobre plate i onda su fondovi sigurno puni.
Mislim da se reforma u oblasti penzionog i invalidskog osiguranja neće desiti ni ovim zakonom, jer ta birokratizovana struktura opstaje ponajduže u ovoj oblasti i ne zavisi ni od kakvih političkih opcija, a vi možete odavde da šaljete raznorazne političke poruke i prazne priče da to pripada nekoj političkoj opciji, pitanje je ko je za koga tu glasao i ko tamo sve radi. Postavlja se jedno suštinsko pitanje, kao što je bio problem ZOP-a u ovoj državi i mislim da još uvek traje, još uvek nije rešen i stalno se nešto odlaže šta će biti sa tim, čini mi se da će i u ovoj oblasti mnogo toga ostati nerešeno.
Prvo, ko su osiguranici, da li će se pretresti i zaista utvrditi ko su stvarno osiguranici po svim ovim kategorijama.
Evidentna je činjenica da kada god je neki državni organ dostavljao dokumentaciju Fondu penzionog i invalidskog osiguranja, a radi se o osiguraniku koji je umro, naredne godine ponovo ste dobijali ime i prezime tog lica i zaduživali tog osiguranika, jer retko su umrli brisani iz evidencije. Mislim da u ovom momentu ne znamo ni tačan broj osiguranika, a posebno kada je u pitanju poljoprivreda.
Znači, ne može biti reforme penzionog osiguranja ako se ne desi ozbiljna privredna reforma, jer inače su fondovi prazni. Polovina Srbije u ovom momentu ne radi, da krenemo od "Jumka", pa "Delišes", možemo ići i do Subotice, "Goša" u Smederevskoj Palanci", velike srpske firme stoje, ne rade ništa, ne uplaćuju penzione doprinose već 15-20 meseci i taj fondovski deo se ne puni. Da ne govorimo o oblasti usluga u ovoj državi, koja je možda ponajviše ugrožena i čini mi se da je u toj oblasti pitanje još i teže.
Moram da se osvrnem na penziono osiguranje poljoprivrednih proizvođača. Nikakva ozbiljna reforma u ovoj oblasti neće se desiti. Prvo, šta se događa sa svim osiguranicima koje su po nalogu lokalnih službi, a za određen iznos novca, utvrđivali šefovi mesnih kancelarija. Vršeno je masovno prijavljivanje građana, iz čega nikako nisu mogli da izađu kada je u pitanju penziono osiguranje. Mislim da tu treba mnogo ozbiljnog rada, da se raščisti ko su osiguranici u oblasti poljoprivrednog osiguranja.
Ima porodičnih domaćinstava gde je osigurano od šest do osam lica, pa kada uzmete ove proseke, dugovanja u nekim porodicama po tom osnovu kreću se do 400.000 dinara, uz sve one kamate koje teku. Čini mi se da se vodi na prihodnoj strani kada je u pitanju penzioni fond kao zaduženje, a na realnoj uplatnoj strani, na kojoj treba da se desi plaćanje po tom osnovu, evidentno je da nema prihoda i ne postoji dohodak sa kojim se to može izmiriti.
Ni ovaj način koji je predložen nije dobar i opet se polazi od nekog proseka. Ranije je bio prosek bruto zarada zaposlenih u privredi Srbije, sada će ispasti nešto slično i doći ćemo opet na nivo uravnilovke. Postoje poljoprivredna domaćinstva koja raspolažu i sa 200-300 hektara obradive zemlje, drže je u arendi ili su već vlasnici te zemlje, a plaćaju prosečnu zaradu; i naravno, najveći broj poljoprivrednih domaćinstava, iz kojih uglavnom potiču osiguranici u toj oblasti, imaju jedan, dva, tri, maksimalno pet hektara obradive zemlje.
Kada se pođe od proseka u ovoj oblasti odmah se dođe do druge činjenice: niti svi ekonomišu u poljoprivredi najbolje, niti su uslovi privređivanja u poljoprivredi sjajni. Kolika je cena mesa u ovom momentu i kako će se uopšte zasejati ovog proleća, kako će se stvoriti uslovi za stvaranje novog prihoda u poljoprivredi, čini mi se da mnogo toga ostaje nerešeno i kada se donese ovaj zakon. Mislim da u toj oblasti apsolutno ostaje i dalje mnogo šta nerešeno.
Stalno sam se zalagao da nosilac poljoprivrednog domaćinstva bude osiguranik i to je sasvim dovoljno, a da sve ostalo pređe u osnov dobrovoljnosti i da se prema prosecima u toj oblasti pronađu modeli. Ljudi mogu da plate i više nego što je predviđeno, jednostavno ako imaju prihode te vrste i mogu da naprave godišnju kalkulaciju iz koje će plaćati taj nivo osiguranja.
Možemo da pričamo šta hoćemo, ali kada se sve spusti u praksu, opet se svodi na istu priču. Uđite u bilo koju zajednicu penzijsko-invalidskog osiguranja i proverite broj osiguranika u poljoprivredi i videćete da je tu haotično stanje. Proverite koliko ima umrlih lica koja se i dalje vode kao osiguranici, i tu je prilično neuređeno stanje.
Šta se dešava sa osiguranjem koje je bilo u nekom prethodnom periodu, recimo na osam članova porodičnog domaćinstva, gde je dug 200 i 300 hiljada realan, uz sve kamate koje su se dešavale u prethodnom periodu - da li postoji način da se pređe u realna zaduženja? Može li preko marke u tom periodu a danas evra da se uđe u kamatne stope te vrste i da se napravi neki prosek, jer kamate su napravile stravičnu štetu u toj oblasti. Nije tačno da poljoprivredni proizvođači neće da budu osigurani, nego ne mogu da plate ovaj nivo zaduženja. To je jedina i realna činjenica.
Čini mi se da poljoprivredni proizvođači isključivo žive od svog rada. Oni nemaju mogućnosti da se bave bilo čim drugim osim tim svojim težačkim radom.
Čini mi se da ovde nema reforme ako se sve ovo ne sabere, broj osiguranika, šta se dešava sa prethodnim periodom, kako se rešava staž lica koja više neće da budu osigurana po tom onsovu, hoće da izađu iz te vrste osiguranja, ali šta se dešava sa njihovi stažom iz prethodnog perioda? Da li ćemo im ostaviti mogućnost da nemaju rešeno osiguranje jer će im visiti neki dug ili ćemo stvoriti uslove da plate neku realnu cifru koju zaista mogu da plate.
Ako se stalno izlazilo u susret i opet se izlazi u susret preduzećima, velikim sistemima, zanatlijama, taksistima, advokatima, sveštenicima - jer kad se zapreti štrajkom ista je priča, nije se ništa promenilo ponašanje osiguranika - njima se uvek prave ustupci svake godine i stalno se limitiraju nivoi i snižavaju obaveze da ne bi imali nekakvu vrstu bunta. Bez rešenja ovog problema, pošto poljoprivredni proizvođači jedini žive od svog rada, nema ozbiljne reforme u ovoj oblasti.
Na kraju, kada je u pitanju penziono osiguranje poljoprivrednih proizvođača ne možete držati na uravnilovci ljude koji imaju 200 hektara ili 2.000 hektara i evo sada kupuju i poljoprivredne kombinate i poljoprivredne proizvođače koji imaju dva hektara - da svi oni plaćaju isto.
Nije im isti prihod. Mislim da se čini slična greška. Meni je jasno kako se to izračunava. Napravi se bruto model, izvede se računica, podeli se na broj osiguranika i razreže se. Kada se pravi budžet sve se svodi na dole i kada se svede na pojedinca ono što ne može da plati. Uvek se polazi od bruto da bi se došlo do mase koja treba da se obračunava za pojedinca.
Jedino realno oporezivanje u ovoj oblasti je oporezivanje prema katastarskom dohotku. Prosečan katastarski dohodak za zemlju od prve do četvrte klase, a ima ih osam u ovoj oblasti, iznosi 200 do 400 dinara prihoda. To je prihod i na to ide stopa poreza. Prosečno poresko zaduženje po domaćinstvu od pet do 10 hektara zemlje maksimalno je do 1.000 dinara. Naravno, ko god plaća porez ćuti kada je to u pitanju, a sve ostalo mu pravi problem.
Uopšte nije dobro regulisano zdravstveno osiguranje kada su oni u pitanju. Kod overe zdravstvene knjižice traži se da plati penziono osiguranje i sve obaveze da bi dobio overenu zdravstvenu knjižicu. To ne može tako. To mora da bude regulisano samo tom obavezom zdravstvenog osiguranja. Čini mi se da uopšte nije izvršena edukacija stanovništva i da ljudi ne razumeju šta je obavezna zdravstvena zaštita. Stalno se to meša.
I prethodno vreme je politički korišćeno da bi se kupili politički poeni i pričane su razne priče građanima oko toga da se ne plaća, da bi se srušio režim. Danas se svi suočavamo sa ozbiljnim problemom kako eduktovati stanovništvo, objasniti mu njegov interes po tom osnovu i napuniti fondove.
Suština ove vrste reforme je da moraju biti puni fondovi. Čini mi se da jedina kategorija fondova su samostalne zanatlije, taj fond je uvek imao visok nivo naplate i penzije po tom osnovu se najredovnije isplaćuju. Fond zaposlenih mislim da je jako ugrožen, a on je suštinski i osnovni, od čega treba da se pođe, posebno u ovoj oblasti, a to je fond gde se nalaze poljoprivredni osiguranici. Njih je mnogo, više stotina hiljada građana početkom svake godine dobija rešenja u ovoj oblasti.
Pominjete 1992. godinu. Jedino onaj ko je radio u poreskoj upravi zna šta je bilo 1992. godine. Sve ostalo je prazna politička priča koja pokušava sa ove govornice da se koristi. Te godine broj poreskih obveznika, jer je došlo do ozbiljne reforme poreskog sistema, u jednoj prosečnoj poreskoj upravi, sa 15 ili 20 hiljada rastao je na 50 do 60 hiljada poreskih obveznika. Masa prihoda u državnu kasu je značajno uvećana.
Ne mislim da je bilo sve pametno što je rađeno u toj inflaciji, ali izvršena je jednokratna naplata poreza koja je napravila ukupnu štetu i državi i privredi, ali čini mi se da bi se morala neka iskustva u tom obuhvatu osiguranika iskoristiti. Moramo tačno da znamo ko su nam osiguranici u određenoj oblasti, a mislim da ćemo imati problem kako da utvrdimo ko su osiguranici kada je u pitanju poljoprivredno osiguranje za naredno vreme, jer je to složeno pitanje.
Ostaće nerešen problem naplate prihoda u ovoj oblasti ako se ne reši pitanje prethodnih dugova. To pitanje mora ozbiljno da se reši, da se sagledaju sve činjenice, da se utvrdi tačna cifra i da se stvore uslovi da ljudi to plate u nekom periodu, pa i prodajom robe kojom se bave poljoprivredni proizvođači.
Čini mi se da je došlo do nepotrebnog iznosa iz poreskog sistema gotovo svih poljoprivrednih proizvoda.
Mogao je tu da se zadrži jedan deo ozbiljnog prihoda za državu. Kako? To je jako prosto ako neko hoće to ozbiljno da radi. Ako u bruto masi društvenog proizvoda u Srbiji poljoprivreda učestvuje sa preko 40 do 45% prihoda, a vi kompletnu masu prihoda iznesete iz te poreske oblasti i hoćete da država živi sa onih 55% prihoda, imamo pad proizvodnje u privredi, a nemojmo da pričamo o ceni struje kada 40% privrede nije povlačilo električnu energiju. Ne kažem da nisu rađeni remonti, ali je toliko bilo slobodne električne energije u proizvodnji da je bilo prosto zatvoriti tu oblat u prethodnoj godini, nemojmo praviti nepotrebne političke probleme tu.
Sam zakon nudi mnogo dobrih rešenja i to moram da kažem, rešava mnoge delove koji će u tehničkom smislu omogućiti bolji rad i kvalitetniji rast službe. Nije se ušlo u taj deo koji po meni čini suštinu, kako stvoriti pun fond, kako naplatiti prihode, kako realne prihode naplatiti.
Ne možete ići na poljoprivredne osiguranike na taj način više, to su ozbiljni prihodi, dva miliona ljudi u ovoj državi se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Bruto masa društvenog proizvoda iz te oblasti utiče na privredu Srbije, skoro na 50% prihoda. Ne poljoprivredne proizvođače, ali mogli ste naterati da plaćaju porez one koji se bave drugom ili trećom fazom, gde je obrt sredstava, gde su prihodi izvanredni.
Danas u Srbiji su najbogatiji ljudi koji se upravo bave poljoprivrednom proizvodnjom. Pričamo o drogi itd. Ovde su najbogatiji ljudi u Srbiji, pa da li ne vidimo da iz te oblasti treba da pokupimo prihode itd. Iz tog dela, ako uzmete samo 3% u tim fazama, ne, niste me razumeli, ne poljoprivredne porizvođače, već veletrgovce, znate o čemu govorim, samo 3% da ih oporezujemo, došli bismo do izvanrednog nivoa prihoda kojim bi mogli da punimo bar ove fondove. Čini mi se iz te oblasti kompletno biste mogli da rešavate socijalu. Ne trebaju vam ni donacije, ne treba vam ništa.
To je jedno suštinsko pitanje, po meni, koje može na ovaj način da bude rešeno. Znači, nije se dobro sagledala ni poljoprivreda, niti odnos razvoja ili stabilizacije privrede prema ovom, po meni, vrlo suštinskom zakonu. Opet nećemo doći do ozbiljne reforme, već do delova i opet će neko nov morati da rešava suštinsku reformu u ovoj oblasti. Hvala lepo.

Izvolite, reč ima ministar za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Znači, da ne bude dileme. Član 220. upravo nudi rešenja za problem nagomilanih dugova. Za taj period, pošto je osiguranje individualna stvar, moraće da se popuni zahtev kroz koji će se onda videti ko su osiguranici, prema novim predloženim rešenjima. Može im se utvrditi mirovanje radnog staža, odnosno za taj period ne moraju da plate osiguranje. Onda im se neće ni računati kao period staža. Mogu, ali ne po kamatama, revalorizacijama i slično, nego po sadašnjem iznosu, kolika je njihova najniža osnovica i stopa, a to ispada 1.000 dinara, da plate ukoliko žele da pokriju neki staž dobrovoljno. Član 220. omogućava da se reši to pitanje, da se taj period ne mora sa tim nagomilanim dugovima pokrivati.

Hvala. Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? Nema prijava.
Nastavljamo načelnu raspravu prema redosledu prijavljenih narodnih poslanika. Reč ima narodni poslanik Ljubodrag Grbić, poslanička grupa DOS - Reforma Srbije. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Miloš Todorović, SSJ.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pokušaću da skrenem pažnju na neka rešenja iz zakona o kome je reč. Izdvojiću samo nekoliko primera kao ilustraciju primene principa slobode izbora, individualne odgovornosti za egzistenciju, konkurenciju, slobode ugovaranja, u analizi nekih rešenja.
Liberali Srbije rešenje o tome da žene ostvaruju penzije sa manje godina radnog staža i manje godina života ne smatraju izrazom solidarnosti. Naprotiv, ocenjujemo ga kao diskriminaciju i uskraćivanje slobode rada i zarađivanja; izraz uskraćivanja mogućnosti da se vitalnost ženske populacije posle 55-te godine koristi za ličnu zaradu i preusmeravanje radno sposobnog kontigenta žena na produžene uloge podizanja porodice i na negu generacija itd.
Zakon za osnivače preduzeća predviđa obavezno penziono osiguranje na osnovu pretpostavke da osnivačka funkcija jeste radna funkcija. Bez obzira da li je registrovana radna delatnost u svom ili drugom preduzeću i šta su motivi osnivača preduzeća, pitanje je da li neko može, ako je osnivač, da bira i preuzme rizik da starost obezbedi tako što će imati ostvareni kapital. Obavezni doprinos za osnivače je trošak za preduzeće, uz porez na dobit, uz porez na dohodak, iz kojih se takođe finansiraju penzije.
Ugovor o delu i autorski ugovor donose i obavezu doprinosa za penzije. To je dobro rešenje. Nije dobro što nije obavezno za sve ugovore. Ugovori onih koji su već po nekom osnovu osigurani neće biti opterećeni obaveznim doprinosima. Tako se na tržištu rada favorizuju usluge onih koji već imaju angažmane, jer će za poslodavce biti jeftiniji. Dakle, načelo slobode i konkurencije pod jednakim uslovima nalaže obavezno plaćanje doprinosa za sve ugovore.
Pretpostavljate da ću sa stanovišta načela koja sam izneo kao polazišta Liberala Srbije postaviti pitanje perspektive neobaveznog penzionog osiguranja kroz rentnu štednju, kao i pitanje perspektive kapitalizacije državnog fonda. Nema većeg stepena ekonomskih sloboda ako se kroz obavezno državno osiguranje ne razvije penziona rentna štednja i dalje ne obezbedi, uz određene uslove, prisustvo i stranih kompanija za penzionu rentnu štednju.
Građani Srbije moraju postati deo Evropske zajednice penzionih štediša. Kapitalizacija državnog penzionog fonda iz koncesionih prihoda je više od načela pravde. Jednostavno, nama je potreban razvoj nebankarskih investicionih institucija. To treba da bude i državni penzioni fond. Liberali Srbije jesu za princip mogućnsoti sticanja šanse za kupovinu penzione polise slobodnim izborom.
Poštovani narodni poslanici, da zaključim, mi smo za mešovit koncept državnog penzionog sistema u ovoj etapi. Istovremeno, ističemo da su ovo veoma složena pitanja pridruživanja Evropskoj uniji i prilagođavanja propisima. Čekaju nas tek iskušenja i promene propisa. Neodlučnost na ovom prostoru pri uvođenju zakonskih propisa saglasno standardima Evrope nikome se nije isplatilo.
Poštovani poslanici, pitanje konsenzusa Vladine većine u ovakvim pitanjima treba pažljivo da izgrađujemo. U tom smislu, mesto za taj konsenzus sve više mora da postane Skupština i poslanici. Zato Liberali Srbije zahtevaju da pretres zakona u odborima treba da započne u fazi nacrta zakona koji sačinjavaju ministarstva.
Poštovani narodni poslanici, Liberali Srbije i ovaj put, u odnosu prema ovom zakonu, nose dilemu - insistirati na načelima naše politike ili zahtevu za bolju ekonomiju vremena, bržu primenu standarda; ali, Liberali Srbije ovog puta daju prednost odgovornom partnerstvu u Vladinoj većini koju obavezuje kontinuitet upravljanja ove vlade. Mislimo da je ona još uvek dovoljno dobra ponuda za kretanje u dobrom pravcu. To kretanje će dati za pravo i nama i građanima koji su za bržu izgradnju okvira za penzione slobode i prava. Hvala lepo.