Zahvaljujem. Da li predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenica predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, ovde su samo poslanici opozicije i veoma mali broj vladajuće većine, koja bi trebalo da se zauzme da podrži Predlog zakona Vlade.
U želji da shvatimo razloge za donošenje novog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pošli smo od obrazloženja koje nam je Vlada pružila, pažljivo saslušali ekspoze resornog ministra i iz toga zaključili da postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja predstavlja važnu prepreku ekonomskog oporavka i napretka zemlje zbog visokog opterećenja zarada doprinosima, jer se sistem zasniva na tekućem finansiranju penzija.
Ne mogu da se složim s tim, niti poslanici Srpske radikalne stranke, da sistem penzijskog i invalidskog osiguranja predstavlja prepreku ekonomskog oporavka, jer je upravo obrnut slučaj - ekonomske i političke prilike utiču na to kakav će sistem penzijskog i invalidskog osiguranja biti.
Sistem tekućeg finansiranja penzija egzistira gotovo svuda u svetu, u Evropi sigurno. I kod nas je usvojen tzv. srednjoevropski ili Kajzerov sistem, koji je pokazao izvesne manjkavosti, doduše ne samo kod nas nego i u svim onim zemljama gde je bilo trusnih poremećaja na ekonomskom planu ili dolazilo do ratnog okruženja. I to je ta manjkavost.
U svetu postoje i drugi sistemi. U Americi imamo taj tzv. individualistički sistem. U Kini znamo da firme isplaćuju penzije, dakle država sa tim nema ništa, niti sami osiguranici. U Japanu postoji taj feudalni koncept, gde se naročito ceni odanost određenoj firmi, išla firma gore ili dole, radnici iz generacije u generaciju rade, ostaju odani toj firmi i to se reflektuje na penzijsko i invalidsko osiguranje.
Ima se utisak da je Vlada htela da uzme nečiji koncept i da ga primeni na naše uslove, ali pri tom taj koncept verovatno nije dobro razumela, jer je za naše prilike najbolje prihvatiti neki kombinovani koncept koji bi dao i najbolje rezultate.
Resorni ministar se ovde više bavi demografijom nego penzijskim i invalidskim osiguranjem, barem kada je obrazloženje u pitanju, a i u ekspozeu tvrdi da problem nastaje zbog starenja stanovništva, kada se broj penzionera povećava brže nego broj obveznika. Doduše životni vek jeste produžen. To nam je rekla nauka i za to nismo zaslužni mi, niti Vlada. Istina je i da ljudi počinju sve kasnije da rade, i zbog ekonomskih prilika i zbog želje za kompletnim i što višim obrazovanjem. Ali, razlozi za to su višestruki, a kao što vidimo i posledice.
Dobro je što ljudi duže žive, samo da imaju i da im se stvore uslovi, što je obaveza države, da tu starost i dostojanstveno prožive. Zbog opštih ekonomskih i socijalnih prilika, a rekla bih i političkih, u zemlji gde ima milion nezaposlenih, gde je sistem zdravstvenog osiguranja takav da je neophodno da se transformiše, zbog toga ovaj zakon ne može samostalno da se razmatra. Ne može ovako individualistički da se na njega gleda, nego u spletu svih zakona koji regulišu socijalnu problematiku, sadržanu u pravima navedenim u članu 40. Ustava. Kaže nam se da je 30% od ukupnog broja penzionera invalidskih penzionera.
Možemo da pretpostavimo koliki deo svojih penzija penzioneri izdvajaju za lečenje i lekove, a često su, nažalost, u poziciji da sa tako malim primanjima izdržavaju i svoju već odraslu decu sposobnu za rad.
Iznose nam se podaci da udeo izdataka za penzije u bruto drušvenom proizvodu zahvata 15%. To ne treba da nam se žalite nego da konstatujete da je bruto društveni proizvod mali i da treba nešto u državi da se uradi, da se donesu neke ekonomske mere, kako bi bruto društveni proizvod bio veći, pa to ne bi imalo tolikog značaja i taj procenat bi pao.
Kažete da je 90-tih godina bilo 2,5 zaposlenih na jednog penzionera, a danas je 1,6 zaposlenih na jednog penzionera. Ne znam zašto kao parametar uzimate 90-te godine, pre bih uzela 2000. ili 2001. godinu i pitam se zašto uz ovaj materijal nije Vlada ili resorni ministar dostavio studiju, koja bi nam omogućila da pratimo kretanja u penzijsko-invalidskom osiguranju iz godine u godinu, barem od 1970, od koje i počinje da se računa penzijski staž, odnosno za koji period se obračunavaju penzije.
Plate jesu opterećene porezima i doprinosima. To smo vam govorili i onda kada smo donosili paket zakona sa poreskom problematikom. Vlada tvrdi da bi oni, i bez izmena sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, i dalje morali da se povećavaju. Verovatno ako je Vlada sigurna u to da neće doći do povećanja zaposlenosti, odnosno da privreda neće početi da raste i da se razvija, nego ćemo imati i dalju dubiozu u privredi i još veći broj nezaposlenih.
To je u uzročno-posledičnoj vezi, ali mi ne bi trebalo sistemski zakon da donosimo za danas, za sutra, za sledećih godinu dana, pogotovo imajući u vidu stepenovanje penzijsko-invalidskog osiguranja, nego zakon koji bi važio u budućih 100 godina, sa eventualno nekim malim izmenama, dopunama ili usavršavanjima.
Kada se donese ovakav zakon, tek zaposleni počinju da razmišljaju kako da obezbede svoju starost, kolika će im biti penzija, da li im se isplati da čim završe srednju školu počnu da rade ili da završe fakultet pa onda počnu da rade. Jer ovako kako se penzije računaju i ne isplati se čoveku da počne mlad da radi za neku minimalnu platu; ili mu se isplati, ali pod uslovom da sve što primi uplaćuje u ovaj investicioni fond, kao treći stepen osiguranja, koji još nemamo, ali je pitanje kada ćemo ga imati.
Tu dolazimo do onog osnovnog pitanja - koja je vizija budućnosti i da li je Vlada uopšte ima; ili ste preuzeli nešto tuđe, a to još niste dobro razumeli i to nešto nazvali sistemskim zakonom. Tvrdim odgovorno, jer sam upoređivala zakonske norme sa postojećim republičkim i saveznim zakonom, da je postojeći zakon mogao da se popravi sa 20-tak novih članova i da nije bilo potrebe da se donosi ovakav zakon. Ovo nije sistemski zakon.
Postoje sigurno i potrebe da se neka prava prebace iz prava penzijskog i invalidskog osiguranja u neke druge sfere, recimo zdravstvenog osiguranja ili nekog drugog vida socijalnog osuguranja, ali pre toga bi moralo da se raščisti i pronađe odgovor na osnovno pitanje, da li je penzija socijalna kategorija ili je to pravo koje proističe iz radnog odnosa.

Da li želite da koristite i narednih deset minuta? Izvolite.

Da, u kontinuitetu. Mi, srpski radikali, smatramo da je penzija socijalna kategorija i da treba onda da prati troškove života, to je jednostavno logično, a ne pravo iz radnog odnosa, što bi značilo da onda treba da prati prosečnu zaradu. Ovde nema utvrđene koncepcije i od ministra smo čuli da je ovo pre pravo iz radnog odnosa, nego socijalna kategorija, jer ako se osvrnemo na član 15. videćemo da može čovek i da ne bude u radnom odnosu, a da uplaćuje doprinose i da onda ostvaruje pravo posle na penziju.       
Drugo krucijalno pitanje na koje treba dati odgovor, da bismo imali jasnu viziju, jasnu situaciju i onda odmah ponuđena rešenja, jeste pitanje svojine Fonda PIO. To bih volela da čujem od ministra, kakav je stav, da li je Fond PIO investicioni fond, neki specifični investicioni fond ili nešto drugo što ne znamo šta je. Da li je država (Milka, ne razgovaram s vama, obraćam se poslanicima) ne znamo dakle (Milka Marinković: Ono što ste vi pokrali.) da li je u pitanju investicioni fond, da li država raspolaže... ometa me, molim vas, hoćete li da je upozorite ...

Molim vas da ne dobacujete narodnom poslaniku.

Govorim ovde o vrlo ozbiljnoj materiji. Ako hoće neko da razgovara lično sa mnom, može posle na hodniku, ukoliko ga udostojim toga.
Predlagač razmišlja, takav je bar utisak, kada se iz člana u član ide u razređivanje ovog zakona, samo o tome koliko su prihodi, kolike su obaveze i gleda da država ne mora ništa da doda. To je bila osnovna ideja vodilja u predlaganju ovog zakona. Tačno je da država ima obavezu i da je ona garant, ali kako će da obezbedi ta sredstva, to je potpuno njena stvar, obzirom na ustavne odredbe može čak i iz poreza, može čak i tako da se reguliše.
Sve ćemo oporezovati, po ne znam kojoj stopi, sve pare idu u državni budžet i mi preuzimamo na sebe da isplaćujemo penzije. Mi očigledno nismo, niti se Vlada opredelila za tako nešto, nego još uvek zadržava Fond PIO i prihvatamo to, samo bismo hteli da znamo čije su onda to pare i kakvi su svojinski odnosi.
Čini mi se, propuštena je u ovom trenutku prilika da se ovim sistemom PIO razvije taj mešoviti sistem, jer je očigledno da je itencija bila da se razvije stepenovanje i mešovit sistem PIO. Ovako kako je zamišljen, neće sigurna sam nikada zaživeti.
Ovaj treći stepen osiguranja nije uopšte razrađen. To je ostavljeno da se nekim posebnim zakonom razradi i reguliše. Kada? To zaista ne znamo. Imao bi i te kako značaja i bilo bi sasvim normalno da se to raspravlja u paketu sa ovim zakonom. To stoji o dugačkom štapu, a ne verujem da ćete ove godine imati vremena da se bavite tom problematikom. Cele godine će se pričati samo o promeni Ustava i ništa se konkretno neće uraditi. Na neki način ide na štetu i sadašnjih i budućih osiguranika, što već sada ne mogu dodatno i sebe da osiguravaju za slučaj starosti ili invalidskih penzija.
Mi znamo da trenutno u Srbiji egzistiraju neki navodno fondovi, postoje neka osiguranja, ne znam tačno kako se zove, bio je neki "Viner broker" osiguranje, pa sada ima neki "Dunav TBI". Vidimo da plakatiraju i to predstavljaju kao fond PIO, ali to nije i ne može da bude to; ako jeste, po kom zakonu.
To je životno osiguranje, ali to pokazuje da su naši građani zainteresovani za taj treći stepen osiguranja i zato smo morali sada da im ponudimo, ukoliko hoćemo, da sistemski potpuno rešimo tu problematiku. Predlagač takođe, ima se utisak, ne razume šta je obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Obaveznim osiguranjem zaposleni obezbeđuju sredstva za slučaj starosti, bolesti i za slučaj nezaposlenosti.
Ovde to nije slučaj, a neću da se vraćam na članove 39, 40. i 55. Ustava koji to garantuje, a pogotovo kad su invalidske penzije u pitanju. To je minimum koji mora da se obezbedi, kroz obavezu države, minimum izvedenog prava koje ne spada u elementarna ljudska prava, ali je izvedeno iz grupe ljudskih i građanskih prava.
Zato država treba da stimuliše dopunske oblike osiguranja, bez obzira na to što svaki građanin ima prava na socijalnu zaštitu za slučaj starosti i invalidnosti. Zakon poznaje obavezno socijalno osiguranje, a obavezno osigurana lica po Predlogu zakona jesu zaposleni, osiguranici samostalnih delatnosti i poljoprivrednici. Mi, srpski radikali, apsolutno smo protiv toga da se poljoprivrednici obavezuju na plaćanje doprinosa i da postaju obavezno socijalno osigurani za ove slučajeve. Njima mora da se ostavi ova mogućnost predviđena članom 15. Znači, da sami odluče hoće li ili neće da se uključe u obavezno socijalno osiguranje.
Član 16. o dobrovoljnom PIO nije uopšte razrađen. Samo tri stava o tome govore. U obrazloženju, ministar nije rekla kada država planira, tj. Vlada planira da nam predloži da se i ova problematika uredi. U članu 18. prava iz PIO jesu za slučaj starosti, invalidnosti, smrti, telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću. Šta sa onima koji imaju telesno oštećenje ili povredu koje nema ili se nije desila na radnom mestu, ako nije posledica profesionalne bolesti; dakle, čovek je bolestan i nije sposoban za rad, šta će sa njim biti.
Kada je u pitanju invalidska penzija, Predlog zakona poznaje samo gubitak radne sposobnosti zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu ili van rada koje se ne mogu otkloniti medicinskom rehabilitacijom, ali ne daje odgovor šta sa onima sa smanjenom radnom sposnobnošću. Tu sada dolaze do izražaja slabosti Zakona o radu, koji ne štiti u stvari ni jedno pravo radnika. Nema više raspoređivanja na druge poslove i tome slično. Svi oni koj nisu apsolutno zdravi mogu da očekuju otkaze, jer poslodavcima takvi ne trebaju, a što i ne može da se napada sa stanovišta privatne svojine i najamne radne snage.
Država mora da nađe načina da pruži minimum zaštite, ako ne kroz sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, onda na neki drugi način. Ne možemo mi privatnog vlasnika korporacije, firme da nateramo da radnika rasporedi na neke druge poslove, a on više nije sposoban da obavlja svoje poslove. To je jasno, ali država o tome mora da razmišlja, to je moralo da postoji u Zakonu o radu da bismo rešili problem i tih ljudi.
Redukovano je pravo na naknadu za telesno oštećenje, samo za slučaj ako je telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću i tu dolazi do izražaja neravnopravnost osiguranika.
Evo, završavam, osmo poglavlje - Utvrđivanje visine prava iz penzijskog invalidskog osiguranja - mi smo amandmanom tražili da se potpno briše, da je potpun promašaj, u nadi da ćemo na taj način izvršiti dodatni pritisak na Vladu da povuče ovakav zakon, da se opredeli i da tu viziju kako treba da reguliše penzijsko i invalidsko osiguranje u budućnosti ponudi sa jednim potpuno novim rešenjem.
Poslanici SRS uložili su tridesetak amandmana, jer su smatrali da amandmanima ne može ovaj zakon u potpunosti da se popravi, koncepcijski je promašaj, a u pojedinostima ćemo vam reći sve što imamo vezano za taj zakon, ali svakako nećemo glasati za ovakav predlog Vlade. Hvala lepo.

Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Matković.

Vrlo kratko, u pitanju je socijalna penzija koja se isplaćuje iz budžeta za sve, nevezano da li su plaćali osiguranje ili nisu plaćali osiguranje, jer to jeste ozbiljna tema i ona podrazumeva da se zapravo iz budžeta plaćaju svi stariji od 65 godina. Znači, onog momenta kada napunite odgovarajuću starost, a ukoliko nemate nikakve prihode, onda imate pravo na socijalnu penziju. To bi bilo jako dobro, jer postoji u nekim razvijenim zemljama, ali to prosto u ovoj zemlji nije nikada postojalo i za šta u ovom momentu nema ni mogućnosti da se uvede.
To je nešto drugo u odnosu na osiguranje. Pravo u ovom zakonu, kao i u čitavom sistemu zakona koji su regulisali ovu oblast ranije, stiče se u zavisnosti od toga da li uplaćujete ili ne uplaćujete doprinose.
Što se tiče Fonda, on naravno nikada nije bio investicioni fond, on se uvek punio tako što su se prikupljali doprinosi od postojećih zaposlenih i isplaćivale postojeće penzije. On nikada nije bio investicioni fond, a nije ni predlogom ovog zakona investicioni fond.
Vi ste potpuno u pravu da se oblast dobrovoljnog osiguranja u smislu posebnih privatnih fondova, koji bi sada radili po principu računa, mora regulisati. Ali, sadašnje firme rade na osnovu saveznog zakona o osiguranju i na saveznom nivou su se registrovale.
Nama predstoji kao regulativa, donosi je Ministarstvo finansija i mi ćemo učestvovati u onom delu uslova za povlačenje takve penzije. To je pitanje regulisanja finansijskih tržišta, pravila pod kojim neko investira, koliko se može investirati od tih sredstava u inostranstvu, a koliko se mora investirati ovde, to je čitava regulativa za koju smo mi preuzeli obavezu da je uradimo kao Vlada u narednih šest meseci kada je reč o tom dobrovoljnom osiguranju.
Što se tiče drugog stuba, odnosno ovog mešovitog sistema, mnoge zemlje u tranziciji za njega se odlučuju, ali je važno šta on to podrazumeva? Znači, kada uvodite drugi stub, onda kažete sledeće - svi oni mlađi, recimo, od 40 godina, oni sada samo deo svojih doprinosa uplaćuju u ovaj naš postojeći fond iz koga se isplaćuju penzije, a drugi deo ne uplaćuju u taj, već u poseban fond, na svoje posebne individualne štedne račune. Oni stariji od 40 godina i dalje celokupne svoje doprinose uplaćuju u ovaj prvi stub, a to je tekući način finansiranja.
Naravno, bilo je moguće da se mi opredelimo za takvu varijantu, a moje je najdublje uverenje da takva mogućnost u našim uslovima danas ne postoji, čak imam rezervi i za srednji rok, ali o tome možemo razgovarati. A zašto? Zato što to automatski znači da ni ovi doprinosi koji se danas prikupljaju ne bi išli svi u ovdašnji penzioni fond da se iz njega finansiraju tekuće penzije.
Pa šta to ima za posledicu? To za posledicu ima da morate smanjiti penzije, još više usporiti njihov rast, odnosno uvesti negativno indeksiranje, jer prosto se sadašnji penzioneri moraju iz nečega finansirati; ako imati manji priliv u sadašnji fond, to znači da je to jedina mogućnost; a druga je mogućnost da se iz budžeta još više dopunjava ovaj fond iz koga se finansiraju ove penzije, što takođe u ovim uslovima nije moguće, kada se već ima u vidu kolika su izdvajanja iz budžeta za penzije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ, odnosno zamenik predsednika poslaničke grupe SSJ.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već više od godinu dana svi zaposleni u Srbiji očekuju sa nestrpljenjem zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Očekivali su nešto novo, reformski novo, a u stvari su dobili ovim predlogom zakona od Vlade Republike Srbije samo smanjenje određenih prava za buduće penzionere, kao i manju penziju, po mišljenju SSJ.
Mi smo očekivali da će ovaj novi zakon stvarno reformisati pravo na penzijsko-invalidsko osiguranje i u tom smislu dati nešto novo, pa da se materijalni položaj, kako sadašnjih penzionera, korisnika penzija po bilo kom osnovu, tako i budućih penzionera poboljša.
Ovde je ministarka u svom uvodnom izlaganju rekla da imamo nepovoljan odnos zaposlenih radnika i penzionera. U objašnjenju ovog zakona govori se da je šezdesetih godina šest zaposlenih izdržavalo jednog penzionera, a danas 1,6 zaposlenih izdržavaju jednog penzionera. Sigurno da to nije povoljan odnos i da to nepovoljno utiče na materijalni položaj, odnosno na visinu penzija ovih sadašnjih i budućih korisnika.
Međutim, ovde treba postaviti drugo pitanje: šta smo mi uradili reformski da se taj broj zaposlenih od 1,6 poveća na 2,5 ili 3 zaposlena u Srbiji na jednog penzionera, ali to je pitanje za neke druge diskusije i druge zakone.
U ovom zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, što je najznačajnije, budući penzioneri će pravo na penziju ostvariti na osnovu celokupnog radnog staža, odnosno doprinosa i visine doprinosa, tj. visine plate u svom celokupnom proteklom radnom veku.
To je ono što će odmah dovesti, tvrdim odavde odgovorno, u nepovoljan položaj većinu budućih penzionera u odnosu na sadašnje i korisnike koji će ovih dana otići u penziju, koristeći pravo na najpovoljnijih deset godina.
Ovde je rečeno da je rešenje simulirano na preko 100.000 budućih korisnika penzija i da će vrlo mali broj tih budućih penzionera doći u situaciju da ima manju penziju. To nije tačno, odgovorno tvrdim. Uzmite, bez obzira na ove korektivne faktore, opšti bod i lični bod, da će većina penzionera imati niže penzije po novom zakonu, nego što bi imali po sadašnjem zakonu.
S druge strane, postavlja se pitanje zaposlenih što su u svom radnom veku imali napredovanje u službi - počeli su na najnižim radnim mestima, pa su se školovali, došli do neke fakultetske diplome, pa čak do doktorata - da im sada veće plate neće stvarati uslove za veće penzije. Da li na ovaj način mi destimulišemo ljude da u svom radnom veku ne traže i ne teže da idu ka boljem, ka većoj plati, jer im to neće mnogo uticati na visinu penzije. Možda za 1-2%, a kada već čovek doživi penziju, nije toliko bitno da li će imati 10.000 ili 10.500 dinara.
Do sada najpovoljnijih 10 godina, bar u većini firmi, bilo je tih čuvenih 70-tih do 80-tih godina, kada je privreda u Srbiji dobro radila, kada su plate bile dobre. Uglavnom su ljudi uzimali te proseke za svoju penziju.
Ukoliko se zadrži ovo predloženo rešenje, a mi iz SSJ smo protiv toga, onda bi penzioneri po važećem zakonu imali veću penziju u odnosu na njihove kolege koje iz bilo kojih razloga nisu mogli ili nisu stekli pravo ili neki osnov da bi ostvarili pravo na penziju. Znači, imali bi manju penziju za 10 do 30%, zavisi od pojedinačnog slučaja.
Ovde se postavilo pitanje zašto je veliki broj invalidskih penzija u Srbiji. Oni koje dobro sećanje služi, treba da znaju da su unazad 10, 15, 20 godina dosta bili liberalni uslovi za odlazak u penziju, da lekarske komisije, to se mora priznati javno, nisu baš sa nekom velikom oštrinom gledale na te ljude koji su želeli da budu invalidski penzioneri.
Zatim, bilo je slučajeva da su i firme želele da se oslobode mnogih invalida druge i treće kategorije, pa su čak i preporučivale komisijama da im daju pravo na prvu kategoriju i da odu u penziju. To je činjenica i toj istini treba pogledati u oči.
Međutim, takođe treba reći i sledeće: u mnogim firmama su uslovi rada bili loši, vrlo malo sredstava je odvajano da bi se poboljšali, pa je to umnogome uticalo da je mnogo mlađa kategorija ljudi, ispod 50 godina, sticala pravo na invalidsku penziju, jer im je bila smanjena radna sposobnost ili su bili oboleli od neke profesionalne i druge bolesti zbog koje su morali da odu u invalidsku penziju. Dakle, pitanje invalidske penzije, s jedne strane, jeste pitanje lekarske komisije, ali je s druge strane i pitanje da li su uslovi rada bili dobri i da li je zaštita na radu bila dobro sprovedena u svim firmama.
Imao sam tu sreću da sam godinama radio u Industriji kablova u Jagodini, koja je mnogo svojih sredstava potrošila na zaštitu radnika, na zaštitna sredstva itd. Ulaganjem tih sredstava je dosta smanjena mogućnost dobijanja invaliditeta na radnom mestu.
Sve u svemu, po mišljenju SSJ, ovakav Predlog zakona, kada je u pitanju odlazak u penziju iz radnog odnosa, odnosno zaposlenih u državnim, javnim i sličnim preduzećima, neće poboljšati položaj penzionera. Mislimo da će penzije biti manje, odnosno procentualno manje nego što su sada.
Kao što sam rekao, pitanje invalidskih penzionera je posebno, gde je ovaj član koji reguliše prava na invalidsku penziju i sva ona druga prava po Predlogu zakona u suprotnosti sa članom 40. Ustava Republike Srbije. Ne bih da ga citiram i da oduzimam vreme. Da podsetim, to je važeći Ustav Republike Srbije, još ga nismo promenili i bar toliko bismo morali da ga poštujemo, kad dajemo predlog ovakvog zakona i sutradan kada ga usvajamo. Mi iz SSJ-a smo dali amandman na član 18. Predloga zakona, kojim tražimo da se i u postojećem zakonu primeni član 40. Ustava Republike Srbije, a on daje pravo zaposlenima na smanjenu radnu sposobnost, opasnost od bolesti itd.
Dozvolite mi da se sa nekoliko rečenica osvrnem i na osiguranje poljoprivrednih proizvođača. U Predlogu zakona, u ovom osnovnom tekstu koji imamo, predviđeno je da poljoprivredni proizvođači moraju obavezno da osiguraju jednog ili više članova porodičnog domaćinstva. Takođe, postoji amandman od strane Odbora za poljoprivredu, koliko sam video, verovatno će taj amandman biti usvojen od strane Vlade, a kaže ministarka da je već usvojen, da samo nosilac ili neko od članova porodičnog domaćinstva bude obveznik osiguranja po osnovu poljoprivredne delatnosti.
Mi iz SSJ, kao što je poznato, u većini naših diskusija smo se zalagali i zalagaćemo se uvek za bolji život zemljoradnika ili, ako to lepše zvuči, poljoprivrednih proizvođača. U ovom trenutku ne možemo podržati ovaj predlog zakona, da poljoprivredni proizvođači budu obavezno penziono osigurani. Razlozi su sledeći: u ovom trenutku Fond zemljoradnika duguje poljoprivrednicima ili zemljoradnicima 17 ili 18 penzija, pa se postavlja pitanje - ako se nastavi ovakav trend kašnjenja penzija, a obavežu se poljoprivredni proizvođači da moraju obavezno da osiguraju najmanje jednog svog člana porodičnog domaćinstva, da li će ti, kada steknu pravo na penziju, uopšte dočekati da prime tu penziju, ako će tu penziju ostvarivati sa 63, odnosno 65 godina života, kao i drugi.
(Predsednik: Da li koristite i narednih 10 minuta?) Da.
Drugi razlog jeste što je materijalni položaj poljoprivrednih proizvođača u Srbiji izuzetno težak. U ovom trenuktu, bez obzira što je mali katastarski dohodak kao osnovica za plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika, siguran sam i tvrdim u ime poslaničkog kluba SSJ da će vrlo brzo taj katastarski dohodak biti revalorizovan za nekoliko puta, pa će obaveza poljoprivrednih proizvođača biti daleko veća nego što je sada, u trenutku kada ovaj zakon bude počeo da se primenjuje.
Dakle, činjenica je da su poljoprivredni proizvođači u izuzetno teškom položaju, da njihove proizvode danas nema ko da kupi, niko im ne garantuje cenu itd, pa se postavlja pitanje od čega će ti ljudi da plaćaju, koji je izvor prihoda, a moraće kada ih obavežete da plaćaju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Bilo je ovde govora, od strane gospođe ministarke, da ima mnogo staračkih domaćinstava koje nema ko da izdržava na selu i da upravo ova penzija treba da im obezbedi neku materijalnu, socijalnu, ekonomsku sigurnost. Gospodo iz vlasti, donesite zakon da deca stara lica moraju da izdržavaju, kao što je u visokorazvijenim zapadnim zemljama obaveza da se izdržavaju roditelji od strane one dece koja imaju od čega da ih izdržavaju.
Ako mislite da je penzija od 2.000 dinara, koliko je sada najmanja penzija poljoprivrednih proizvođača, prima se dva puta mesečno i to neredovno, u ovom trenutku više od mesec dana nije isplaćena zemljoradnička penzija, dovoljna da neko staračko domaćinstvo, odnosno penzioneri i zemljoradnici žive od toga, grdno se varate. Mora mnogo više para da se obezbedi da bi ta lica, kako nisu u mogućnosti da obrađuju svoju zemlju, mogla od toga da se izdržavaju, a ne mogu da se izdržavaju samo od ovih 2.000 dinara.
Kada su u pitanju poljoprivredni proizvođači, mi iz SSJ-a se zalažemo da se u ovom trenutku ne obavezuju poljoprivredni proizvođači na plaćanje doprinosa, na tzv. obavezno osiguranje, već da se stvore ekonomski uslovi da se poboljša materijalni položaj zemljoradnika, pa da se onda obavežu na plaćanje doprinosa za jednog ili više članova svog porodičnog domaćinstva.
U ovom trenutku mislim da je adekvatno rešenje da to ostane dobrovoljno osiguranje, da svaki zemljoradnik, odnosno nosilac porodičnog domaćinstva oceni i proceni da li je sposoban ekonomski i finansijski da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i da tako ostavimo slobodu poljoprivrednim proizvođačima da sami odluče žele li ili ne žele da se osiguraju za slučaj starosti.
Posebno bih naglasio da se mi iz stranke SSJ ne slažemo sa uvođenjem plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na ugovor o delu, autorske honorare, na rad preko omladinskih zadruga itd. Zašto - ako i ovo bude ostalo u zakonu, ovakav predlog, i ako se bude plaćalo na autorske honorare, ugovore o delu itd, onda će jedan uzan krug ljudi u ovoj Srbiji, koji stalno imaju sklopljene ugovore o delu, imaju honorare itd. preko raznih veza i vezica, a zna se kako se dobijaju honorarni poslovi, kako se dobijaju poslovi po osnovu ugovora o delu, tako dovesti sebe sigurno u povoljniji položaj kada steknu pravo na penziju, mislim na starosnu, na invalidsku.
Jednostavno, imaće daleko veće penzije nego iste njihove kolege koji rade sa njima, na istom radnom mestu, a da ne pričam o tome da će mnogi ti ugovori da se izvršavaju na radnim mestima, da će mnogi honorari da se zarađuju na radnim mestima i koristeći u firmama, u preduzećima, sva ona pomagala potrebna da bi odradili posao za koji su vezali ugovor.
Dakle, mislim da treba to da izbacite iz ovog zakona, a takođe ne možemo da prihvatimo da se i rad preko omladinskih zadruga obaveže, odnosno da se na te isplate plaćaju doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje. Na neki način ovaj zakon će biti u koliziji, čini mi se, sa Zakonom o radu, gde to nije predviđeno.
Na kraju, da ne ispadne da samo mi iz SSJ kritikujemo, pohvalio bih član 60. Predloga zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, gde je rečeno da sve žene koje su rodile treće dete imaju pravo na tzv. poseban staž od dve godine, ali istovremeno predlažemo da uzmete u razmatranje mogućnost da žene koje su rodile četvrto, peto ili šesto dete takođe imaju neki poseban staž od jedne ili dve godine viška, da bismo na taj način pospešili rađanje dece u Srbiji i da Srbija izađe iz bele kuge. To vam je predlog SSJ.
Na kraju svega ovog izloženog, i pored ove pohvale člana 60. Predloga zakona, poslanici SSJ ne mogu glasati za Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u načelu, a pošto smo podneli oko 50 amandmana, to je dokaz da smo vrlo studiozno radili na ovom predlogu zakona. Ukoliko se većina ovih amandmana usvoji i bude ugrađena u konačan tekst zakona, razmislićemo da li ćemo vam dati podršku pri konačnom usvajanju zakona. Hvala.