Dame i gospodo poslanici, amandman gospodina Janjića je apsolutno prihvatljiv za predstavnika Vlade, odnosno za predlagača, jer bi predlagač trebalo da vodi računa ne samo zbog puke terminologije, s obzirom na to da u članu 2. zaboravlja da je finansijski lizing trojni ugovor, iako se radi o dva zasebna ugovora, ali imamo tri učesnika. Samo ono što je navedeno pod tačkom 2) u članu 2. naziva finansijskim lizingom, a on to nije bez tačke 1) i bez ovog učesnika. Niste nas ubedili juče, bili ste veoma siromašni u odgovoru.
Po pitanju ovog amandmana trebalo bi da u naslovu iznad člana 3. stoji: "Ugovor o finansijskom lizingu".
Takođe, termin "rok" je svojstven procesnom pravu i ovde bi trebalo umesto termina "rok" koristiti "vreme", jer se ugovor uvek zaključuje na određeno vreme, a ne na određeni rok. To vam je i u obligacionom pravu tako. Jednostavno, tako smo učili i od toga nećemo da odstupimo. Mislimo da celokupan pravni sistem treba da prožima jedna terminologija, zbog jasnoće i čistote pravnog stila i izgradnje jednog pravnog sistema.
Predlažemo da vreme na koje se zaključuje ugovor o finansijskom lizingu bude najkraće šest meseci. Vi u obrazloženju za odbijanje amandmana navodite da je u uporednom pravu univerzalno prihvaćeno pravilo prema kome se ovi ugovori zaključuju na duže vreme, koje se kreće između dve i pet godina, najduže 10, a vi ste ovim zakonom predložili da to bude 30 godina.
Znači, odstupili ste od tog univerzalnog pravila koje važi u uporednom pravu, pa ne vidim razlog zašto sada ne možemo da smanjimo na šest meseci, pogotovo kada imamo situaciju da se ponekad... Izvinjavam se za ovih 30 godina, prebacila sam se na koncesije, jer ste nam dali mogućnost da i jednu i drugu materiju raspravljamo u 20 minuta, pa ponekad čovek dođe u situaciju da ne zna o kom zakonu priča. Sami ste krivi zbog toga, a nas dovodite u ovako neprijatnu situaciju da pravimo lapsuse.
Dakle, moguće je da taj ugovor bude na onoliko vremena koliko to ugovarači odluče. Svako sam štiti svoj interes, i onaj koji daje lizing, i onaj koji prima lizing. Ako se oni međusobno dogovore, u pitanju je neki sezonski posao, neko hoće da kupi kombajn na lizing za šest meseci, kako će on da se završi, da li će da ga otkupi posle šest meseci ili lizing prestaje posle šest meseci, to je apsolutno pravo ugovarača. Ne možete u obrazloženju da nas ubeđujete da treba da glorifikujemo ugovor, a onda se predlagač, Vlada, upušta u određivanje vremena trajanja, ili u to kako se obračunava naknada koja treba da se isplaćuje po ugovoru o lizingu.
Ne mešajte se u ugovorni odnos, rekli ste - trojni ugovor, tri učesnika, pustite njima da oni to regulišu, ali omogućite tih šest meseci. Ako oni odluče da to bude dve godine, tri godine i sl. niko nema ništa protiv, ali zbog čega bi se to spustilo na dve godine; jer, jednostavno, ne stoji obrazloženje da rok od šest meseci ne odgovara prirodi ovog ugovora i zbog činjenice da bi se usvajanjem takvog rešenja stvorio osnov za izigravanje zakona putem zaključivanja fiktivnih ugovora o lizingu, iza kojih se u suštini nalazi prodaja.
Uvek je na kraju, praktično, u pitanju prodaja. Ako je onaj koji je primio lizing zainteresovan da postane vlasnik opreme koju je kupio u lizingu, na kraju je to ipak ugovor o kupoprodaji, s tim što je imao određeni vremenski period za otplatu na rate odnosno plaćajući nadoknadu za lizing. U tom smislu smo podneli amandman - niste nas svojim obrazloženjem ubedili da nismo u pravu, ali osnovno zbog čega tražimo da se smanji, mada mislimo da to uopšte ne treba da stoji, treba ostaviti ugovaračima da sami odrede rok polazeći od osnovnih ekonomskih interesa.
