Gospodine ministre, vama se obraćam, jedino vi u ovoj sali slušate i niko više ne sluša. Zakon koji ste predložili verovatno da u nekoj sređenoj državi ima smisla i funkcioniše. U ovoj našoj državi mislim, a znam i iz prakse, dosta nema smisla. Mnoge stvari nisu rešene.
Uvek sa ove govornice postavim pitanje: šta sa zemljoradnikom? Ako hoće zemljoradnik da da založno pravo, može na poljoprivredne mašine, na traktor, plug i tako dalje. Naše poljoprivredne mašine su izuzetno stare.
Sada hoćemo da razvijemo proizvodnju, gde se predlaže zalivanje zalivnim sistemima, koji su vrlo skupi. Da bi neki od zemljoradnika, mladih ljudi, to hteli da urade, mora da da hipoteku na zemlju. Založno pravo ne može, jer su sve mašine stare. Vrednost tih mašina ne dostiže neku veliku cifru.
Takođe nemamo određenu stabilnu cenu poljoprivrednih proizvoda. Vidite šta se desilo pre pet meseci. MK Komerc uveze svoj kukuruz i obori cenu na našem tržištu, na berzi. Posle toga bila je cena 4,5 dinara. Posle toga samo njegovi kamioni rade i izvoze pšenicu i kukuruz. To je poznato.
Drugo, kod nas postoji založno pravo na pokretne delove. Na primer, radio sam u jednoj firmi i davali smo založno pravo na neki buldožer, koji je star 25 godina. On je u dobroj funkciji, radi, on je Katerpilar. Morali smo da uzmemo procenitelja da proceni to i Vojvođanska banka je tražila 1:3. Znači da je ova mašina skuplja tri puta, a kamate su bile izuzetno velike.
Nije strah od zaloge, već je strah od proizvodnje, koje nema. Ko je kriv u ovom trenutku? Uvek je država ta koja je uspešna ili neuspešna, država je ta koja je kriva ili ne.
Šta treba uraditi? Mislim da treba razdvojiti politiku od privrede. Politika se mnogo meša u privredu. Zatim, rekonstruisati bankarski sistem, da se smanje stope. Donacije koje dobijaju banke, na primer Vojvođanska banka dobila je pet miliona evra od Eksim banke da plasira i uopšte nije plasirala te pare. To su činjenice koje stoje.
Zatim, mnogo efikasniji sudovi, naročiti Trgovinski sudovi. Brža i poštenija transformacija, rekonstrukcija javnih preduzeća, razvoj malih i srednjih preduzeća i stimulacija u poljoprivredi. Treba stvoriti preduslove. Znači, hitno pokrenuti proizvodnju, pokrenuti investicije i razdvojiti politiku od privrede.
Investicije moraju krenuti. Sada nemamo investicije. Nosioci investicija su javna preduzeća, kao Naftagas, EPS, NIS i tako dalje. Tih investicija nema. Imamo nešto malo, koje su određene za neke popravke i gde dobijamo delove mašina. U odnosu na prošlu godinu skresano je 80% investicija. To vi verovatno dobro znate.
Bojim se da preko ovog zakona može da se desi da određena grupa ljudi kupi na lak način forme. Ja to pretpostavljam, može se desiti, nisam siguran u tome. Zato vam kažem, zato sam rekao u početku - verovatno, možda u Engleskoj, Americi, gde su sistemi svih zakona usklađeni, gde imaju proizvodnju, onda ima smisla. Kod nas mislim da je preuranjeno.
Hvala.

Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije.
Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Todorović, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije.
Narodni poslanik Arsen Kurjački nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo, nadam se da imate dovoljno strpljenja da saslušate moje izlaganje povodom predloženog zakona. Ako ste nestrpljivi, uvek postoji mogućnost da napustite salu, s obzirom da smo doneli odluku o produženom radu do 20,00 časova, mislim da ćete imati mali strpljenja da ispoštujete odluku koju ste sami svojom voljom doneli.
Na početku mog izlaganja o Predlogu zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, moram da kažem da je prvi utisak koji sam stekao nakon čitanja ovog zakona i nakon kratkog podsećanja onoga što su me svojevremeno podučvali na Pravnom fakultetu, nije to bilo skoro, ovde se ne radi o zakonu koji će prvenstveno imati zadatak da pospeši razvoj privrede, niti se radi o zakonu koji će to uspeti da to postigne.
Ovde se radi o potpuno oprečnom cilju, a to je zaštita poverioca u smislu da će se u našoj zemlji pojaviti uskoro neki problemi vezani za zaštitu poverioca, s obzirom da smo mi do sada u našem pravnom sistemu imali prevashodno zaštitu dužnika, što, po mom skromnom mišljenju, nije sasvim opravdano. Međutim, ovde će biti dosta problema, naročito imajući u vidu da su instituti zaštite poverilaca u svim oblicima koji se primenjuju na Zapadu dosta nemilosrdni.
Dakle, ako imamo u vidu trenutno stanje ekonomskog razvoja, u kome se nalazi naša privreda i naša zemlja, zaista ovaj zakon može da bude, ne u cilju razvoja ili pospešivanja tog ekonomskog stanja, nego totalno suprotno - u cilju obezbeđenja poverilaca i oduzimanja onih pokretnih stvari koje će biti stavljene pod zalogu. Jer, u težnji da oni koji žele razviju neki biznis, da izađu iz siromaštva, da unaprede svoje socijalno-ekonomsko stanje, te svoje pokretne stvari, pošto o nepokretnim stvarima možda i ne može da bude reči jer ih nemaju, ima da stave ili opterete zalogom.
Podsećanja radi, u rimskom pravu, kao što znate, do perioda Republike postojala je mogućnost, poverilac je mogao dužnika posle 60 dana od dana dospeća duga da ubije ili proda u ropstvo - putem instituta manus injectio. Nadam se da neće biti slučaj i ovde kod nas, da neće ovaj zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, dovoditi do toga. Na svu sreću u rimskom pravu je to, u periodu Republike, onemogućeno.
Kao što znate, do sada je u našem pravu bila ozvaničena podela po vrsti stvari koje se opterećuju zalogom ili hipotekom, dakle, u zavisnosti od toga koje se stvari opterećuju ili zalažu. Radilo se ili o hipoteci koja se odnosila na zalaganje nepokretnih stvari, uz upis u zemljišne knjige, ili o ručnoj zalozi, gde je osnov za postojanje ručne zaloge, u smislu obezbeđenja poverioca, bilo neposredno predavanje u državinu stvari koja se stavlja ili opterećuje ručnom zalogom.
Cilj založnog prava je, dakle, da poveriocu obezbedi ispunjenje dužnikovih obaveza, a dužnik može ispuniti svoju obavezu samo ako ima u državini stvar, ako tom stvari može da obavlja određenu delatnost ili neki posao, ako ih upotrebljava za rad i tim radom stiče određenu korist, kako bi mogao da ispuni svoj zadatak - dakle povraćaj duga. S tog aspekta, ovakva ideja može da bude podržana, ideja koja stavlja u zapećak ili opovrgava dosadašnju podelu na ručnu zalogu i hipoteku po predmetu stvari koje se opterećuju putem zaloge.
Dakle, ovakva ideja može da bude u načelu podržana. Međutim, zato je neophodan preduslov da se radi o bogatom društvu, sposobnom da stvori pojedince koji neće ugroziti svoju egzistenciju niti ručnom zalogom, a kamoli hipotekom. Međutim, kao što sam već rekao, čini mi se da će ovde biti sasvim suprotan slučaj.
Interesantno je da pogledamo kako se reguliše predmet založnog prava; dakle, to mogu da budu pokretne stvari, pravo potraživanja i druga prava, a članom 12. regulisano je da predmet zaloge može da bude i suvlasnički udeo.
Hipotetički gledano, vrlo će biti interesantno da vidimo kako će u praksi da se sprovede naplata poveriočevog duga ukoliko se suvlasnički udeo javlja kao založena stvar. Dakle, kako će on biti upisan, kako će biti prodat putem suda. Ukoliko ostali suvlasnici ne budu hteli da učestvuju u jednoj takvoj raboti, ukoliko eventualno nisu bili konsultovani o stavljanju ručne zaloge i upisu te ručne zaloge u javni registar, kako će moći da se naplati takva ručna zaloga sudskom prodajom i da se obezbedi takav poverilac.
Ima mnogo hipotetičkih stvari o kojima možemo da pričamo i one dokazuju da, nažalost, ovaj zakon nije dovoljno dobar, dovoljno precizan, a u prilog tome mogu da navedem i činjenice da se, zaista, u ovom tekstu zakona mogu da nađu mnoge dispozitivne odredbe, mnoge reči, kao na
primer - dužan je, a šta ako neće, tipa - treba da uradi ovo, treba da uradi ono, pa dobro, ako je benevolentno ostavljeno poveriocu, zalogodavcu ili zalogoprimcu da radi po svom nahođenju ili po svojoj savesti, a ne normira se kazna, gubi se osnovna suština zakona i dobijamo odredbe slične međunarodnom pravu, gde fali sankcija. Dakle, kada nema sankcija, nema ni zakona. Vrlo prosto, sud će imati problema da, ukoliko radi po ovom zakonu, sprovede ovakve odredbe.
Drugo je pitanje, pošto znamo da je državina do sada bila osnov za sticanje ručne zaloge, ono što će se omogućiti ovim zakonom, dakle, da se stvar koja se stavlja u zalogu ostavi u državini dužnika. Po germanskoj koncepciji, pravo na državinu kada zalogodavac preda stvar u zalog zalogoprimcu, obojica imaju državinu na založenoj stvari. Po već pomenutoj germanskoj ili modernoj koncepciji, koja je do sada bila prihvaćena i kod nas, zalogoprimac ima neposrednu državinu, jer drži stvar u svojim rukama, a zalogodavac posrednu državinu.
Po rimskoj koncepciji, koja je takođe primenjena u austrijskom založnom pravu, zalogoprimac ima državinu prava, a zalogodavac državinu stvari i sada je vrlo interesantno kako će se odredbe, koje su precizirane i sadržane u Zakonu o obligacionim odnosima, uskladiti sa sasvim drugačijom koncepcijom, jer ćemo imati dva suprotstavljena načela koja poništavaju podelu založnog prava prema vrsti stvari na pokretne i nepokretne, koje se stavljaju u hipoteku ili pod zalog.
Ima mnogo nerešenih i nejasnih pitanja i ukoliko založno pravo treba da bude unapređeno jednim ovakvim rešenjem, možda nije zgoreg razmišljati i o ostalim institutima koji su bili sadržani u predratnom založnom pravu, a podsetiću da se radi o nekim institutima koji su bili atipični za nepokretnosti. Dakle, ako se osnov za ručnu zalogu do sada smatrao prenos državine zalogoprimcu, da li možemo da razmatramo mogućnost da nepokretnosti takođe mogu da budu ne samo upisane u zemljišne knjige, nego da državina nepokretnosti može da pređe kod zalogoprimca, a ne da ostane kod dužnika.
Moramo da vidimo kako će situacija da teče dalje, ali pošto sam već ušao duboko u jedanaesti minut, a nemam vremena da kažem sve ono što sam pripremio, ostaćete uskraćeni za neka rešenja, a mislim da će ta rešenja biti sadržana u amandmanima Socijalističke partije Srbije, a ionako nema prenosa, a sumnjam da ćete imati razumevanja za sve ono što sam pričao do sada.

Reč ima narodni poslanik Dušan Ilić. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Golub Rajić.

Dame i gospodo, kada čovek čita ovaj zakon, ne može a da se ne seti Dostojevskog i drugih klasika ruske književnosti, koji su u svojim delim detaljno opisali stanje u ruskom društvu u DžVIII i DžIDž veku.
Čini mi se da će ovaj zakon dovesti i srpsko društvo u sličnu poziciju, da će ubrzati raslojavanje u srpskom društvu, da će vrlo brzo da se izdvoji malobrojan sloj bogatih ljudi, zelenaša koji će imati kapital da daju kao poverioci, a da ćemo na drugoj strani imati veliki broj sirotinje koja će morati za golu egzistenciju da se zadužuje i da koristi odredbe ovog zakona.
Ovaj zakon unosi dosta pometnje u pravni sistem, a posebno u obligacione odnose, jer se preklapa u mnogim svojim delovima sa Zakonom o obligacionim odnosima i sa Zakonom o izvršnom postupku, tako da će u praksi biti vrlo često slučajeva i pojava da će morati sudovi da reaguju, odnosno sudije će dobiti mnogo više posla nego što bi inače imali da ovaj zakon ne prođe u ovoj skupštini.
Ukratko da se osvrnem na nekoliko odredbi ovog zakona, koje nisu, po mom mišljenju, ispravne. U prvom delu nije precizno definisano da stvari koje se zalažu moraju da imaju dokaz o svojini. Znači, trebalo je precizirati da se kao element ugovora o zalozi podnese i dokaz o pravu svojine nad predmetom koji se zalaže.
U članu 18. ovog zakona više deklarativno, i zvuči kao preporuka, stoji da je zalogodavac dužan da po zaključenju ugovora o zalozi čuva predmet založnog prava sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno dobrog privrednika, da ga održava u ispravnom stanju. Ovo zvuči deklarativno, jer ne stoji nikakva sankcija ako se on tako ne ponaša. Ko će da proveri da li se on ponašao domaćinski i ko će sankcionisati njegovo eventualno nedomaćinsko ponašanje?
Ovaj član je u vezi sa članom 52. gde stoji podnaslov - Propast stvari. U prvom stavu se kaže da založno pravo prestaje i briše se iz registra zaloge kada predmet založnog prava propadne. Ova dva člana, čini mi se, ostavljaju određene mogućnosti za razne manipulacije u praksi i mislim da bi trebalo, obzirom da ovde nije definisana obaveza osiguranja stvari koja se zalaže, to preciznije definisati i na neki način izbeći neke kasnije probleme u praksi.
Takođe, u članu 28. govori se o fizičkim licima, koja dolaze u situaciju da budu zalogodavci. Ovde su prvi i četvrti stav u koliziji, jer se u prvom stavu kaže da ako fizičko lice zaključi kao zalogodavac ugovor ne može se predvideti tim ugovorom da će predmet založnog prava preći u svojinu založnog poverioca ukoliko njegovo potraživanje ne bude namireno. To je prvi stav, a u četvrtom stavu stoji da se u trenutku dospelosti potraživanja založni poverilac i zalogodavac mogu sporazumeti da će predmet založnog prava preći u svojinu poverioca.
U prvom stavu se isključuje mogućnost da se to ugovorom definiše precizno, ako zalogodavac ne ispuni svoju obavezu da stvar, koju je založio, prelazi u svojinu poverioca, a ostavlja se mogućnost da o roku dospelosti poverilac i zalogodavac pregovaraju i dogovaraju, prave neke nove ugovore i dogovore da bi založena stvar prešla u svojinu.
Na kraju, registar zaloge nije precizno definisan, odnosno ovaj zakon nije propisao način ili metod, postupak, ko će utvrditi koje su organizacije nadležne za vođenje tog registra. Zakon pominje registar, definiše način upisivanja, ali ne kaže nigde ko će biti organizacija nadležna za vođenje registra, da li je to Narodna banka Srbije, da li je to neka druga organizacija i ko će odrediti tu nadležnu organizaciju.

Reč ima narodni poslanik Golub Rajić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Veroljub Arsić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije je Predlog zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, koji je podnela Vlada Republike Srbije, a da bi se obezbedio visok stepen pravne sigurnosti u dužničko - poverilačkim odnosima i konstituisanje povoljnih uslova za ulaganje u privredu Republike Srbije.
Činjenica je da je ovakav zakon, naravno amandmanski popravljen, potreban i da će stvoriti određenu klimu za ulaganje sredstava i razvoj privrede, a isto tako će stvoriti uslove poveriocima da efikasno naplate potraživanja od dužnika, njihovu insolventnost, smanjenje troškova kredita i sniženje kamata, ali zašto je tek danas na dnevnom redu Skupštine, a dostavljen nam je još 17. oktobra 2002. godine, a po članu 68. bi se primenjivao od 1. jula 2003. godine, a gospodin Pajtić amandmanom njegovu primenu pomera do 1. januara 2004. godine.
Šta to znači i da li ova vlada dobro misli o svojoj privredi i preduzetnicima, isto tako i građanima, ili daje neke lažne nade? Za privrednike, preduzetnike i druge građane Srbije mnogo bi značio TV prenos ove sednice, gde bi se ponajbolje upoznali sa sadržinom ovog zakona, jer ipak mali broj njih dolazi do "Službenog glasnika Republike Srbije", ali TV prenosa nažalost nema. Ovoj demokratskoj vlasti je to danas suvišno.
Nedržavinska zaloga, koja je predmet ovog zakona, ogleda se u nekim značajnijim ekonomskim prednostima u odnosu na državinsku, a najveća je što predmet zaloge ostaje u vlasništvu dužnika, što znači da dužnik može njegovim korišćenjem ili možda i prodajom da ostvari sredstva za otplatu kredita, pogotovo kad su predmeti zaloge dobra ili oprema kao pokretne stvari i koriste se u poslovnom prometu.
Zato bi ugovor o zalozi morao da sadrži ime i prezime, naziv firme, tačno prebivalište ili boravište, odnosno sedište poverioca i zalogodavca, kao i dužnika, kad su to različita lica, predmet založnog prava sa potrebnim obeležjima i identifikacijom, podatke o potraživanju koje se obezbeđuje založnim pravom, kao i dan i mesto zaključenja. Ovo preciznije i bolje definiše obaveznu sadržinu ugovora o zalozi.
Stav 1. člana 4. je istovetan sa članom 15. i ako on ostane kako je predložen, onda to treba promeniti u članu 15. ili tačnije definisati pojam založni poverilac, tako da založni poverilac stiče založno pravo upisom u registar zaloge, osim ako nije drugačije određeno zakonom.
Takođe, u istom članu 4. suvišan je stav 2. i treba ga brisati, jer je nepotrebno propisivati da ne proizvodi pravno dejstvo upis u registar zaloga, ako je zalogodavac založio tuđu stvar, odnosno predmet ili sredstvo na koje nema pravo svojine ili ako zaloga nije punovažna iz nekih drugih razloga.
Podrazumeva se da predmet založnog prava može biti individualno određena stvar kojom zalogodavac može slobodno raspolagati. Upis založnog prava treba vršiti na zahtev poverioca, uz izričitu izjavu zalogodavca o pristanku, da poverilac upiše založno pravo u registar zaloga, a to zbog toga da bi se stvorilo poverenje i da bi se uvelo više reda u institut založnog prava na pokretnim stvarima.
Mislim da je dobar predlog da predmet založnog prava mogu biti umatičena grla goveda, konja i drugih životinja, pčelinja društva, jata živine i riba, jer ovo pruža mogućnost poljoprivrednicima da po osnovu zaloge na pokretna dobra pospeše svoju proizvodnju, isto tako da građanima obezbede jeftinije proizvode, a i sebi bolji status. Ugovorom o zalozi treba predvideti obavezno osiguranje, jer se na taj način stvara veća sigurnost da poverilac može naplatiti svoje potraživanje od dužnika.
U članu 20. ovog zakona mora se preciznije definisati državina i upotreba predmeta založnog prava, kao i mogućnost da se ugovorom može propisati državina i u slučaju da zalogodavac o dospelosti ne ispuni obavezu prema založnom poveriocu. Takođe, treba predvideti, radi stvaranja veće sigurnosti u dužničko-poverilačkim odnosima, ukoliko založni poverilac u određenom roku ne isplati zalogodavcu višak cene dobijen prodajom iznad potraživanja, da plaća propisanu zateznu kamatu.
U članu 51. treba brisati stav 2. koji reguliše da se založni poverilac može namiriti iz vrednosti predmeta založnog prava i posle zastarelosti njegovog potraživanja, jer to nema nikakve veze sa prestankom založnog prava, odnosno isplatom duga i prestankom potraživanja.
Shodno predlogu poslaničke grupe SPS da se u članu 5. stav 2. zakona propiše obaveza poverioca, kad traži upis u registar, da pribavi izričitu izjavu zalogodavca o pristanku, ovaj dokument bi trebalo priložiti i prilikom podnošenja zahteva za upis založnog prava po članu 62. Predloga zakona. Isto tako, treba oročiti vreme za donošenje akta o odbijanju zahteva za upis založnog prava u članu 65, a razumno bi bilo da to bude tri dana od dana prijema zahteva za upis založnog prava, jer je isti rok, kao i ovaj, predviđen u članu 41.
Na kraju, u prelaznim i završnim odredbama, zbog kašnjenja usvajanja zakona u odnosu na predlog, treba uskladiti termine za njegovu primenu i amandmanski popravljenog ga što pre primenjivati.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, poslanička grupa SRS. Sledeći prijavljeni je Jovan Todorović, koji je odustao, a zatim narodni poslanik Zoran R. Anđelković, poslanička grupa SPS.

Dame i gospodo poslanici, SRS smatra da ovaj zakon uopšte i nije trebalo da bude danas u proceduri, a osim što je potpuno nepotreban i tehnički je vrlo nedorađen.
Na primer, u članu 5. predviđena je mogućnost da se založno pravo upiše u registar, ali ne mora; pri tome, potrebna je izričita izjava zalogodavca da prihvata da se to upiše u registar. To je malo neobično, da ne kažem čudno, jer registar postoji ili ne postoji, upisuje se ili se ne upisuje. Izjava o prihvatanju da se upiše je suvišna, jer postoji ugovor, na osnovu ugovora se upisuje. Tu nema dileme. Zato i postoji taj registar.
Član 7. je u svom stavu 1. čak i suprotan Ustavu Republike Srbije, jer se vrednost novca koji se daje može izražavati i u dinarima i u devizama. To samo daje još veće mogućnosti da iako ugovorom bude predviđen iznos u valuti, na šalteru se isplate dinari, ali po onoj većoj prodajnoj ceni, a ko vraća, ne sme da rizikuje i da možda kupi stranu valutu na ulici, nego na istom šalteru plaća opet u dinarima, pa mu se sad obračunava po nekoj drugoj nižoj vrednosti. Znači, evo i ekstrazarade koju omogućava ovakav zakon.
U članu 13. zalog mogu biti stvari koje će zalogodavac pribaviti u budućnosti. To sada prvi put čujem u životu, da neko može da garantuje nečim što će tek da nabavi. Dajem u zalog automobil koji ću da kupim za 10 godina. Šta ako ga ne kupim za 10 godina? Samim tim više ni ugovor o zalogu ne važi. Možda ću da ga kupim prvi dan posle 10 godina. Znači, ovo je suvišno. Ovakve zakone kao da je pisao neko ko nema uopšte nikakve veze sa ovom temom.
Dalje, sam zakon nije predvideo ko može da se bavi ovim poslom. Da li mogu banke? Hajde da kažemo da su vas strane banke koje su ovde na tržištu pritisle da napravite ovakav zakon da bi lakše naplatile svoja potraživanja. Ali, ko može još? Vi sada širom Srbije u skoro svakom gradu imate dve, tri ili više zalagaonica gde se sada radi ovakav posao. Postavlja se pitanje ko finansira, ko daje kapital u te zalagaonice. Privatni preduzetnici ili privrednici, teško. Prvo, nemaju para; drugo, i ako imaju, naučili su da rade sa svojim kapitalom, da imaju poverenja samo u sebe i sami su sposobni da zarade novac.
Ko drugi? Penzioneri kojima ste dali otpremnine prilikom odlaska u penziju; teško i to. Teško iz razloga što je pitanje da li su mu uplaćeni doprinosi kad odlazi u penziju. Znači, ko još ostaje? Ljudi koji su proteklih nekoliko godina stekli određeno bogatstvo...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Završavam... a koji su to svoje bogatstvo stekli na ivici zakona, da ne kažem i sa druge strane zakona.
Čini mi se da niste sve koji su takvi pohapsili i da još uvek ima onih koji su bliski vama.

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković, poslanička grupa SPS, nije prisutan.
Pošto više nema prijavljenih za reč, pitam da li se prijavljuju za reč predstavnici poslaničkih grupa koji to pravo nisu iskoristili?
Izvolite, narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS-Reforma Srbije. Izvolite.