Neću nikog da obradujem zbog toga, ali došli smo u apsurdnu situaciju da se socijalisti sakrivaju iza Sinoda. Divno, divno. (Žagor.)
Ovako, nekoliko nivoa primedaba je ovde bilo, a pokušaću na sve da odgovorim. Izvinjavam se, sve vas pažljivo slušam, shvatam da sam ovde zbog vas, samo bih vas molio da samo i vi saslušate ono što imam da kažem, ništa više od toga.
Godine 1929. donet je zakon o narodnim školama. Tim zakonom je uvedeno u Srbiji osnovno četvorogodišnje obrazovanje. Od te 1929. godine, pa do 1952. - 1953. godine ništa se nie menjalo. Godine 1952-1953. donesi su neki propisi kojima je okušano sa osam godina. Međutim, konačno je 1958. godine ozakonjeno osam godina. Znači, između 1929. i 1958. je 29. godina. Znači. 29 godina naša deca su išla u četvorogodišnju školu i posle toga su prešli u osmogodišnje obavezno obrazovanje.
Od tada pa do danas ostalo je na osam godina. Između te godine i današnjih dana je proteklo 45 godina. Trenutno stanje je takvo da sve zemlje u Evropi, dakle govorim o Evropi, imaju obrazovanje, kada se sve sabere i podeli, devet i po godina. Dakle, dužina trajanja obrazovanja, naravno prosečnog i zato tako govorim, je devet i po godina. Dakle, mi uvodeći devetogodišnje obrazovanje idemo na prosek. Ne idemo u ekstreme nijedne, nego idemo na prosek i mislim da je to produžetak obaveznog obrazovanja sa osam na devet godina, da je to ovaj narod zaslužio i da su to ova deca zaslužila i da je zaslužila država kao potrebu da joj se poveća obrazovni potencijal generacija koje dolaze.
Druge primedbe odnosile su se na taj broj časova i predmete. Gospodo moja, ovo je krovni zakon i nikada se zakonom nisu predviđali predmet i broj časova, ali nikada u istoriji. Nemojte tražiti od zakona da predviđa nešto što nikada nije. Gospodine Garčeviću, molim vas čitajte dobro propise. Posebnim zakonima se ponekad u nekim državama predviđa, ali nikada opštim zakonom. Kako će izgledati predmeti objavljeno je pre dva meseca i to je gospodo moja na javnoj raspravi čitav juni mesec. Mi čekamo vaše signale. Niko ne daje signale. O čemu se radi? Da li smo mi došli ovde da pljujemo stvari ili hoćemo da unapredimo obrazovni sistem ove zemlje? Ako hoćete to dajte signale, ugradićemo sve moguće.
Ovde, u zakonskoj materiji, ne mogu se predvideti predmeti. To je živa materija. Da li mi moramo da menjamo zakon svake godine zato što smo fiksirali da je poznavanje prirode i društva jedan predmet? Ne znam o čemu mi ovde pričamo.
Najzad, Sinod crkve, pošto se pomenuo, nemam nameru da otvaram bilo koju raspravu. Pre dva meseca, mesec i po dana, u Tolstojevoj ulici u zgradi Vlade je održan sastanak, kome sam bio prisutan i bile su prisutne u organizaciji Ministarstva vera sve verske zajednice. Verskim zajednicama do tančina je iznet koncept zakona. Oni su ga znali pre svih drugih. Dobili su ga u elektronskoj verziji preko Ministarstva vera pre svih drugih. Tada smo dobili od gospodina Irineja Bulovića i od ostalih predstavnika svih verskih zajednica saglasnost, odnosno podršku zakonu. To je istina. Dakle, ja vam govorim o tome kako se pripremao ovaj zakon.
Sinod ima legitimno pravo da govori ono što hoće i to niko neće nikada da ospori. Pošto se oni pozivaju na neku rezoluciju, rezolucija koja je potpisana u Francuskoj 7, u Klubu književnika u prisustvu, da vam sada ne govorim ko je sve bio, bio je i jedan predstavnik crkve, a to je Atanasije Jeftić episkop, koji izdaje žički časopis i oni se baziraju na kritici Ministarstva zbog pedagoške progresivne baštine, poništavanja pedagoški progresivne baštine.
Progresivizam je pravac čiji su najveći zastupnici Djuj i Kilpatrik. Inače je nastao u 17. veku od strane Komenskog i Makarenka. Progresivizam kao svoje osnovne principe uzima aktivno učešće u nastavi, vođenje računa o psihološkim principima učenja, vođenje računa o interesovanjima, životno iskustvo deteta. Gospodo, to je ovo što se nalazi u ovom zakonu.