Amandman SRS na član 14. je praktično nastavak prethodnih amandmana. Predstavniku Vlade bih skrenuo pažnju, nije bio prisutan prvog dana zasedanja Narodne skupštine kada je bila ova tačka dnevnog reda, kada su se razmatrali amandmani na član 7. Predloga zakona. Tada je rečeno u diskusiji ovde da su sportski savez, organizacije i sportski klub, odnosno klubovi, a skrenuo bih pažnju na tačku 5), dužni da urede sportskim pravilima iz svoje nadležnosti koje se sportske priredbe smatraju visoko rizičnim. Mi smo predložili amandmanom da se kaže - kada se smatraju visoko rizičnim.
Predlagaču bih skrenuo pažnju na član 11. U članu 11. stav 1. tačka 1) kaže - domaće i međunarodne sportske priredbe od većeg takmičarskog značaja. Stav 2. tog člana koji kaže - to uređuju sportski savezi. Član 12. odnosi se praktično na sve ovo što je navedeno u članu 11. stav 1. tačka 2) i 3). Tu postoji povećani rizik. Tu su klubovi dužni da to propišu, a ne sportski savezi. Za sportske saveze je navedeno da je to samo situacija iz člana 11. stav 1. tačka 1).
Sada prelazimo na član 14. A on je nastavak te logike koju naši amandmani slede. Vi ste ovde dali nešto što je praktično nemoguće. Pre svega, nemoguć je stav 2. Kako to MUP može da odredi prodajna mesta iz stava 1. ovog člana. Znači, veliki sportski klubovi čije utakmice, po pravilu, svaka druga, treća je visokog rizika, pored redovnih blagajni unutar sportskog objekta treba da imaju rezervne blagajne na 100, 200, 300, 500 ili ko zna koliko metara, po odluci Ministarstva, daleko od sportskog objekta. Znači, do dana održavanja rade blagajne i u gradu i u objektu, a na dan održavanja rade blagajne. Ako je, recimo, objekat "Pionir", na stotinu metara ne postoji nijedan drugi objekat. Znači, treba da se postavi neki montažni objekat. Ako MUP određuje gde će da se postavi neki objekat, onda Skupština grada i njene nadležne inspekcije mogu donesu rešenja o uklanjanju objekta koji je postavljen po nalogu MUP-a, jer je nemoguće da se to prodaje na ulici.
Mi amandmanima samo ukazujemo na besmislenost, nemogućnost sprovođenja ovog zakona. Mi ne sporimo potrebu da se ovo uredi. Ne sporimo ni mogućnost da se to selektivno uredi zavisno od ranga takmičenja, od značaja utakmice, od lokaliteta itd. Mi to ne sporimo. Osporavamo pravnu nemogućnost ovih odredbi koju ste ugradili. Moj prethodnik, gospodin Jovanović, ukazao je na te materijalne razloge, suštinske razloge zbog čega je ovo što je navedeno u stavu 1. besmisleno. Bolje je, valjda, kod tih većih sportskih objekata na tri-četiri blagajne da se napravi red i da se kupe te karte, nego 10-15 privremenih objekata da se pravi na 100, 200, 300 ili 500 metara od objekta, gde huligani mogu da prave to što prave. Teže je policiji koja odgovara za javni red i mir.
Uostalom, da li je ta mera toliko bitna da mora da bude na nivou zakonske norme? Da li je ona toliko značajna? Znam da je ovlašćenom predstavniku predlagača Vlade Republike Srbije danas teško da priča, čovek nije bio prvi put kada smo pričalu o članu 7. Ovo što ste malopre rekli za član 12. nije to. Ovo što ćete, pretpostavljam, da kažete za član 14. Nije to. Niko ne spori dobru nameru. Na ovaj način ne može da se ova stvar uredi, jer ovako kako je formulisano, to daje ovlašćenje policiji da uvek može da napravi problem od svakog sportskog takmičenja, od svake sportske utakmice, da propiše ili izda neke nenormalne naloge koji su jednostavno neispunjivi. Ovo je jedan od tih koji ne može da se ispuni. Osim toga, on je necelishodan. Ako je cilj zakona da se ljudi oteraju sa sportskih terena, verovatno će taj cilj da se postigne ovakvim predlogom zakona.
