Ovim amandmanom smo pokušali predlagaču da ukažemo na neke nelogičnosti. Ako se već donosi jedan zakon i ako ovi članovi treba da budu obavezujuće pravilo ponašanja, onda je sigurno da je član 12. nemoguće primeniti na svim sportskim priredbama, a on je tako koncipiran da predstavlja obavezujuću normu za sve organizatore sportskih takmičenja. Štaviše, predlagaču bih skrenuo pažnju na odredbu člana 21. stav 1. tačka 8), gde je propisano da ukoliko organizator ne ispuni ove obaveze iz člana 12. čini prekršaj, za šta je propisana novčana kazna od 200.000 do 400.000 dinara.
Ovaj zakon se primenjuje prema svim sportskim klubovima i na svim sportskim takmičenjima, počevši od školske lige, seoske lige, neke zone, međuzone, do prve i ovih elitnih naših liga. Nemoguće je da budu potpuno isti uslovi za odvijanje sportske priredbe u pogledu bezbednosti učesnika na nekom stadionu u nekom selu - koje na pet-šest metara pored terena ima njivu sa kukuruzom, a sa suprotne strane sa pšenicom - i "Marakani" ili stadionu JNA.
Odredbom člana 12. propisane su obaveze za visokorizične utakmice, pa fudbalska utakmica između dva susedna sela, koja 50 godina imaju neki svoj rivalitet, takođe je visokorizična utakmica. Kako tu organizator da postavi ograde, posebna mesta za prodaju karata različitim navijačima, da ne dođe do sukoba. Mislim da je mnogo bolje i ispravnije, obzirom da sportski savezi imaju svoja obavezujuća pravila za održavanje takmičenja i u okviru tih pravila određena pravila koja se tiču minimuma obezbeđenja i bezbednosti učesnika na sportskoj priredbi, da je to prepušteno sportskim kolektivima i Ministarstvu da rešavaju u zavisnosti od vrste sportskog takmičenja, lokacije gde se obavlja sportsko takmičenje, ko su učesnici, koliki je broj posetilaca itd.
Na ovakav način, kako je napisan član 12, to praktično znači da jedan običan policajac iz jednog sela kada bude u drugom selu na nekoj utakmici dežuran može da napiše primedbu, odnosno zahtev za sprovođenje prekršajnog postupka protiv sportskog kolektiva, da se kazni između 200.000 i 400.000 dinara, a te pare u tom rangu takmičenja su maltene godišnji budžet nekog seoskog tima i na taj način se praktično zatvori jedan sportski kolektiv i stvori novi problem.
Prosto ovaj zakon sadrži toliko članova koji vrve od otvorenih mogućnosti za zloupotrebe. Kome pružaju priliku za to? Pre svega Ministarstvu unutrašnjih poslova, zato što ono vrši nadzor nad primenom ovog zakona. Predlagač je morao o ovome da vodi računa, jer kako je napisan član 12. to praktično znači da u Narodnu skupštinu Republike Srbije može da uđe samo onaj ko skoči sedam metara uvis. Postavljen je nemoguć uslov. Tako je postavljen uslov i organizatorima sportskih priredbi. U zakonu ne može da bude napisano nešto što je nemoguće. To je samo Radoman Božović mogao sa 70 ruku - Zemlja može da bude četvrtasta.
Doduše, i ovde svakodnevno čujemo nešto nemoguće. Izbacite iz zakona nešto čemu mesto nije u zakonu. Postoje sportski savezi, pa se zna da za taj rang takmičenja stadion treba da izgleda tako, svlačionice tako, gostujući timovi, navijači gde treba da budu itd. i prema tim okolnostima dajte mere kojima se obezbeđuje sigurnost građana na toj utakmici i bezbednost učesnika, ali nemojte prema "Zvezdi" i "Partizanu", prema njihovim objektima, njihovom rangu takmičenja, da ta pravila selite u sportske klubove. Ne daj bože da još ispadne da svaki seoski klub treba da ima kameru za snimanje navijača. Nemojte nešto nemoguće da stavljate, jer ako stavite nemoguće, tu je instalisana mogućnost za zloupotrebe od strane onoga koji sprovodi ovaj zakon.
