Dame i gospodo narodni poslanici, za proteklih 20-tak meseci novi predlog zakona iz domena pravosuđa, a preciznije iz domena krivičnog prava, najpreciznije rečeno. Podsetimo se da smo za ovaj vremenski period nekoliko puta menjali krivične zakone, odnosno materijalno krivično pravo, da smo nekoliko puta menjali procesne zakone, kako Zakon o krivičnom postupku, tako i Zakon o postupanju protiv organizovanog kriminala, da smo nekoliko puta menjali onaj set zakona iz domena pravosuđa o sudijama, Zakon o javnim tužilaštvima. Otprilike, na svakoj sednici je na dnevnom redu neki od ovih zakona.
Šta to govori? Da li to govori o savesnom, stručnom radu ove skupštine ili istom takvom radu Republičke vlade ili, naprotiv, govori o tome da Republička vlada kao predlagač ovih zakona nema strategiju?
Ne samo da nema strategiju, nema ni viziju, ni nekoliko koraka, dva koraka napred ne vidi, odnosno nema rešenja za situaciju u kojoj se nalazi u ovom trenutku Srbija. Menjanje zakona radi samih izmena je učestala praksa u ovom parlamentu, pri čemu se ne čuje ni glas onih koji to kritikuju, ne ulazeći u to da li osnovano ili neosnovano, ali Republička vlada, odnosno predstavnik Vlade je u svakom trenutku, u obavezi da sedi u ovom parlamentu i da čuje primedbe koje konstantno iznosimo, naročito na ovaj domen pravosuđa, odnosno krivičnog prava, a da uključimo tu slobodno i građansko pravo.
Znači, dokaz o tome je i to što je Republička vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik propustio u ogromnom broju slučajeva da čuje primedbe i ispuni ono obećanje od decembra 2001. godine, kada je gospodin Batić obećao kodifikaciju krivičnog prava vrlo hitno i vrlo brzo. Od toga do danas nema ništa. Danas nema ni najave da će bilo šta biti učinjeno, ali imamo novi predlog zakona gde se osnivaju novi tužioci, nova sudska veća, nove pritvorske jedinice, sve specijalno u odnosu na opšte.
Ovo može biti u dobroj nameri, međutim, ne možemo govoriti o dobroj nameri, kada se za sve i svašta posebnim zakonima u odnosu na opšte principe zavode neki posebni principi, odnosno specijalni sudovi ili postupci. Specijalni sudovi, specijalni postupci, specijalni zatvori, specijalni tužioci su primereniji nekim drugim državnim uređenjima i nekim drugačijim društvenim ustrojstvima od onog kojem teži Srbija. Naš cilj je bio, odnosno taj cilj je propagirala Republička vlada, da što pre stignemo, odnosno barem budemo blizu razvijenih demokratskih država. Ovakvim načinom ponašanja mi idemo sve dublje i sve dalje, odnosno ne mi dalje, ali demokratske i razvijene države nam sve više beže.
Ovaj predlog zakona je dat sa obrazloženjem u dva stava ili tri rečenice. Kaže - s obzirom na specifičnosti krivičnog postupka protiv učinilaca ratnih zločina, potrebno je omogućiti saslušanje svedoka ili oštećenog putem video konferencijske veze i tako dalje. Novi slučaj u predlaganju zakona. Usmeni obrazloženi predlozi su vrlo kratki. Pismena obrazloženja su identična u pogledu svakog od zakona. Rešenja su sve specijalnija, čime, gospodo, učestvujemo, možda je prejako rečeno, ali u rušenju umesto u usavršavanju pravnog sistema (kada kažem pravni sistem, mislim upravo na krivično i manje na građansko pravo), koji je koliko - toliko funkcionisao i podsetio bih vas da je i u proteklo vreme ova zemlja imala izuzetne stručnjake iz krivičnog kao i iz građanskog prava.
Umesto da pravimo nadgradnju procesnih zakona, isto kao i materijalnih zakona, iz ovog domena, mi uvodimo nova rešenja bez ikakvih analiza. I ovaj zakon, kao i prethodni, nema analizu. Da li je Vlada ili da li su nadležna ministarstva vršila neke analize zbog čega, kako to popularno žele da kažu, nisu procesuirana krivična dela iz ovog domena ratnih zločina. Zašto nije suđeno, da li je bilo prvo, i zašto nije bilo suđeno? Ukoliko ih je bilo, konkretno krivičnih dela ratnog zločina, da li je krivac sudstvo, kada znamo da sudovi sude na osnovu zahteva javnog tužioca i da sud ne može pokretati proces. Da li ima takvih pokrenutih procesa koji nisu završeni pravosnažnom presudom, u kom slučaju bi bilo krivo sudstvo? Da li su javni tužioci podizali optužnice, odnosno da li su gonili za ova krivična dela?
Ako nisu, zašto nisu kada znamo da je nastavljena tendencija prethodnih 10, 15 godina, a naročito za ove dve godine, da se za javne tužioce upravo traže poslušnici režima, u ovom slučaju poslušnici Republičke vlade i krnjeg DOS-a, odnosno ostatka DOS-a. Zašto ti tužioci nisu preduzimali gonjenje? Ko nam garantuje i gde su te analize da bi specijalni tužilac uradio upravo ono što je potrebno i da bi on tek počeo preduzimati gonjenje za ovu vrstu krivičnih dela.
Da li osnivanjem ovog specijalnog tužioca ima kraja osnivanju specijalizovanih tužilaštava, sudova, veća, specijalnih zatvora, i gde je tu kraj? Pitam kao pravnik, šta će ostati od osnovnih principa utvrđenih Zakonom o krivičnom postupku, ukoliko za svaki domen, za svaku vrstu krivičnog dela osnivamo posebne tužioce, posebne postupke, posebne pritvorske jedinice, posebna veća?
U ovom slučaju nije bilo obrazloženja i očigledno Republička vlada, odnosno Ministarstvo nije bilo na visini da da obrazloženje ovog zakona. Ovaj predlog zakona je samo jedan od više zakona, kao što sam rekao, predloga izmena zakona iz ovog domena krivičnog prava, samo jedan od tih zakona koji najmanje može trpeti kritike, bez obzira što sam uputio ove kritike sada. U odnosu na zakon, moguće ga je prihvatiti i mi znamo zašto ga je potrebno prihvatiti, ali ukoliko je bila malo vidovita ta republička vlada trebalo je da zna i pre godinu ili dve da treba da dođe ovakav zakon i da će postojati zahtev za donošenje ovakvog zakona. Podsetiću vas, kada smo ukazivali da je potreban zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, kada je to govorila Demokratska stranka Srbije, ti čuveni pravni eksperti su govorili da nije potreban zakon i da može saradnja i bez zakona.
Nakon toga, insistiranje da se donese taj zakon, a opet prozivaju Demokratsku stranku Srbije kao kočničare donošenja, navodno, bez obzira što je ona to inicirala i čak više puta je opstruisan bio taj predlog, nakon toga preuzimaju ulogu da su oni ti koji predlažu upravo donošenje zakona za saradnju sa Hagom. Ovde je drugačiji slučaj. Ovde su u pitanju ratni zločini i nije bilo nikakvih smetnji. Vlast nije ni od kog sprečavana da pokreće postupak preko tužilaštava. Oni su ostvarili za ovo vreme kompletnu kontrolu kako nad tužilaštvom, tako i nad sudstvom.
Ja bih rekao da nije krivica zbog dosadašnjeg nesuđenja za ratne zločine ili suđenja u malom broju ni tužilaca niti sudova, niti sudija, jer, možda se nećete složiti sa mnom, ova zemlja ima većinu dobrih sudija i većinu dobrih pravnih stručnjaka od onih koji rade u pravosuđu. Oni su stavljeni u ovom trenutku (nije tema, ali samo u jednoj rečenici) u položaj da su pod stalnom kontrolom, pod stalnim pritiskom Ministarstva i aktuelne republičke vlasti, tako da bukvalno ne smeju ništa da preduzimaju bez direktne naredbe ili intervencije.
Stoga ne može biti njihova krivica zbog nevođenja postupka, odnosno, popularno rečeno, neprocesuiranja ovih krivičnih dela ratnih zločina. Nema nikakve njihove krivice i nikako se neće moći naći neki tužilac, kad smo već kod njega, koji će uzgred, a na to su moji prethodnici iz DSS-a lepo ukazali, da su rešenja u zakonu u najmanju ruku problematična oko izbora specijalnog tužioca, oko tužioca za ratne zločine. Taj tužilac za ratne zločine se mora naći iz okvira onih stručnjaka koji su već radili u tužilaštvu i zašto bi on sada samim tim što je imenovan tužiocem za ratne zločince bio stručniji, ne sa iskustvom, kao što reče gospodin Mamula, jer iskustvo nema nikakve veze sa znanjem, samo zbog toga što bi dobio drugi naziv, odnosno nov naziv svog radnog mesta.
Ta rešenja su problematična u tom smislu, baš kada smo kod javnog tužioca, gde kaže - za tužioca može biti izabrano. Zašto - može biti, valjda kažu i lepo treba da stoji - biće izabran. Znači, "može biti izabrano, a za njegovog zamenika postavljeno, lice koje ispunjava uslove za izbor za okružnog javnog tužioca i poseduje visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. Prednost u izboru odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava." Mislim da je ovde gotovo sve jasno, samo je falila fotografija.
Međutim, u članu 5. stav 5. se označuje da se po prestanku funkcije u tužilaštvu za ratne zločine javni tužilac, odnosno zamenik, vraća na dužnost koju je vršio u javnom tužilaštvu. Potkrala se neka greška predlagaču zakona, jer ovaj peti stav podrazumeva da ne može biti izabran van javnog tužilaštva, a ovaj treći stav je pravljen opisno, samo što nije dostavio i fotografiju kandidata.
Takvih nelogičnosti ima više. Pored toga ono što je istaknuto je da se po Predlogu zakona, po članu 2. kaže da se ovaj zakon primenjuje na krivična dela određena u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona. S tim ću završiti. Međutim, u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona se ne nalaze sva krivična dela koja poznaje Statut Tribunala, niti statut Međunarodnog krivičnog suda. Nedostaje kompletna grupa krivičnih dela zločin protiv čovečnosti iz člana 5. Statuta Tribunala. Takođe nedostaju i kršenje zakona i običaja ratovanja iz člana 3. Statuta Tribunala. Glava DžVI Opšteg krivičnog zakona ih delimično poznaje u članovima 146. - 151, ali je to daleko manje od člana 3. Statuta Tribunala pa je i s toga veoma bitan amandman koji je na ovaj član podnela DSS.
Bez amandmana DSS-a, mada ne znam da li će ga Vlada usvojiti, potpuno je drugačija suština ovog predloga zakona i on će se pokazati, ukoliko se ne usvoji amandman DSS-a, samo dnevno - političkom željom vlasti da osvoji neke poene, bilo inostrane bilo u domaćoj političkoj javnosti. Hvala.