Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se povodom ovog zakona u načelnoj raspravi osvrnuti više na ekonomsku politiku Vlade i ukupan ekonomski i socijalni ambijent u kome donosimo ovaj zakon, a o pojedinim rešenjima ćemo govoriti kroz amandmane, jer smo podneli veliki broj amandmana i ne bih da se u tom smislu ponavljam.
Htela bih samo da podsetim da smo mi Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dobili 11. februara 2003. godine, sa predlogom da se razmatra po hitnom postupku. Razlozi su tada za hitan postupak bili - da bi se ovaj zakon odmah po svom donošenju odrazio na efekte i obezbedio novo zapošljavanje u 2003. godini, pa bih htela da se osvrnem na to i da kažem, bez obzira na to što su razlozi za hitan postupak očigledno izostali, jer pet meseci nakon toga tek raspravljamo o tom zakonu, da nijedan zakon ne može ili bar ne ovaj zakon, da dovede do povećanja broja zaposlenih.
Ukupna ekonomska politika, socijalna, monetarna mogla bi da dovede do povećanja zaposlenih i eventualno povećanja standarda stanovništva. Nedonošenje zakona po hitnom postupku prouzrokovalo bi ozbiljne posledice u oblasti nezaposlenosti i zapošljavanja kao i rad u službama nadležnim za poslove zapošljavanja. Razlozi za hitan postupak nisu postojali ni tada, ne postoje ni danas, tako da u julu mesecu, pred godišnje odmore, u jeku štrajkova, raspravljamo o zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Trebalo bi da kažemo da od ukupno radno sposobnog stanovništva 40% je nezaposlenih. Ta činjenica je sama po sebi alarmantna i govori o tome kakvo je stanje u našoj državi po pitanju nezaposlenosti.
Napravljena je oštra podela po principu jednima "raj" a drugima "pakao". "Raj" je onima koji broje 8-10% u Srbiji, za koje može da se kaže da su bogati, a "pakao" za sve ostale. Inače, ekonomska politika u poslednje dve godine sprovodi se na takav način da se katastrofalno odražava na socijalnu politiku i dovodi do povećanja nezaposlenosti i socijalnog previranja. Ne trebaju nam drugi dokazi, nego desetine štrajkova koji su se u poslednjih nekoliko meseci dešavali i koji se još uvek dešavaju, evo, na ulicama imamo rudare koji štrajkuju. Napor Vlade da statistikom, tom posebnom metodom koja nije nauka, ali jeste metoda koja može da dokaže nemoguće, dokazuje se kako je trend realnih troškova života takav da se sve bolje živi. Iako je to besmisleno i netačno, a za to je poslužila, pre svega, redukovana potrošačka korpa.
Znate već šta u tu potrošačku korpu ulazi. Juče sam to kao izveštaj negde gledala: 17.000 je potrebno za četvoročlanu porodicu, a tu nije uračunata struja i ostale komunalije, pa sada ko može da preživi neka preživi od takve potrošačke korpe. Međutim, na osnovu te potrošačke korpe iskazuju se realni iznosi zarada i isplate iz sfere socijalnih primanja. Dakle, u zavisnosti od toga koliko vredi potrošačka korpa zavise i socijalna primanja i zarade.
Kriza se iz meseca u mesec povećava. Broj nezaposlenih raste i ovo alhemijsko održavanje egzistencije daleko ispod minimuma, samo je puka statistika a ne realnost. Činjenica je da državni budžet i socijalni fondovi okupiraju kod nas dve trećine nacionalnog dohotka. Ekonomska politika proizvela je visoke socijalne razlike sa širokim društvenim implikacijama. Iz nje su proizašle i socijalne tenzije sa brojnim štrajkovima i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a samim tim i do porasta političkih tenzija. To jedno bez drugog jednostavno ne ide.
Rast stope nezaposlenosti, neopravdani otkazi, niske zarade, simbolični iznosi socijalne pomoći, problemi sa redovnim i regularnim isplatama penzija i drugo pokazuju potpuno odsustvo socijalne politike. Socijalnog dijaloga, barem u onom naučnom ili knjiškom smislu, gotovo da u Srbiji nema. Nema onog istinskog kolektivnog pregovaranja. To kolektivno pregovaranje, između ostalog, imalo bi i funkciju regulisanja tržišta rada. Tako barem biva u normalno razvijenim zemljama, koje nemaju ovakve socijalne tenzije, tako da u praksi dominira forma državno-birokratske farse u ovoj oblasti, i ovaj zakon je jedan od dokaza za tu tezu.
Uz brojne druge negativne tendencije, na veoma lak način u jednom trenutku ministar Milovanović postiže dogovor sa, kako je on onda rekao, predstavnicima tri najveće centrale i Unijom poslodavaca Srbije o sudbini onih koji primaju minimalnu zaradu, a broj tih koji primaju minimalnu zaradu je sredinom januara ove godine bio negde oko 36.000. To je podatak iz Ministarstva.
U uslovima sprovođenja postojećeg Zakona o radu, a ne treba tu zaboraviti ni Zakon o privatizaciji koji ima i te kako negativne implikacije i na ovu oblast, sindikati su pretvoreni ili gotovo potpuno proterani sa ekonomsko-socijalnog i radno-pravne scene u ovim preduzećima, koja su privatizovana ili koja su počela da se privatizuju.
Ovo što se dešava sa "Elektroprivredom" i privatizacija pojedinih delova "Elektroprivrede" ide ka tome da potpuno uništimo sindikate, jer se to pokazalo kao vrlo uspešno. Onda nećemo ni imati onog trećeg partnera, imaćemo samo poslodavca, imaćemo državu. Vrlo često država je i poslodavac i nećemo imati radnika koji će uopšte biti u mogućnosti da se na bilo koji način organizuje i suprotstavi Vladi ili poslodavcu.
Ekonomska politika u ovoj oblasti pretrpela je potpuni krah sa brojnim i nenadoknadivim posledicama po brojne slojeve osiromašenih i socijalno ugroženih građana. Država je ostala i gluva i slepa za sudbinu mnogih porodica, odnosno mnogih građana, pogotovo onih koji su ostali bez posla u postupku privatizacije, ovako kako se ona vrši.
Zarade koje rastu ali samo nominalno, cene koje rastu, ali realno, čvrst kurs dinara - doprineli su ubrzanom osiromašenju i samo vladina statistika može da pokaže drugačije, ali ako se okrenemo oko sebe vidimo da brojke mogu da slažu a da je stvarnost samo jedna i ona je lako vidljiva.
Legalnost pranja novca u poslednje dve godine postaje jedan od najvažnijih poslova; pojave kao što su mito, korupcija, i drugi nelegalni poslovi, stvorili su neki novi sloj bogatih ljudi i uglavnom su ti ljudi bogati samo zahvaljujući ovim nelegalnim poslovima.
Treba da podsetimo i na neke brojke, 1,2 miliona radnika u 2001. godini, radi u nelikvidnim preduzećima; 450.000 ljudi neredovno prima plate više meseci u 2001. godini, i u istoj godini 500.000 radnika radi u firmama za koje je predložen stečaj; a u 2002. godini još 289.892 radnika radi u firmama za koje je predložen stečaj.
Šta nam to govori? Govori nam o onome čega smo se najviše plašili, na šta smo upozoravali kada smo govorili o Zakonu o privatizaciji - dovode se preduzeća u stečaj da bi se oslobodili viška zaposlenih zbog budućeg vlasnika, tj. poslodavca i onda se ide u privatizaciju. Zbog toga je ovoliko povećanje broja radnika koji radi u firmama za koje je predložen stečaj.
Preduzeća koja redovno isplaćuju platu u kontinuitetu, od godinu dana, u ovom trenutku pala su na 4,4%. Ovo je ukupna cifra ne samo privrede nego i vanprivrede. Ako bismo posebno izrazili privredu nisam našla taj podatak ali to bi verovatno bilo katastrofalno. Zapanjujuća je i stopa uvećanja nezaposlenosti i moglo bi se reći da je ova vlast postigla nemoguće, odnosno pretvorila je Srbiju u stanje nemogućnosti zapošljavanja radnosposobnog stanovništva. U oktobru 2002. godine bilo je nezaposleno 885.742 radnika, to je statistički podatak. Od tada pa naovamo svakog meseca ostane bez posla 20.000 radnika, tako da je lako izračunati koliko se ova cifra uvećala i već prešla cifru od milion nezaposlenih radnika.
Po našem mišljenju problemi zapošljavanja su zaista alarmantni. U ovom zakonu imamo koncepciju oktroisanog tržišta rada u kome se inaugurišu državni i paradržavni oblici posredovanja i posrednika prilikom zapošljavanja. A, praksa i nauka pokazuju upravo suprotno, da državu treba što više udaljiti od tržišta rada. To smo učili još 70. i neke godine. Daleko smo bili od nekog liberalnog kapitalizma, ali je bilo država koje su to već tada sprovodile pa sad možemo da se prisetimo toga.
Treba, takođe, da se otvoreno kaže i šta su uzroci sivog tržišta. To su pre svega nerazvijenost i inertnost tržišta rada koji se neće popraviti ovim zakonom, ono će i dalje ostati takvo, i rigidna regulativa radnih odnosa, odnosno niske plate i ogromni doprinosi. Doprinosi nikada nisu bili niski. U jednom trenutku smo, negde u vreme pred rat, sišli ispod onih 100%, mislim na 96%. A sada? Otkako je ekspert Đelić to uzeo pod svoje, najveće opterećenje za poslodavce i zaposlene jesu ti porezi i doprinosi.
I, takođe, tu je i činjenica da ne znamo šta je formalno a šta neformalno tržište rada; a trebalo bi da to potpuno razdvojimo i u vezi je, naravno, sa sivim tržištem. Formalno tržište rada je sve ono što bi ovaj zakon regulisao i trebalo da reguliše. A neformalno tržište rada to je ono što su se ljudi snalazili, tako što rade ko kako zna i ume, bez obzira kakve diplome imaju, kakve je struke: npr. ode na pijac, zakupi tezgu ili uzme kutiju, stavi na trotoar i na taj način pokušava da zaradi za hleb.
Ukupan broj radnoangažovanih u vreme sankcija bio je veći nego što je danas. I tek je negde 1998, 1999. godine počelo da se značajno pokazuju negativne posledice nezaposlenosti. Ali, treba da se setimo da smo dve godine pre toga, onda u kontinuitetu, imali ogroman broj izbeglica, negde oko 600.000 - 520.000 je dobilo status izbeglice i po nekim međunarodnim pravilima.
To su ljudi koji su pobegli ispred ustaškog i muslimanskog noža, koji su došli ovde i koje smo nekako morali da zbrinjavamo i naravno da su uticali na povećanje broja nezaposlenosti. Ali, šta je danas? Nikako da vidimo šta je politika ove vlade. Kako da se to prevaziđe i kako da obezbedimo ono što je po Ustavu svakome dostupno na podjednak način i što mora da mu se obezbedi, a to je pravo na rad. Ne pravo na traženje posla. Svaki nezaposleni zna kako će da traži posao; da li će da ide na tržište rada da pita ili da gleda oglase ili će da ide od firme do firme i da se preporučuje ili će da traži rođake, ili će da se učlanjuje u neke političke partije. Svako traži na najbolji mogući način put da do posla dođe, a mnogi u tome i ne biraju sredstva.
Najveće oscilacije nezaposlenih dešavaju se tek 2001. i 2002. godine. To je posledica politike koju ova vlada vodi i mi sada imamo ogromnu stopu što vidne a što prikrivene nezaposlenosti.
A prikrivenu nezaposlenost imamo u onim firmama koje praktično ne isplaćuju plate, u kojima se radnici vode da rade, a ono što je osnovno da za svoj rad dobiju nadoknadu, to ne dobijaju. Koliko je takvih radnika ne znam ali ministar bi morao da zna, samo znam da je ogroman broj tih firmi koje nisu u stanju da isplate plate svojim radnicima.
Potrebno je naravno, već, radno agažovanje kroz privatni sektor i to je ministar u svom ekspozeo i naveo kao najveći resurs, gde bismo mogli nezaposlene da zaposlimo. Međutim, kada govorimo o privatnom sektoru dolazimo do pitanja privatizacije, jer je u 2000. godini 16,3% bilo zaposleno u privatnom sektoru a sada je taj procenat prepolovljen. Šta to znači?
To znači da i privatnici više nisu u stanju da apsorbuju radnu snagu, odnosno da redukuju radnu snagu jer nemaju mogućnosti da razvijaju proizvodnju, da zapošljavaju nove radnike a svaki zaposleni - za njega je ogroman teret, zbog visokih poreza i doprinosa, i zbog odredbi Zakona o radu, gde mora da ima tačno određenu visinu osnovice na koju se obračunava porez i doprinos u zavisnosti od stručne spreme.
Umesto da u tom privatnom sektoru očekujemo povećanje broja zaposlenosti, u stvari, mi imamo smanjenje, jer u Vladi Srbije, očigledno, jedno ministarstvo sa drugim ministarstvom ne razgovara, ne postoji prava vizija o ekonomskoj politici, ili je možda razlog u tome što jedni konsultuju Nemce, drugi Fince, treći Amerikance, a oni, hvala Bogu, svako ima neke svoje interese. Naša ministarstva i naši ministri samo sprovode tu politiku.
Vlada Srbije nema viziju ekonomske politike u okviru koje se posmatra i politika zapošljavanja i prava iz radnog odnosa. To smo mogli već da vidimo i sada da zaokružimo sa ovim zakonom, zajedno sa Zakonom o radu i Zakonom o privatizaciji. Očigledno, svima je jasno šta će se dalje događati. Možda nekog malog zatišja i bude u julu i avgustu, ali socijalne tenzije i socijalni nemiri koji se najavljuju za jesen, trebalo bi da postanu predmet interesovanja Vlade Srbije, pogotovo ministra za rad i resornih ministara, zbog firmi koje štrajkuju, da nam se ne bi desila ulica. Verujte, to nikome ne ide u prilog, najmanje ide u prilog državi, ukoliko želimo da sačuvamo državu - jer neko tamo sa strane jedva čeka neko krvoproliće u zemlji, ne bi li nam uveo protektorat.
Iz tih razloga i zbog toga što ovo ništa ne znači i ne ide u korist nezaposlenima ni na kakav način, SRS i poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon.