Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, govorili smo mi iz DSS-a zašto nije vreme za donošenje ovog zakona i zašto ova problematika sada nije najvažnija nego treba da se rešava u neko drugo vreme. Kada smo već došli do toga da imamo zakon na dnevnom redu, u ovih 10 minuta ću da pokušam da govorim o samom zakonu s obzirom na to da smo kao poslanička grupa odlučili da ovaj zakon ne vredi popravljati amandmanima. Ukazaću na osnovne slabosti samog teksta zakona po našem mišljenju:
Prvo, u osnovnim odredbama i onome što daje praktično oblast delovanja zakona daje se jedno obrazloženje na kraju, odnosno Vlada je obrazložila da se po ustavnom osnovu garantuje sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja i učešća u upravljanju. Već ovo kao ustavni osnov dovoljno govori da ovaj zakon nije u skladu sa Ustavom.
Drugo je pitanje da li je i ova ustavna odredba koja je očito anahrona, u skladu sa vremenom u kome živimo, ali to opet pokazuje da i po tom osnovu nije vreme za donošenje jednog ovakvog zakona. Još jednom ću pročitati - sloboda rada, toga nema, bilo je možda nekada pre 20 godina; slobodan izbor zanimanja - toga nije bilo a po ovome ga neće biti još i više; učešće u upravljanju - zamislite, učešće u upravljanju, i Vladu nije sramota da to navodi kao ustavni osnov za donošenje ovog zakona.
Takođe, u članu 8. je čitav jedan pasus prepisan iz Ustava, kao što je to bio član 13. Zakona o radu, koji smo usvojili decembra 2001. godine. Potpuno nepotrebno je prepisivanje rešenja iz Ustava, koja samim tim ne moraju da se navode u zakonu.
U članu 4. kod definicije nezaposlenog, nova kategorija: nezaposlenim se smatra i ona osoba koja traži zaposlenje posredstvom Nacionalne službe, odnosno agencije za zapošljavanje ili se neposredno obraća poslodavcu radi zaposlenja. Potpuno neprimenjivo. To mogu samo oni koji žele da rade na crno, da se zaposle negde na moru, da prodaju sladoled ili tako nešto. Da li može jedna ozbiljna vlada ovakvu odredbu da stavi i da tako definiše lica koja su u stvarnom životnom problemu i da ih na takav način tretira?
Takođe, u istom članu 4. kaže se: "Poslodavac je dužan da nezaposlenom sa kojim je obavio razgovor o zaposlenju, na osnovu prijavljene potrebe o zapošljavanju ili na inicijativu nezaposlenog koji aktivno traži zaposlenje, izda odgovarajuću ispravu kojom će potvrditi dan, čas i mesto obavljenog razgovora o zapošljavanju". Kada sam govorio da, pored nezaposlenih, pored radnika, i poslodavci neće mnogo dobiti ovim zakonom, upravo sam mislio na ovaj stav zakona. Pazite, molim vas: poslodavac je dužan da izdaje potvrdu o obavljenom razgovoru osobi koja je kod njega došla, zakucala na vrata i pitala ga da li u njegovoj firmi, preduzeću ima posla. Potpuno suludo, potpuno smešno.
- Poslovi zapošljavanja. Ovo su sad već ozbiljnije stvari. Sporazum između Nacionalne službe i nezaposlenog, pa definicija čekanja, gde se govori o tome da nezaposleni koji duže čeka ili nezaposleni koji ostvaruje pravo na novčanu naknadu i Nacionalna služba zaključuju sporazum o uslovima, postupku i merama za njegovo zaposlenje. Sporazum se zaključuje u skladu sa ovim zakonom itd. i definiše da je lice koje duže čeka na zaposlenje u stvari lice koje je nezaposleno duže od dve godine.
Po evidenciji Zavoda za tržište rada, na evidenciji nezaposlenih su lica koja na posao čekaju duže od dve godine - 491.490 lica. Da li je ovaj zakon sprovodiv? Kako će Nacionalna služba za zapošljavanje da ispiše u nekom normalnom vremenu i da ponudi nezaposlenima 491.000 ugovora? Potpuno neprimenjivo.
- Ponuda izbora lica od strane Nacionalne službe. "Ako na evidenciji Nacionalne službe postoji nezaposleni i zaposleni koji traži promenu zaposlenja, a koji podjednako ispunjavaju uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa, Nacionalna služba će poslodavcu ponuditi izbor nezaposlenog". Šta ako je neko zaposlen van struke po ranije ponuđenom poslu preko strane Nacionalne agencije? Šta ako je neko prihvatio posao u nižem stepenu stručne spreme, a kasnije dolazi ponuda za posao u njegovom stepenu stručne spreme, a Nacionalna agencija taj posao nudi onome ko je imao više strpljenja, normalno i više materijalnih sredstava, pa čekao taj posao? Potpuno nepravedno!!
Onda, odredbe vezane za donošenje i sprovođenje programa i mera aktivne politike zapošljavanja. To je jedno kratko poglavlje koje i nije trebalo da stoji u zakonu, ali se tiče strategije i politike Vlade, pre svega nadležnog Ministarstva.
Ti popularni programi i mere APZ (aktivne politike zapošljavanja), za njih je iz budžeta izdvojeno pet milijardi dinara. Iz doprinosa se za sprovođenje tog programa izdvaja 6,9 milijardi dinara, a od toga 85% novca ide za naknade nezaposlenih, za ono pravo koje imaju na osnovu osiguranja. Ta cifra od 6,9 milijardi dinara, koju će prihodovati Zavod za zapošljavanje, odnosno u budućnosti Nacionalna agencija, čini mi se da je bila prenaduvana i u vreme donošenja budžeta i finansijskih planova agencija za obavezno osiguranje, a sada se pogotovo vidi da ta cifra nije realna. Iz toga može da se zaključi da će sva sredstva ići, praktično, za naknade. Znači, sredstava za aktivnu politiku zapošljavanja, praktično nema.
Da se ne poredimo samo sa razvijenim zemljama, to neki put nije umesno. Možemo da se poredimo sa zemljama u tranziciji, gde zemlje u tranziciji iz našeg okruženja izdvajaju za zapošljavanje od 2%, pa čak do 5% bruto nacionalnog dohotka, dok je kod nas izdvajanje za zapošljavanje na jadnom nivou od 0,7% nacionalnog dohotka.
Kada se vide te cifre, one najbolje pokazuju situaciju. Sve ovo što je ministar predvideo u članu 31. to je samo spisak lepih želja, zamazivanje očiju i to je neostvarivo.
Nacionalna agencija, kao nosilac zapošljavanja, novo pravno lice - Nacionalna služba za zapošljavanje, zamenik zavoda za tržište rada. Kakva je bila potreba za uvođenjem Nacionalne službe za zapošljavanje? Promena imena, ne mnogo toga više.
Ako smo možda hteli neku ozbiljniju reformu, trebalo je deo politike osiguranja za slučaj nezaposlenosti, znači, ono što se odnosi na ostvarivanje prava na naknadu posle ostanka bez posla, odvojiti od onog dela koji se tiče aktivne politike zapošljavanja. Ranije je to bilo rešenje, a i ovog puta se u zakonu predviđa da će Nacionalna služba raditi i jedno i drugo. Znači, s jedne strane, će biti tržišna organizacija koja će, u konkurenciji sa privatnicima koji ulaze u posao nalaženja posla i zapošljavanja, biti na tržišnoj utakmici i u samom tom tržišnom okruženju nuditi posao nezaposlenima, a s druge strane, biti jedna parabudžetska ustanova, odnosno jedan klasični zavod za osiguranje, kakav je i penzioni fond, kakav je i Zavod za zdravstveno osiguranje. To su dve stvari koje su do sada funkcionisale u praksi, ali ako hoćemo stvarnu tržišnu reformu, to tako nije moguće uraditi. Iz tog razloga, ne vidim kakva je bila svrha promene naziva Zavoda za tržište rada u Nacionalnu službu za zapošljavanje.
Što se tiče konkurencije i tržišta između agencija za zapošljavanje, uvedeni su i privatnici. Međutim, njima je onemogućen rad, jer sve dozvole idu preko Ministarstava. Nije se vodilo računa o potrebama lokalne samouprave da se te agencije registruju i na nižim nivoima vlasti. Sve ide preko Ministarstva: dozvole za rad daje Ministarstvo, ispiti se polažu u Ministarstvu. Postavlja se pitanje kome je to u interesu? Takva birokratizacija je možda bila samo u vreme državnog, a ne čak ni društvenog vlasništva, u vreme nekog, možda i staljinističkog sistema.
Znači, pored ovih razloga koje je DSS navela zašto neće glasati za zakon, a to su razlozi koji se tiču nedostatka programa Vlade i Ministarstva za zapošljavanje, i mnogi razlozi i članovi zakona govore o tome da ni taj koncept koji je Vlada želela nije dobro primenjen i nije sproveden kroz zakonske norme. To su dodatni razlozi zbog kojih DSS ne može da podrži ovaj zakon.