Da li još neko od narodnih poslanika, koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Đuro Popović.
Vreme na raspolaganju pet minuta.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, u svojstvu člana na poslednjoj sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, a u raspravi o Predlogu zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, iskoristio sam pravo na izuzimanje mišljenja. Naime, čvrsto sam uveren da ovom zakonskom aktu ne treba dati zeleno svetlo u ovom visokom domu. Pri tome treba imati u vidu da je predloženi zakon u pomenutom odboru podržan sa svega jednim glasom više od polovine prisutnih članova Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Svoje mišljenje sam izuzeo zbog mnogo razloga. Novi, u nizu tzv. reformskih zakona, pre svega, predloženim tekstom obrušio se na svoje najneposrednije korisnike, odnosno na sve nezaposlene u Srbiji. Njih je prema zvaničnoj statistici više od 900.000. U pitanju je ogromna brojka i kada se uzme u obzir tvrdnja da značajni deo ove populacije čine ljudi koji već rade i to na crno.
Aktuelna DOS-ovska vlast i u ovom slučaju nepobitno potvrđuje koliko je izneverila svoja predizborna obećanja. Prethodnicima su nezadovoljni birači opravdano uskratili poverenje, ali su to učinili uz bezrezervno očekivanje da će sa novom političkom garniturom početi srećniji dani i bolji život. Uzalud nade.
Današnja vlast se trudi jedino da ne izneveri sebe i sopstvene interese. Treba li očiglednijeg dokaza ovoj tvrdnji nego što je ovaj pred nama predloženi zakonski akt. Baš kao Zakonom o radu, Zakonom o privatizaciji i Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju i drugim tobože reformskim zakonima, i sada predloženim zakonom, očito se nastoji da se vlast ne samo očuva, već da ojača svoje pozicije. Svim zainteresovanim se nude na prvi pogled mnogo savremenija, i navodno uz provereni zapadno - evropski recept, ustrojena rešenja, umesto ranijeg socijalističkog, a sa ciljem angažovanja i samih "nezaposlenih", radi sopstvenog zapošljavanja i suzbijanja opstanka sive ekonomije. Još bi sve trebalo da bude manji atak na budžet, pored ostalog i postojanjem agencije za zapošljavanje uz odgovarajuću Nacionalnu službu.
Pri svemu rečenom, predlagač zakona kao da stavlja pod tepih ono što će biti pogubno za interese stalno rastujuće armije nezaposlenih u Srbiji. Njima se bez sumnje nude rigidna zakonska rešenja. Zar nije restriktivno ako je nad glavama nezaposlenih pretnja da će biti prepušteni sami sebi, odnosno gubljenju statusa i dosadašnjeg prava nezaposlenih. Još više brine sutrašnjica dolazećeg naraštaja, pogotovo mladih intelektualaca, koji u sopstvenj zemlji neće moći sa izvesnošću da računaju na radno angažovanje u domenu svog zanimanja.
Uzgred bih napomenuo, mada nije beznačajno, kakvim nam materijalima, video zapisima, nadležno ministarstvo populariše ovaj svoj poduhvat. Za trenutak bi se prosto zavarali da mi tobože živimo u bogatoj i mnogo čemu berićetnoj zemlji. Smeli zakonopisci gube iz vida da i onih 500 inspektora, bar još toliko raznih činovnika (blago nama i nezaposlenima), a veliki broj zaposlenih i slabo plaćenih u ovoj našoj zemlji.
Iz svih navedenih razloga Stranka srpskog jedinstva neće podržati ovaj predlog zakona. Hvala na pažnji.

Da li još neko od poslanika koji su izdvojili mišljenje na Odboru želi reč? (Ne.)
Ako ne, prelazimo po redosledu, član 89. Poslovnika, na reč predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa.
Javili su se narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe Stranka srpskog jedinstva, pa narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe Srpska radikalna stranka.
Reč ima narodni poslanik Dragan Marković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da napraivmo pauzu, pošto ministar Milovanović nije ovde, a ovo je veoma važan zakon i mislim da nema smisla ne znam kome mi da govorimo i ko će odgovoriti na naša postavljena pitanja. Molim vas da napravite pauzu i zamolite ministra da uđe u salu. To je moj zahtev. Evo ga u holu, pije kafu, ne mora da mu gledaju u šolju, kada popije kafu neka dođe. U šolji ne može da vidi ništa. Videće veoma brzo da će ostati bez ove funkcije.
Da li prihvatate, gospođo predsedavajuća, moj predlog?

Izvolite, nastavite izlaganje.

Ja sam vama postavio pitanje. Ja vas molim da sad ne reklamiram član Poslovnika, ne znam koji je član Poslovnika, ali želim od vas da mi odgovorite.
Vidite dame i gospodo narodni poslanici, ne znam ko će mi odgovoriti na moja pitanja koja ću postaviti, ali molim zamenika šefa poslaničkog kluba, gospodina Sinišu, da ga dovede. Zahvaljujem.
Ja ću sačekati pa makar mi ovo ušlo u vreme koje mi pripada.
Vidite, vi kažete da Siniša služi samo da skraćuje vreme u sali, nekada je on i kooperativan.
Gospodine ministre, nisam hteo da počnem svoje izlaganje dok vi ne budete prisutni, jer vi imate najveća iskustva. Vi ste bili nekada sindikalni borac za radnička prava, a sada ste borac za prava Vlade Srbije. Mislim da treba da čujete ono što ću vas pitati.
Smatram da ovim zakonom koji ste vi predložili, gledate da oduzmete prava onima koji imaju novčanu nadoknadu, jer nekoliko članova u ovom zakonu daju mi za pravo da mogu da sumnjam u tako nešto. Vidite, vi predlažete ovaj zakon, to je isto kao kada su u Saveznoj skupštini prvo isporučivali srpski narod Haškom tribunalu bez zakona, pa su onda doneli zakon i isporučili Srbe sa zakonom. Isti je slučaj i sa ljudima koji su bez posla, da li sa zakonom ili bez zakona, posla nema, gospodine ministre!
Trenutno u Srbiji ne radi milion ljudi. Štrajkovi su u većem broju gradova, traže radnici ono što ste im obećali: vi ste nekada rekli da ćete dovesti milion radnika iz inostranstva, da će milion ljudi faliti u Srbiji kada vi budete razvili proizvodnju i kada budete došli na vlast. Nažalost, to nije baš tako i ono što je najveća šteta za radnike jeste to da će ovih dana i do kraja godine bez posla ostati još 500 hiljada ljudi.
Mnogo je manja plata, gospodine ministre, u maju mesecu nego decembra prošle godine, a šta to znači? To znači da nema proizvodnje, da je opala proizvodnja, da će još veći broj ljudi ostati bez psola, a Zakon o radu daje poslodavcu ovlašćenje da može svake godine da otpusti 10% radnika.
Mi iz Stranke srpskog jedinstva smatramo da će ovaj zakon naneti veliku štetu radnicima, ja ću samo navesti dva primera, koliko je trenutno u dva okruga ljudi bez posla.
Prvo ću navesti primer u Šumadijskom okrugu: 34.322 lica trenutno je bez posla, od toga 19.695 žena. Vidite, oni koji su ostali bez posla primili su neku određenu nadoknadu prošle godine, te pare su potrošili, u proseku im treba od 15 do 20 godina do penzije - od čega će ti ljudi da žive?
Dalje, želeo bih da vi izađete za ovu govornicu i da kažete koliko je to novih preduzeća u Srbiji napravljeno od kada ste vi formirani, od kada ste došli na vlast, koliko je novih radnih mesta u Srbiji otvoreno, a meni koliko je poznato kao privredniku, nisam čuo da se ijedno novo preduzeće otvorilo, osim ove trafike koje vi nazivate nacionalnim štedionicama, koje su opljačkale srpski narod i uzele marku po 30 dinara, a tržišna vrednost marke tada je u otkupu bila 50 dinara.
Znači, ovo je slučaj u Kragujevcu.
U Pomoravskom okrugu 27.023 lica je bez posla, od toga 14.794 su žene. Očekuje se da u "Fabrici kablova" posao izgubi još dve hiljade ljudi, a da vas podsetim, da je broj ljudi bez posla od kada ste vi došli na vlast je pet hiljada i nešto za dve godine. Samo u "Fabrici cementa" u Popovcu posao je izgubilo 1.600 ljudi, gospodine ministre, jer su ti radnici prevareni - data je malo veća cifra u startu i ti ljudi su sada izgubili posao za sva vremena.
Trenutno, opštini je bilo prividno dobro zbog prodate "Fabrike". Ali ta "Fabrika" je prodata po onoj ceni koju bi za dve godine od proizvodnje cementara mogla da zaradi - te pare. Taj koji je kupio tu "Fabriku", a vi kao ministar morali ste da podignete svoj glas, za devet meseci u 2002. godini, prijavio je milijardu i 400 miliona gubitka. Poslednjih 10 godina, "Cementara" nije imala nikakve gubitke, i zašto mi to onda prodajemo, ta naša nacionalna bogatstva kao što je "Cementara", i šta mi imamo od toga?
Pazite, tamo u Zakonu o privatizaciji stoji da ne mogu da se prodaju delovi fabrika ili preduzeća narednih pet godina. To je bio slučaj u "Cementari", prodat je deo pogona u "Fabrici cementa" tako da je veoma teško u Srbiji.
Ono što ja želim da kažem, to je da ste vi obećali ljudima koji su bili na ulici - šetali i onima na buvljim pijacama, da ćete ih vratiti u pogone gde su radili, a vi ne da ih niste vratili u pogone, već ste im narezali određene takse, zakupnine, raznorazne kase i ti ljudi sada ne mogu da žive od svog rada. Oni su bili sa vama na ulici jer ste im vi obećali da ćete ih vratiti u fabrike.
Za ovaj zakona, gospodine ministre, prvo ste morali da stvorite određeni ambijent. A šta to znači? To znači da se poveća proizvodnja u postojećim fabrikama, da se naprave nova preduzeća od međunarodnih kredita, ali ne od ovih ponuđenih kredita koji su veoma nepovoljni i niko ne može biti kreditno sposoban da otvori neko malo i srednje preduzeće, jer nema nekretnine, odnosno intabulaciju koju treba da uloži, velike su garancije, tako da nijedan pojedinac koji izgubi posao i dobije u proseku od pet do petnaest hiljada evra, zavisi kako u kom preduzeću, ne može da postane privatni preduzetnik.
Ono što je u ovom zakonu čudno, gospodine ministre, u članu 91. se kaže - nezaposleni je dužan svakog dana da bude jedan sat na određenoj adresi koju prijavi.
Pazite, onaj ko se ...
(Dragan Milovanović, ministar za rad i zapošljavanje, sa mesta: Prihvaćen je amandman, tako da to više ne stoji.)
... to više ne stoji, a taj amandman je imala Stranka srpskog jedinstva, onda da kažete da je na predlog SSJ Vlada Republike Srbije prihvatila amandman i ta obaveza se skida.
Vidite, trebalo bi da skinete i član 93.
Član 93. kaže - nezaposleni se briše iz evidencije ako obavlja rad bez zaključenog ugovora o privremenom i povremenim poslovima.
I to se briše? Dobro, i to je zahvaljujući SSJ, drago mi je što je Vlada imala razumevanja, ali je i pokazatelj da SSJ ima ljude koji su veoma uspešni privrednici i program SSJ govori da se zalažemo za bolje sutra naših radnika u Srbiji.
Sada vas pitam, gospodine ministre, da li ste u tom istom članu skinuli i onu obavezu, da: "Posle devet meseci na evidenciji nezaposlenih, odgovarajuće zaposlenje je svako ponuđeno zaposlenje". To niste skinuli? E, vidite, to je najveća šteta, u tom istom članu da ste skinuli i ovaj stav, onda bismo mi iz SSJ rekli da vi vodite računa o radnicima u Srbiji koji su ostali bez posla. Vidite, ovo ponuđeno rešenje ne motiviše mlade ljude da upišu određene fakultete u nekom narednom periodu i to ove fakultete za koje ste vi uveli ogromne školarine, jer šta će ti mladi ljudi sutra da rade.
Dalje, ovim članom zakona vi ćete naterati da lekari u bolnicama, pazite, vidite ša je problem: u 90% slučajeva kao što je to nekada bilo, ukoliko niste član vladajuće partije, ne možete bigi šef odeljenja, ne možete biti u bolnici gde ste nekada radili sa istim statusom, nego vam daju torbiče i onda vas šalju, idete u neko selo itd, tako da će pojedini lekari morati da nose malter sutra ...
(Dragan Milovanović, ministar za rad i zapošljavanje, sa mesta: Znači, u selu ne treba da bude lekara?)
Treba, ali ne to da bude kaznena mera, nego da ide u krug: jedne nedelje da ide jedan lekar opšte prakse, druge nedelje drugi itd. Nateraćete ekonomiste da rade nešto što im nije profesija i mislim da ovaj član zakona, odnosno ovaj stav ne treba da prihvatite. Ovaj stav je veoma štetan za ljude u Srbiji, jer imamo veliki broj intelektualaca koji se vode na evidenciji nezaposlenih. Ne možemo mi te ljude da teramo da rade fizičke poslove.
Kaže ministar - što, šta im fali? Pa niste to govorili, gospodine ministre, kada ste bili na čelu kolone i kada ste bili predsednik sindikata, nemojte tako da dobacujete - što, šta im fali! Fali im to za šta su se ljudi školovali, ministar je to rekao.
Dalje, gospodine ministre Milovanoviću, bivši lideru jednog sindikata, ne znam koliko članova ima taj sindikat, ali taj sindikat treba da se solidariše sa najvećim i najjačim sindikatom koji je bio pre par dana na ulicama Beograda, sa onima koji su tražili svoja prava, a ni vi, ni gospodin Čanak iz Nezavisnog sindikata, niste izveli vaše radnike na ulicu, a morali ste! Jer svi imate istu obavezu - da se borite za radnička prava i da tražite od poslodavca i od Vlade Srbije da malo bolje gleda na radnike koji su ostali bez posla i na radnike koji će izgubiti posao do kraja godine.

Da li koristite sledećih 10 minuta?

Evo, završavam, član 115. - prava na novčanu naknadu. To je najveći problem - samo devet meseci ako osiguranik ima staž od 15 do 20 godina, pa sam uzeo taj prosek, jer najveći broj ljudi koji su ostali bez posla, imaju baš ovoliko godina radnog staža. Posle devet meseci oni ostaju bez novčane nadoknade!
Pazite: ostali su bez novčane nadoknade, a u članu 125. se kaže da posle devet meseci nemaju više ni penzijsko i invalidsko osiguranje!
Pa to je gospodine ministre šteta i sramota. Šta će ti ljudi, ako se neko ne daj bože razboli. Trideset posto običnih radnika je imalo otežana radna mesta u preduzećima gde su radili. To su polubolesni ljudi i sutradan će ostati bez penzija, bez socijalnog i bez novčane nadoknade. Mislim da ste se ovde ogrešili, ovim članom zakona, i Stranka srpskog jedinstva smatra da je ovaj zakon štetan. Vi možete ovaj zakon da izglasate sa kupljenim izdajnicima, poslanicima koje ste kupili za pare, davali automobile itd, ali to nije legitimna vlada. Kratkog je daha, i to nije volja baš tih ljudi koji su bili onda na ulicama a i danas. Zahvaljujući običnim ljudima, radnicima, vi ste došli na vlast. Oni su vas izveli i doveli, a vi sada sa nekim kupljenim izdajnicima, kao što su u ovim vašim redovima sada, ovaj što igra igrice...

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se povodom ovog zakona u načelnoj raspravi osvrnuti više na ekonomsku politiku Vlade i ukupan ekonomski i socijalni ambijent u kome donosimo ovaj zakon, a o pojedinim rešenjima ćemo govoriti kroz amandmane, jer smo podneli veliki broj amandmana i ne bih da se u tom smislu ponavljam.
Htela bih samo da podsetim da smo mi Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dobili 11. februara 2003. godine, sa predlogom da se razmatra po hitnom postupku. Razlozi su tada za hitan postupak bili - da bi se ovaj zakon odmah po svom donošenju odrazio na efekte i obezbedio novo zapošljavanje u 2003. godini, pa bih htela da se osvrnem na to i da kažem, bez obzira na to što su razlozi za hitan postupak očigledno izostali, jer pet meseci nakon toga tek raspravljamo o tom zakonu, da nijedan zakon ne može ili bar ne ovaj zakon, da dovede do povećanja broja zaposlenih.
Ukupna ekonomska politika, socijalna, monetarna mogla bi da dovede do povećanja zaposlenih i eventualno povećanja standarda stanovništva. Nedonošenje zakona po hitnom postupku prouzrokovalo bi ozbiljne posledice u oblasti nezaposlenosti i zapošljavanja kao i rad u službama nadležnim za poslove zapošljavanja. Razlozi za hitan postupak nisu postojali ni tada, ne postoje ni danas, tako da u julu mesecu, pred godišnje odmore, u jeku štrajkova, raspravljamo o zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Trebalo bi da kažemo da od ukupno radno sposobnog stanovništva 40% je nezaposlenih. Ta činjenica je sama po sebi alarmantna i govori o tome kakvo je stanje u našoj državi po pitanju nezaposlenosti.
Napravljena je oštra podela po principu jednima "raj" a drugima "pakao". "Raj" je onima koji broje 8-10% u Srbiji, za koje može da se kaže da su bogati, a "pakao" za sve ostale. Inače, ekonomska politika u poslednje dve godine sprovodi se na takav način da se katastrofalno odražava na socijalnu politiku i dovodi do povećanja nezaposlenosti i socijalnog previranja. Ne trebaju nam drugi dokazi, nego desetine štrajkova koji su se u poslednjih nekoliko meseci dešavali i koji se još uvek dešavaju, evo, na ulicama imamo rudare koji štrajkuju. Napor Vlade da statistikom, tom posebnom metodom koja nije nauka, ali jeste metoda koja može da dokaže nemoguće, dokazuje se kako je trend realnih troškova života takav da se sve bolje živi. Iako je to besmisleno i netačno, a za to je poslužila, pre svega, redukovana potrošačka korpa.
Znate već šta u tu potrošačku korpu ulazi. Juče sam to kao izveštaj negde gledala: 17.000 je potrebno za četvoročlanu porodicu, a tu nije uračunata struja i ostale komunalije, pa sada ko može da preživi neka preživi od takve potrošačke korpe. Međutim, na osnovu te potrošačke korpe iskazuju se realni iznosi zarada i isplate iz sfere socijalnih primanja. Dakle, u zavisnosti od toga koliko vredi potrošačka korpa zavise i socijalna primanja i zarade.
Kriza se iz meseca u mesec povećava. Broj nezaposlenih raste i ovo alhemijsko održavanje egzistencije daleko ispod minimuma, samo je puka statistika a ne realnost. Činjenica je da državni budžet i socijalni fondovi okupiraju kod nas dve trećine nacionalnog dohotka. Ekonomska politika proizvela je visoke socijalne razlike sa širokim društvenim implikacijama. Iz nje su proizašle i socijalne tenzije sa brojnim štrajkovima i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a samim tim i do porasta političkih tenzija. To jedno bez drugog jednostavno ne ide.
Rast stope nezaposlenosti, neopravdani otkazi, niske zarade, simbolični iznosi socijalne pomoći, problemi sa redovnim i regularnim isplatama penzija i drugo pokazuju potpuno odsustvo socijalne politike. Socijalnog dijaloga, barem u onom naučnom ili knjiškom smislu, gotovo da u Srbiji nema. Nema onog istinskog kolektivnog pregovaranja. To kolektivno pregovaranje, između ostalog, imalo bi i funkciju regulisanja tržišta rada. Tako barem biva u normalno razvijenim zemljama, koje nemaju ovakve socijalne tenzije, tako da u praksi dominira forma državno-birokratske farse u ovoj oblasti, i ovaj zakon je jedan od dokaza za tu tezu.
Uz brojne druge negativne tendencije, na veoma lak način u jednom trenutku ministar Milovanović postiže dogovor sa, kako je on onda rekao, predstavnicima tri najveće centrale i Unijom poslodavaca Srbije o sudbini onih koji primaju minimalnu zaradu, a broj tih koji primaju minimalnu zaradu je sredinom januara ove godine bio negde oko 36.000. To je podatak iz Ministarstva.
U uslovima sprovođenja postojećeg Zakona o radu, a ne treba tu zaboraviti ni Zakon o privatizaciji koji ima i te kako negativne implikacije i na ovu oblast, sindikati su pretvoreni ili gotovo potpuno proterani sa ekonomsko-socijalnog i radno-pravne scene u ovim preduzećima, koja su privatizovana ili koja su počela da se privatizuju.
Ovo što se dešava sa "Elektroprivredom" i privatizacija pojedinih delova "Elektroprivrede" ide ka tome da potpuno uništimo sindikate, jer se to pokazalo kao vrlo uspešno. Onda nećemo ni imati onog trećeg partnera, imaćemo samo poslodavca, imaćemo državu. Vrlo često država je i poslodavac i nećemo imati radnika koji će uopšte biti u mogućnosti da se na bilo koji način organizuje i suprotstavi Vladi ili poslodavcu.
Ekonomska politika u ovoj oblasti pretrpela je potpuni krah sa brojnim i nenadoknadivim posledicama po brojne slojeve osiromašenih i socijalno ugroženih građana. Država je ostala i gluva i slepa za sudbinu mnogih porodica, odnosno mnogih građana, pogotovo onih koji su ostali bez posla u postupku privatizacije, ovako kako se ona vrši.
Zarade koje rastu ali samo nominalno, cene koje rastu, ali realno, čvrst kurs dinara - doprineli su ubrzanom osiromašenju i samo vladina statistika može da pokaže drugačije, ali ako se okrenemo oko sebe vidimo da brojke mogu da slažu a da je stvarnost samo jedna i ona je lako vidljiva.
Legalnost pranja novca u poslednje dve godine postaje jedan od najvažnijih poslova; pojave kao što su mito, korupcija, i drugi nelegalni poslovi, stvorili su neki novi sloj bogatih ljudi i uglavnom su ti ljudi bogati samo zahvaljujući ovim nelegalnim poslovima.
Treba da podsetimo i na neke brojke, 1,2 miliona radnika u 2001. godini, radi u nelikvidnim preduzećima; 450.000 ljudi neredovno prima plate više meseci u 2001. godini, i u istoj godini 500.000 radnika radi u firmama za koje je predložen stečaj; a u 2002. godini još 289.892 radnika radi u firmama za koje je predložen stečaj.
Šta nam to govori? Govori nam o onome čega smo se najviše plašili, na šta smo upozoravali kada smo govorili o Zakonu o privatizaciji - dovode se preduzeća u stečaj da bi se oslobodili viška zaposlenih zbog budućeg vlasnika, tj. poslodavca i onda se ide u privatizaciju. Zbog toga je ovoliko povećanje broja radnika koji radi u firmama za koje je predložen stečaj.
Preduzeća koja redovno isplaćuju platu u kontinuitetu, od godinu dana, u ovom trenutku pala su na 4,4%. Ovo je ukupna cifra ne samo privrede nego i vanprivrede. Ako bismo posebno izrazili privredu nisam našla taj podatak ali to bi verovatno bilo katastrofalno. Zapanjujuća je i stopa uvećanja nezaposlenosti i moglo bi se reći da je ova vlast postigla nemoguće, odnosno pretvorila je Srbiju u stanje nemogućnosti zapošljavanja radnosposobnog stanovništva. U oktobru 2002. godine bilo je nezaposleno 885.742 radnika, to je statistički podatak. Od tada pa naovamo svakog meseca ostane bez posla 20.000 radnika, tako da je lako izračunati koliko se ova cifra uvećala i već prešla cifru od milion nezaposlenih radnika.
Po našem mišljenju problemi zapošljavanja su zaista alarmantni. U ovom zakonu imamo koncepciju oktroisanog tržišta rada u kome se inaugurišu državni i paradržavni oblici posredovanja i posrednika prilikom zapošljavanja. A, praksa i nauka pokazuju upravo suprotno, da državu treba što više udaljiti od tržišta rada. To smo učili još 70. i neke godine. Daleko smo bili od nekog liberalnog kapitalizma, ali je bilo država koje su to već tada sprovodile pa sad možemo da se prisetimo toga.
Treba, takođe, da se otvoreno kaže i šta su uzroci sivog tržišta. To su pre svega nerazvijenost i inertnost tržišta rada koji se neće popraviti ovim zakonom, ono će i dalje ostati takvo, i rigidna regulativa radnih odnosa, odnosno niske plate i ogromni doprinosi. Doprinosi nikada nisu bili niski. U jednom trenutku smo, negde u vreme pred rat, sišli ispod onih 100%, mislim na 96%. A sada? Otkako je ekspert Đelić to uzeo pod svoje, najveće opterećenje za poslodavce i zaposlene jesu ti porezi i doprinosi.
I, takođe, tu je i činjenica da ne znamo šta je formalno a šta neformalno tržište rada; a trebalo bi da to potpuno razdvojimo i u vezi je, naravno, sa sivim tržištem. Formalno tržište rada je sve ono što bi ovaj zakon regulisao i trebalo da reguliše. A neformalno tržište rada to je ono što su se ljudi snalazili, tako što rade ko kako zna i ume, bez obzira kakve diplome imaju, kakve je struke: npr. ode na pijac, zakupi tezgu ili uzme kutiju, stavi na trotoar i na taj način pokušava da zaradi za hleb.
Ukupan broj radnoangažovanih u vreme sankcija bio je veći nego što je danas. I tek je negde 1998, 1999. godine počelo da se značajno pokazuju negativne posledice nezaposlenosti. Ali, treba da se setimo da smo dve godine pre toga, onda u kontinuitetu, imali ogroman broj izbeglica, negde oko 600.000 - 520.000 je dobilo status izbeglice i po nekim međunarodnim pravilima.
To su ljudi koji su pobegli ispred ustaškog i muslimanskog noža, koji su došli ovde i koje smo nekako morali da zbrinjavamo i naravno da su uticali na povećanje broja nezaposlenosti. Ali, šta je danas? Nikako da vidimo šta je politika ove vlade. Kako da se to prevaziđe i kako da obezbedimo ono što je po Ustavu svakome dostupno na podjednak način i što mora da mu se obezbedi, a to je pravo na rad. Ne pravo na traženje posla. Svaki nezaposleni zna kako će da traži posao; da li će da ide na tržište rada da pita ili da gleda oglase ili će da ide od firme do firme i da se preporučuje ili će da traži rođake, ili će da se učlanjuje u neke političke partije. Svako traži na najbolji mogući način put da do posla dođe, a mnogi u tome i ne biraju sredstva.
Najveće oscilacije nezaposlenih dešavaju se tek 2001. i 2002. godine. To je posledica politike koju ova vlada vodi i mi sada imamo ogromnu stopu što vidne a što prikrivene nezaposlenosti.
A prikrivenu nezaposlenost imamo u onim firmama koje praktično ne isplaćuju plate, u kojima se radnici vode da rade, a ono što je osnovno da za svoj rad dobiju nadoknadu, to ne dobijaju. Koliko je takvih radnika ne znam ali ministar bi morao da zna, samo znam da je ogroman broj tih firmi koje nisu u stanju da isplate plate svojim radnicima.
Potrebno je naravno, već, radno agažovanje kroz privatni sektor i to je ministar u svom ekspozeo i naveo kao najveći resurs, gde bismo mogli nezaposlene da zaposlimo. Međutim, kada govorimo o privatnom sektoru dolazimo do pitanja privatizacije, jer je u 2000. godini 16,3% bilo zaposleno u privatnom sektoru a sada je taj procenat prepolovljen. Šta to znači?
To znači da i privatnici više nisu u stanju da apsorbuju radnu snagu, odnosno da redukuju radnu snagu jer nemaju mogućnosti da razvijaju proizvodnju, da zapošljavaju nove radnike a svaki zaposleni - za njega je ogroman teret, zbog visokih poreza i doprinosa, i zbog odredbi Zakona o radu, gde mora da ima tačno određenu visinu osnovice na koju se obračunava porez i doprinos u zavisnosti od stručne spreme.
Umesto da u tom privatnom sektoru očekujemo povećanje broja zaposlenosti, u stvari, mi imamo smanjenje, jer u Vladi Srbije, očigledno, jedno ministarstvo sa drugim ministarstvom ne razgovara, ne postoji prava vizija o ekonomskoj politici, ili je možda razlog u tome što jedni konsultuju Nemce, drugi Fince, treći Amerikance, a oni, hvala Bogu, svako ima neke svoje interese. Naša ministarstva i naši ministri samo sprovode tu politiku.
Vlada Srbije nema viziju ekonomske politike u okviru koje se posmatra i politika zapošljavanja i prava iz radnog odnosa. To smo mogli već da vidimo i sada da zaokružimo sa ovim zakonom, zajedno sa Zakonom o radu i Zakonom o privatizaciji. Očigledno, svima je jasno šta će se dalje događati. Možda nekog malog zatišja i bude u julu i avgustu, ali socijalne tenzije i socijalni nemiri koji se najavljuju za jesen, trebalo bi da postanu predmet interesovanja Vlade Srbije, pogotovo ministra za rad i resornih ministara, zbog firmi koje štrajkuju, da nam se ne bi desila ulica. Verujte, to nikome ne ide u prilog, najmanje ide u prilog državi, ukoliko želimo da sačuvamo državu - jer neko tamo sa strane jedva čeka neko krvoproliće u zemlji, ne bi li nam uveo protektorat.
Iz tih razloga i zbog toga što ovo ništa ne znači i ne ide u korist nezaposlenima ni na kakav način, SRS i poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon.