Ovim amandmanom i čitavim nizom amandmana koji slede SRS dosledno zastupa stav da registracija privrednih subjekata treba da ostane u trgovinskmo sudu. U načelnoj raspravi smo naveli neke, i to one glavne razloge zašto smatramo da je to potrebno da se obavlja i dalje u trgovinskom sudu.
Kada je u pitanju ovaj član 2. Predloga zakona, kojim se daju pojmovi i definicije, samo ukazujem predlagaču da kada dvojica-trojica ljudi, koji sede u jednoj istoj kancelariji, žele međusobno da komuniciraju, po principu da mu neko dostavi dokumentaciju sa ladice, a on kaže - kolega, dodaj mi registrator. To je ona kartonska kutija u kojoj se nalaze spisi, fakture ili bilo koja druga dokumentacija koja podleže nekom arhiviranju, čuvanju itd. Vidite, ta kutija pod nazivom registrator jeste fizičko lice koje vodi registar, po ovoj definiciji.
Šalu na stranu, problem je daleko veći i ozbiljniji. Ukoliko se danas održi sastanak sa predsednicima trgovinskih sudova i sudijama koje vode registar, čak 99,9% njih izrazilo bi čuđenje zašto se ovaj posao seli iz trgovinskog suda u jednu potpuno novu nedefinisanu agenciju.
Nijedan razlog koji je naveo predlagač faktički ne stoji. Većina trgovinskih sudova ima svoju internu bazu podataka i u elektronskoj formi vodi registar o privrednim subjektima. U većini trgovinskih sudova posao registracija, prijema prijava i donošenja rešenja po prijavi završava se za jedan do dva dana. Tako razlog neke ekonomičnosti za donošenje ovakvog zakona, praktično, ne postoji. Postoji nešto što država mora da uradi, a to je da poveže te baze podataka i na taj način učini dostupnim sve te podatke, pa čak i u elektronskoj formi.
U Palati pravde već deset godina postoji jedna grupa od desetak inženjera koja radi na tom softverskom programu i ona nikako da završi taj posao, jer nikome nije ni bilo stalo da se to ozbiljno uradi. Malo ozbiljniji predsednik trgovinskog suda, ne računajuću onog u Novom Sadu, jer ne postoji, može da vam kaže da tri inženjera elektronike, da se skupe na jednom mestu i da 10 dana rade, oni bi napravili softverski program i za, otprilike, 20.000 do 50.000 evra sve to može da se umreži u ovoj prvoj fazi, a u drugoj fazi da se to poveže sa organima lokalne samouprave koji vode evidenciju o preduzetnicima. Naravno, ima potrebe da se i ta evidencija preseli u trgovinski sud, gde je ta jedinstvena baza podataka. To je prava istina.
Drugi deo ove istine jeste milion i po evra. Neko je uzeo pare, a neko sada prigovora opoziciji što neće da glasa za ovaj zakon. Prvo, nije korektno, ako ste već uzeli pare, što nama prigovarate to što nećemo da blagonaklono i sa oduševljenjem gledamo kako vi uzimate pare. Bilo bi stvarno suludo da to od nas očekujete.
Ova dva zakona su sistemski promašaji. Zakon o upisu u sudski registar ili u registar je, u suštini, jedan procesni zakon, tehnički propis.
Tim propisom ne može da se devalvira, niti da se pojedinim odredbama ovog zakona menja sistemski zakon, kao što je Zakon o preduzećima, makar u onom delu koji se tiče registracije privrednih subjekata, trgovačkih društava, gde je izričito navedeno da se to radi u sudu.
Pošto zastupamo ovaj koncept, našli smo za shodno da amandmanom intervenišemo kod člana 2. stav 1. tačka 3) i da kažemo da ovaj posao ne vodi fizičko lice koje se zove registrator, nego registarski sudija trgovinskog suda, a kako se određuje taj sudija, to je propisano Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o sudijama. Naravno, drugim amandmanima ćemo da vam kompletiramo sliku i oko Interneta i oko ovih drugih stvari, kako mogu ovi podaci da se učine stvarno dostupnim najvećem broju zainteresovanih lica.