Dame i gospodo poslanici, već se ovde počelo prozivati o struci i stručnosti. Jasno mi je, kada je izašao gospodin iz G17 plus pa je ovde govorio, zašto je loš i onaj Gašin i ovaj zakon.
Jasno mi je zbog toga što, kada smo na Odboru za prosvetu predlagali naše amandmane koji su utemeljni na zakonu, onaj ko to nije pročitao, bilo bi dobro da uzme sve amandmane SRS i da sve pogleda od člana do člana, da li su konstruktivni, da li su dobri ili ne. O tome će najviše dati zaključak građani Srbije.
Video sam da G17 plus participira i u ovoj vladi i u onoj prošloj, samo što su se drugačije zvali, i zaključio sam da su oni veza između Ministarstva prosvete i finansijera iz inostranstva. Oni su tu stvarno eksperti, i sada i mi i građani Srbije mogu lako to da uoče, ko su ti koji su spona za finansijske transakcije i sve druge mafijašluke koji se rade u ovoj zemlji.
Kada se radi o ovom amandmanu, mi ćemo stručno govoriti i objasniti šta je bio cilj amandmana koji je podneo gospodin Nemanja Šarović. Naime, kao i u našim prethodnim amandmanima, želili smo da osnivači budu ti koji će dati saglasnost za njihove ustanove.
Nismo imenovali ni Vladu Srbije ni lokalnu samoupravu, lokalnu jedinicu, nego smo govorili da su osnivači dužni. Isto smo tako govorili o prethodnim amandmanima da je ministar prosvete dužan da da saglasnost na izbor direktora. Tako i sada govorimo.
Ovaj amandman govori da u kontroli školskih programa treba Ministarstvo prosvete da ima ingerencije. Inače, desiće nam se da, zavisno od vlasti koja bude izabrana na lokalnom nivou, školski odbor, odnosno da organ upravljanja, zavisno od škole do škole, gde ko vlada, šaroliko prave školske programe.
To je suština problema o kojem mi govorimo i zato mi tražimo da se u članu 69. posle stava 8. doda novi stav koji glasi – na školski program saglasnost daje ministar. Šta je ovde loše? Zar je ovo neka opstrukcija? Ovo su argumenti i činjenice.
Ministarstvo prosvete bi htelo sve sa sebe da skloni i da ministar možda da radi neke druge poslove, da možda putuje kao što je Gaša putovao. Ovo je amandman koji obavezuje Ministarstvo prosvete da daje saglasnost za školski program i to je jedino rešenje. Hvala.

Narodni poslanik Gašo Knežević, replika. Posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Pre nego što počnete da govorite, služeći se nečim što treba da liči na podatke, molim vas da proverite podatke. U Vladi Srbije se nalazi spisak svih mojih putovanja. Nekoliko, za tri i po godine možda pet je bilo na račun ove države.
Na sve skupove sam išao po pozivu, od strane organizatora plaćene. Molim vas, proverite podatke.

Narodni poslanik Zoran Krasić, izvolite.

Kada rasprava dođe do one tačke kada se dolazi do suštine neke reforme, onda se javljaju govornici koji se predstavljaju da su nešto u obrazovanju bili i da su radili, i onda optužju poslanike SRS što podnose amandmane, a kada kritikuju zaborave na činjenicu da je na isti ovaj član usvojen jedan amandman SRS.
Ovim drugim amandmanom, polazeći od onoga što piše u našem Ustavu i od onoga što je predlagač ovog zakona napisao u prvoj rečenici svog obrazloženja, a to je – Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti obrazovanja i društvene brige o deci, predlažemo da ministar daje saglasnost na školske programe.
Da podsetimo ove koji se predstavljaju da su stručnjaci, da su pisali neke nastavne planove, programe, nisam ni razumeo šta su pisali, ali znam da matematiku ne znaju. Da znaju matematiku, prebrojali bi sa ove strane 82. Da ih upozorim na jednu činjenicu, da školski program predstavlja implementaciju nečega što je društveno opredeljenje u pogledu obrazovanja i prosvete.
To je implementacija nastavnih planova i programa, odnosno svođenje na nešto što se zove konkretno za konkretnu školu. Tu je potrebno da Ministarstvo ili ministar daje saglasnost na te pojedinačne školske programe svake obrazovne institucije, da bi se očuvala jednakost i približno isti sistem u svim školama u okviru istog ranga, istog stepena itd.
Zašto je ovo potrebno? Potrebno je zbog toga što imamo dve osnovne škole koje su međusobno udaljene možda kilometar i po i imamo činjenicu da se preporučuje jedna škola, a druga se izbegava. Zašto? Zato što nisu iste po nivou. One formalno-pravno mogu da imaju isti školski program, a da bude strahovita razlika u pogledu zanja i sposobnosti one dece koja završe jednu ili drugu školu.
Zato je potrebno da Ministarstvo preuzme kompletnu brigu i da saglasnost. Kontrola ne sme da bude post festum, nego dajući saglasnost na školski program Ministarsvo potvrđuje da se u obaveznom izbornom i ovom fakultativnom delu tog školskog programa nalazi ono što je drštveno opredeljenje u pogledu obrazovanja. Vama to smeta.
Naknadna kontrola školskih programa je zakasnela. Može da stvori štetne posledice. Zato je potrebno da na te školske programe saglasnost da Ministarstvo i da to bude garancija da su jedinstveni standardi, da je ono što je navedeno u planovima i programima implementirano, ubačeno u školske programe i da će se toga držati jedna škola.
Nema razloga da se sekirate zbog toga. Vi želite reformu. Želita da poboljšate to. Ne želite valjda da poboljšate samo deklarativno za govornicom, na medijima, učinite to u praksi. Uradite to. Preuzmite odgovornost za stanje u obrazovanju.
Nije odgovornost Ministarstva da je uradilo, eventualno, dobar tekst nacrta, Vlada prihvatila kao dobar predlog, ovde skupštinska većina to izglasala, a kada se krene sa životom, toga nema. Da se to ne bi desilo, zato je potrebno da Ministarstvo, kao garant da će obrazovni sistem na celoj teritoriji Republike Srbije da bude jedinstven, istoobrazan u onom delu što je obavezno, izborno i fakultativno, potrebno je da Ministarstvo preuzme odgovornost i zato smo podneli amandman kojim kažemo da je Ministarstvo dužno da daje saglasnost na školske programe.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što ne vidim jednog poslanika zbog kojeg sam se javio.
Moram da kažem da amandman mladog gospodine Nemanje Šarovića, uvaženog kolege, ima veće šanse da bude usvojen u ovoj skupštini nego što ima Boris Tadić šanse da bude izabran za predsednika Srbije. On može biti predsednik samo Čedi, Janjuševiću, Kolesaru, Bebi, Kostiću i takvima, a hvala bogu, Srbiji nema nikakve šanse da bude predsednik.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Goran Knežević.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Vladimir Jovanović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je zaista žao što je kolega Knežević objektivno sprečen da obrazloži svoj amandamn, ali nikako ne mogu da se složim sa gospodinom Albijanićem da poslanička grupa DS-Boris Tadić vrši opstrukciju. Zaista nam to nije namera. Mi smatramo da postojeće rešenje zakona zadovoljava u ovom trenutku sve evropske standarde.
U vezi sa članom 20. i amandmanom koji je kolega Knežević podneo, želim da kažem sledeće: ovaj amandman je vezan za amandman na član 19. i baš a propo postojećeg zakona. U postojećem zakonu osnovi školskog programa su onaj široki programski okvir za celinu školovanja, na osnovu kojeg su se pravili specifični okviri za svaki pojedini razred.
U postojećem zakonu posebne osnove školskog programa su taj programski i metodički okvir na osnovu koga su nastavnici u školama pripremali školski program.
Brisanjem tačaka 70-73, šta se dobija, odnosno šta se gubi? Na prvom mestu, ukinuto je i procentualno iskazivanje zakonom zagarantovane slobode škole u odnosu na programske dokumente, to što je u postojećem zakonu iz 2003. bilo 10, 20 ili 30%. Znači, poseban deo školskog programa, koji je obezbeđivao upravo mogućnost povećanja fonda časova iz osnovnih, obaveznih ili izbornih predmeta, u zavisnosti od samih potreba učenika. Na jedan način se ukida autonomija, posebnost škola, koja je dozvoljena u postojećem zakonu.
Izostavljanjem ishoda, koji su bili tema polemike između prof. dr Gaše Kneževića i gospodina Krasića iz SRS, a kao što smo na kraju čuli, Srpska pravoslavna crkva je taj termin podržala. Sada se samo govori o ciljevima, svrhama i zadacima. U suštini, dobija se samo šta nastavnik treba da radi, ali ne priča se ništa o tome šta učenik treba trajno da stekne, odnosno sa kakvim stečenim znanjem učenik izlazi na kraju.
Zatim, izostavljanjem obrazovnih oblasti gubi se iz vida saznajno jedinstvo i celovitost deteta i ponovo se vraća na predmetnu parcelizaciju znanja. Takođe, ukinuti su osnovi školskog programa, dokument po kome se u postojećem zakonu sagledava celina obrazovanja od prvog razreda sve do kraja srednje škole. Umesto toga, ništa drugo nije postavljeno.

Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Gašo Knežević.