Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Esad Džudžević.

Naravno, podržavam amandman mog kolege Ristića iz najmanje tri razloga.
Naime, od 38 nacionalnih zajednica, koje postoje u ovoj državi po rezultatima popisa iz 2002. godine, 10 od tih 38 nacionalnih manjina su imale interesa za očuvanjem svog nacionalnog identiteta, daljeg razvoja, imale su organizacionog, demografskog i drugog potencijala da se organizuju u skladu sa saveznim Zakonom o zaštiti prava nacionalnih manjina.
Prema tome, jako je važno i spada, kao razlog dva, u obavezu države da omogući nacionalnim manjinama da učestvuju u onim forumima koji se tiču njihovog nacionalnog identiteta. Ono što znam, 90% zahteva nacionalnih manjina za očuvanjem svog nacionalnog identiteta spada u oblast obrazovanja i vaspitanja.
Naravno, time se poštuje ono što sam juče rekao, poštuju se sve moguće konvencije i deklaracije koje postoje, od UN do Saveta Evrope, a s obzirom da je naša država članica sve ove tri međunarodne institucije, ta obaveza spada u međunarodnu obavezu naše zemlje, da omogući pripadnicima nacionalnih manjina da učestvuju u forumima i stvarima koje se tiču njihovog očuvanja, afirmacije i daljeg razvoja njihovog nacionalnog identiteta.
Amandman kolege Ristića, dakle, ide za tim da se na veoma reprezentativan i kvalitetan način omogući predstavnicima četiri najbrojnije manjinske zajednice da učestvuju u nacionalnom prosvetnom savetu i da na taj način utiču i na sadržaj nastavnih planova i programa, na sadržaj udžbenika.
Samo da vas podsetim, mi živimo u vremenu kada je što se tiče svih ovih 10 nacionalnih zajednica, u zadnja tri ili četiri meseca intenzivirano napadanje na njihove kulturne, verske objekte, na dostojanstvo, od Mađara, Bošnjaka, Slovaka, Rusina, do Roma, to je jedan trend na koji ova vlada nema dovoljno ekplicitan odgovor.
Ako bi na ovaj način ignorisali volju, da tako kažem, milion građana ove države, koji se osećaju pripadnicima 38 nacionalnih manjina, čini mi se da bi nastavili na jedan sistematski način da omalovažavamo nacionalni identitet i dostojanstvo pripadnika nacionalnih manjina.
U tom smislu, smatram da bi ovakav amandman, na veoma zakonski, sistemski način, onemogućio dalju diskriminaciju pripadnika nacionalnih manjina.

Ministar želi reč. Izvolite.

Ovde ću se ukratko osvrnuti i na neke primedbe, predloge i sugestije iznete, pre svega, u raspravi u načelu, a onda i u vezi sa do sada obrazloženim amandmanim.
Pre svega, želela bih nešto da kažem, mislim da to dugujem, pošto se neću javljati za svaki amandman posebno, u vezi sa opisnim ocenjivanjem. Bilo je kritike zašto opisno ocenjivanje itd. Amandmanom na predloženi tekst zakona mi smo prihvatili da opisno ocenjivanje bude samo u prvom razredu. Dakle, neće biti u prva dva, kako je zamišljeno u početnoj varijanti.
Mi ćemo, inače, pokušati da to opisno ocenjivanje bolje formulišemo, tako da bude jasnije svima koji su za to zainteresovani, i samom učeniku i učitelju, a i roditeljima, naravno.
Što se tiče maturskog ispita, zašto maturski ispit posle osnovne i srednje škole. Zato što je maturski ispit malo majstorsko pismo, mala diploma. Učenik će polagati iz grupe predmeta gde pokazuje najbolje rezultate i koje sam izabere, i s obzirom na to će biti i maturski ispiti, a neće biti prijemnih ispita za sledeći nivo školovanja. Znači, nešto ipak mora da postoji kao kruna završetka jedne faze obrazovanja.
Postavljeno je pitanje neravnopravnosti univerziteta u vezi sa sastavom nacionalnog prosvetnog saveta, dakle, zašto je favorizovan Beogradski univerzitet. Za to postoji nekoliko razloga. Prvo, činjenica je, ako hoćete istorijska, da je Beograski univerzitet majka svih univerziteta u Srbiji. On je najbrojniji kadrovski, i po broju studenata, činjenica je i da je i najjači, kako god to zvučalo možda ovako beocentrično, s obzirom na to da mnogi profesori Beogradskog univerziteta gostuju na drugim univerzitetima u Srbiji.
Znači, drugi univerziteti osećaju određenu kadrovsku deficitarnost i tu deficitarnost pokriva Beograd. Prosto smo smatrali da je to najlogičnije, s obzirom na to da je to najjači univerzitetski centar.
Postavlja se pitanje materijalnog položaja zaposlenih. Naravno da to mora da bude naša briga, međutim, Ministarstvo prosvete i sporta ne može jedino o tome da brine. A bez boljeg materijalnog položaja zaposlenih u obrazovanju ne može se uopšte govoriti o nekakvom kvalitetnom nivou obrazovanja, ni o reformama. To uopšte nije sporno, mi smo toga veoma svesni, čini mi se svesniji nego naši prethodnici.
Bilo je mnogo primedbi izneto na neka pitanja koja se ne mogu ni regulisati ovim zakonom, prosto nisu predmet ovog zakona, recimo, i pitanje udžbenika. Pitanje udžbenika biće regulisano posebnim zakonom o udžbenicima i najavljena je u tom pogledu zakonodavna aktivnost Ministarstva. Zakonodavnu aktivnost će preuzeti nacionalno-prosvetni savet, koji će se baviti tim najznačajnijim strateškim pitanjima i problemima u perspektivi. Znači, mi to prepuštamo jednoj instituciji. Ne želimo da se to, kao što je do sada bilo, odvija u uskom krugu ljudi koji misle na sličan ili gotovo identičan način.
Zašto evropsko i međunarodno povezivanje uopšte, a ne sveopšte povezivanje. Radi se o nečemu što je trenutni svetski trend. Nekada je to bila nesvrstanost, imali smo dva bloka, imali smo treći blok – blok nesvrstanih zemalja, a onda se govorilo o povezivanju nesvrstanih zemalja. Mi živimo u Evropi, mi smo deo evropske porodice, i normalno je da je za nas, kada se govori o međunarodnom povezivanju, prioritet evropsko povezivanje, evropske integracije.
Nije to nikakvo dodvoravanje Evropi, niti je bilo kakav imperativ koji nam neko diktira spolja, to je najlogičnije, toliko svi govorimo o evropskim integracijama i naš cilj jeste ulazak u EU, ne vidimo zašto to ne bi u ovom zakonu bilo i eksplicitno izloženo.
Što se tiče osposobljavanja za rad, da li je to pitanje dotaknuto slovom ovog zakona predloženog ili nije, osposobljavanje za rad je stvar prakse, a ne zakonskog slova na papiru. Prema tome, ono što nije izričito izrečeno u tekstu ovog zakona treba valjano sprovesti u praksi, i ono što stoji napisano i ono što ne stoji, ali se podrazumeva. Znači, ovaj zakon će sebe iskazati u praksi najbolje i sam ministarski kolegijum će sebe najbolje iskazati u praksi, nadamo se i trudićemo se na pozitivan način.
Postavljeno je pitanje poslovnika, da li treba ova skupština da daje saglasnost na poslovnik o radu nacionalnog prosvetnog saveta. Mi smatramo da ne treba.
Sama Skupština ne daje saglasnost na poslovnik o radu Vlade, a isto Vladu imenuje ova skupština, i to prosto nije uobičajena praksa i ne smatramo da to treba da bude predviđeno ovim zakonskim propisom.
U vezi sa nacionalnim manjinama i zaštitom prava nacionalnih manjina, mogu sa zadovoljstvom da kažem da od kada se nalazim na čelu Ministarstva prosvete i sporta nismo imali nikakvih problema niti primedbi na rad u vezi sa poštovanjem prava nacionalnih manjina u polju obrazovanja i vaspitanja. Opet kažem, sastav nacionalnog prosvetnog saveta, onako kako smo ga mi zamislili, naravno, treba da se bavi čitavom populacijom Srbije, manjinskom, većinskom, nezavisno od nacionalne ili bilo kakve druge pripadnosti.
Ali, ipak, biću slobodna da pročitam odlomak jednog stenograma. Čini mi se da je to zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije od 3. novembra 2003. godine, da malo vidimo kako su naši prethodnici razmišljali o jednom manjinskom narodu koji je vrlo zastupljen u Srbiji, a to su Romi. Gospodin Gašo Knežević kaže sledeće: "Romi – uvedena je pozitivna diskriminacija. Pazite, niko na svetu nije uspešno, nažalost, rešio problem obrazovanja Roma. Romi se kao socijalna grupacija protive svakom kalupljenju, oni su takvi, takvi su genetski; mi pokušavamo da im pomognemo..." Izvinite, šta to znači da su Romi genetski takvi kakvi jesu. Da li se ovde radi o diskriminaciji ili o nečem drugom. Mi ovako nešto nikada ne bismo izjavili.

Određujem pauzu do 15,00 časova. Dobićete reč na početku sednice.
(Posle pauze.)

Molim vas da utvrdimo kvorum. Ubacite svoje kartice, da vidimo da li možemo da nastavimo rad.
Konstatujem da imamo kvorum.
Nastavljamo rad.
Za reč se javio narodni poslanik Gašo Knežević.
Da li se javljate povodom amandmana ili je to replika? Replika, izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, kolege, nije prvi put da je ova moja izjava citirana. Prvi put je citirao najveći srpski patriota Kosta Čavoški, na sednici Pravnog fakulteta, sa istom namerom.
Ako se dobro analizira izjava, iz nje postaje jasno da u njoj nema ništa loše, da smo se mi trudili da pomognemo, apsolutno sa pozitivnom diskriminacijom, jednoj manjini tj. Romima. Pitam se koliko je ovo ministarstvo pokazalo truda i koliko je uspelo da pomogne Romima.
Ono što se vidi iz ove izjave gospođe ministarke, to je nažalost jedno kondenzovano zlo koje je pušteno pred publiku Srbije zahvaljujući TV kamerama. To kondenzovano zlo doći će glave onima koji trenutno vladaju.

Ko se javlja po Poslovniku? (Niko.)
Povodom amandmana? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo, na član 3. podneto je više amandmana koji se odnose na broj članova i sastav saveta. I ovaj član je sporan. Sporan je, problematičan, ne toliko zbog broja, već zbog sastava koji ovaj zakon predviđa.
Ovim predlogom, to sam rekao i u načelnoj raspravi, urađeno je nešto što mislim da nije moguće. Predlagač je ovim zakonom bukvalno obavezao neke institucije, neka udruženja, neke organizacije u Srbiji, da moraju kandidovati tj. predložiti nekoga za ovaj savet. Jednostavno, zakonodavac se stavio u ulogu presuditelja, sudije koji će odrediti ko je to u Srbiji zainteresovan za obrazovanje i ko mora da učestvuje u ovom savetu, nacionalno-prosvetnom savetu.
Moram da se vratim malo unazad. Prošle godine kada smo razmatrali predlog postojećeg zakona DSS je imala drugačiji stav i evo citiraću vam deo izlaganja Bojane Aleksić, koja je bila poslanik, bila je pomoćnik ili zamenik ministra prosvete u onoj prvoj DOS-ovoj vladi. Evo, pomoćnik ministra prosvete, da.
Evo, ona u svom izlaganju govori o tadašnjem predlogu zakona, gde kaže da je za DSS taj predlog prihvatljiv, izuzev nekih stvari koje su se ticale i tada ovog nacionalnog saveta. Znači, sve drugo je bilo prihvatljivo, što je tada gospodin Knežević nudio, osim ovog saveta, jer je njihova koncepcija bila da postoji jedan savet, a ne tri, kako je to gospodin Knežević predvideo.
Između ostalog, stoji i ovako - Narodna skupština mora da bira jedan takav savet, ne iz redova političara i nikako iz redova političara, nego isključivo iz redova stručnjaka, na predlog Odbora za prosvetu. Tada je bio stav DSS-a da sastav saveta, članove saveta predlaže Odbor za prosvetu, koji bi se obavezao da obavi razgovor upravo sa stručnjacima i sa ljudima od najvišeg ugleda, i uz konsultacije sa SANU, sa Srpskom prvoslavnom crkvom i uopšte najviše nacionalne institucije moraju u svemu tome da uzmu učešća.
Ovo je stav je i za nas prihvatljiv, da Odbor za prosvetu Skupštine Srbije pozove sve subjekte koji su zainteresovani u Srbiji za obrazovanje, da oni delegiraju, predlože svoje kandidate, da Odbor utvrdi listu i da ta lista dođe pred narodne poslanike. Ovako, prosto je neverovatno da mi obavezujemo, pominjao sam, i udruženje poslodavaca Srbije i reprezentativne sindikate itd.
Ko je njih izabrao i na osnovu kojih kriterijuma, da oni imaju svoje predstavnike u ovom savetu. Zašto neka druga udruženja nisu tu? Da li su svi subjekti, koji su po nekom našem mišljenju zainteresovani, obuhvaćeni ovim predlogom?
Smatram da ovde treba intervenisati. Možda nema ni jedan amandman koji bi išao u tom smeru, ali predlagač zakona može da napravi jednu pauzu, odnosno predsedavajući Skupštine, pa da predlagač interveniše da se ovo izmeni, jer ćemo doći u tešku situaciju da savet bude paralisan, da ne može da radi. Tu će nam se javiti problemi. Zato smatram da ovde treba stati i intervenisati amandmanom Vlade, da se ovo promeni. Hvala.

Izvolite, narodni poslanik Knežević.