Usavršavanje nastavnika i licenciranje njihovo predstavljaju osnov dobrog sistema.
Svi mi koji završimo neki stepen škole, nastavničke fakultete, ulazimo u obrazovni proces i tokom vremena neminovno učimo samo da predajemo i zaboravljamo šire stvari. Potrebno je osvežiti pamćenje, potrebno je napredovati. Zbog toga je zamišljen sistem školovanja nastavnika, odnosno seminara i odgovarajući sistem licenci.
Ideja koja stoji iza produžavanje licenci nije nikakva ideja pruta ili štapa. Želja prilikom unošenja vremenskog ograničenja od pet godina i ponavljanja licence bila je želja da samo obezbedimo da nastavnici u određenom periodu vremena pohađaju određeni broj časova. Nikakve provere nisu predviđene za dobijanje, odnosno produžavanje licenci.
To postaje stimulans i izazov za nastavnike da idu da obezbeđuju dodatno svoje znanje. Rečeno je ovde da niko nije dobio licencu. Nije tačno. Ipso lege, po samom zakonu, dobili su je svi oni koji su u nastavničkom zvanju sa položenim državnim ispitom bili na dan stupanja na snagu zakona iz 2003. godine.
Tačno je da u fizičkom smislu licenca nije dobijena. Bili smo u fazi pravljenja licence. Želeli smo da to bude isprava koja lepo izgleda. Bila su predviđena dva ili tri rešenja, a čini mi se da smo se opredelili da Dositejeva slika bude na prvoj strani te licence. To bi bila kao neka knjižica, slično vozačkoj, koju bi svaki nastavnik ako hoće mogao da nosi sa sobom. U svakom slučaju, da mu nešto znači.
Naša ideja dalje je bila da, kada smo već ušli u ovaj postupak izmene zakona, postoji mogućnost da se dogovrimo da ljudi starije dobi, nastavnici preko 50 godina, recimo, ne moraju da obnavljaju licencu. Smatrali su da su oni ljudi u godinama i da zaista možda ne postoji preka potreba njih uvoditi u stalni sistem edukacije.
Mislili smo da je moguće rok za licence produžiti od pet na sedam godina. Dakle, onaj međuperiod između dva obnavljanja produžiti i na taj način smiriti duhove. Duhove su uznemirili sindikati. Svi sindikati čiji je cilj i zadatak i borba za ekonomski položaj, počeli su naglo da se bave stručnim usavršavanjem nastavnika. Ne mislim da je to loše, mislim da je to dobro, mislim da je čak dobro da sindikati imaju neke ogranke tu i da se time bave, ali prvi put su pokazali želju za jednim profesionalnim pitanjem, verovatno da bi zaštitili izvesne nastavnike u svojim redovima koji su pokazivali odbojnost na inovaciju znanja.
Ono što je sada urađeno predstavlja paktiranje sa sindikatima. Godine 2003. mi smo uspeli da rešimo taj problem.
Mislim da je postojala mogućnost da, kao jedan deo ovog naroda i to politički predstavnici ovog naroda, napravimo neki dogovor i da sistem popravimo, da osiguramo veći kvalitet. Nažalost, sve promene i svi pregovori oko usvajanja našeg amandmana su otpali i nisu prihvaćeni.
Mi smo ostali kod amandmana i moj zadatak je da ovo izgovorim i pokušam da objasnim zbog čega su licence i produženja neophodni. Vi morate stalno osvežavati svoje znanje, učite celog života, nekome to lakše a nekome teže pada, a razumljivo je jedino i drugo. Ali ono što je nesporno, neko je to ovde rekao, znanje se brzo obnavlja, menja se sadržina, moramo se truditi celog života da učimo.

Reč ima gospodin Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, javio sam se za reč povodom amandmana koji smo podneli na član 43, a odnosi se na ukidanje licenci za nastavnika, odnosno obnavljanje licenci, zato što mislim da je to veoam važna kategorija, koja je između ostalog poznata u mnogim drugim profesijama.
Mi ćemo vrlo brzo imati pred Skupštinom zakon o stečaju i zakon o licenciranju upravitelja i onda ćemo u tom zakonu videti da jedna profesija koja je odgovorna, stečajni upravnik, ali daleko manje odgovorna i daleko manje važna nego što je obrazovanje dece, nego što je njihovo vaspitanje u školskim institucijama, dakle, daleko manje bitna profesija zahteva stalno obnavljanje znanja i ponovno licenciranje onih koji se bave odgovarajućim poslom.
Licenca kao kategorija nije nikakva kazna, to je samo regulišući mehanizam koji jednostavno nagoni određene profesije da svoja znanja usavršavaju, jer kao što reče moj prethodnik za ovom govornicom, uvaženi kolega gospodin Gašo Knežević, znanje je veoma dinamična kategorija, poznato je da je samo u poslednjih 10 godina XX veka količina znanja udvostručena u odnosu na sve ono što se do tog trenutka znalo.
Podsetiću vas kojom brzinom znanje napreduje. Početkom 90-ih godina, Internet; ima to veze sa amandmanom, zbog toga što, da biste mogli kvalitetno da prenosite znanje na nove generacije, vi morate imati način da nastavnike i učitelje, između ostalog, stimulišete da povećavaju svoj fond znanja. Hajde da budemo realni, da li je dobro da onog časa kada se učitelj zaposli, kada se nastavnik zaposli, da svoj fond znanja ne unapredi ni za jotu. Da li je to dobro za obrazovanje naše dece? Ako nemate unutrašnji samoregulišući mehanizam koji jeste obnavljanje licence, onda nećete ni imati garanciju da će taj fond znanja biti uvećavan.
Kategorija licence je poznata u čitavom nizu drugih profesija, pomenuću samo neke koje dolaze iz ekonomskog domena, licenca za revizore, licenca za procenitelje, brokerske licence, sve su to obnavljajuće licence koje jednostavno obezbeđuju uvećanje kvaliteta znanja.
Mislim da je ovo jako pogrešno, ukidanje postulata, odnosno ukidanje obnavljajuće licence i obaveza nastavnika i učitelja da nakon isteka svakih pet godina tu licencu ponovo potvrđuju. Pogrešno je zbog toga što ćemo ne samo imati školski sistem i obrazovanje koje je usmereno na nastavnika, odnosno na učitelja, nego ćemo i učitelja i nastavnika imati bez ugrađenog mehanizma sticanja znanja, a to znači da ćemo na kraju imati bitno smanjeni kvalitet obrazovanja naše omladine, odnosno naše dece.
Još jednom, kao što sam prošli put rekao, ljudski resurs je najvažniji resurs onda kada imate uvećanje fonda znanja brzinom koju smo imali u HH veku, a računajte da ćemo u narednom periodu imati ne proporcionalno, nego eksponencijalno uvećanje znanja, i zbog toga je potrebno da postoji mehanizam koji će nastavnike, učitelje, profesore direktno stimulisati da svoj fond znanja uvećavaju.
Ovo nije kazna za učitelje i nastavnike, ovo je jednostavno mehanizam koji obezbeđuje bitniju i kvalitetniju nastavu.
Apelujem na poslaničku većinu da se dobro zamisli da li je dobro ukidati obnavljajuće licence za prosvetni kadar. Naravno, postoji čitav niz učitelja, nastavnika koji, zahvaljujući vlastitoj kreativnosti, vlastitoj znatiželji, uvećava svoj fond znanja, ali nemojte zaboraviti da postoji jedna velika grupa prosvetnog kadra koji maltene od trenutka stupanja ne radi na vlastitoj doradi uvećanja fonda znanja, i zaista ovaj unutrašnji ugrađeni mehanizam je neophodan da bismo imali kvalitetnu nastavu i da bismo koliko-toliko fokus sa nastavnika skrenuli na učenike.
Naravno, ako neki poslanici iz poslaničke većine smatraju da je ovo o čemu govorim nebitno, bilo bi dobro da izađu za govornicu.

Gospodine Vlahoviću, šest minuta ste govorili.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

 Poštovani poslanici, drago mi je što određeni poslanici izražavaju želju da me češće viđaju za skupštinskom govornicom. Ja ću vam izaći u susret, tek je 4,15 hvala bogu, imamo vremena, a verujte mi u kondiciji sam, jedino što će mi smetati je što ovo jutro neću moći da se proštem pored Dunava. Ali, bože moj, imamo značajniji cilj od toga.
Elem, ukidanjem obaveze da se licenca produžava na osnovu stručnog usavršavanja nastavnika ukida se obaveza nastavnika, kao i celi veoma dobro promišljeni sistem usavršavanja, koji je zaživeo već u 2002. godini i koji je isfinansiran sredstvima stranih donatora, pre svega švajcarske države, koja je bila zainteresovana da se kroz dodatnu obuku nastavnog kadra u Srbiji poboljša nivo nastave u osnovnim i srednjim školama. A dokazano je da nivo nastave i sprovode nastavnici, a jedan od osnovnih faktora je prenošenje znanja i boljeg sticanja obrazovanja dece u osnovnim školama, takođe i srednjim.
Stručno usavršavanje se na ovaj način prepušta volji i želji nastavnika. Diskreciono pravo svakoga od njih je da, ukoliko hoće, prati savremene tokove u obrazovanju ili, ukoliko to ne želi, prosto nakon završenog nikada više ne otvori nijednu knjigu, ne konektuje se na Internet i apsolutno ne prati ono što predstavlja savremene tokove u predmetima koje on predaje u školi ili znanje koje želi da prenese učenicima.
Ogromna je dodatna vrednost i veoma malo ulaganje u stručno usavršavanje, jer, podsetiću vas, od ukupnog budžeta koji je predviđen za Ministarstvo prosvete i sporta, svega 0,1 posto budžeta je potrebno za resor obrazovanja da bi se omogućilo dodatno obrazovanje nastavnika. Ukoliko ste svesni da imate veliki broj nastavnog kadra u Srbiji, koji, imeđu ostalog, ne govori engleski jezik ili ne koristi računar, dovoljno vam je da prosto shvatite da u 21. veku treba da im omogućite da uz dodatno obrazovanje steknu znanja koja su im u svakom slučaju neophodna da bi mogli da prate savremene tokove.
Prosto je neverovatno toliko odsustvo sistemskog i strateškog mišljenja kod onih koji su predložili ove izmene i dopune zakona. Pored toga, cela Evropa se trudi da stvori što kvalitetnije nastavnike, pošto se uvidelo, kao što sam već rekla, da je to ključ uspeha školstva.
Uspeh učenika apsolutno linearno korelira sa stručnim usavršavanjem nastavnika, a podsetiću vas da je u većini zemalja Evropske unije broj časova koje nastavnik godišnje treba da provede u stručnom usavršavanju između 20 i 100 časova. Naš zakon iz 2003. godine predviđa da profesor treba da ima 100 sati, ali u petogodišnjem periodu.
Ne mislimo da je to dodatno opterećenje za profesore, koje oni ne bi mogli istrpeti, štaviše mislimo da je obaveza koja je u ovom zakonu propisana nešto što je strašno važno da bi prosto profesori bili naterani da, ukoliko nemaju volju da sebe usavršavaju, moraju da prisustvuju određenim seminarima kojima bi se osposobili da na adekvatan način vrše nastavu u školama.
Sve to, dakle, sto časova u petogodišnjem periodu, koštalo bi manje od 800 miliona dinara za sve nastavnike ukupno za pet godina. Dakle, potpuno simbolična cifra za nemerljiv efekat koji bi se time dobio.
Šta je još interesantno u celoj ovoj priči? Interesantno je da je u ovim izmenama i dopunama implicitno legalizovano držanje privatnih nastavnika, a samim tim legalizovana siva ekonomija privatnih časova u školstvu. Naravno, pravi se jedan izuzetak. Ne možete držati privatne časove detetu kome predajete taj predmet u matičnoj školi. Svima drugima možete.
S obzirom da imate dobre odnose sa kolegama iz druge škole, iz susedne škole, potpuno vam se otvara prostor da u jednoj dobroj koordinaciji kroz sivu ekonomiju budete zainteresovani da u okviru redovne nastave dete ne savlada ono što je nastavnim programom predviđeno, nego da mu prosto nakon toga držite dodatne privatne časove, povećate svoj budžet, ali umnogome oštetite budžet porodica koje objektivno novaca nemaju.
Svako od nas pretpostavljam, ili većina od nas, ima decu u školi i znate koliko je dodatno opterećenje za kućni budžet platiti nedovoljno poznavanje, nedovoljno dobar rad nastavnika u osnovnoj školi, koji morate nakon toga nadoknaditi privatnim časovima.

Gospođo Lakićević, mogu li da vas zamolim, 5,30 je, vreme ste iskoristili.

Pet i trideset pet je, a ovo je prosto završetak rečenice i mnogo manje kršenje Poslovnika od onoga što vi radite već, evo, 12 sati u ovom parlamentu, s obzirom da vas podsećam da mi i dalje raspravljamo o zakonu koji je stavljen po hitnom postupku, a za koga saglasno članu 221. i danas nismo dobili obrazloženje.

Hvala, gospođo. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 44. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević. Molim samo da ipak vodimo računa, pet minuta je sasvim dovoljno da se iznesu primedbe na amandman, jer u ova prethodna tri izlaganja sva tri poslanika su prekoračila skoro po minut.

Gospodine predsedavajući, ne vidim razlog da to kažete sada. Nijednom, a javljao sam se nekoliko puta večeras, odnosno danas, nisam vodio računa o vremenu i uvek sam završavao za onoliko koliko mi je bilo potrebno da kažem ono što sam imao nameru, a nikako nisam trošio svoje vreme.

Zato sam vam sada poklonio minut.